„Kad smo bili mlađi” - poruka jedne generacije

Jasno mi je zašto je ovaj roman iskočio kao nešto sasvim novo u Norveškoj. Ni sama se nisam mnogo susretala sa ovakvim knjigama i zato mi je veoma drago što sam imala priliku da čitam „Kad smo bili mlađi”. Autor je u svom pisanju zanesen, poletan, prebacuje se sa teme na temu i sa nam deli različite aspekte života svojih junaka. Priča nam o surovim stranama odrastanja, pravim prijateljstvima, različitim porodicama i tome kako se svaki pojedinac snalazi u jednom velikom gradu koji često nije prijateljski nastrojen.

Stil pisanja je za moje poimanje veoma moderan. Lovrenski koristi dosta specifičnih izraza, ubacuje reči iz drugih jezika, lako menja raspoloženje i prebacuje nas iz priče u priču. Na početku mi je trebalo malo vremena da se naviknem na onaj vid naracije, a do kraja nisam bila sigurna da li mi se ovaj način pisanja dopada ili ne.

Ne sumnjam da je ovo roman o mladima i za mlade. Iako sam zakonski samo jednu godinu van ove kategorije, i dalje se pronalazim među mladima. Ipak, mogla sam da primetim da se moja razmišljanja i razmišljanja junaka ovog romana često razlikuju. Ovo ne vidim ni kao dobro ni kao loše, već valjda kao prirodnu razliku između generacija i ljudi koji su odrastali u različitim uslovima i kulturama. Dok sam čitala knjigu, neminovno je bilo i razmišljanje o tome kako mladi danas odrastaju, kao i preispitivanje o tome da li činimo dovoljno da im to odrastanje olakšamo ili makar ne otežamo.

Autor veoma ubedljivo prenosi priče svojih likova. Verovatno je na ovo najviše uticalo to što je roman inspirisan i njegovim ličnim iskustvima. Različita osećanja, strah, bes, ljutnja, nemoć, ljubav, sreća, žaljenje, zbunjenost, izbijaju sa stranica ove knjige. Likovi su jedinstveni, svoji, bez opravdanja i izvinjavanja, ne traže saosećanje i razumevanje, već samo prostor da budu ono što jesu.

„Kad smo bili mlađi” je poruka jedne generacije o onome što jesu i što mogu da budu. Ako ste mladi ili samo želite da vidite kako mladi danas razmišljaju i sa kakvim sve izazovima se susreću, ovaj naslov je sjajna početna tačka za to.

Čarli Gordon- dnevnik jedne inteligencije

Cveće za Aldžernona je jedna od knjiga koju sam čitala u okviru bookstagram izazova 12 knjiga za 12 meseci, a na predlog mojih knjiških prijatelja. Došla je na red kao četvrta u nizu, rezervisana za april mesec i definitivno ga je obeležila. Ova knjiga je zapravo ostavila najveći utisak ove godine, za sada, ali on u mom slučaju nije nužno pozitivan, što ću u tekstu i obrazložiti. Na samom početku moram da vas u pozorim da će tekst možda sadržati spojlere, pa razmislite pre daljeg čitanja, ukoliko knjigu već niste pročitali.

Danima ne mogu da složim sve utiske kada je Čarli Gordon u pitanju. Na samom početku čitanja, bukvalno na trećoj stranici, pomislila sam: "Šta je bre ovo?". I ta me je misao držala kroz veći deo knjge. E sad, ni ta rečenica nije nužno bila u negativnom kontekstu. Elem, da krenemo od početka. Upoznala sam se sa likom Čarlija, mentalno i emocionalno zaostalim čovekom koji radi u pekari gospodina Donera, a zahvaljujući svom rođaku koji ga je tu i zaposlio. Doner se obavezao da će obezbediti Čarlija i omogućiti mu da zarađuje za život dokle god za tim bude potrebe. 

Međutim, Čarli se prijavio za jedan eksperiment. Njemu operišu mozak sa ciljem povećanja koeficijenta inteligencije.. Ta operacija nikada nije izvršena na nekom čoveku, jedini koji je bio podvrgnut eksperimentu je miš Aldžernon, koji je postao pravi mali genijalac. 

Prva scena koja mi je slomila srce, a istovremeno me i jako iznervirala je upravo susret Čarlija i Alžerona, i Čarlijeva nesposobnost da pobedi miša u jednom vrlo jednostavnom zadatku - pronaći put iz lavirinta. Da, dobro ste pročitali, vrlo jednostavnom zadatku. Zapitala sam se da li je Čarliju to stvarno jednostavno, kao što meni deluje? Da li sam ikada razmišljala o ljudima koji nemaju iste sposobnosti kao vi i ja, i šta je za njih zapravo jednostavno, a šta komplikovano? I tada me zabolelo, prvi put. Kasnije me je zabolelo još mnogo puta. 

Shvatila sam da, iako možda njima nisam okružena svakodnevno, na ovom svetu ima mnogo ljudi koji su ograničenih sposobnosti. Ograničeni, ne samo da nauče neke osnovne stvari, već ograničeni da razlikuju dobro od zla, ljubav od mržnje, prijateljstvo od loše namere. Čarli je bio upravo jedan od njh. U njemu sam prepoznala najviše odsustvo mogućnosti da prepozna kako svet gleda na njega. Nije me toliko žuljala činjenica da on ne zna lepo da piše, čita, množi, sabira, koliko mi je smetalo to što nije bio sposoban da prepozna da ljudi u njegovoj okolini prema njemu ispoljavaju samo jedno - podsmeh.

Kada je Čarli operisan i njegov koeficijent inteligencije počeo da raste neverovatnom brzinom, njegova spoznaja da su mu se ljudi čitavog života podsmevali i da ga nisu gledali kao ljudsko biće, već kao predmet sprdnje, zabolela me je drugi put. Bolelo je i Čarlija, pa se trudio da svima stavi do znanja kako je sada postao normalan - kao i svi drugi, i da sada mogu da ga gledaju kao ljudsko biće, s obzirom da je  i on pametan.

Dalje stižemo do još jedne teme koja mi je pekla dušu, a to je odnos Čarlijeve porodice prema njemu. Rođen je kao prvo dete i njegova majka je odbijala da prihvati i prizna sebi da on nije kao ostala deca. I uz sav napor njegovog oca da ubedi suprugu da je Čarli ipak dete sa posebnim potrebama, njegova mama je tvrdila da je on "samo lenj i da mu treba više vremena nego drugoj deci". Međutim, rođenjem njegove sestre Norme, situacija se menja. Majka shvata da ima jedno "normalno dete" i jedno koje to nije i Čarli počinje da trpi posledice majčine spoznaje. Ona drastično menja ponašanje prema njemu, slobodno mogu da kažem da počinje psihički da ga zlostavlja, što na njega ostavlja neizbrisiv trag i posledice od kojih, ni kao natprosečno pametan čovek, ne može da pobegne. 

Meni najdirljivija scena u celoj knjizi je upravo susret Čarlija intelektualca i njegove senilne mame. S obzirom da ga je kao dečaka bukvalno oterala iz kuće kako bi zaštitila svoju ćerku od svih neprijatnosti koje je imala zbog svog brata, jedino što Čarli želi jeste da joj dokaže da je postao normalan i da može da se ponosi njime, jer je ostavio traga u nauci. Majka, kao i Norma, žele da on  ostane sa njima, ali genije oseća da inteligencija odlazi istom brzinom kojom je i došla, i svestan je da život u zajednici ni za koga nije opcija. Isplakala sam se nad ironijom sudbine, da ona koja ga je rodila i kinjila sada nije sposobna da bude prisebna, a da je on, koji je bio na margini društva zbog svog nedostatka, prestigao čak i doktore koji su osmislili eksperiment. 

Izdvojila bih i Čarlijev odnos sa ženama, koji je takođe usko povezan sa njegovim odnosom sa majkom. Naime, pametan Čarli se zaljubljuje u Alis, svoju učiteljicu, i iako mu ona uzvraća osećanja on nije sposoban da sa njom ostvari fizički kontakt. Sa inteligencijom, došla su i sećanja na "prethodni život", a među njima bila je i majčina zabrana da ikada gleda žene. I koliko god se trudio, on ne može da otera malog Čarlija koji je uvek tu kada je i Alis sa njim, ometajući ga da sa ženom stupi u seksualni odnos. 

Međutim, pojavljuje se komšinica Fej i mali Čarli se ne buni kada je ona u pitanju. Stoji u ćošku, ali gleda i nema reakciju. Došla sam do zaključka da je ljubav jedno uzvišeno osećanje koje nije svako sposoban da prepozna i obradi u svom mozgu. Čak i sa toliko pameti, Čarli je ostao emotivno nesposoban, do određene granice, što je dovelo do toga da za vreme trajanja svog genijalnog perioda nije uspeo da do kraja razvije odnos sa ženom. 

Na kraju cele priče, mali Čarli preuzeo je svoje prvobitno mesto i potisnuo genijalnog Čarlija, kao da ovaj nikada nije ni bio tu. Uzrok propasti eksperimenta otkrio je upravo on. I koliko god da je pokušao da se odupre evidentnom povratku na staro, Čarli je leteo jedan vrlo kratak slobodan pad. Od zaostale osobe do genijalca i nazad za par meseci. Donekle sam znala da će ishod biti takav, jer je u sinopsisu naznačeno da su i kod Aldžernona počele da se dešavaju promene. 

Napomenuću da je miš uginuo pre nego što se njegov prijatelj vratio na staro, i Čarli ga je sahranio u svom dvorištu, pokazavši time da je eksperiment ipak donekle bio uspešan. Njemu nije žao što je u istom učestvovao, jer bez obzira na to što će zaboraviti sve znanje koje je stekao, iskustvo koje je doživeo je neprocenjivo. 

Meni nije žao što sam pročitala knjigu iako je ovo prva kojoj na bookstagramu nisam umela da dodelim ocenu. A vi je pročitajte, da biste znali o čemu pričam, i imajte na umu da je ovo jedna od najčešće zabranjivanih knjiga na cenzorskoj listi Udruženja američkih biblioteka. Ja sam razumela zbog čega je to tako, a da li ćete i vi?

"P.S. Ako možete, stavite cveće Aldžernonu na grob iza u dvorište."

Semper idem - mora li uvek isto?

Kada biste pisali o svojoj porodici, o čemu biste pisali? Da li biste predstavili samo najlepše ili samo najgore trenutke? Da li biste svakom od svojih najbližih posvetili jednako prostora ili biste se jednostavno fokusirali na jednog ili dva člana? Oduvek mislim da je veoma teško pisati o onome što smo sami doživeli, bez obzira na to da li se radi o lepim ili ružnim stvarima. Teško je napraviti taj određeni razmak i odabrati šta je ono što želimo da kažemo svetu.

Retko čitam knjige koje se svima dopadaju. Još ređe se takve knjige dopadnu i meni. Neretko su me ljudi pitali za ovaj naslov kada čuju da sam iz Sombora. Još češće su mi ga upravo zbog toga preporučivali. Ne verujem u knjige života, makar ne mog života. Ipak, verujem u knjige koje ostavljaju dubok trag i koje pamtimo dugo nakon čitanja. „Semper idem” će za mene sigurno biti jedna od njih.

Ne sumnjam da sam je doživela „ličnije” zato što sam iz Sombora, zato što su i članovi moje porodice živeli u istom tom gradu u isto vreme kad i Lebović, zato što ovo nije samo priča na papiru, nego nečiji život. Sticajem okolnosti „Semper idem” sam čitala u Zagrebu i Somboru, što je dodatno doprinelo tome da se uživim u knjigu i veoma jasno zamišljam sve o čemu Đorđe Lebović piše.

„Semper idem” je za mene pre svega priča o jednoj porodici, želja da se njeni članovi sačuvaju od zaborava i presele se u domove širom Srbije, a i dalje, kad već u svojima nisu mogli da ostanu bezbedni i zaštićeni. Danas sam šetala kroz svoj rodni grad i razmišljala o svim onim mestima i likovima o kojima nam autor pripoveda. Isto sam radila i u Zagrebu, dok sam sa prozora gledala u Trg bana Jelačića. Veoma jasno mogu da zamislim da su i oni šetali istim ulicama, da su verovatno imali neke slični misli i probleme kao i mi danas, da su se sastajali i rastajali na istim ovim ćoškovima i koračali sokacima dok su šaputali sa prijateljima i svraćali kod rodbine. Nažalost, mogu da zamislim i sve one teške trenutke o kojima autor priča, iako sam sigurna da moja razmišljanja nisu ni upola užasna kao što je stvarnost za njih bila.

Svaki lik u romanu je za mene posebna priča. Verujem da bi svakom moglo da se posveti makar još dva, tri poglavlja, a nekima i cela knjiga. Porodične situacije o kojima autor govori su nešto sa čim svako od nas može lako da se poveže. Makar sa delom njih. Sa nekima ne bih nikada poželela nikome da se susretne. Lebović piše baš po mom ukusu, natenane, svakom liku posvećuje pažnju, beleži svaki detalj i trudi se da i najmanje sitnice sačuva od zaborava. Jer zaborav je ono što nam uvek sledi. Čak i nakon najgorih dešavanja, tragedija svetskih razmera i pojedinačnih patnji. Vreme prolazi, ali ne mora uvek da bude isto. Na nama je da biramo da li ćemo u to vreme pustiti dobro ili zlo, da li ćemo početi da učimo iz prošlosti i tako stati na kraj toj „semper idem” ili ćemo nastaviti da se vrtimo u začaranim krugovima.

Kada bi me pitali za koga je ovaj roman rekla bih da je za svakog onog ko želi da čuje priču jedne porodice, ko je svestan prolaznosti i živi u skladu sa natpisom na sunčanom satu u Somboru „jedan ti je od ovih poslednji”. Ova knjiga se pamti i otvara mnoga pitanja. Za mene najvažnije je: „Mora li uvek isto?"

Ona je predstavljala boje, sve boje u njegovom životu

 Uve je bio prva Bakmanova knjiga sa kojom sam se susrela, i kupio me je odmah rečenicom koja i nosi naslov ovog bloga. Često je citiram kada me neko pita koji je najlepši citat o ljubavi koji sam pročitala. Što se mene tiče, ljubav i jesu boje, kada je neko obojio moj svet, shvatila sam koliko je lepo biti voljen i kako ljubav zapravo treba da izgleda- kao najlepša paleta boja koju možete da zamislite. Mada mi je bilo teško da pojmim kako neko poput Uvea može da voli, ipak je reč o "starcu smaraču", čitajući sam shvatila da se i iza najvećeg džangrizavca krije jedna nežna i osećajna duša.

Uve. Moj omiljeni Bakmanov lik, zauvek. Na samom početku knjige upoznajemo čoveka koji upire prstom u svakog ko mu se ne sviđa i nema problem da to kaže ljudima ravno u oči. Svakog jutra vrši inspekciju po komšiluku i popravlja sve što nije po njegovom ukusu. Svi ga poznajete. On je jedan od onih starijih ljudi koji ima dovoljno vremena da vršlja po kraju, ali je još uvek dovoljno mlad da bude živahan u inspekciji koju obavlja. Bio je predsednik skupštine stanara, sve dok ga njegov nekadašnji prijatelj nije lišio vlasti. Međutim, Uve je možda ostao bez vlasti, ali nije ostao bez odgovornosti, jer ko će, ako neće on? Uve proverava da li ste dobro sortirali đubre, da li ste pokupili šta je trebalo kada ste izveli vašeg kućnog ljubimca u šetnju, da li se poštuje zabrana vožnje kroz naselje, da li su bicikli parkirani u skladu sa propisima. On se svađa, gunđa, upire prstom u grešnike i u stanju je da se satima raspravlja ukoliko smatra da je u pravu, jer sve je stvar principa. Uve ne želi da bude prevaren i nasamaren šta god da je u pitanju. Uve je vaš komšija iz pakla koji samo želi da ljudi poštuju propise i da ga ostave na miru da okonča svoj život. On ima savršeno osmišljen plan, kako napustiti ovaj svet, a ne ostaviti nered za sobom. 

Međutim, sve se menja dolaskom novih komšija, mladog bračnog para sa dvoje dece i trećim na putu. Kada su se doseljavali, polomili su poštansko sanduče dragog nam Uvea, i tu se priča polako odmotava. Nailazimo na niz komičnih situacija u kojima vidimo Uvea onakvim kakav jeste. U stanju je da izgovara najstrašnije psovke dok čini najbolja dela, da ti se podsmeva ravno u oči dok ti pomaže da poneseš nešto teško do kuće. I to je ono zbog čega sam pala na njega, zavolela sam ga svim srcem, beskrajno i zauvek. 

Vrlo neočekivano, Uve je postao najbolji prijatelj sa Parvani, novom mladom komšinicom. I upravo to prijateljstvo je ogolilo njegovu dušu i tada sam shvatila da se knjizi ne sudi po koricama. On je zapravo jedna nežna i ranjena duša, rastavljena od svoje lepše polovine, i sve što želi jeste da umre i ode kod svoje voljene žene. Njenim odlaskom, Uveov svet je izgubio sve boje i on se više ne snalazi u tom beskrajnom crno-belom ništavilu. Način na koji je zavoleo decu novih komšija, kao i sam odnos sa Parvani, pokazao mi je da je on vrlo sposoban za ljubav, naravno na njegov način- jer Uve čak i ne ume da voli kao svi ostali. 

Ovo je priča o ljubavi, prijateljstvu, saosećanju i tome koliko je važno imati podršku kada se suočavamo sa tugom. Knjiga zbog koje sam se smejala i plakala i plakala i smejala se u isto vreme. I u tome je cela suština moje ljubavi prema Uveu.

Za kraj, osvrnula bih se na film koji je snimljen po ovoj knjizi: Čovek po imenu Oto. Odgledala sam film relativno skoro, i opšti utisak mi je "ništa specijalno". Prvo, ne dopada mi se to ime Oto, smatram da, ako praviš film po romanu koji se zove Čovek po imenu Uve, daj mu ime Uve- u tome je suština svega. Drugo što mi se ne dopada, i zbog toga i ne volim da gledam filmove koji su snimani po knjigama koje čitam, je to što Uvea uopšte nisam tako zamišljala. Ne mogu da kažem da Tom Hanks nije dobro odigrao ulogu, bilo bi suludo, jednostavno moj Uve nije izgledao kao on, to je sve. U mojoj glavi Uve je stariji, sedokosi čikica sa bradom. Čak ni naselje u kom živi Uve nisam tako zamišljala. Ono što mi se dopalo kada je film u pitanju je to što su verodostojno prikazali celokupnu radnju. U svakom slučaju, preporuka je da prvo pročitate knjigu, pa tek onda odgledate film, jer koliko god se ja trudila, ne umem da vam prenesem tu toplinu i nežnost koja me i danas obuzme kada se setim Čoveka po umenu Uve.

Bela vrana Marlen Haushofer, simbol pobunjenog pojedinca ili distopijska kritika društva

Kada sam počela da čitam roman Zid, nisam ništa znala o Marlen Haushofer niti o njenom stvaralaštvu, a kamoli kada je knjiga napisana (1963). Uzela sam je po preporuci drage spisateljice, uz samo jedan nagovor: “kako nisi čitala Zid?”. I zaista, kroz sve stranice knjige i po završetku čitanja stalno sam sebi postavljala to jedno isto pitanje, “kako ovo ranije nije došlo u moje ruke” i “da li je ovo deja vu ne tako davnog lockdown-a?” Zid ipak ne govori ni o kakvom virusu niti pandemiji, ali postoji jedan zajednički imenilac tih dveju radnji, a to je izolacija ili primoranost na istu usled spoljnih faktora.

Mnoge kritike su okarakterisale ovaj roman kao distopijsku fikciju ili robinsovski roman (pre svega ženska verzija robinsovskog romana). Te kritike sam zapazila nakon čitanja i, premda su neosporne, činilo mi se da su nedovoljne i da na neki način svrstavaju knjigu u poznate kalupe, dok je ona na mene ostavila utisak nemogućnosti da se tako lako ukalupi.

Pisana u formi izveštaja, priča nas vodi kroz svakodnevnicu žene u svojim četrdesetim godinama i njenom životu u Alpima u lovačkoj kući. Međutim, odluka da toliko vremena provede baš tu, nije bila njena. 

Bezimena junakinja na početku romana odlazi u Alpe sa svojom rođakom Luiz, rođakinim mužem Hugom i njihovim psom Luksom, gde planira da provede leto. Jedne večeri par odlazi u šetnju do sela, dok naratorka ostaje u kolibi sa psom. Narednog jutra, videvši da ih još nema, odlučuje da ih potraži zajedno sa psom, kada na pola puta udara o nevidljivu prepreku. Sa druge strane može da vidi svet koji joj se na trenutak čini istim kao i juče sve dok ne shvati da se ništa u njemu ne pomiče i da je sve skamenjeno.

Fotografija preuzeta sa Mubi.com

Marlen Haushofer nas uvodi u svet potpune izolacije, prepuštenosti samom sebi, milosti prirode i ograničenim resursima oko nas. Ona ne da samo dotiče egzistencijalno pitanje, već i ekološko, moralno, feminističko, i možda najupečatljivije, filozofsko pitanje postojanja, prava na isto i svesti o njemu. 

Preuzela sam  na sebe ovaj zadatak, kako ne bih zurila u mrak i bila uplašena. Jer jesam uplašena. Strah mi se prikrada sa svih strana, i ne želim da čekam da dođe do mene i savlada me. Pisaću dok ne padne mrak, a ovo novo, nepoznato delo trebalo bi da mi učini um umornim, praznim i pospanim. Ne bojim se jutra, samo dugih, tmurnih popodneva.

Motiv otuđenosti, izbora koje pravimo kada smo na rubu opstanka kao jedinka, ali i kao vrsta, i koji najviše tada pokazuju pravo lice ljudskosti ili neljudskosti, okupljeni si pod zajedničkim motivom bele vrane koja se retko ali dovoljno pojavljuje u knjizi, i koju junakinja viđa u trenucima svoje slabosti ili pobede nad neljudskim.

Ono što je posebno ostavilo utisak na mene je podatak da je knjiga objavljena 1963. godine, dok gotovo ništa u njoj (osim pomena starog mercedesa koji je ostao u dvorištu lovačke kuće, a mercedes može biti iz više različitih perioda 20-og veka) ne ukazuje na jasnu vremensku koordinatu i to pridodaje univerzalnosti priče, njenoj primenljivosti, i vrlo pametno se uklapa u sve vanvremenske motive koje dotiče, što je čini najprikladnije ukalupivom u kalup neprolaznosti.

*

Marlen Haushofer bila je Austrijska književnica, rođena u Frauensteinu, Molln, 11. aprila 1920. 

Iako je za svoj rad dobila nagrade i pohvale kritike, bila je gotovo zaboravljena autorka sve dok je Ženski pokret nije ponovo otkrio, ističući bitnost uloge žene u njenim romanima, u društvenim temama u kojima dominiraju muškarci.

Die Wand (Zid - 2009, Nojzac Novi Sad) se može smatrati njenim najvećim delom. Objavila je i zbirku kratkih priča i još šest romana, gde se pored Zida izdvaja roman Die Mansarde (Mansarda - 2008, Nojzac Novi Sad).

Marlen Haushofer je obolela od raka kostiju i umrla je 21. marta 1970. godine, u 49-oj godini. 

Film Zid snimljen je 2012. godine po istoimenom romanu u režiji Juliana Polslera.

Kulturlama na Sajmu knjiga 2023 - Anđela i Ivana

Veoma važno! Pre nego što podelimo svoje utiske sa ovogodišnjeg sajma sa vama, zamolili bismo vas da potpišete peticiju u svrhu zaštite Beogradskog sajma.

Planira se rušenje kompleksa Beogradskog sajma, pod maskom organizacije manifestacije “EXPO 2027”. Najavljuje se izgradnja novog sajamskog kompleksa na plodnim surčinskim njivama. Kroz dirigovane tekstove i priloge na režimskim medijima, priprema se teren, da atraktivni prostor između Bulevara vojvode Mišića i reke Save, postane plen Beograda na vodi. Pod gusenicama bagera bi se našle četiri velike hale, dok bi građevinske srebroljubce preživela jedino Hala 1, jer je ona zaštićena zakonom. Umesto ovog maestralnog dela posleratne jugoslovenske arhitekture, namerava se izgradnja gusto načičkanih stambenih višespratnica.

Beogradski sajam je u arhitektonskom smislu dragocenost, a u trenutku kada je napravljen bio je veliki evropski projekat, potvrda snažne kulturne svesti u to vreme. Četiri ikonične hale se ne smeju posmatrati zasebno, van svog konteksta, vec kao jedinstveni arhitektonsko-urbanistički kompleks. One su bile svetsko čudo za vreme u kome su građene i nešto najreprezentativnje u bivšoj Jugoslaviji. A sistem prenapretnutog betona koji je Branko Žeželj razvio, je nešto čime se trebamo ponositi. A ne rušiti ga!

Ovom peticijom zahtevamo da se pokrene postupak zaštite celog kompleksa Beogradskog sajma. Sajam je naše kulturno nasleđe, deo našeg kulturnog identiteta, arhitektonsko i konstruktivno remek-delo!

Peticiju možete potpisati na OVOM linku.

Hvala, kulturni svete i dragi knjigoljupci.♥

Pa da pređemo na temu.

Utisci, autorka: Ivana Nedeljković

Kada dođe jesen i sajam knjiga počne, meni je to kao da mi je neko rekao da idem u Diznilend. Toliku sreću i uzbuđenje osetim, da bi verovatno nekome - ko nije toliko vičan čitanju - delovala kao potpuni ludak. Moj doživljaj sajma knjiga nije samo u kupovini, već je to čitav spektar lepih stvari koje mi nahrane dušu. 

Najpre se osetim srećnom, jer u današnjim vremenima - gde je kultura maltene k'o "zadnja rupa na svirli" mnogima - u tih sedam dana na sajmu se okupi kulturan svet i osetim se potpuno kao svoj na svome. Tamo sam okružena sebi sličnima, jer nas sve povezuje ljubav prema knjigama, ljubav prema Reči koja je u osnovi apsolutno svega. Utešno je - i divno - kad pomisliš "ima nas". Svi ljudi su nasmejani, vedri, obzirni, nema mesta bahatosti i drčnosti... Ima nas svih uzrasta - od beba u kolicima do penzionera. Videla sam nekoliko bakica sa šarenim ešarpama, svetlucavim nakitom i šeširićima, kako lagano, klaj-klaj i nogu pred nogu, ali sa osmehom šetaju između štandova. 

Sajam knjiga je za mene vreme i kad sretnem neke ljude koje nisam dugo videla i iskreno im se obradujem i zaista me zanima kad ih pitam "Kako si? Šta se dešava u tvom životu?" Ove godine smo Ana, Anđela i ja, koje smo silom prilika raštrkane u tri grada, uspele da se nadjemo i istoročemo za nekoliko sati koliko neko se ne ispriča ni za 5 dana. I bilo nam je malo, samo da se zna! 

Ove godine sam - ja prvi put, a Anđela drugi - imala priliku da upoznam i da mi knjige potpiše fenomenalni Miodrag Majić, koji ima značajno mesto na našem blogu, pošto smo obradile sve tri njegove knjige, a uskoro ćemo i četvrtu... Samo da je pročitamo. Toliki izliv sreće sam imala, da mi se lice zajapurilo kao da sam cvetić maka. 

Bilo mi je drago i što sam ove godine Anđeli otkrila ceo jedan odeljak sa polovnim knjigama, gde se mogu naći odlični naslovi, za male pare, ali morate malo imati živaca da kopate po knjigama. Vredi svakako odvoji jedna dan za to. Lično sam našla neke knjige sa maltene novim koricama, odlične za po 250-300 dinara. 

Bitno je spomenuti da je na ovogodišnjem sajmu, jedna od naših autorki - Željka Nedeljković-Zelić imala promociju svoje nove zbirke poezije pod nalsovom "Ravničarska elegija". U ovoj zbirci, Željka nam  je otkrila svoje emocije prema Vojvodini, odnosno Subotici, gde je rođena i odrasla. U svojim pesmama, dala nam je niz upečatljivih slika koje ona nosi u srcu iz svog zavičaja, svoje kuće, porodice, koristeći se pritom autentičnim jezikom subotičkih Bunjevaca. 

Kao moj lični doprinos, delim ovde sa vama i jednu mini galeriju fotografija-editorijala na kraju članka, odnosno, foto-reportaža čiji sam ja takođe autor, pošto sam ove godine obezbedila adekvatnu opremu za taj "poduhvat".

Utisci, autorka: Anđela Jocić

Kad dođe oktobar i kiše padaju... Mi knjigoljubci slavimo jedan poseban praznik - Sajam knjiga. Moram priznati, da sam tek skoro stekla naviku da redovno idem na Sajam, ali bolje ikad nego nikad. Ove godine je taj dan bio malo drugačiji jer nije bio posvećen samo knjigama, već i prijateljima, a s obzirom da volim i jedne i druge, ne moram da ih razdvajam. Provela sam divno i kvalitetno vreme sa Ivanom i Anom i to je hrana za moju dušu.

Što se tiče same posete Sajmu, osećaj kao i svake godine isti: čim kročim u to carstvo knjiga i njihovih mirisa - stanje totalne euforije. Kada sam se malo sabrala i oporavila od početnog utiska, primećujem detalje. 

Moram da kažem da sam presrećna zbog broja mladih ljudi koje sam tamo videla. Pomislila sam da za ovaj svet još uvek ima nade, da kulturu čitanja ipak ne mogu da nam oduzmu. Viđala sam, doduše, žene uglavnom, kako vuku kofere od štanda do štanda i pazare knjige, iskreno sam se oduševila. Muž me je pitao: "Da li one stvarno pročitaju sve ovo?", odgovorila sam da se nadam da da. I to je problematika koja mi je najzanimljivija kod Sajma knjiga, da li ljudi kupuju kao mahniti jer žele sve to da pročitaju, ili da bi ih neko drugi video da su kupili? Da se razumemo, da sam mogla, ja bih se sa sajma vratila sa jednim velikim koferom punim knjiga, ali ja ih čitam i samo povećavam listu nepročitanih knjiga na policama. Shodno tome, vodim se time da i drugi čitaju sve što su kupili. Nadu da sam u pravu ulivaju mi brojni moji bookstagram prijatelji, čije profile, kao i lik i delo, pratim i znam da se novac na knjige troši sa najvećom ljubavlju. 

Sa Sajma sam se vratila bogatija za 6 knjiga, od kojih mi je jednu kupila Ivana kao poklon za rođendan koji je bio u julu, ali tako vam je to kad živite udaljeni od svojih prijatelja. Iskoristila sam i neke online sajamske popuste, ali sam pokušala da obuzdam svoju želju da kupim sve što vidim, najviše da bih mogla da ostvarim svoje čitalačke planove koje sam napravila za poslednje mesece ove godine. Inače, odavno smo moje prijateljice i ja ustanovile da postoje dva odvojena hobija: jedan je kupovina knjiga, a drugi čitanje istih. 

Kada su sami izdavači u pitanju, najveća gužva bila je oko štandova dve najveće izdavačke kuće - Vulkana i Lagune. Nisam pristrasna, ali Vulkan je ove godine bio baš dobar sa popustima, Na štandu su čak imali veće sniženje nego na čuvenom Vulkanovom online sajmu. Za Lagunu, ove godine nemam reči hvale. Popusti ništa više nego redovni sa njihovom karticom, izbor knjiga sa akcija 2 za 499 i 3 za 999 godinama isti. Doduše, moji knjiški prijatelji su mi kasnije rekli da je Lagunina najsjajnija akcija ona za Noć knjige, pa čekamo to. 

Oduševila sam se delom sajma u kojima su bile polovne knjige, ali nisam imala dovojno vremena da "zaronim" u sve te gomile i zbog toga mi je beskrajno žao. Spomenula bih manje izdavačke kuće, kao što su Lumo, Kontrast izdavaštvo, Odiseja, Geopoetika, Plato i mnogi drugi koji su definitivno vredni pažnje. 

Ključni događaj ovogodišnje posete je bilo potpisivanje knjiga našeg domaćeg autora Miodraga Majića, koga sam imala čast da upoznam i prošle godine i čijim se knjigama uvek radujem. Upoznavanju pisca, o čijim smo knjigama neretko pisale na blogu, ipak se najviše obradovala Ivana, što možete videti na slikama koje su u prilogu ovog članka. 

Promocija knjige Ravnicarska elegija

Fotograf: Giovanna Domenica (Ivana Nedeljkovic)

All Rights Reserved

Do sledećeg Sajma knjiga, 

pokušajte da pročitate sve što ste pokupovali!♥

Groblje kućnih ljubimaca - šetnja po ljudskom umu uz elemente natprirodnog

 Strah od toga da ćemo izgubiti svoje najdraže često je veći čak i od straha da ćemo i mi sami umreti. King u „Groblju kućnih ljubimaca” veoma vešto prepliće pitanje ljudske tuge i bola nakon gubitka deteta sa natprirodnim elementima.

Luis Krid dobija novi posao i sa porodicom se seli u Mejn. Mi ih na početku knjige zatičemo u autu, na putu ka novom domu. Kada stignu u Mejn, sve deluje novo i zanimljivo. Kuća u koju se useljavaju ubrzo postaje pravi dom, a komšije postaju prijatelji. Jedina opasnost kojoj je porodica stalno izložena jeste put pored kojeg se nalazi njihova kuća. Ovaj put odneo je dosta života. Jedna od žrtava postaće i mačak porodice Krid, Čerčil. Ovaj događaj promeniće u potpunosti Luisov život. Luis će Čerča zakopati na starom groblju iza kuće. Dok bude razmišljao kako da saopšti porodici šta se desilo sa mačkom, Čerč će se vratiti. Mačak je živ i zdrav, ali Luis primećuje da ipak nešto nije u redu sa njim, da jednostavno nije isti kao pre. Uskoro se dešava nešto još užasnije, Kridovi gube sina na istom putu. Pred Luisom je izbor: ostaviti sina da počiva u miru ili ga sahraniti na isto mesto kao Čerča i prihvatiti sve što sa tim dolazi.

King nas uvodi u život jedne sasvim obične porodice sa kojom bi svako od nas mogao lako da se poveže. On članove porodice stavlja na različita iskušenja od kojih je svakako najgore gubitak deteta. Pokazuje nam kako različiti ljudi reaguju u ovoj situaciji i kako im različite misli mogu pasti na pamet. Navodi nas da se zapitamo koliko u stvari možemo poznavati i same sebe, ako se do sada nismo suočili sa ogromnom tugom i patnjom. Iako smo svi svesni da je smrt sastavni deo života, niko od nas nikada nije pripremljen za nju. Pisac nas tera da porazmislimo o tome šta bismo mi uradili ukoliko bi postojala mogućnost da nekog koga neizmerno volimo vratimo u život. Ovo su neke od večitih dilema za koje naravno ne postoje tačni i pogrešni odgovori, ali o kojima se uvek može raspredati do kasnih noćnih ili ranih jutarnjih sati.

Da li je ovo klasičan horor? Po mom mišljenju nije. Da li je ova knjiga svakako strašna? Apsolutno jeste. Zašto? Zato što nas autor vodi u dubine ljudske duše i ljudskog uma, stvara stalnu napetost i iščekivanje oko toga šta će se sledeće desiti i ostavlja nam prostora i za sopstvena tumačenja. Dinamika i ritam radnje su mi se mnogo dopali, sve do samog kraja, koji me, priznajem, baš i nije oduševio. Očekivala sam nešto što će bolje zaokružiti celokupnu priču, a to nisam dobila. Svakako moji celokupni utisci o knjizi su pozitivni. Nisam veliki „kingovac” (još uvek). Volimo li se King i ja? Na to još uvek ne mogu da odgovorim. Za sada ću samo reći da ovo prijateljstvo definitivno ima potencijala.

Jeste li čitali „Groblje kućnih ljubimaca”. Ako jeste, kakvi su vaši utici?