Priču ćemo, dakle, šivati! - Štefica Cvek u raljama života

Sećam se odlazaka na selo gde se nedostatak televizijskog programa nadomešćivao čitanjem  ljubića, časopisa koji su nakon čitanja korišćeni za potpalu (nekada mašte ali češće za ogrev). Pitam se, da sam nastavila da čitam takvu literaturu, da li bih bila Štefica Cvek?

''Štefica Cvek u raljama života'' je - kako ga autorka, Dubravka Ugrešić, karakteriše - patchwork roman.

''Pačvork (Patchwork) je oblik dekorativnog šivenja i spajanja komada tkanine u veći dizajn koji se obično zasniva na ponavljajućim uzorcima napravljenim od različitih oblika i tkanine.'' 

Definisanje knjige kao pačvork počinje poređenjem pisaće sa šivaćom mašinom, što dalje određuje postupak pisanja i strukturu teksta. 

Npr, sa strane, pored teksta, autorka obeležava koji se delovi mogu izrezati, nabrati, razvući tako da finalna verzija bude po meri idealne čitateljke trivijalnih ljubavnih romana. 

A idelana čitatljka je i glavna junakinja u knjizi. Štefica Cvek, dvadeset petogodišnja tipkačica (daktilografkinja) koja živi sa tetkom i traga za gospodinom pravim. 

Iako zna šta se očekuje od ljubića, autorka nije sigurna da će u tome uspeti. Ipak, ostaje dosledna krojačkom postupku.

Podnaslove dopunjuje krojačkim terminima: krajcanje, fircanje, ciganje, endlanje, koje razrađuje provodeći junakinju kroz situcije koje se karakterišu kao ''tipično žensko iskustvo". Otuda i isečci iz časopisa à la praktična žena na početku svake celine. 

Ugrešić uvodi i nekoliko sporednih likova. Štefici u pomoć pritiču prijateljice i koleginice koje, iako samouverene u davanju saveta, i same traže svoje mesto od tradicije (uloga žene u patrijarhalnom sistemu) do emancipacije i obratno. 

Štefica se viđa sa muškarcima. Ako je ovo ljubić, onda je među njima princ koji spašava Šteficu od ralja života. Jer kako drugačije završiti roman nego hepi endom.

***

Dubravka Ugrešić nije napisala ljubavni roman. ''Štefica Cvek u raljama života'' je parodija na ljubiće. Oslanjajući se na takozvane ženske časopise iz kojih crpi građu za razradu teksta i uvodeći tračarenje koje se nameće kao osnova ženskog dijaloga, Ugrešić obelodanjuje do koje mere se banalizuje žensko iskustvo. 

Bunt protiv banalnosti se u ovoj knjizi ispoljava njenim naglašavanjem, naročito u scenama sa pomenutim udvaračima. Njihovi nastupi (bolje rečeno, ispadi)—ponašanja koja trivijalna književnost ume da romantizuje a društvo opravdava kao ''tipično muško iskustvo''—iako na  mah komičani služe da se bolje upoznamo sa unutrašnjim stanjima junakinje. Dok, u širem kontekstu, pokreću pitanja o ženskim slobodama, ali i to da li je muškarcima dozvoljeno da se osećaju sputano i nezadovoljno u sistemu koji im, makar u svojoj osnovi, osigurava privilegije samo na osnovu roda.  

Patchwork roman Dubravke Ugrešić je zabavna i duhovita knjiga koja nudi dva pravca - priču o Štefici Cvek i proces šivenja priče. U kategoriju vikend romana je svrstava samo obim. Može da se pročita za nekoliko sati ali su njeni efekti dalekosežni. I dalje je aktuelana. I danas, četrdeset godina nakon objavljivanja knjige, stereotipi—x faktor trivijalne književnosti—kroje našu svakodnevicu.  

***

Tri godine nakon prvog izdanja, snimljen je film po motivima knjige. Dubravka Ugrešić je bila koscenaristkinja. Film u Raljama života (1984) režirao je Rajko Grlić. Šteficu Cvek je igrala Vitomira Lončar. 

Džumpa Lahiri - PREBIVALIŠTA

 ''Postoji li neko mesto gde nismo u prolazu?'' - pita se neimenovana junakinja Džumpe Lahiri u romanu Prebivališta. Dok se sprema za (privremenu?) selidbu iz italijanskog grada kome ne znamo ime, podseća nas da se uvek krećemo - fizički ili misaono - da negde stignemo, da se vratimo ili odemo daleko. Ipak, želja za odlaskom ne potire nedostajanje, uznemirenost i setu.

Prebivališta je roman ali - usudiću se da kažem - može da se posmatra kao zbirka kratkih priča. Poglavlja se nadovezuju jedno na drugo, ali pripovedačkim umećem autorke svako je suvereno. Priču gradi junakinja promatranjem ljudi, situacija, odnosa, emocija svojih i tuđih, i preplitanja istih, i njeno (ne)uklapanje u sredinu u kojoj živi. Svako poglavlje ima nedvosmislen naslov, čime nas Lahiri oslobađa neizvesnosti, makar u pogledu prostora sa kojim i u kome junakinja komunicira. 

Džumpa Lahiri koristi novinarski stil i formu izveštaja. Rečenice su oslobođene suvišnih reči i sve je u istom tonalitetu. Staloženost koja se ispoljava kroz autorkino pričanje priče navodi čitaoca da se primiri i uživa u scenama oslikanim kratkim rečenicama.

Ipak, njeno pripovedanje nije hladno, a ponajmanje pretenciozno. Kao da autorka nije izričito protiv patetike. Jednostavno, nije joj našlo mesto. Način na koji opisuje emocije i atmosferu potvrđuje njen talenat i istančanu moć zapažanja. 

Junakinja romana Prebivališta je četrdeset petogodišnja profesorka na fakultetu, ima bliske prijatelje, ''njega'' sa kojim ponekad, uglavnom neplanirano, u prolazu, razmenjuje nežnost i pažnju i kompleksan odnos sa majkom. Stoga, ovo nije roman o usamljenosti, ali je roman o samoći. Svesnoj i dobrovoljno odabranoj samoći. 

Konačno, Prebivališta su ona mesta u nama koja gradimo, rušimo i nadograđujemo. Iz tih ''toponima'' se iznova rađamo, vraćamo im se gde god bili i sa sobom ih nosimo kud god se uputili.

***

Džumpa Lahiri je dobitnica Pulicerovena nagrade za zbirku priča Tumač bolesti. Ovo je ujedno i njena debitantska zbirka za koji je takođe dobila nagradu PEN/Hemingvej. Napisala je romane Imenjak i Ravnica kao i zbirku priča Nova zemlja.

Rođena je u Londonu u porodici indijskih imigranata. Porodica se ubrzo nakon njenog rođenja seli u SAD gde Lahiri odrasta, školuje se i gradi spisateljsku karijeru. Roman Prebivališta objavljuje nakon selidbe u Italiju u kojoj i dalje živi i piše na italijanskom jeziku.

Kći direktora cirkusa ili Fabrika mašte Petera Pauka

U svojoj sada već višegodišnjoj karijeri kreatorke sadržaja za veb napisala sam nekoliko desetina kako-da tekstova na različite teme, osim kako da postanete pisac za veb. Ali imam predlog literature. Nije usko specijalizovana i ne nabraja taksativno korake a ipak je sjajno štivo ukoliko vas generalno zanima pisanje. U pitanju je roman Kći direktora cirkusa, Justejna Gordera. 

Roman prati odrastanje Petera, dečaka koji slobodno vreme, umesto u igri sa vršnajcima, provodi u svom unutrašnjem svetu. On ne negira stvarnost. Naprotiv, on je aktvini posmatrač i zbilju koristi kao građu za smišljanje priča. 

Ovaj talenat će mu poslužiti kao svojevrsni socialni kapital tokom školovanja. Kasnije u životu će biti osnova za poslovni poduhvat koji će Gorderov glavni junak nazvati Pomoć piscima. Iz Peterove fabrike mašte izlaziće ideje za romane, novele i filmske scenarije koje će se naveliko pazariti. 

Iako konstanto na relaciji mašta-realnost, Peter nas detaljno sprovodi kroz svoju delatnost. Upoznaje nas sa različitim profilima pisaca, kako stupa u kontakt sa njima i bira kome će koju ideju da proda. Njiegova rešenost da ponudi samo deo, ispostaviće se, vuče korene iz njegovog odnosa sa roditeljima što će kasnije uticati i na njegove domete u emotivnim vezama. 

Nadimak Pauk se pojavljuje u dva konteksta. Prvi se odnosi na mrežu koju Peter stvara nižući jednu ideju na drugu, a drugi upućuje na mrežu Peterovih "kupaca" ideja. 

Kći direktora cirkusa je pitak, duhovit roman sa elementima misterije. Dodatno, priče unutar centralne priče doprinose slojevitosti dela i služe kao potvrda talenta glavnog junaka. 

Roman se bavi pitanjima ambicije, originalnosti, etike, odnosa kvantiteta i kvaltita u književnim krugovima i šta čemu prethodi - iskustvo pisanju, postignuće slavi ili obrnuto. Konačno, bavi se značajem samosvesti, a Gorder to vešto komunicira kroz svog glavnog junaka koji jasno definišući svoje stvaralačke granice otkriva zašto i sam nije i jednu svoju ideju razvio u književno delo. 

Kći direktora cirkusa sam dobila kao znak zahvalnosti za pomoć koju sam ponudila za sređivanje jedne privatne bibilioteke. Vlasnica biblioteke mi je rekla da uzmem bilo koju knjigu. Suprotno onoj - ne sudi knjizi po koricama - odlučila sam se za Kći baš zbog naslovnice koja me je podsetila na još jedno Geopoetikino izdanje, Kraj nama poznatog sveta od Erlenda Lua, koje mi se jako dopalo. 

Nadala sam se neobičnoj priči napisanoj jednostavnim a bogatim jezikom. Očekivanja su ispunjena u manje od 200 strana koje vredi natenane čitati i vraćati im se. 

Bela vrana Marlen Haushofer, simbol pobunjenog pojedinca ili distopijska kritika društva

Kada sam počela da čitam roman Zid, nisam ništa znala o Marlen Haushofer niti o njenom stvaralaštvu, a kamoli kada je knjiga napisana (1963). Uzela sam je po preporuci drage spisateljice, uz samo jedan nagovor: “kako nisi čitala Zid?”. I zaista, kroz sve stranice knjige i po završetku čitanja stalno sam sebi postavljala to jedno isto pitanje, “kako ovo ranije nije došlo u moje ruke” i “da li je ovo deja vu ne tako davnog lockdown-a?” Zid ipak ne govori ni o kakvom virusu niti pandemiji, ali postoji jedan zajednički imenilac tih dveju radnji, a to je izolacija ili primoranost na istu usled spoljnih faktora.

Mnoge kritike su okarakterisale ovaj roman kao distopijsku fikciju ili robinsovski roman (pre svega ženska verzija robinsovskog romana). Te kritike sam zapazila nakon čitanja i, premda su neosporne, činilo mi se da su nedovoljne i da na neki način svrstavaju knjigu u poznate kalupe, dok je ona na mene ostavila utisak nemogućnosti da se tako lako ukalupi.

Pisana u formi izveštaja, priča nas vodi kroz svakodnevnicu žene u svojim četrdesetim godinama i njenom životu u Alpima u lovačkoj kući. Međutim, odluka da toliko vremena provede baš tu, nije bila njena. 

Bezimena junakinja na početku romana odlazi u Alpe sa svojom rođakom Luiz, rođakinim mužem Hugom i njihovim psom Luksom, gde planira da provede leto. Jedne večeri par odlazi u šetnju do sela, dok naratorka ostaje u kolibi sa psom. Narednog jutra, videvši da ih još nema, odlučuje da ih potraži zajedno sa psom, kada na pola puta udara o nevidljivu prepreku. Sa druge strane može da vidi svet koji joj se na trenutak čini istim kao i juče sve dok ne shvati da se ništa u njemu ne pomiče i da je sve skamenjeno.

Fotografija preuzeta sa Mubi.com

Marlen Haushofer nas uvodi u svet potpune izolacije, prepuštenosti samom sebi, milosti prirode i ograničenim resursima oko nas. Ona ne da samo dotiče egzistencijalno pitanje, već i ekološko, moralno, feminističko, i možda najupečatljivije, filozofsko pitanje postojanja, prava na isto i svesti o njemu. 

Preuzela sam  na sebe ovaj zadatak, kako ne bih zurila u mrak i bila uplašena. Jer jesam uplašena. Strah mi se prikrada sa svih strana, i ne želim da čekam da dođe do mene i savlada me. Pisaću dok ne padne mrak, a ovo novo, nepoznato delo trebalo bi da mi učini um umornim, praznim i pospanim. Ne bojim se jutra, samo dugih, tmurnih popodneva.

Motiv otuđenosti, izbora koje pravimo kada smo na rubu opstanka kao jedinka, ali i kao vrsta, i koji najviše tada pokazuju pravo lice ljudskosti ili neljudskosti, okupljeni si pod zajedničkim motivom bele vrane koja se retko ali dovoljno pojavljuje u knjizi, i koju junakinja viđa u trenucima svoje slabosti ili pobede nad neljudskim.

Ono što je posebno ostavilo utisak na mene je podatak da je knjiga objavljena 1963. godine, dok gotovo ništa u njoj (osim pomena starog mercedesa koji je ostao u dvorištu lovačke kuće, a mercedes može biti iz više različitih perioda 20-og veka) ne ukazuje na jasnu vremensku koordinatu i to pridodaje univerzalnosti priče, njenoj primenljivosti, i vrlo pametno se uklapa u sve vanvremenske motive koje dotiče, što je čini najprikladnije ukalupivom u kalup neprolaznosti.

*

Marlen Haushofer bila je Austrijska književnica, rođena u Frauensteinu, Molln, 11. aprila 1920. 

Iako je za svoj rad dobila nagrade i pohvale kritike, bila je gotovo zaboravljena autorka sve dok je Ženski pokret nije ponovo otkrio, ističući bitnost uloge žene u njenim romanima, u društvenim temama u kojima dominiraju muškarci.

Die Wand (Zid - 2009, Nojzac Novi Sad) se može smatrati njenim najvećim delom. Objavila je i zbirku kratkih priča i još šest romana, gde se pored Zida izdvaja roman Die Mansarde (Mansarda - 2008, Nojzac Novi Sad).

Marlen Haushofer je obolela od raka kostiju i umrla je 21. marta 1970. godine, u 49-oj godini. 

Film Zid snimljen je 2012. godine po istoimenom romanu u režiji Juliana Polslera.

Otpor pukom prihvatanju - Horror Vacui Staše Aras

Bude me zvona. Opet jugo. Kroz prozor vidim komadić zgusnute bjeline i slušam zvona iz grada. Nedjelja.

Evropsko prvenstvo u fudbalu, dalmatinski gradić u jeku leta, kriza vlade, izostanak menstruacije, abortus prećutan mužu. Moglo bi se reći da će nam roman doneti napetu radnju, ali dešava se nešto sasvim suprotno - već na prvim stranicama pripovedačica nas uvodi u jedan on najintimnijih razgovora - razgovor sa samom sobom. Ona je na raskršću između sebe i sveta, između onoga šta je trebala da postane i onoga šta je, ona je sve što smo mi same i ono čega se plašimo da ćemo o sebi saznati.

Meditativna proza Staše Aras u romanu Horror Vacui donosi nam priču o ženi koja se, usled ne toliko nepredvidivih životnih okolnsti, našla u situaciji gde će morati da se suoči sa sobom i da duboko promisli o životu koji je izabrala. Ništa poput velikog preokreta se u ovom romanu neće dogoditi, ali će nam pripovedačica dati mnogo više. Kroz njen unutrašnji monolog, koji jedino kao takav može biti necenzurisan, otkrivamo mikrokosmos u kome je nestalo bliskosti u braku, nacija gubi razum tražeći identitet u vatrenom praćenju fudbalskog prvenstva, časne sestre šapuću o zlodusima, a žene svijet gledaju kroz špijunku. Prateći taj svoj unutrašnji glas, pripovedačica odlučuje da ode u manje primorsko mesto, u staru porodičnu kamenu kuću. Tu osluškuje zvuk vetra kroz stare zidove, ujutru skuva sebi kafu i ispija je na stepeništu, gleda u hibiskus, odlazi na kupanje ili ne odlazi, kako joj telo kaže. Prati njega i ritam koji samo praznina (vacui) može da donese. 

Staša Aras nas kroz ovu meditativnu belešku ne uvodi samo u svet intime svoje junakinje, već i u otpor koji je na momente tih i pasivan, a na momente odsečan i nužan, i koji jedino kao takav može da pruži neostrašćenu kritiku društva. U tekst se upliću likovi drugih žena: časne sestre, šjora Jele, baka i mama kojih više nema, komšinica sa kojom u kratkim dijalozima ili samo klimanjem glave deli svoje stavove prema učmalosti sredine. Sve te žene stopiće se u jednu, arhetipsku, nama sa ovih prostora dobro poznatu, za koju ćemo se zapitati da li zaista ima izbore, da li je zaista ikada finansijski nezavisna, da li je ikada zaista slobodna. 

Znam da se žene poput ove šjore Jele što dane provodi sjedeći na ulici nikada za svoga života nisu okupale u moru. Život su provele u crnilu u svojoj kući i svojoj ulici dugačkoj najviše pedeset metara. Kraće od puškometra. Nastanjivale su svoje kamene nastambe, svakoga dana kuhale, “gojile dicu” i pretvarale se u suhi čokot.

Knjiga je podeljena poglavljima od kojih su neka lirskih naslova, dok većina nosi nazive utakmica tokom aktuelnog prvenstva u fudbalu (Engleska - Wales, Hrvatska - Češka). Autorka nas ovim izborom sučeljava sa banalnošću svakodnevnice, kolektivnim slepilom i potrebom pojedinca, uključujući i samu junakinju, da se ipak nekako uklopi, iako je fudbal u biti i ne zanima. Izborom ovakvih naslova, ona još jače naglašava kontrast između onoga što se odigrava oko junakinje i onoga što je u njoj samoj. Taj kontrast razviće ideju o buntu, o pobuni protiv odustajanja i pukog prihvatanja.

Samo da osjećam. Samo da ne postanem ravnodušna, nezainteresirana pojava na dvije noge. Otići ću na kupanje. Otići ću večeras u gradić, nalakirati ću nokte crvenim lakom. Otići ću negde gdje se pleše.

Horror Vacui priča je o jednoj od nas. Priča o teskobi, preispitivanju odluka, prećutkivanju, uzimanju stvari u svoje ruke, nenameravanim otporima koji dolaze kao jedini izlaz, u propitivanju sebe kao neodvojivog dela ljudske vrste. Ovo je priča o Ženi i praznini, ili o Ženi i vremenu, što me je tokom čitanja stalno vraćalo na roman (i film) Sati, Majkla Kaningema i čuvene Virdžinijine reči: Među nama uvek godine. Uvek godine … Uvek sati.

*

U tijelu danas osećam nelagodu. Možda nisam jučer trebala plivati. Donji dio leđa i trbuha kao da su povezani hladnom maramom i stisnuti. Ležim pokrivena dekom svjesna da negde vani vrijeme leti i razbacuje se. Trube automobili, ljeto šlajfa po užarenom asfaltu, dijele se svjedodžbe, sklapaju ugovori, varaju muževi, krade se, putuje, žvaće, šverca, netko sjedi i hladi se lepezom. Ja ležim u svojoj kući ukopana, kao u katakombi, pokrivena dekom, i nisam ni tužna, ni usamljena.

Staša Aras je književnica i profesorka hrvatskog jezika. Objavila je tri zbirke poezije - Takve se stvari događaju ljudima (Algoritam 2014.), Nedolično i vrijedno spomena (Durieux 2015.) i Premještanja (Hena 2020.), knjige kratkih priča Meke granice (Algoritam 2015.) i 12 pred zidom (Sandorf 2020), kao i roman Horror Vacui (Treći trg 2020, Hena 2021) koji je 2022. godine bio u najužem izboru za nagradu Meša Selimović. 

Krug dvojke, Maša Rebić

    Čini se da o fenomenu kojim je naslovljen roman Maše Rebić znaju i oni kojih se on ne dotiče direktno, pa čak i oni koji su kilometrima udaljeni od Beograda i čuvenog „kruga dvojke”. Roman Krug dvojke objavljen je u izdanju Derete 2022. godine, u biblioteci „Savremena srpska književnost” (196 strana). Reč je, kako je to istaknuto ispod samog naslova romana, o „neljubavnoj priči jedne izgubljene devojčice” koja je namenjena „svim devojčicama koje se još uvek kriju u nama, odraslim ženama”. Bez obzira na to što se na prvi pogled može učiniti da je knjiga namenjena isključivo ženama, ona je pre svega svedok jednog vremena koje se ne može rodno odrediti već pripada svima bez obzira na pol, u i izvan kruga dvojke.

    Za one neupućene, popularni „krug dvojke” odnosi se na centar grada. Naime, tramvaj broj 2, „dvojka”, pre gotovo jednog veka započeo je svoj put ukrug beogradskom kaldrmom i povezuje Dorćol, Savamalu, Vračar i Palilulu. Nekako prećutno građani su se podelili u dva tabora, na one „u krugu” i one izvan njega, i to tako što oni unutar kruga dvojke sebe i dan-danas smatraju „elitom”. Raslojavanje unutar samog kruga ide dotle da su starosedeoci i dalje u manjem broju u odnosu na „došljake”. Za neke od njih boravak u krugu dvojke je poput statusnog simbola koji im diže vrednost u društvu. Moguće da upravo iz tog razloga roman započinje scenom koja se događa upravo u „dvojci”, a čiji je rasplet na samom kraju knjige.

    Fabulu romana čine naizgled nepovezani, ali kako se na kraju ispostavlja međusobno isprepleteni životi nekoliko likova: mladog i zgodnog konobara Viktora čiji su „trofeji” mlade devojke, a tiha patnja devojka koja ga ne primećuje, heroinske zavisnice i alkoholičarke Olge, zatim prvakinje pozorišta Glorije, svetski poznatog vajara Radeta, mlade i perspektivne glumice Eve (Nada) i još nekolicine sporednih likova, čiji se životi menjaju unutar jednog dana. Autorka knjige ispisuje istoriju jedne porodice koja nije umela ni imala snage da se otrgne od surove svakodnevice, te posmatrajući lični i kolektivni sunovrat polako nestaje sa scene. To bi se moglo sažeti u jednu od misli u romanu da „oni koji nemaju ništa nemaju strah da to što imaju treba da sačuvaju. Oni su kao živi aveti koje možda ne primetimo kad prođemo pored njih”. Krug dvojke u ovom slučaju nije samo prostorna odrednica već „beskrajan krug laži, strahovanja, nadanja, slabosti, ljubavi. Sve se vrti ukrug kao rasklimana dvojka”. Međutim, kako to često u životu i biva, istina nas pre ili kasnije satera u kut i bivamo primorani da se sa njom izborimo (da je prihvatimo), dok se poneki od nas odluče na beg. Junaci Mašinog romana ipak su se u izvesnoj meri suočili sa istinama i lažima, stavljajući jedni drugima na pleća teret lične ali i kolektivne nesreće, one koja im je nametnuta samim rođenjem unutar jedne porodice, ali i one koja je plod njihovih ličnih, često pogrešnih izbora.

    Stil i jezik Maše Rebić je pitak i jednostavan, ali, bez obzira na to, roman traži emocionalnu angažovanost čitaoca. Nije to knjiga koja se čita u trku već natenane. Podeljena je u dva dela i nekoliko celina: Sadašnjost. Jutro; Podne; Sumrak; Ponoć. Poslednji krug dvojke; Prošlost; Epilog. Gradeći likove, autorka formira njihove unutrašnje svetove sa svim avetima koji se nadvijaju nad njihovim životima, od praznine i osećaja inferiornosti konobara Viktora, nesrećne, odbačene i izgubljene Olge, glumice Glorije koja se teško bori sa činjenicom da je njena slava na zalasku, da je starost neminovnost i da će je zameniti mlađe glumice, vajara Radeta koji čuvajući svoje remek-delo za koje je emotivno vezan pokušava da spase ono malo dostojanstva koje mu je ostalo, sve do porodičnom tragedijom izranjene Eve koja pokušava da zaboravi svoje pravo ime Nada, želeći na taj način da izbriše svoju prošlost, jer „kažu da život koji ti se ne dopada ne možeš tek tako da izbrišeš. Možeš. A prva stvar koju treba da uradiš jeste da se ratosiljaš imena koje ti ne pristaje i koje ti donosi bol”. Međutim, čini se da tek susret sa stvarnom prošlošću donosi rasplet situacije i oslobođenje za sve junake ovog romana koji nema srećan kraj. Ali, zar se oslobođenje od stega i tereta ne može smatrati izvesnom dozom sreće? Roman bi mogao poslužiti za preispitivanje odnosa prema ličnim tragedijama koje svako od nas ima, odnosa prema porodici, prema životu uopšteno i zato za neke može biti katarzična, a neke samo putokaz da o ljudima i njihovim sudbinama nikada ne sudimo olako.

***

    Maša Rebić rođena je 22. januara 1975. u Beogradu, a na književnoj sceni Beograda pojavila se 2005. godine romanom Sponzoruše. Spomenuti roman za vrlo kratko vreme prodat je u više od 100.000 primeraka. Autorka je i sledećih romana: Devojke iz kraja; Cvet mog života i Još samo ovaj put, kao i zbirke priča Ludorije, štikle i stvaran život. Članica je Udruženja književnika Srbije. Osim navedenih, objavila je i nekoliko knjiga pod pseudonimom. Živi i radi u Beogradu, izvan kruga dvojke.

Ostrvo pelikana, Miodrag Majić

Kada pomislim na Miodraga Majića, prvo što mi padne na pamet je kako sam ga otkrila slučajno i kako me je silno oduševila pre svega njegova pojava, a onda i njegova dela. Mislim da je za vrlo kratko vreme postao omiljen među čitalačkom publikom, i to potpuno opravdano. Veliki sam obožavalac njegovog stila pre svega, a posebno njegovih tema. Volim sve tri njegove knjige, ali vam danas predstavljam meni najdražu, Ostrvo pelikana. 

 

 Priča o Ajši počinje na mestu na kojem počinju sve priče nesrećnih. Na raskrsnici sudbine, koja nama kojima je fortuna naklonjena uvek ostavlja nekoliko pravaca, ali za njih uboge čuva samo taj jedan, unapred određen put. Sudbinske kockice se ne poklope lako, čak ni kada je nesreća u pitanju. Nije dovoljno biti samo nevoljnik i sirotan. Pored svega toga, potrebno je baš nemati sreće. A Ajša je baš nije imala.

  Ovo je priča o kobnoj ljubavi dvoje gubitnika i surovoj odmazdi sistema koji je tvrdio da sve čini kako bi pomogao jednom od njih. Možda bi Ajšina i Gabrijelova ljubavna priča mogla da ima srećan kraj. Da oni nisu imali malo godina. Da Ajša nije ostala trudna. Da nije bilo sudije Dedijera i mlade novinarke koja je želela da izgradi svoju karijeru istražujući baš ovaj slučaj. Ali desilo se sve ovo. I pomoći više nije bilo. 

  Majić nas vodi ustalasanom putanjom ljudskog stradanja. Pripovedanje teče iz nekoliko perspektiva koje su lične i naoko nespojive. Spaja ih jedan neobjašnjiv i neobičan slučaj koji u sebi krije bolnu i tešku pripovest u koju su svi upleteni.

  I upravo to sam osećala od prve do poslednje stranice ove knjige. Tugu i bes zbog učinjene nepravde, neku vrstu teskobe koja može da bude i katarzična. Toliko sam zavolela glavne likove, Ajšu i Gabrijela, da sam stekla utisak kako ih poznajem od nekud. Zamislite da volite, a da vam ne daju. Da patite, a da leka nema. Da su sve vaše želje usmerene na jednu osobu koja je kriva samo zato što vas je volela. Kao i sve Majićeve priče, i ova se tiče svih nas i može postati sudbina bilo kog pojedinca.

  Za kraj vam ostavljam omiljeni citat iz knjige: "Najveća sranja na ovom svetu ne čine zlikovci. Najveća zla odigravaju se pod nogama običnih smrtnika, dobrih ljudi iz komšiluka, poslušnih šrafova sistema koji puštaju gas u kupaonice zato što je propis tako naredio i zato što njihova uloga u mehanizmu ne zahteva sagledavanje celine."

Deca zla, Miodrag Majic

    Sigurno vam je kao knjigoljupcima poznato ono kad kažete sebi da nećete kupovati nove knjige, jer ih već imate previše na čekanju, ali… Eh, uvek odnekud iskoči to “ALI” i potpuno vam pomrsi planove. Tako sam i ja pre par nedelja odlucila, pa sam još i izdvojila svoj “queue” za čitanje. No, jedna kafa u čitalačkom društvu i jedan rođendan bili su dovoljni da iz mog novčanika, kao zec, izlete još dve crvene, a da mi pritom uopšte ne bude žao. I tako je na mojoj polici počasno mesto dobio Majić i njegova prva knjiga – „Deca zla“.

Kako vam ne bih spoil-ovala knjigu, jer vredi svakog minuta čitanja, preneću vam preporuke onako kako sam ih i ja dobila, ali i neke svoje utiske.

    Miodrag Majić, pisac ove knjige, je po struci pravnik i sudija Apelacionog suda. U svojim intervjuima je izjavio da je oduvek gajio ljubav prema pisanju, ali da je ipak odabrao da studira prava, kao ipak sigurniji izbor profesije. No, s vremenom se odvažio i na to da počne da piše, tako da je dopustio da iz njega krene cela bujica ideja koje je predugo čuvao u sebi (na čemu smo mu i više nego zahvalni). No, ako mene pitate, možda uopšte nije predugo, već taman na vreme toliko da sazre, da se ideje dobro „iskrčkaju“.

    U svojim knjigama generalno uključio je i svet pravosuđa u Srbiji, kao i brojne istorijske događaje sa ovog podneblja. I ako sam naglašava da su likovi izmišljeni i svaka sličnost slučajna, ipak možemo prepoznati brojne "momente" koji nam jesu poznati u našem društvu. 

     U okviru preporuke koju sam dobila bio je i komentar da baš zbog takve prirode knjiga, ima ljudi koji zameraju Majiću na onome što piše, a čim vam neko nešto tako zamera i buni se – znači da radite nešto dobro, ili, kolokvijalno rečeno – uboli ste žicu. Ja, kao večiti bundžija i pravdoljubac, naravno da sam bila zaintrigirana. Sve što ide u korist istine, makar nam ona i ne bila lepa, je nešto što podržavam. Imajući sve ovo na umu, apsolutno je bilo nemoguće da uđem u knjižaru, i ako sam primarno došla (dekintirana) da kupim rođendanski poklon, a da ne kupim i ovu knjigu, koja me je zatekla maltene ispred nosa na ulazu. Mislim se: Pa kad me tako gledaš, kako da te ne kupim?! I šta ću, potkleknem iskušenju. 

    O čemu se zapravo radi u romanu „Deca zla“? Trudiću se da izbegnem sve spoilere.

    Žanrovski, ova knjiga se svrstava u triler/fikciju/misteriju. Priča prati advokata Nikolu Bobića, potpuno autentičnog lika, sa svim njegovim nesavršenostima i njegove napore da reši dramatično ubistvo. 

    U potrazi za počiniocem svirepog ubistva, Bobić otkriva daleko više nego što je isprva sumnjao. Kroz istragu shvata da je posredi zločin iz strasti, osvete, prepun simbolike, iz očaja. Kako naći i kako osuditi krivca čije je čitavo postajanje izobličeno zlom i stradanjem pred kojim je biće nemoćno?

    Istovremeno, ova priča služi i kao opomena, jer kroz nju Majić skreće pažnju na obrise naše društvene stvarnosti. Priča nosi i značajno svetlo optimizma, da ipak na kraju, u svetu ogrezlom u laži, korupciju, prevare, postoji nada da nije sve izgubljeno i da među nama postoje heroji.

    Ono što lično izuzetno cenim u knjigama koje čitam jeste momenat i nepredvidivosti. Kad čitate mnogo i kad ste kreativni, a priča i ne tako dobra, vi možete predpostaviti šta će se desiti na sledećoj strani. To apsolutno nije slučaj sa Majićem i Decom zla! Deca zla su me potpuno uvukla u svoj univerzum i svako okretanje strane bilo praćeno onim pripremnim uzdahom ili jednim „auf!“.

    Dopalo mi se i što je radnja smeštena u Beogradu, u ulicama koje su mi poznate kako po svojoj arhitekturi tako i ambijentalno – kiša, odsjaji noćnog svetla u mokrom asfaltu, mirisi, gradska vreva, tu i tamo neka mila lutalica koja drema u nekom ćošku itd. Osećala sam se kao da sedim pored Bobića kao neki duh i tako pratim zbivanja.

    Imala sam čak i jasnu sliku u svojoj glavi kako za mene izgleda advokat Bobić, ali to vam neću otkriti, jer ne želim da vam kvarim lični doživljaj! Zapravo, imala sam jasnu sliku za svakog lika kako izgleda, toliko da sam kao neko ko crta poželela da znam da crtam i stripove, jer verujem da bi mogla da se izradi odlična grafička novela po ovom romanu.

    Naravno, pored svih ovih hvalospeva, treba biti objektivan i reći i šta nam se ne dopada u nekoj knjizi. Ono što se meni ne dopada jeste da nema još delova/knjiga sa Bobićem kao glavnim akterom. I to je otprilike to. Gajim nadu da će nas Majić obradovati još nekom Bobićevom avanturom.

    Roman "Deca zla" možete kupiti u Vulkanu i trenutno je na popustu na sajtu 15%. Priča je vrlo dinamična, emotivna, pomalo jeziva, živopisna i preporučujem vam je od sveg srca. Sa gotovo potpunom sigurnošću tvrdim da se nećete pokajati.