Čitalačka mućkalica - Moj prvi Gijom

Kako se gradi čitalački (ili u krajoj liniji) ukus za bilo šta u životu - od hrane, preko muzike, odeće, do toga šta čitamo? Tako što isprobavamo, dodajemo, oduzimamo, menjamo uglove i perspektive... Njušneš, lizneš, pa zagrizeš. I onda lagano, idući kroz doživljaje vozom zvani Čula, razdvajaš stvari u "volim - ne volim".

Kad je reč o knjigama, naše prvo susretanje sa njima je u formi slikovnica, a zatim u školi, naše prve korake ka formiranju ličnog ukusa formiraju lektire. Oh, one tako teško znaju da padnu na um, a i na stomak. Svi dobiju da čitaju isto, kao da svima isto hrani dušu. Takve sam knjige gledala kao misiju, zadatak. Odrađivanje. Uglavnom. Za neke knjige to bude inicijalna posmisao, ali kroz rad sa dobim profesorom srpskog, više puta mi se desilo da shvatim da sam pogrešila. Na primer:

Jedva sam čekala da čitam tu čuvenu Anu Karenjinu (ozbiljan izazov), i na kraju mi se uopšte nije svidela. Sa druge strane, kad se čitao Zločin i kazna, imala sam prerasudu da će i to biti knjiga inspirativna za samolišavanje od života na 10 kreativnih načina, kad ono međutim... Ispade jedna od najboljih knjiga koje sam ikada pročitala.

Suština je u tome da je potrebno da budemo otvorenog uma i nekad uhvatimo i neko štivo koje inače ne bismo. Na taj način, ne samo da upoznajete bolje taj beskrajni knjiški univerzum, u kojem - verujem - svako ima svoje mesto samo treba da ga nadje, nego upoznajete i sebe. (Meni je krajinje apsurdno kada neko kaže da ne voli da čita. Iskreno verujem da je to samo osoba koja samo nije našla odgovarajuće štivo za sebe). Saznajete šta još volite, šta još ume da vas dirne i ostavi trag, a prema čemu ste 'pak potpuno ravnodušni. Saznajete i kako razmišljaju neki drugi ljudi oko vas, koje ste možda prebrzo odgurnuli mislima od sebe, naprosto jer je to bila vaša primarna i površna reakcija.

Naravno, to opet ne znači da ćete čitav vek provesti "jedući sve što leti", ali gradnja čvrstih temelja pri formiranju i ukusa, ali uz to i stavova prema svetu oko nas, jeste proces gde su na meniju "i babe i žabe". Pa onda opet, i nakon niza godina druženja sa knjigama, uvek je valjano ostaviti odškrinuta vrata za nešto novo.

Jedno od upravo novih takvih iskustva za mene je Gijom Muso. Iskrena da budem, kad god sam videla Musoa na polici, ja sam ga svrstavala u ekipu Donato Karizi, Nora Roberts, Danijela Stil isl. (Karizi mi je isto na nivou ideje za testiranje njegovog pisanija). Znam da to zvuči pomalo kao da sam rekla da u prodavnici ne uzimam banane druge klase jer su fuj, ali to mi svakako nije namera da tako zvuči. 

Reč je naprosto o tome da je to za mene grupa knjiga koju čitam "u pauzi" između nekih "težih" knjiga. Ja ih zovem limunada ili knjige-za-pored-bazena. Čitam ih za 2,3 dana, jer neprosto nema potrebe da razvlačim. Kao kad se izbindžuje cela sezona neke serije za 2 dana. Ali, vidite, ja i to radim i to nije loše uopšte (sem po moje podočnjake) i to mi donosi izvesnu vrstu uživanja. Čitala sam tako i Sofi Kinselu (Kupoholičarka, Umeš li da čuvaš tajnu, Bogomdana domaćica), Aleksandru Poter (Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari), Kerol Metjuz (Čokoholičarka i drugarice - Klub ljubitelja čokolade), Džuli Kaplin (The Little Teashop in Tokyo) itd. Sve ove knjige su mi dale neki osećaj kao kad gledate božićne filmove u decembru.

I tako saznam ja od Anđele moje, baš sad na sajmu knjiga, da gospodin Muso, a i Karizi, ne pišu neke ljubiće komercijalne, kao što sam ja mislila (a vidite, ljubiće baš i ne volim, jer nisam tip osobe za klasičnu romantiku, ja sam malo čudna, romantična na svoj način... ali znaćete da vas volim, nemajte sumnje!), nego da pišu trilere. 

Komercijalniji tip knjiga, ali trileri, uzbudljive priče. A to je jedna od stvari koje volim - kad me priča uplete u svoju mrežu, gde zapadnem u jedan potpuni eskapizam. I kad je dobra priča: ja nisam tu, nisam u svojoj sobi, ni u svojoj fotelji. Kakav Beograd - gde je Beograd? Bog te sveti pita gde sam ja.

Tako odlučim ja da na Vulkanovom štandu uzmem jednu Musoovu knjigu za 300 dinara i dodelim joj titulu test-knjige. Test Musoa kod mene, da budem preciznija. I kako se taj susret Ivane i Musoa odvio?

Knjiga koju sam uzela je Kako bih bez tebe. Kad ne znaš koju ćeš knjigu uzeti, jer ne poznaješ opus, onda nije ni bitno koju ćeš uzeti. Samo uzmeš neku. I tako ispade ova. (Kao što Alisa nije znala gde hoće da ide, pa zaista nije bilo bitno gde će skrenuti, svakako će stići negde.)

Glavni utisak: Okej je. Ne odlična, ne savršena. Okej je. Držala mi je pažnju, pročitala sam je za 3 dana. Ima kliše momenata*, koje lično ne volim, ali nema previše pa su "svarljivi". Ima ljubić momenata. Zapravo, deluje kao knjiga koja ima daleko veći potencijal nego što je očigledno to Muso i bio svestan.

* (Na kraju krajeva, ni klišei nisu nužno loši. Nešto postane kliše, samo jer je toliko dobro i toliko se svima dopadne, da svi žele da ga "imaju". Loše stvari ne mogu postati klišei, zar ne?) 

Neki delovi su nepotrebni, a neki su zaista odlični, posebno malo fantastike ubačene u poslednjoj četvrtini knjige. Oduševila me je činjenica kako je mene, istoričara umetnosti, baš "odabrala" knjiga gde je glavni negativac kradljivac umetnina i koji u prvim scenama krade Van Goga iz muzeja Orsej u Parizu.

Zaključak: Pročitala bih i druge Musoove knjige. Ova koju sam ja uzela se ne svrstava među njegove najbolje radove, pa neću biti prestroga i osuditi ga kao pisca na prvo čitanje. Ni meni sve što radim ne ispadne uvek 10/10. Ovo je tip knjiga koji bih čitala, ali upravo kao što sam gore spomenula, kao uzbudljive priče, bez nekog prevelikog i revolucionarnog utiska na mene, i bez nerealnih očekivanja. Dobra priča je uvek tražena, uvek poželjna. Neke priče vas možda neće promeniti iz korena dubokoumno filozofski, niti to moraju sve knjige da rade zaboga, i nemojte to očekivati od nekih knjiga. Sve služi svojoj svrsi.

Za mene je to isto kao gledanje Marvelovih filmova. Filmovi o superherojima su klišei sami po sebi. "Bljuc-momenata" koliko vam duša ište. Ali, ja ih obožavam, jer on njih ni ne očekujem išta drugo do senzacije, uzbuđenja, jakih iskonskih emocija, dobro pobedjuje zlo, dvoje se smuvaju na kraju posle svih peripetija isl. A sve što učini da nam emocije zaigraju ovako ili onako, ima neku vrednost. Loše je kad smo ravnodušni, zapravo.

Budite otvoreni za nove sadržaje. Ne zatvarajte se u neke svoje zidove. Ne pravite male tvrđavice. Među tim zidovima je ono što već poznajete, i to je sigurno, nešto čemu uvek možemo da se vratimo, ali ako provirimo preko bedema, otvaraju nam se i neki novi svetovi, nova bogastva, nova iskustva, kojih nismo ni bili svesni da postoje.

Ostrvo pelikana, Miodrag Majić

Kada pomislim na Miodraga Majića, prvo što mi padne na pamet je kako sam ga otkrila slučajno i kako me je silno oduševila pre svega njegova pojava, a onda i njegova dela. Mislim da je za vrlo kratko vreme postao omiljen među čitalačkom publikom, i to potpuno opravdano. Veliki sam obožavalac njegovog stila pre svega, a posebno njegovih tema. Volim sve tri njegove knjige, ali vam danas predstavljam meni najdražu, Ostrvo pelikana. 

 

 Priča o Ajši počinje na mestu na kojem počinju sve priče nesrećnih. Na raskrsnici sudbine, koja nama kojima je fortuna naklonjena uvek ostavlja nekoliko pravaca, ali za njih uboge čuva samo taj jedan, unapred određen put. Sudbinske kockice se ne poklope lako, čak ni kada je nesreća u pitanju. Nije dovoljno biti samo nevoljnik i sirotan. Pored svega toga, potrebno je baš nemati sreće. A Ajša je baš nije imala.

  Ovo je priča o kobnoj ljubavi dvoje gubitnika i surovoj odmazdi sistema koji je tvrdio da sve čini kako bi pomogao jednom od njih. Možda bi Ajšina i Gabrijelova ljubavna priča mogla da ima srećan kraj. Da oni nisu imali malo godina. Da Ajša nije ostala trudna. Da nije bilo sudije Dedijera i mlade novinarke koja je želela da izgradi svoju karijeru istražujući baš ovaj slučaj. Ali desilo se sve ovo. I pomoći više nije bilo. 

  Majić nas vodi ustalasanom putanjom ljudskog stradanja. Pripovedanje teče iz nekoliko perspektiva koje su lične i naoko nespojive. Spaja ih jedan neobjašnjiv i neobičan slučaj koji u sebi krije bolnu i tešku pripovest u koju su svi upleteni.

  I upravo to sam osećala od prve do poslednje stranice ove knjige. Tugu i bes zbog učinjene nepravde, neku vrstu teskobe koja može da bude i katarzična. Toliko sam zavolela glavne likove, Ajšu i Gabrijela, da sam stekla utisak kako ih poznajem od nekud. Zamislite da volite, a da vam ne daju. Da patite, a da leka nema. Da su sve vaše želje usmerene na jednu osobu koja je kriva samo zato što vas je volela. Kao i sve Majićeve priče, i ova se tiče svih nas i može postati sudbina bilo kog pojedinca.

  Za kraj vam ostavljam omiljeni citat iz knjige: "Najveća sranja na ovom svetu ne čine zlikovci. Najveća zla odigravaju se pod nogama običnih smrtnika, dobrih ljudi iz komšiluka, poslušnih šrafova sistema koji puštaju gas u kupaonice zato što je propis tako naredio i zato što njihova uloga u mehanizmu ne zahteva sagledavanje celine."

Deca zla, Miodrag Majic

    Sigurno vam je kao knjigoljupcima poznato ono kad kažete sebi da nećete kupovati nove knjige, jer ih već imate previše na čekanju, ali… Eh, uvek odnekud iskoči to “ALI” i potpuno vam pomrsi planove. Tako sam i ja pre par nedelja odlucila, pa sam još i izdvojila svoj “queue” za čitanje. No, jedna kafa u čitalačkom društvu i jedan rođendan bili su dovoljni da iz mog novčanika, kao zec, izlete još dve crvene, a da mi pritom uopšte ne bude žao. I tako je na mojoj polici počasno mesto dobio Majić i njegova prva knjiga – „Deca zla“.

Kako vam ne bih spoil-ovala knjigu, jer vredi svakog minuta čitanja, preneću vam preporuke onako kako sam ih i ja dobila, ali i neke svoje utiske.

    Miodrag Majić, pisac ove knjige, je po struci pravnik i sudija Apelacionog suda. U svojim intervjuima je izjavio da je oduvek gajio ljubav prema pisanju, ali da je ipak odabrao da studira prava, kao ipak sigurniji izbor profesije. No, s vremenom se odvažio i na to da počne da piše, tako da je dopustio da iz njega krene cela bujica ideja koje je predugo čuvao u sebi (na čemu smo mu i više nego zahvalni). No, ako mene pitate, možda uopšte nije predugo, već taman na vreme toliko da sazre, da se ideje dobro „iskrčkaju“.

    U svojim knjigama generalno uključio je i svet pravosuđa u Srbiji, kao i brojne istorijske događaje sa ovog podneblja. I ako sam naglašava da su likovi izmišljeni i svaka sličnost slučajna, ipak možemo prepoznati brojne "momente" koji nam jesu poznati u našem društvu. 

     U okviru preporuke koju sam dobila bio je i komentar da baš zbog takve prirode knjiga, ima ljudi koji zameraju Majiću na onome što piše, a čim vam neko nešto tako zamera i buni se – znači da radite nešto dobro, ili, kolokvijalno rečeno – uboli ste žicu. Ja, kao večiti bundžija i pravdoljubac, naravno da sam bila zaintrigirana. Sve što ide u korist istine, makar nam ona i ne bila lepa, je nešto što podržavam. Imajući sve ovo na umu, apsolutno je bilo nemoguće da uđem u knjižaru, i ako sam primarno došla (dekintirana) da kupim rođendanski poklon, a da ne kupim i ovu knjigu, koja me je zatekla maltene ispred nosa na ulazu. Mislim se: Pa kad me tako gledaš, kako da te ne kupim?! I šta ću, potkleknem iskušenju. 

    O čemu se zapravo radi u romanu „Deca zla“? Trudiću se da izbegnem sve spoilere.

    Žanrovski, ova knjiga se svrstava u triler/fikciju/misteriju. Priča prati advokata Nikolu Bobića, potpuno autentičnog lika, sa svim njegovim nesavršenostima i njegove napore da reši dramatično ubistvo. 

    U potrazi za počiniocem svirepog ubistva, Bobić otkriva daleko više nego što je isprva sumnjao. Kroz istragu shvata da je posredi zločin iz strasti, osvete, prepun simbolike, iz očaja. Kako naći i kako osuditi krivca čije je čitavo postajanje izobličeno zlom i stradanjem pred kojim je biće nemoćno?

    Istovremeno, ova priča služi i kao opomena, jer kroz nju Majić skreće pažnju na obrise naše društvene stvarnosti. Priča nosi i značajno svetlo optimizma, da ipak na kraju, u svetu ogrezlom u laži, korupciju, prevare, postoji nada da nije sve izgubljeno i da među nama postoje heroji.

    Ono što lično izuzetno cenim u knjigama koje čitam jeste momenat i nepredvidivosti. Kad čitate mnogo i kad ste kreativni, a priča i ne tako dobra, vi možete predpostaviti šta će se desiti na sledećoj strani. To apsolutno nije slučaj sa Majićem i Decom zla! Deca zla su me potpuno uvukla u svoj univerzum i svako okretanje strane bilo praćeno onim pripremnim uzdahom ili jednim „auf!“.

    Dopalo mi se i što je radnja smeštena u Beogradu, u ulicama koje su mi poznate kako po svojoj arhitekturi tako i ambijentalno – kiša, odsjaji noćnog svetla u mokrom asfaltu, mirisi, gradska vreva, tu i tamo neka mila lutalica koja drema u nekom ćošku itd. Osećala sam se kao da sedim pored Bobića kao neki duh i tako pratim zbivanja.

    Imala sam čak i jasnu sliku u svojoj glavi kako za mene izgleda advokat Bobić, ali to vam neću otkriti, jer ne želim da vam kvarim lični doživljaj! Zapravo, imala sam jasnu sliku za svakog lika kako izgleda, toliko da sam kao neko ko crta poželela da znam da crtam i stripove, jer verujem da bi mogla da se izradi odlična grafička novela po ovom romanu.

    Naravno, pored svih ovih hvalospeva, treba biti objektivan i reći i šta nam se ne dopada u nekoj knjizi. Ono što se meni ne dopada jeste da nema još delova/knjiga sa Bobićem kao glavnim akterom. I to je otprilike to. Gajim nadu da će nas Majić obradovati još nekom Bobićevom avanturom.

    Roman "Deca zla" možete kupiti u Vulkanu i trenutno je na popustu na sajtu 15%. Priča je vrlo dinamična, emotivna, pomalo jeziva, živopisna i preporučujem vam je od sveg srca. Sa gotovo potpunom sigurnošću tvrdim da se nećete pokajati.