Semper idem - mora li uvek isto?

Kada biste pisali o svojoj porodici, o čemu biste pisali? Da li biste predstavili samo najlepše ili samo najgore trenutke? Da li biste svakom od svojih najbližih posvetili jednako prostora ili biste se jednostavno fokusirali na jednog ili dva člana? Oduvek mislim da je veoma teško pisati o onome što smo sami doživeli, bez obzira na to da li se radi o lepim ili ružnim stvarima. Teško je napraviti taj određeni razmak i odabrati šta je ono što želimo da kažemo svetu.

Retko čitam knjige koje se svima dopadaju. Još ređe se takve knjige dopadnu i meni. Neretko su me ljudi pitali za ovaj naslov kada čuju da sam iz Sombora. Još češće su mi ga upravo zbog toga preporučivali. Ne verujem u knjige života, makar ne mog života. Ipak, verujem u knjige koje ostavljaju dubok trag i koje pamtimo dugo nakon čitanja. „Semper idem” će za mene sigurno biti jedna od njih.

Ne sumnjam da sam je doživela „ličnije” zato što sam iz Sombora, zato što su i članovi moje porodice živeli u istom tom gradu u isto vreme kad i Lebović, zato što ovo nije samo priča na papiru, nego nečiji život. Sticajem okolnosti „Semper idem” sam čitala u Zagrebu i Somboru, što je dodatno doprinelo tome da se uživim u knjigu i veoma jasno zamišljam sve o čemu Đorđe Lebović piše.

„Semper idem” je za mene pre svega priča o jednoj porodici, želja da se njeni članovi sačuvaju od zaborava i presele se u domove širom Srbije, a i dalje, kad već u svojima nisu mogli da ostanu bezbedni i zaštićeni. Danas sam šetala kroz svoj rodni grad i razmišljala o svim onim mestima i likovima o kojima nam autor pripoveda. Isto sam radila i u Zagrebu, dok sam sa prozora gledala u Trg bana Jelačića. Veoma jasno mogu da zamislim da su i oni šetali istim ulicama, da su verovatno imali neke slični misli i probleme kao i mi danas, da su se sastajali i rastajali na istim ovim ćoškovima i koračali sokacima dok su šaputali sa prijateljima i svraćali kod rodbine. Nažalost, mogu da zamislim i sve one teške trenutke o kojima autor priča, iako sam sigurna da moja razmišljanja nisu ni upola užasna kao što je stvarnost za njih bila.

Svaki lik u romanu je za mene posebna priča. Verujem da bi svakom moglo da se posveti makar još dva, tri poglavlja, a nekima i cela knjiga. Porodične situacije o kojima autor govori su nešto sa čim svako od nas može lako da se poveže. Makar sa delom njih. Sa nekima ne bih nikada poželela nikome da se susretne. Lebović piše baš po mom ukusu, natenane, svakom liku posvećuje pažnju, beleži svaki detalj i trudi se da i najmanje sitnice sačuva od zaborava. Jer zaborav je ono što nam uvek sledi. Čak i nakon najgorih dešavanja, tragedija svetskih razmera i pojedinačnih patnji. Vreme prolazi, ali ne mora uvek da bude isto. Na nama je da biramo da li ćemo u to vreme pustiti dobro ili zlo, da li ćemo početi da učimo iz prošlosti i tako stati na kraj toj „semper idem” ili ćemo nastaviti da se vrtimo u začaranim krugovima.

Kada bi me pitali za koga je ovaj roman rekla bih da je za svakog onog ko želi da čuje priču jedne porodice, ko je svestan prolaznosti i živi u skladu sa natpisom na sunčanom satu u Somboru „jedan ti je od ovih poslednji”. Ova knjiga se pamti i otvara mnoga pitanja. Za mene najvažnije je: „Mora li uvek isto?"

O knjizi „Izuzetno glasno i neverovatno blizu“

Priče u knjigama, priče u pričama, rečenice u pričama. Likovi u likovima, likovi u pričama, likovi u knjigama. Ovako je za mene izgledalo čitanje knjige „Izuzetno glasno i neverovatno blizu.“

Drugi svetski rat i 11. septembar obeležili su porodicu Šel. Oskar je izgubio oca 11. septembra i posle toga ne ume da se vrati normalnom životu. A šta je uopšte i normalan život za dečaka od devet godina koji je izgubio jednu od najvažnijih osoba u svom životu? Tomas je izgubio svoj glas. Zato piše. Piše pisma svom sinu, Oskarovom ocu, u kojima govori o svojoj mladosti, svojoj prvoj ljubavi, braku sa Oskarovom bakom i razlozima zašto je morao da ode. Oskarova baka isto piše pisma, ali ne svom sinu, nego svom unuku. Posle očeve smrti Oskar pronalazi ključ za koji je siguran da je bio važan njegovom ocu. Dečak vidi ključ kao poslednju sponu sa ocem tako da je sasvim logično da kreće da istražuje koju od 162 miliona brava u Njujorku on otvara.

Ko god je u Heraldu napisao za ovaj roman da je: „Ozbiljan, duhovit, a opet razorno bolan.“ sumirao je i moje utiske u jednoj rečenici. Ovo je knjiga kod koje ćete na jednoj stranici rešavati misteriju, na drugoj razmišljati o gubitku i načinima kako se nositi sa njim, a već na sledećoj ćete se smejati nekom Oskarovom blesavom komentaru kojeg ni sam nije svestan. 
Emocije - tuga, strah, bes, radost, svega ovde ima. Rekla bih da je ovo roman koji pre svega govori  o onima koji ostaju, koji su izgubili nekog i sada moraju da nađu način da se izbore sa životom i svime onim što posledice tragičnih dešavanja nose sa sobom. Svaka stranica i svaki dan onih koji ostaju ispunjen je mislima i sećanjima o onima kojih više nema. 

Džonatan Safran For savršeno dočarava glasove tri generacije jedne porodice nudeći nam različite perspektive. Kroz stranice ove knjige prošetaće dijapazon različitih likova koji se savršeno uklapaju i koji doprinose Oskarovom istraživanju o ocu, ali i sebi samom. Od dečaka do starca, svako ima pravo na svoju priču. Sve ove priče se prepliću u jednu koja je na mene ostavila jak utisak. U nekim trenucima pomalo čudna, u nekim veoma emotivna, pomalo zabavna, veoma poučna i pomalo nesvakidašnja, ova knjiga navešće vas da se zapitate o mnogim večitim pitanjima i da snažnije zagrlite svoje najdraže.

Kulturlama preporuke za čitanje ove zime - Srećni praznici od ekipe Kulturlame!

Stiže nam najčarobnije doba godine, vreme kada se srca ispune toplinom darivanja i radosti prazničnog duha. Među svim prazničnim čarolijama, postoji jedan dragoceni dar koji nikada ne izlazi iz mode - knjiga. Neka živnu stranice, neka bukte reči, neka nas vode u svetove daleke i bliske, jer u njima čeka neizmerna radost.

Neka ove praznike budemo okruženi ne samo poklonima, već i više vremena za sebe. Vreme kada u zagrljaju knjiga možemo ploviti kroz beskrajne priče, dozvoljavajući sebi da uživamo još dublje, još intenzivnije.

U nadi da vam dodatno osvetlimo put kroz ove čarobne dane, Kulturlama autorke će podeliti svoje preporuke za zimsko čitanje. Neka reči ulepšaju vaše dane i neka svaka stranica nosi toplinu i sreću u vaše domove.

Preporuke autorke: Ivana Nedeljković

Odabir toga šta ću čitati meni je pitanje momenta, raspoloženja. Stanem pred policu, pa gledam knjige, gledaju one mene... i u trenutku, kao da se prepoznam sa nekom knjigom.  Jedini vid „planiranja“ kod mene je taj da na odredjeni deo police poređam u jedan red sve knjige koje su nepročitane. Kad bi bile raštrkane po raznim policama, neku bih možda slučajno preskočila. Ali i iz tog reda, nema reda kako izvlačim knjige. 

Nekad se pogodi da se atmosfera u nekoj knjizi poklopi sa vremenom napolju, to je onda, na izvestan način, dobar pogodak. Sa druge strane, zavisi da li volite zimu ili leto. Nekad je bolje da odaberete neku eskapističku knjigu. Zavisi i od raspoloženja. Ako su za vama neki turobni dani, ne treba vam neka knjiga da vas dodatno „ukanali“.

Baš iz ovih razloga, moje preporuke za ovu zimu neće biti striktno zimske, ni letnje. Svakako su, prema mom mišljenju, dobre za čitanje kad god za to bilo slobodnog vremena.

Moja prva preporuka je „Život i razmišljanja mačka Mura“. Kad sam kupila ovu knjigu na sajmu, najpre sam mislila da je to neki savremeni roman. A i imalo je reč „mačka“ u naslovu. Pročitala sam je misleći tako sve vreme, a kad sam odlučila da istražim još malo o piscu, saznala sam da je to klasik iz 19. veka. Neobično je napisana, jer se smenjuju misli Mačka i njegovog učitelja, ali naviknete se na ritam pripovedanja brzo. Duhovito je, teatralno, potpuno poetski iščašeno.

Druga moja preporuka, koja će vam možda dati malo snežne estetike za koju smo - nažalost - već godinama uskraćeni, je Bakmanova trilogija o Medvedgradu – 1. Medvedgrad, 2. Mi protiv vas 3. Pobednici. Trilogija prati živote stanovnika jednog malog grada u Švedskoj, gotovo zaboravljenog iza šuma i snega, i leda. Možda vam isprva bude delovalo da je ovo knjiga o hokeju, o sportu, što sam i ja pomislila, ali ona sadrži neke univerzalne ideje o životu, emocijama, odnosima, pravdi i nepravdi, prijateljstvu... Ne, ona nije samo neka knjiga o hokeju. Nezahvalno je da i pokušam da vam pretočim ideju knjige u jednu rečenicu. Samo mi verujte i postanite deo Medvedgrad univerzuma.

I treća preporuka, da zaokružim na treću sreću, je jedna prilično očekivana od strane mene, praznična preporuka, a to je ponovno iščitavanje Harry Potter knjiga. Da li je to zbog televizije koja tradicionalno pušta an smenu Hari Potera i Gospodara prstenova za praznike, ili nečeg drugog, ne znam, ali vreme božićnih praznika je za mene i vreme Hari Poter filmova i knjiga.

Preporuke autorke: Marija Marković

U opštoj maniji konzumerizma i sama sam upala u istu zamku i sebi na vrat natovarila broj trideset kao čitalački cilj za ovu 2023. godinu na goodreads-u, koji ovoga puta rado ne ispunjavam, već ga svesno prenosim u narednu godinu. Taj isti broj pojavio se i simbolično u naslovu knjige koji je moja prva preporuka za čitanje ove zime. 

Trideseta godina Ingeborg Bahman, je prva autorkina objavljena zbirka pripovedaka, koja kroz ukupno njih sedam, sledi preispitivanja junaka i junakinja kroz prizmu egzistencijalnog, što ih samim tim uvezuje jednom niti -  odgovornost likova za njihovo činjenje i nečinjenje.

„Zakorači li neko u tridesetu godinu, ljudi ne prestaju da ga zovu mladim. Ali on sam, iako na sebi ne otkriva nikakve promene, postaje nesiguran: oseća kao da mu više ne priliči da se izdaje za mladog. I jednog se jutra probudi, jednog dana koji će zaboraviti, i iznenada samo leži a da ne može da ustane, pogođen nemilosrdnim zracima svetlosti i bez ikakvog oružja i hrabrosti za novi dan. Kad zažmuri, da bi se zaštititio, potone nazad i prepušta se nekoj nemoći, zajedno sa svakim življenim trenutkom. “

Druga preporuka dolazi od istog izdavača (Nojzac), i autorke o kojoj sam nedavno pisala, Marlen Haushofer. Malo je reći da je Haushofer za mene otkriće i književno blago. Poprilično zanemarena u godinama svog stvaralaštva, a i nakon svoje smrti, ona biva vraćena u književne tokove zahvaljujući Ženskom pokretu. Knjiga koju za ovu zimu preporučujem je Mansarda, koja je ujedno i njeno poslednje delo.

Ono u čemu je Haushofer veoma vična su dnevnički zapisi i forma izveštaja, koje i u voj knjizi ne izostavlja, iako je vešto smešta u dobro struktuiranu radnju - nedelju dana u životu junakinje ovog romana, koja je (bivša) umetnica usred kompleksne krize (građanski život, brak, porodica, strah od autorstva). Tokom tih nedelju dana, u njeno poštansko sanduče stižu pisma nepoznatog pošiljaoca, a koja predstavljaju njene sopstvene zapise iz jednog perioda za koji je mislila da je uspela da izbriše iz sećanja. 

Treća preporuka, koju uvek preporučujem, mada iskustva govore da je ljudima teško da čitaju Dašu ukoliko žele da se opuste (što i nije cilj Dašinog pisanja), je knjiga April u Berlinu, Daše Drndić.

Trenutna globalna dešavanja samo su svedok toga koliko je Dašino pisanje važno. Mnogi su za Dašu govorili da je opsednuta holokaustom, dok je određeni deo čitalačke publike uspeo da shvati njenu poruku: prošlost se nije završila. Ova hibridna knjiga, kako je definiše Vladimir Arsenić, je opomena o ponovljivom, pobuna protiv zaborava, i neprihvatanje poistovećivanja pojmova istorija i povest.

Knjiga je napisana kada je Daša boravila na rezidenciji za pisce u Berlinu, i kao takva najbliža je kolekciji eseja, dnevničkih zapisa, ali i biografija malih ljudi i istorije koju Daša ne želi da pusti. Ovo je štivo koje se teško vari, ali je neophodno da nas otrezni i istrgne iz ušuškanosti zaborava, da nas vrati na ljudsku survost i male fašizme, i da nas podseti da je otpor uvek tu, da je zapravo u nama samima.

Preporuka autorke: Milica Barać

Zima mi je oduvek bila najdraže godišnje doba za čitanje. Postoji nešto jedinstveno u tome da uronimo u neki potpuno novi svet čija vrata nam knjige otvaraju, dok je napolju hladno, smrznuto i u idealnim uslovima, snežno. Dvoumila sam se da li da vam preporučim jednu ili više knjiga. Na kraju je izbor pao na naslov koji je za mene sinonim za zimu i praznike. Moja preporuka za čitanje ove zime je „Božićna bajka”. Verujem sa većina nas zna za ovu Dikensovu priču, ali isto tako sam sigurna da je uvek dobro podsetiti se pravih vrednosti i toga koliko u stvari naša dela govore o nama.

Upoznajte ili ponovo posetite Skrudža, namćora i samotnjaka koji ne podnosi božićne praznike i koji samo gleda kako da unesreći druge. Kada Skrudža krenu da posećuju božićni duhovi, on će se prisetiti svoje prošlosti, shvatiti u kakvoj sadašnjosti živi i zapitati se kakvu budućnost želi da dočeka. Zajedno sa njim videćemo kako za promene nikad nije kasno i kako uvek vredi biti dobar prema drugima. Skuvajte sebi kafu ili čaj, ušuškajte se i prepustite se magiji koja se krije među koricama „Božićne bajke”. Ne sumnjam da ćete uživati.

Preporuka autorke: Anđela Jocić

Moram priznati da ne volim zimu, hladnoću, kratke dane i duge periode mraka. Volim praznike i, mada godinama unazad nemam osećaj "praznične euforije", uživam u kupovini poklona za najdraže, spremanju prazničnih trpeza i konzumiranju hrane sa istih. Ono što još valja napomenuti, a kada je čitanje u pitanju, jeste to da čitam ono što mi u datom trenutku prija, u skladu sa raspoloženjem, a ne godišnjim dobom. Međutim, ipak sam "uhvatila" neki šablon i kod sebe u proteklih par godina, pa ću to podeliti sa vama. Ovog decembra pročitala sam četiri vrlo zanimljiva trilera (što za nekoga svakako nije preporuka za čitanje oko praznika), ali dok ovo pišem pored mene je najnovija knjiga Jelene Bačić Alimpić- "Poslednji sati". S obzirom da je Nova godina za par dana i da drugi oko mene šire pozitivu i lepe misli, i moja duša traži nešto laganije za čitanje, nežnije, osećajnije, i mogu vam reći da mi ova knjiga za sad baš prija. Iako sam 70% čitalac trilera, ne krijem da uživam u knjigama koje to nisu, čak su mi takve knjige s vremena na vreme preko potrebne. Pročitala sam par izvanrednih u proteklih par meseci, pa ću ih ostaviti kao prazničnu preporuku, iako možete da ih čitate kad god poželite. O nekima sam već pisala zaseban članak, a ovde bih izdvojila knjigu "Na kafi sa mačkom" Ane Šolinom. 

Kao zakleti ljubitelj mačaka uživala sam čitajući ovu knjigu. Nema konkretne veze sa praznicima, ali je prepuna humora, topline i miline da sam sigurna da će svako ko je pročita uživati podjednako kao ja. Na nekim mestima sam možda i pomislila "kako je ovo kliše", ali mi je opet bilo simpatično. Sama pomisao da neko ko ima fobiju od mačaka odlazi da radi u kafić u kom stanuje njih sedam mi je bila neverovatna. Međutim, kako je knjiga odmicala, shvatila sam da su i Nagore, glavnu junakinju, kao i mene, mačke naučile vrlo važne životne lekcije. Knjiga se čita za dan, tako da nije loša da podignete brojku na Goodreads-u, ukoliko je jurite. Ostavljam vam još par fotografija knjiga za koje, od mene, imate najiskrenije preporuke:

Preporuka autorke: Ana Nikolić

Već nekoliko dana razmišljam koje bih knjige mogla da preporučim. Pisala, dopunjavala pa brisala liste. Gledala u svoju malu kućnu biblioteku isto onako kao kad otvorite frižider a unutra i pristojne i zdrave i ukusne hrane, a vi biste nešto četvrto a ne znate šta. 

Dodatno, kad god treba da preporučim knjigu, sve me nešto uhvati nelagoda da ću nekoga na krivi put da navedem. Ipak, odlučih da poslušam savet koji Džoi daje Čendleru, parafraziram: najbolji način da se oslobodiš straha je da se suočiš sa njim. S tim u vezi, moja iskrena preporuka je da tokom zime gledate Prijatelje.

A taj četvrti specijalitet iz frizidera, pardon, biblioteke, koje bih rado sa vama podelila je knjiga Ja sam StaŠa. Mislim da je bila 2011. i mnogo vremena sam provodila na Fejzbuku. U besomučnom prelistavanju fida, naletela sam na tekst izvesne Staše Vukadinović. Ne sećam se teksta, samo znam da sam bila oduševljena opisom jedne sasvim ''obične'' situaciju. Od tog momenta postajem njena verna čitateljka. Nekoliko godina kasnije, Staša svoje priče u formi dnevničkih zapisa iz onlajn prostora seli među korice knjiga. 

Uz Stašine priče sam naučila da vidim, a ne samo muvobezglavo da prolazim kroz svakodnevicu. Knjiga je kao topli, ne opori, letnji, julski vazduh, iako ima zapisa iz kiše i snega. Staša ne zagovara pogled kroz ružičaste naočare. Pojedine priče, poput uličnih prodavaca novina, viču: Daje se na znanje, samovanje, ćutanje i tugovanje je u skladu sa zakonima i propisima življenja!

Staša ipak ne da na sve lepo (i lekovito) što daje punoću životu. U njenim pričama junaci su i stan sa kojim se pogledaš u ''oči'' i znaš da je taj, pseto koje kad otrči za njim ne juriš nego ga pustiš da se vrati kad ono želi, bočica sa srebrnim šljokicama, saksijsko cveće koje ne uspevaš da neguješ kao majka, razgovori sa prijateljima, bicikl, ulica Laze Telečkog u Novom Sadu, more i otvoren prozor. 

Godinama mi je Ja sam StaŠa stajala na noćnom stočiću. Učinila sam o nje ritual i u danima kad mi je malo šta bilo jasno, nasumično je otvarala, a priča koju bih pročitala mi je služila kao kolačić sudbine, poruka za taj dan. I nekako je bilo lakše.

Priznajem, Ja sam StaŠa mi više ne stoji na noćnom stočicu, a i promenila sam nekoliko stanova od našeg prvog susreta. I dalje mislim da je dobra knjiga za, recimo, kraj 20ih, kada se učimo autentičnosti i dajemo sebi dozvolu da budemo na finoj granici izmedju bitisanja mimo sveta i u njemu a svoji. 

A kako se to učenje verovatno nikad ne završava i svakome dođe u neko drugo vreme, crtice poput ovih koje piše Staša Vukadinović su, kao što rekoh, topao, ne opor, letnji, julski vazduh koji svima dobro dođe. 

Em mrze knjige, em imaju klub! Kako to? - Knjigomrsci i Bookmate

Hej, ti! Jedno vrlo bitno upozorenje na samom početku! Ne daj da te naslov zavara. U ovoj knjizi nema ni najmanjeg zrnca mržnje prema knjigama, naprotiv, ako pročitate ovu knjigu - zavolećete ih još više. Plus, ona vam nudi i niz preporuka za čitanje.

Iskrena da budem, ove godine na sajmu knjiga sam videla ovu knjigu, uzela je u ruke, provrtela, ali moj sklop ličnosti u datom trenutku nije je našao za naročito inspirativnu, pa sam je samo ostavila. Takva je "prognoza" bila tih dana. Zapravo, delovala mi je kao neka limunada-slatkasta, usiljena i predvidljiva pričica iz američkih filmova. Knjige koje ja kategorišem kao "knjige za pored bazena". A možda sam i naprosto bila preplavljena utiscima od svih tih knjiga, jer ja svake godine barem 4 dana od 7 budem na sajmu. Međutim...

***

Pre nekog vremena, otkrila sam sasvim slučajno jednu novu aplikaciju za telefon - Bookmate. Zapravo, tražila sam nešto slično GoodReads-u koji mi se nije naročito dopao. Svako ko me poznaje, a samim time i moje opšte čitalačke preferencije, zna da ja uvek dajem prednost dobroj, staroj, tradicionalno štampanoj knjizi. 

Volim da držim knjigu u rukama, da okrećem strane, da ih njuškam - bilo da su stare ili novoštampane... Volim čitajući da opazim i osetim na rukama stanjivanje desne u korist leve strane knjige, kako tečem kroz priču i redove. Ali, rekoh sebi, to što nešto preferiram, ne znači da je ovo nešto drugo nužno loše.

Otkrila sam (i ovo je potpuno besplatna reklama) da ova aplikacija nudi niz knjiga što na srpskom, što na engleskom, kao i audio knjige. Ima fino podeljene kategorije knjiga, ocenjivanje i komentare, mogućnost čuvanja citata itd. 

Dopala mi se i animacija swipe-ovanja (okretanja, za neljubitelje engleskih upadica) stranica, a posebno to što mogu da biram light/sepia/dark mode, tip fonta, veličinu fonta i procenat iznad naslova koliko sam do tog trenutka pročitala. 

Ova aplikacija je izuzetno zgodna za, recimo, duge vožnje u gradskom prevozu, čekanje u redovima ili na stanici isl., jer svakako već imamo mobilni pri ruci. Plaća se pretplata, ali je ona maltene simbolična spram toga šta se sve za tih 500 din dobije. Naravno da sam momentalno (banalno rečeno - manijački) napravila listu svih knjiga koje želim da pročitam, svakako ostavljajući mogućnost da sa listom na aplikaciji odem i da neke kupim u knjižari, u fizičkoj formi. Za mene je to bilo kao da si mi rekao: "Uđi u knjižaru, uzmi šta želiš, sve je besplatno!". Ispostavlja se da je korišćenje ovakve aplikacije zapravo korisno na  mnogo načina. Još jedan način da se uživa u knjigama, pa - što da ne?

***

Listajući svoju novu sajber-biblioteku, naišla sam upravo na ovu - olako ostavljenu - knjigu sa sajma: Književni klub knjigomrzaca od autorke Grečen Entoni.

Kao i sad, tako i u brojnim prilikama, dokazalo mi se da za mene ne važi ona izreka da se ne sudi knjizi po koricama. Da, ne treba suditi samo po boji korica, ali zajedno sa dobro odabranim naslovom, celokupan dizajn naprosto više skreće pažnju nego neki drugi, koji bi se mogao okarakterisati kao loš. Ili naprosto - manje dobar.

Hej, naslov Književni klub... KNJIGOMRZACA! Kakva prelepa kontradikcija! Da je pisalo samo "književni klub", to baš i nema neki efekat. "Knjigomrzci"? Možda bih zavirila da vidim da li je neka potpuna ironija u pitanju i zašto bi neko pisao knjigu o onima koji je mrze, tj. šta bi, zaboga, o njima rekao. A tek spoj ta dva! Em mrze knjige, em imaju klub! Moja pomisao: Šta rade, sede i mrze knjige zajedno? I kako da vam tako neki naslov ne skrene pažnju? Ako mene pitate - nemoguće.

...međutim, kao što završih paragraf nekoliko pasusa gore, priča uopšte nije usiljena, već prijatno sentimentalna i dubokoemotivna, dodirujući raznovrsne oblike ljubavi: ljubav prema deci, prema usvojenoj ćerki, prema partneru, izmedju dve sestre, muža i žene, prema prijatelju, platonska ljubav, ljubav koja boli nakon što izgubimo nekoga koga volimo, ljubav prema knjigama i prema trajnim vredostima itd. Zapravo, čitava knjiga je prožeta ljubavlju, gde jedna motiviše drugu da opstane, da preživi i u toj borbi stvara samo još ljubavi.

Postoji jedna knjižara, voljena od strane više generacija, čije ime je Iznad duge. 

"Knjige (i duge) su mesta gde bilo šta može da se dogodi."

Deca dece koja su u Dugi kupovala knjige, to na tom mestu čine danas sa svojom decom. Nažalost, ona biva ugrožena surovim kapitalizmom današnjice, koji ljubav zanemaruje i apsolutni primat daje profitu. Profit ne pita, on surovo i hladno uzima. Ovakva vrsta problema je nešto sa čime se možemo saosetiti i u našem okruženju, što je meni svakako doprinelo doživljaju celokupne priče. 

Sa ovakvim razvojem situacije nikako ne žele da se pomire Tom, Bri i Lejni, stoga oni pokreću borbu da sačuvaju to mnogima dragoceno mesto. Međutim, iz njima neznanog razloga, Irma, koja je jedan od vlasnika, i ujedno mama Bri i Lejni, samoinicijativno sklapa ugovor sa investitorom dovodeći ih sve pred svršen čin. 

Za Irmu je to takođe voljeno mesto, ali ona uporno odbija da otkrije zašto je odlučila da knjižaru proda i odseli se. Nakon što je njen dugogodišnji prijatelj Eliot, sa kojim je i osnovala knjižaru, preminuo, za kratko vreme ona donosi odluku o prodaji i time sve oko nje stavlja u rebus. Ona i Eliot su prijatelji još od rane mladosti, spaja ih velika ljubav i snažno prijateljstvo, a gorepomenuti Tom je Eliotov partner, koji i ako ima 70 godina, bori se svim snagama da sačuva Iznad duge sa Bri i Lejni. 

Irminina odluka šokirala je njene ćerke, koje su od detinjstva smatrali knjižaru svojim utočištem. Sve je počelo od Irme i Eliota i od njihove ljubavi kako prema knjigama, tako i naročite ljubavi koji su oni kao dve osobe gajili jedno prema drugom. Upravo to što su svi bili svesni povezanosti ovo dvoje, niko ne razume šta se dešava niti zašto Irma uporno i hladno odbija da da bilo kakvo objašnjenje za svoje odluke.

Ljubav Eliota i Irme, i ako platonska, je katkad izazivala i ljubomoru i bes u Tomu kojeg sada ništa neće zaustaviti u nameri da sačuva nasleđe Eliota. Njegovog Eliota. Svako sa nekim svojim ličnim motivima i unutrašnjim borbama, a opet ujednjeni u ljubavi prema Dugi, knjigoljupci će se udružiti kako bi zaštitili knjižaru, i kao mesto ali i kao legat njima svima dragog Eliota. Čak i ako to znači korišćenje ogovaranja, sitnih sabotiranja, spletkarenja i mešanja u tuđe poslove.

***

Interesantno je da sam ovu knjigu pročitala celu na telefonu. I to većinski na ulici i u autobusu! Vreme provedeno u besomučnom čekanju i klackanju dobilo je svrhu i pretvorilo se u nešto korisno i oplemenjujuće, i nije bilo samo da je neko tupo blenjenje kroz prozor.

Još jedna od dobrih strana ove knjige jeste ta što je prožeta humorom. Humoru u romanu doprinose neobični i duhoviti zahtevi kupaca u knjižari poput, na primer, bake koja hoće svom četvorogodišnjem unučetu da kupi knjigu o kubizmu jer baka hoće da ga produhovi... Na vreme! Mislim, ako tako nešto uopšte postoji. Nema veze što dete još ne zna da čita. Ili rasprave između dve sestre, Eliotovo seniorsko gunđanje itd.

Ova knjiga nije nekakav spektakularan roman, senzacionalistički. Neće vam možda uzburkati adrenalin, ali će vas zato dotaći u ona najfinija, najdelikatnija osećanja, izvlačeći vam osmeh na lice, a nekome možda i neku suzu. 

Jedno je sigurno, a to je da ćete se i tokom čitanja, a i nakon što završite knjigu, osećati lepo, dirnuto i uistinu srećno. 

Bela vrana Marlen Haushofer, simbol pobunjenog pojedinca ili distopijska kritika društva

Kada sam počela da čitam roman Zid, nisam ništa znala o Marlen Haushofer niti o njenom stvaralaštvu, a kamoli kada je knjiga napisana (1963). Uzela sam je po preporuci drage spisateljice, uz samo jedan nagovor: “kako nisi čitala Zid?”. I zaista, kroz sve stranice knjige i po završetku čitanja stalno sam sebi postavljala to jedno isto pitanje, “kako ovo ranije nije došlo u moje ruke” i “da li je ovo deja vu ne tako davnog lockdown-a?” Zid ipak ne govori ni o kakvom virusu niti pandemiji, ali postoji jedan zajednički imenilac tih dveju radnji, a to je izolacija ili primoranost na istu usled spoljnih faktora.

Mnoge kritike su okarakterisale ovaj roman kao distopijsku fikciju ili robinsovski roman (pre svega ženska verzija robinsovskog romana). Te kritike sam zapazila nakon čitanja i, premda su neosporne, činilo mi se da su nedovoljne i da na neki način svrstavaju knjigu u poznate kalupe, dok je ona na mene ostavila utisak nemogućnosti da se tako lako ukalupi.

Pisana u formi izveštaja, priča nas vodi kroz svakodnevnicu žene u svojim četrdesetim godinama i njenom životu u Alpima u lovačkoj kući. Međutim, odluka da toliko vremena provede baš tu, nije bila njena. 

Bezimena junakinja na početku romana odlazi u Alpe sa svojom rođakom Luiz, rođakinim mužem Hugom i njihovim psom Luksom, gde planira da provede leto. Jedne večeri par odlazi u šetnju do sela, dok naratorka ostaje u kolibi sa psom. Narednog jutra, videvši da ih još nema, odlučuje da ih potraži zajedno sa psom, kada na pola puta udara o nevidljivu prepreku. Sa druge strane može da vidi svet koji joj se na trenutak čini istim kao i juče sve dok ne shvati da se ništa u njemu ne pomiče i da je sve skamenjeno.

Fotografija preuzeta sa Mubi.com

Marlen Haushofer nas uvodi u svet potpune izolacije, prepuštenosti samom sebi, milosti prirode i ograničenim resursima oko nas. Ona ne da samo dotiče egzistencijalno pitanje, već i ekološko, moralno, feminističko, i možda najupečatljivije, filozofsko pitanje postojanja, prava na isto i svesti o njemu. 

Preuzela sam  na sebe ovaj zadatak, kako ne bih zurila u mrak i bila uplašena. Jer jesam uplašena. Strah mi se prikrada sa svih strana, i ne želim da čekam da dođe do mene i savlada me. Pisaću dok ne padne mrak, a ovo novo, nepoznato delo trebalo bi da mi učini um umornim, praznim i pospanim. Ne bojim se jutra, samo dugih, tmurnih popodneva.

Motiv otuđenosti, izbora koje pravimo kada smo na rubu opstanka kao jedinka, ali i kao vrsta, i koji najviše tada pokazuju pravo lice ljudskosti ili neljudskosti, okupljeni si pod zajedničkim motivom bele vrane koja se retko ali dovoljno pojavljuje u knjizi, i koju junakinja viđa u trenucima svoje slabosti ili pobede nad neljudskim.

Ono što je posebno ostavilo utisak na mene je podatak da je knjiga objavljena 1963. godine, dok gotovo ništa u njoj (osim pomena starog mercedesa koji je ostao u dvorištu lovačke kuće, a mercedes može biti iz više različitih perioda 20-og veka) ne ukazuje na jasnu vremensku koordinatu i to pridodaje univerzalnosti priče, njenoj primenljivosti, i vrlo pametno se uklapa u sve vanvremenske motive koje dotiče, što je čini najprikladnije ukalupivom u kalup neprolaznosti.

*

Marlen Haushofer bila je Austrijska književnica, rođena u Frauensteinu, Molln, 11. aprila 1920. 

Iako je za svoj rad dobila nagrade i pohvale kritike, bila je gotovo zaboravljena autorka sve dok je Ženski pokret nije ponovo otkrio, ističući bitnost uloge žene u njenim romanima, u društvenim temama u kojima dominiraju muškarci.

Die Wand (Zid - 2009, Nojzac Novi Sad) se može smatrati njenim najvećim delom. Objavila je i zbirku kratkih priča i još šest romana, gde se pored Zida izdvaja roman Die Mansarde (Mansarda - 2008, Nojzac Novi Sad).

Marlen Haushofer je obolela od raka kostiju i umrla je 21. marta 1970. godine, u 49-oj godini. 

Film Zid snimljen je 2012. godine po istoimenom romanu u režiji Juliana Polslera.

Čitalačka mućkalica - Moj prvi Gijom

Kako se gradi čitalački (ili u krajoj liniji) ukus za bilo šta u životu - od hrane, preko muzike, odeće, do toga šta čitamo? Tako što isprobavamo, dodajemo, oduzimamo, menjamo uglove i perspektive... Njušneš, lizneš, pa zagrizeš. I onda lagano, idući kroz doživljaje vozom zvani Čula, razdvajaš stvari u "volim - ne volim".

Kad je reč o knjigama, naše prvo susretanje sa njima je u formi slikovnica, a zatim u školi, naše prve korake ka formiranju ličnog ukusa formiraju lektire. Oh, one tako teško znaju da padnu na um, a i na stomak. Svi dobiju da čitaju isto, kao da svima isto hrani dušu. Takve sam knjige gledala kao misiju, zadatak. Odrađivanje. Uglavnom. Za neke knjige to bude inicijalna posmisao, ali kroz rad sa dobim profesorom srpskog, više puta mi se desilo da shvatim da sam pogrešila. Na primer:

Jedva sam čekala da čitam tu čuvenu Anu Karenjinu (ozbiljan izazov), i na kraju mi se uopšte nije svidela. Sa druge strane, kad se čitao Zločin i kazna, imala sam prerasudu da će i to biti knjiga inspirativna za samolišavanje od života na 10 kreativnih načina, kad ono međutim... Ispade jedna od najboljih knjiga koje sam ikada pročitala.

Suština je u tome da je potrebno da budemo otvorenog uma i nekad uhvatimo i neko štivo koje inače ne bismo. Na taj način, ne samo da upoznajete bolje taj beskrajni knjiški univerzum, u kojem - verujem - svako ima svoje mesto samo treba da ga nadje, nego upoznajete i sebe. (Meni je krajinje apsurdno kada neko kaže da ne voli da čita. Iskreno verujem da je to samo osoba koja samo nije našla odgovarajuće štivo za sebe). Saznajete šta još volite, šta još ume da vas dirne i ostavi trag, a prema čemu ste 'pak potpuno ravnodušni. Saznajete i kako razmišljaju neki drugi ljudi oko vas, koje ste možda prebrzo odgurnuli mislima od sebe, naprosto jer je to bila vaša primarna i površna reakcija.

Naravno, to opet ne znači da ćete čitav vek provesti "jedući sve što leti", ali gradnja čvrstih temelja pri formiranju i ukusa, ali uz to i stavova prema svetu oko nas, jeste proces gde su na meniju "i babe i žabe". Pa onda opet, i nakon niza godina druženja sa knjigama, uvek je valjano ostaviti odškrinuta vrata za nešto novo.

Jedno od upravo novih takvih iskustva za mene je Gijom Muso. Iskrena da budem, kad god sam videla Musoa na polici, ja sam ga svrstavala u ekipu Donato Karizi, Nora Roberts, Danijela Stil isl. (Karizi mi je isto na nivou ideje za testiranje njegovog pisanija). Znam da to zvuči pomalo kao da sam rekla da u prodavnici ne uzimam banane druge klase jer su fuj, ali to mi svakako nije namera da tako zvuči. 

Reč je naprosto o tome da je to za mene grupa knjiga koju čitam "u pauzi" između nekih "težih" knjiga. Ja ih zovem limunada ili knjige-za-pored-bazena. Čitam ih za 2,3 dana, jer neprosto nema potrebe da razvlačim. Kao kad se izbindžuje cela sezona neke serije za 2 dana. Ali, vidite, ja i to radim i to nije loše uopšte (sem po moje podočnjake) i to mi donosi izvesnu vrstu uživanja. Čitala sam tako i Sofi Kinselu (Kupoholičarka, Umeš li da čuvaš tajnu, Bogomdana domaćica), Aleksandru Poter (Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari), Kerol Metjuz (Čokoholičarka i drugarice - Klub ljubitelja čokolade), Džuli Kaplin (The Little Teashop in Tokyo) itd. Sve ove knjige su mi dale neki osećaj kao kad gledate božićne filmove u decembru.

I tako saznam ja od Anđele moje, baš sad na sajmu knjiga, da gospodin Muso, a i Karizi, ne pišu neke ljubiće komercijalne, kao što sam ja mislila (a vidite, ljubiće baš i ne volim, jer nisam tip osobe za klasičnu romantiku, ja sam malo čudna, romantična na svoj način... ali znaćete da vas volim, nemajte sumnje!), nego da pišu trilere. 

Komercijalniji tip knjiga, ali trileri, uzbudljive priče. A to je jedna od stvari koje volim - kad me priča uplete u svoju mrežu, gde zapadnem u jedan potpuni eskapizam. I kad je dobra priča: ja nisam tu, nisam u svojoj sobi, ni u svojoj fotelji. Kakav Beograd - gde je Beograd? Bog te sveti pita gde sam ja.

Tako odlučim ja da na Vulkanovom štandu uzmem jednu Musoovu knjigu za 300 dinara i dodelim joj titulu test-knjige. Test Musoa kod mene, da budem preciznija. I kako se taj susret Ivane i Musoa odvio?

Knjiga koju sam uzela je Kako bih bez tebe. Kad ne znaš koju ćeš knjigu uzeti, jer ne poznaješ opus, onda nije ni bitno koju ćeš uzeti. Samo uzmeš neku. I tako ispade ova. (Kao što Alisa nije znala gde hoće da ide, pa zaista nije bilo bitno gde će skrenuti, svakako će stići negde.)

Glavni utisak: Okej je. Ne odlična, ne savršena. Okej je. Držala mi je pažnju, pročitala sam je za 3 dana. Ima kliše momenata*, koje lično ne volim, ali nema previše pa su "svarljivi". Ima ljubić momenata. Zapravo, deluje kao knjiga koja ima daleko veći potencijal nego što je očigledno to Muso i bio svestan.

* (Na kraju krajeva, ni klišei nisu nužno loši. Nešto postane kliše, samo jer je toliko dobro i toliko se svima dopadne, da svi žele da ga "imaju". Loše stvari ne mogu postati klišei, zar ne?) 

Neki delovi su nepotrebni, a neki su zaista odlični, posebno malo fantastike ubačene u poslednjoj četvrtini knjige. Oduševila me je činjenica kako je mene, istoričara umetnosti, baš "odabrala" knjiga gde je glavni negativac kradljivac umetnina i koji u prvim scenama krade Van Goga iz muzeja Orsej u Parizu.

Zaključak: Pročitala bih i druge Musoove knjige. Ova koju sam ja uzela se ne svrstava među njegove najbolje radove, pa neću biti prestroga i osuditi ga kao pisca na prvo čitanje. Ni meni sve što radim ne ispadne uvek 10/10. Ovo je tip knjiga koji bih čitala, ali upravo kao što sam gore spomenula, kao uzbudljive priče, bez nekog prevelikog i revolucionarnog utiska na mene, i bez nerealnih očekivanja. Dobra priča je uvek tražena, uvek poželjna. Neke priče vas možda neće promeniti iz korena dubokoumno filozofski, niti to moraju sve knjige da rade zaboga, i nemojte to očekivati od nekih knjiga. Sve služi svojoj svrsi.

Za mene je to isto kao gledanje Marvelovih filmova. Filmovi o superherojima su klišei sami po sebi. "Bljuc-momenata" koliko vam duša ište. Ali, ja ih obožavam, jer on njih ni ne očekujem išta drugo do senzacije, uzbuđenja, jakih iskonskih emocija, dobro pobedjuje zlo, dvoje se smuvaju na kraju posle svih peripetija isl. A sve što učini da nam emocije zaigraju ovako ili onako, ima neku vrednost. Loše je kad smo ravnodušni, zapravo.

Budite otvoreni za nove sadržaje. Ne zatvarajte se u neke svoje zidove. Ne pravite male tvrđavice. Među tim zidovima je ono što već poznajete, i to je sigurno, nešto čemu uvek možemo da se vratimo, ali ako provirimo preko bedema, otvaraju nam se i neki novi svetovi, nova bogastva, nova iskustva, kojih nismo ni bili svesni da postoje.

Groblje kućnih ljubimaca - šetnja po ljudskom umu uz elemente natprirodnog

 Strah od toga da ćemo izgubiti svoje najdraže često je veći čak i od straha da ćemo i mi sami umreti. King u „Groblju kućnih ljubimaca” veoma vešto prepliće pitanje ljudske tuge i bola nakon gubitka deteta sa natprirodnim elementima.

Luis Krid dobija novi posao i sa porodicom se seli u Mejn. Mi ih na početku knjige zatičemo u autu, na putu ka novom domu. Kada stignu u Mejn, sve deluje novo i zanimljivo. Kuća u koju se useljavaju ubrzo postaje pravi dom, a komšije postaju prijatelji. Jedina opasnost kojoj je porodica stalno izložena jeste put pored kojeg se nalazi njihova kuća. Ovaj put odneo je dosta života. Jedna od žrtava postaće i mačak porodice Krid, Čerčil. Ovaj događaj promeniće u potpunosti Luisov život. Luis će Čerča zakopati na starom groblju iza kuće. Dok bude razmišljao kako da saopšti porodici šta se desilo sa mačkom, Čerč će se vratiti. Mačak je živ i zdrav, ali Luis primećuje da ipak nešto nije u redu sa njim, da jednostavno nije isti kao pre. Uskoro se dešava nešto još užasnije, Kridovi gube sina na istom putu. Pred Luisom je izbor: ostaviti sina da počiva u miru ili ga sahraniti na isto mesto kao Čerča i prihvatiti sve što sa tim dolazi.

King nas uvodi u život jedne sasvim obične porodice sa kojom bi svako od nas mogao lako da se poveže. On članove porodice stavlja na različita iskušenja od kojih je svakako najgore gubitak deteta. Pokazuje nam kako različiti ljudi reaguju u ovoj situaciji i kako im različite misli mogu pasti na pamet. Navodi nas da se zapitamo koliko u stvari možemo poznavati i same sebe, ako se do sada nismo suočili sa ogromnom tugom i patnjom. Iako smo svi svesni da je smrt sastavni deo života, niko od nas nikada nije pripremljen za nju. Pisac nas tera da porazmislimo o tome šta bismo mi uradili ukoliko bi postojala mogućnost da nekog koga neizmerno volimo vratimo u život. Ovo su neke od večitih dilema za koje naravno ne postoje tačni i pogrešni odgovori, ali o kojima se uvek može raspredati do kasnih noćnih ili ranih jutarnjih sati.

Da li je ovo klasičan horor? Po mom mišljenju nije. Da li je ova knjiga svakako strašna? Apsolutno jeste. Zašto? Zato što nas autor vodi u dubine ljudske duše i ljudskog uma, stvara stalnu napetost i iščekivanje oko toga šta će se sledeće desiti i ostavlja nam prostora i za sopstvena tumačenja. Dinamika i ritam radnje su mi se mnogo dopali, sve do samog kraja, koji me, priznajem, baš i nije oduševio. Očekivala sam nešto što će bolje zaokružiti celokupnu priču, a to nisam dobila. Svakako moji celokupni utisci o knjizi su pozitivni. Nisam veliki „kingovac” (još uvek). Volimo li se King i ja? Na to još uvek ne mogu da odgovorim. Za sada ću samo reći da ovo prijateljstvo definitivno ima potencijala.

Jeste li čitali „Groblje kućnih ljubimaca”. Ako jeste, kakvi su vaši utici?