Nikada ne znaš šta se krije na policama

     Jedna od stvari na kojoj sam izuzetno zahvalna u životu je ta što sam odrasla u kući gde je oduvek postojala ljubav prema knjigama i pisanoj reči. Danas, jedna od rečenica koju često izgovorim je da je kuća bez knjiga prazna kuća. Ili, da se našalim malo na konto one čuvene pitalice "Kako Dara od Radojka?" - Kako kuća bez knjiga? Kod mene to ide do tih mera da kad hipotetički mislim o selidbi u neki drugi stan jednog dana,kao jedan od prvih problema iskače: "A kako ću sa knjigama?!". Šta ćete? Ljubav je to. Ima nekih koji nemaju takav odnos, pa je za njih knjiga samo objekat čiji sadržaj popiješ na eks i onda to postaje samo komad celuloze koji prosto ostaviš ili proslediš dalje.

     U jednom takvom ambijentu, kao što je ovaj moj knjigoljubački, tri ili četiri generacije su stalno dopunjavale police sa svojim knjigama. U jednom pogledu na police u mojoj kući, možete pratiti jedno svojevrsno modiranje i različite dizajnove korica knjiga. Deluje kao nekakva modna revija koja seže u sredinu 20. veka čak. 

     U jednom trenutku, diveći se šarenolikim policama, a bivajući u deficitu štiva za čitanje, jer - "O, moj bože, pročitala sam sve po kući, šta sad?!", palo mi je na pamet da to možda i nije ispravan zaključak. I tako sam počela da češljam police i da istražujem ta dedina i bakina, mamina i tatina literarna blaga. I to me je dovelo do nekih uistinu zanimljivih naslova.

     Ono što sam najpre primetila kod većine ovih knjiga jeste da su njihove korice skromnije i minimalističkije dizajnirane od ovih knjiga danas. One zaista podražavaju onu krilaticu "Ne sudi knjizi po koricama", jer da sam to činila, ostala bih uskraćena za neke zaista kvalitetne priče.

I šta sam to otkrila?

     Ukratko cu vam predstaviti dve knjige, ali nisam baš sigurna koliko ih lako možete naći danas u knjižarama. Možda pre u nekoj biblioteci. Štaviše, sigurna sam da ih u bibliotekama ima.

Prosjačka princeza, Hedwig Courths-Mahler

     Hedvig Kurc-Maler bila je nemačka književnica. Čitalačkoj publici na prostorima bivše SFRJ bila je poznata po popularnim ljubavnim romanima. Ku­rc-Male­r je, to­ko­m bogate­ knji­že­vne­ kari­je­re,­ napi­sala 208 ro­mana i­ no­ve­la. Svo­jo­m pro­z­o­m po­kaz­ala je­ sposobnost kre­i­ranja atmo­sfe­re­ i­ smi­sao z­a lako­, ne­u­si­lje­no­ pripovedanje. 

     Neko bi možda pomislio da je ova spisateljica u istoj kategoriji kao i Mir-Jam, ali ja barem nisam stekla takav utisak. Ne volim klišee, patetiku i usiljenost, te na tako nešto nisam naišla u ovoj knjizi.

     U ovoj knjizi, skrivivši smrt njene majke, grofice Marije Hochberg, barun i baronica Bodenhausen pruži će utočište u svom dvorcu devojčici Liselotti, koja je prije nekoliko godina ostala i bez oca. Izložena maltretiranju njihove ohole i pakosne kćeri Lori, jedini će joj prijatelji biti Hans - Lorin brat, koga će zavoleti već od prvog susreta, kao i njena učiteljica, gospođica Herter. Međutim, niko u dvorcu, pa čak ni sama Liselotta, neće znati za njeno plemenito poreklo, koje bi trebalo biti otkriveno otvaranjem zapečaćenog pisma Liselottine pokojne majke na Liselottin osamnaesti rođendan.

     I da, slažem se, možda pomalo podseća na Pepeljugu, ali je ipak priča jedinstvena. I koliko vidim, može se nabaviti na sajtovima poput Kupindo/Limundo.

Nepodnošljiva lakoća postojanja, Milan Kundera

     Bele korice, crna slova. Apsolutno ništa što bi vas estetski privuklo ka ovoj knjizi, ali, pored ovakvog naslova, meni to nije bilo ni potrebno. 

     Milan Kundera je francuski književnik češkog porekla. Završio srednju školu u Brnu, napustio je studije književnosti i estetike na Karlovom univerzitetu i prešao na čuvenu prašku Filmsku akademiju, gde je, nakon diplomiranja, ostao kao predavač svetske književnosti. Rano je pristupio Komunističkoj partiji, da bi dve godine kasnije bio izbačen zbog „protivpartijskog delovanja“. Godine 1968. učestvovao je u Praškom proleću. Prve romane pisao je na češkom jeziku. Godine 1975. preselio se u Francusku i retko se pojavljuje u Češkoj. Od osamdesetih nadalje piše na francuskom jeziku.

     E ovu knjigu možete malo lakše pronaći pošto se i danas prodaju nova izdanja. Što prilično govori o kvalitetu ove knjige, zar ne?

     Glavni likovi priče su Tomaš - uspešni hirurg, njegova žena - Tereza, fotograf, mučena muževljevim neverstvima. Zatim Sabina - slobodni umetnik i ujedno Tomaševa ljubavnica, Franc - profesor na Švajcarskom univerzitetu i Sabinin ljubavnik, i naposletku - Simon, Tomašev sin iz prethodnog braka. 

     U ovom romanu data je slika Praga 1968. godine, i pisac propoveda živote intelektualaca i umetnika u češkom društvu tokom komunističke ere. Dve glavne teme ovog dela su težina i lakoća. Tomaš i Sabina su u stalnoj potrazi za trenutnim zadovoljstvima, nevezani ni za šta, slobodni u potpunosti. Oni su inkarnacija lakoće. Nasuprot lakoći, težina se vezuje za bića i principe, ona je moralna, a njena inkarnacija su Tereza i Franc.

    Kundera u ovoj knjizi se osvrće na Ničeovo učenje o večnom vraćanju. Prema Kunderi, život koji jednom zauvek nestane, koji se više ne vraća, sličan je seni, on je bez težine, unapred mrtav i njegov užas, uzvišenost ili lepota, ne znače pred bogom ništa. Kundera dalje preispituje, ako se svaka sekunda našeg života bude bezbroj puta ponavljala, bićemo prikovani za večnost kao Isus za krst. Takva pomisao je užasna. U svetu večnog vraćanja svaki gest je opterećen težinom nepodnošljive odgovornosti. Zbog toga Niče misao o večnom vraćanju naziva najtežim teretom (das schwerste Gewicht). Najteži teret nas lomi, posrćemo pod njim. Potiskuje nas prema zemlji. Apsolutna odsutnost tereta čini da čovek postane lakši od zraka, uzdiže se u visine, udaljava se od zemlje i ovozemaljskog postojanja. Suprotnost težina-lakoća je najtajanstvenija i najmnogoznačajnije od svih suprotnosti. 

     Ovaj roman je filozofski, senzualan, istorijski, na momente nepodnošljivo lak za čitanje, a na momente težak da ćete uhvatiti sebe kako sedite 30ak sekundi gledajući u jednu tačku dok kao novčić na dlanu prevrćete misao koju ste upravo pročitali. Za mene barem su dobre one knjige koje vas ili pomere misaono ili pomere emotivno, a čini se da ovaj roman čini oba od ta dva.

     Naravno, naslova ima još puno koje sam "iskopala" koje bih mogla podeliti sa vama kao što su na primer:

Glasovi u kući, Perl Bak

Zapisi iz zeničke tamnice, Savo B. Jović

Rob, Isak Baševis Singer

Stubovi zemlje, Ken Folet

1984, Džordž Orvel

Životinjska farma, Džordž Orvel

Jahanje na kurjaku, Gliša Babović

     I sve ove knjige su polupohabanih korica. Za mene to znači samo jedno, a to je da su prošle kroz mnoge ruke, tašne, rančeve, jer su one zaista vredne čitanja. Te korice, što je zanimljivo, i da su nove - nisu uopšte reprezentativne! Sem možda knjiga Perl Bak jer su one iz onog perioda kada su se knjige kupovale na metar (sačuvaj Bože!). Hvala Bogu pa su u mojoj kući ti "metri" ipak bili kupovani da bi se pročitali, a ne da se selu deluje les nobles. 

    Predlog: napravite igru. Priđite polici sa knjigama, zatvorite oči i tako nasumice izvucite 3,4 naslova. Ili pročitajte samo naslov, pa mu dopustite da se slegne u umu. Razmislite o njemu. Izvucite te knjige i nek vam stoje na stolu, na noćnom stočiću. Neka ih par dana. Dosta ovih knjiga nema ni onaj kratak opis sa poslednje strane, a opet su opravdale ono što bi se očekivalo od dobre knjige.

Preporučujem vam i da na idućem sajmu knjiga jedan deo dana posvetite obilasku štandova polovnih knjiga. Kakva se tek tamo blaga kriju! Ne dajte da vas odvrate žut papir ili "uši" na koricama knjiga. To su samo svedoci da su ove knjige zaista živele.

Do sledećeg javljanja! ♥