Em mrze knjige, em imaju klub! Kako to? - Knjigomrsci i Bookmate

Hej, ti! Jedno vrlo bitno upozorenje na samom početku! Ne daj da te naslov zavara. U ovoj knjizi nema ni najmanjeg zrnca mržnje prema knjigama, naprotiv, ako pročitate ovu knjigu - zavolećete ih još više. Plus, ona vam nudi i niz preporuka za čitanje.

Iskrena da budem, ove godine na sajmu knjiga sam videla ovu knjigu, uzela je u ruke, provrtela, ali moj sklop ličnosti u datom trenutku nije je našao za naročito inspirativnu, pa sam je samo ostavila. Takva je "prognoza" bila tih dana. Zapravo, delovala mi je kao neka limunada-slatkasta, usiljena i predvidljiva pričica iz američkih filmova. Knjige koje ja kategorišem kao "knjige za pored bazena". A možda sam i naprosto bila preplavljena utiscima od svih tih knjiga, jer ja svake godine barem 4 dana od 7 budem na sajmu. Međutim...

***

Pre nekog vremena, otkrila sam sasvim slučajno jednu novu aplikaciju za telefon - Bookmate. Zapravo, tražila sam nešto slično GoodReads-u koji mi se nije naročito dopao. Svako ko me poznaje, a samim time i moje opšte čitalačke preferencije, zna da ja uvek dajem prednost dobroj, staroj, tradicionalno štampanoj knjizi. 

Volim da držim knjigu u rukama, da okrećem strane, da ih njuškam - bilo da su stare ili novoštampane... Volim čitajući da opazim i osetim na rukama stanjivanje desne u korist leve strane knjige, kako tečem kroz priču i redove. Ali, rekoh sebi, to što nešto preferiram, ne znači da je ovo nešto drugo nužno loše.

Otkrila sam (i ovo je potpuno besplatna reklama) da ova aplikacija nudi niz knjiga što na srpskom, što na engleskom, kao i audio knjige. Ima fino podeljene kategorije knjiga, ocenjivanje i komentare, mogućnost čuvanja citata itd. 

Dopala mi se i animacija swipe-ovanja (okretanja, za neljubitelje engleskih upadica) stranica, a posebno to što mogu da biram light/sepia/dark mode, tip fonta, veličinu fonta i procenat iznad naslova koliko sam do tog trenutka pročitala. 

Ova aplikacija je izuzetno zgodna za, recimo, duge vožnje u gradskom prevozu, čekanje u redovima ili na stanici isl., jer svakako već imamo mobilni pri ruci. Plaća se pretplata, ali je ona maltene simbolična spram toga šta se sve za tih 500 din dobije. Naravno da sam momentalno (banalno rečeno - manijački) napravila listu svih knjiga koje želim da pročitam, svakako ostavljajući mogućnost da sa listom na aplikaciji odem i da neke kupim u knjižari, u fizičkoj formi. Za mene je to bilo kao da si mi rekao: "Uđi u knjižaru, uzmi šta želiš, sve je besplatno!". Ispostavlja se da je korišćenje ovakve aplikacije zapravo korisno na  mnogo načina. Još jedan način da se uživa u knjigama, pa - što da ne?

***

Listajući svoju novu sajber-biblioteku, naišla sam upravo na ovu - olako ostavljenu - knjigu sa sajma: Književni klub knjigomrzaca od autorke Grečen Entoni.

Kao i sad, tako i u brojnim prilikama, dokazalo mi se da za mene ne važi ona izreka da se ne sudi knjizi po koricama. Da, ne treba suditi samo po boji korica, ali zajedno sa dobro odabranim naslovom, celokupan dizajn naprosto više skreće pažnju nego neki drugi, koji bi se mogao okarakterisati kao loš. Ili naprosto - manje dobar.

Hej, naslov Književni klub... KNJIGOMRZACA! Kakva prelepa kontradikcija! Da je pisalo samo "književni klub", to baš i nema neki efekat. "Knjigomrzci"? Možda bih zavirila da vidim da li je neka potpuna ironija u pitanju i zašto bi neko pisao knjigu o onima koji je mrze, tj. šta bi, zaboga, o njima rekao. A tek spoj ta dva! Em mrze knjige, em imaju klub! Moja pomisao: Šta rade, sede i mrze knjige zajedno? I kako da vam tako neki naslov ne skrene pažnju? Ako mene pitate - nemoguće.

...međutim, kao što završih paragraf nekoliko pasusa gore, priča uopšte nije usiljena, već prijatno sentimentalna i dubokoemotivna, dodirujući raznovrsne oblike ljubavi: ljubav prema deci, prema usvojenoj ćerki, prema partneru, izmedju dve sestre, muža i žene, prema prijatelju, platonska ljubav, ljubav koja boli nakon što izgubimo nekoga koga volimo, ljubav prema knjigama i prema trajnim vredostima itd. Zapravo, čitava knjiga je prožeta ljubavlju, gde jedna motiviše drugu da opstane, da preživi i u toj borbi stvara samo još ljubavi.

Postoji jedna knjižara, voljena od strane više generacija, čije ime je Iznad duge. 

"Knjige (i duge) su mesta gde bilo šta može da se dogodi."

Deca dece koja su u Dugi kupovala knjige, to na tom mestu čine danas sa svojom decom. Nažalost, ona biva ugrožena surovim kapitalizmom današnjice, koji ljubav zanemaruje i apsolutni primat daje profitu. Profit ne pita, on surovo i hladno uzima. Ovakva vrsta problema je nešto sa čime se možemo saosetiti i u našem okruženju, što je meni svakako doprinelo doživljaju celokupne priče. 

Sa ovakvim razvojem situacije nikako ne žele da se pomire Tom, Bri i Lejni, stoga oni pokreću borbu da sačuvaju to mnogima dragoceno mesto. Međutim, iz njima neznanog razloga, Irma, koja je jedan od vlasnika, i ujedno mama Bri i Lejni, samoinicijativno sklapa ugovor sa investitorom dovodeći ih sve pred svršen čin. 

Za Irmu je to takođe voljeno mesto, ali ona uporno odbija da otkrije zašto je odlučila da knjižaru proda i odseli se. Nakon što je njen dugogodišnji prijatelj Eliot, sa kojim je i osnovala knjižaru, preminuo, za kratko vreme ona donosi odluku o prodaji i time sve oko nje stavlja u rebus. Ona i Eliot su prijatelji još od rane mladosti, spaja ih velika ljubav i snažno prijateljstvo, a gorepomenuti Tom je Eliotov partner, koji i ako ima 70 godina, bori se svim snagama da sačuva Iznad duge sa Bri i Lejni. 

Irminina odluka šokirala je njene ćerke, koje su od detinjstva smatrali knjižaru svojim utočištem. Sve je počelo od Irme i Eliota i od njihove ljubavi kako prema knjigama, tako i naročite ljubavi koji su oni kao dve osobe gajili jedno prema drugom. Upravo to što su svi bili svesni povezanosti ovo dvoje, niko ne razume šta se dešava niti zašto Irma uporno i hladno odbija da da bilo kakvo objašnjenje za svoje odluke.

Ljubav Eliota i Irme, i ako platonska, je katkad izazivala i ljubomoru i bes u Tomu kojeg sada ništa neće zaustaviti u nameri da sačuva nasleđe Eliota. Njegovog Eliota. Svako sa nekim svojim ličnim motivima i unutrašnjim borbama, a opet ujednjeni u ljubavi prema Dugi, knjigoljupci će se udružiti kako bi zaštitili knjižaru, i kao mesto ali i kao legat njima svima dragog Eliota. Čak i ako to znači korišćenje ogovaranja, sitnih sabotiranja, spletkarenja i mešanja u tuđe poslove.

***

Interesantno je da sam ovu knjigu pročitala celu na telefonu. I to većinski na ulici i u autobusu! Vreme provedeno u besomučnom čekanju i klackanju dobilo je svrhu i pretvorilo se u nešto korisno i oplemenjujuće, i nije bilo samo da je neko tupo blenjenje kroz prozor.

Još jedna od dobrih strana ove knjige jeste ta što je prožeta humorom. Humoru u romanu doprinose neobični i duhoviti zahtevi kupaca u knjižari poput, na primer, bake koja hoće svom četvorogodišnjem unučetu da kupi knjigu o kubizmu jer baka hoće da ga produhovi... Na vreme! Mislim, ako tako nešto uopšte postoji. Nema veze što dete još ne zna da čita. Ili rasprave između dve sestre, Eliotovo seniorsko gunđanje itd.

Ova knjiga nije nekakav spektakularan roman, senzacionalistički. Neće vam možda uzburkati adrenalin, ali će vas zato dotaći u ona najfinija, najdelikatnija osećanja, izvlačeći vam osmeh na lice, a nekome možda i neku suzu. 

Jedno je sigurno, a to je da ćete se i tokom čitanja, a i nakon što završite knjigu, osećati lepo, dirnuto i uistinu srećno. 

Bela vrana Marlen Haushofer, simbol pobunjenog pojedinca ili distopijska kritika društva

Kada sam počela da čitam roman Zid, nisam ništa znala o Marlen Haushofer niti o njenom stvaralaštvu, a kamoli kada je knjiga napisana (1963). Uzela sam je po preporuci drage spisateljice, uz samo jedan nagovor: “kako nisi čitala Zid?”. I zaista, kroz sve stranice knjige i po završetku čitanja stalno sam sebi postavljala to jedno isto pitanje, “kako ovo ranije nije došlo u moje ruke” i “da li je ovo deja vu ne tako davnog lockdown-a?” Zid ipak ne govori ni o kakvom virusu niti pandemiji, ali postoji jedan zajednički imenilac tih dveju radnji, a to je izolacija ili primoranost na istu usled spoljnih faktora.

Mnoge kritike su okarakterisale ovaj roman kao distopijsku fikciju ili robinsovski roman (pre svega ženska verzija robinsovskog romana). Te kritike sam zapazila nakon čitanja i, premda su neosporne, činilo mi se da su nedovoljne i da na neki način svrstavaju knjigu u poznate kalupe, dok je ona na mene ostavila utisak nemogućnosti da se tako lako ukalupi.

Pisana u formi izveštaja, priča nas vodi kroz svakodnevnicu žene u svojim četrdesetim godinama i njenom životu u Alpima u lovačkoj kući. Međutim, odluka da toliko vremena provede baš tu, nije bila njena. 

Bezimena junakinja na početku romana odlazi u Alpe sa svojom rođakom Luiz, rođakinim mužem Hugom i njihovim psom Luksom, gde planira da provede leto. Jedne večeri par odlazi u šetnju do sela, dok naratorka ostaje u kolibi sa psom. Narednog jutra, videvši da ih još nema, odlučuje da ih potraži zajedno sa psom, kada na pola puta udara o nevidljivu prepreku. Sa druge strane može da vidi svet koji joj se na trenutak čini istim kao i juče sve dok ne shvati da se ništa u njemu ne pomiče i da je sve skamenjeno.

Fotografija preuzeta sa Mubi.com

Marlen Haushofer nas uvodi u svet potpune izolacije, prepuštenosti samom sebi, milosti prirode i ograničenim resursima oko nas. Ona ne da samo dotiče egzistencijalno pitanje, već i ekološko, moralno, feminističko, i možda najupečatljivije, filozofsko pitanje postojanja, prava na isto i svesti o njemu. 

Preuzela sam  na sebe ovaj zadatak, kako ne bih zurila u mrak i bila uplašena. Jer jesam uplašena. Strah mi se prikrada sa svih strana, i ne želim da čekam da dođe do mene i savlada me. Pisaću dok ne padne mrak, a ovo novo, nepoznato delo trebalo bi da mi učini um umornim, praznim i pospanim. Ne bojim se jutra, samo dugih, tmurnih popodneva.

Motiv otuđenosti, izbora koje pravimo kada smo na rubu opstanka kao jedinka, ali i kao vrsta, i koji najviše tada pokazuju pravo lice ljudskosti ili neljudskosti, okupljeni si pod zajedničkim motivom bele vrane koja se retko ali dovoljno pojavljuje u knjizi, i koju junakinja viđa u trenucima svoje slabosti ili pobede nad neljudskim.

Ono što je posebno ostavilo utisak na mene je podatak da je knjiga objavljena 1963. godine, dok gotovo ništa u njoj (osim pomena starog mercedesa koji je ostao u dvorištu lovačke kuće, a mercedes može biti iz više različitih perioda 20-og veka) ne ukazuje na jasnu vremensku koordinatu i to pridodaje univerzalnosti priče, njenoj primenljivosti, i vrlo pametno se uklapa u sve vanvremenske motive koje dotiče, što je čini najprikladnije ukalupivom u kalup neprolaznosti.

*

Marlen Haushofer bila je Austrijska književnica, rođena u Frauensteinu, Molln, 11. aprila 1920. 

Iako je za svoj rad dobila nagrade i pohvale kritike, bila je gotovo zaboravljena autorka sve dok je Ženski pokret nije ponovo otkrio, ističući bitnost uloge žene u njenim romanima, u društvenim temama u kojima dominiraju muškarci.

Die Wand (Zid - 2009, Nojzac Novi Sad) se može smatrati njenim najvećim delom. Objavila je i zbirku kratkih priča i još šest romana, gde se pored Zida izdvaja roman Die Mansarde (Mansarda - 2008, Nojzac Novi Sad).

Marlen Haushofer je obolela od raka kostiju i umrla je 21. marta 1970. godine, u 49-oj godini. 

Film Zid snimljen je 2012. godine po istoimenom romanu u režiji Juliana Polslera.

Čitalačka mućkalica - Moj prvi Gijom

Kako se gradi čitalački (ili u krajoj liniji) ukus za bilo šta u životu - od hrane, preko muzike, odeće, do toga šta čitamo? Tako što isprobavamo, dodajemo, oduzimamo, menjamo uglove i perspektive... Njušneš, lizneš, pa zagrizeš. I onda lagano, idući kroz doživljaje vozom zvani Čula, razdvajaš stvari u "volim - ne volim".

Kad je reč o knjigama, naše prvo susretanje sa njima je u formi slikovnica, a zatim u školi, naše prve korake ka formiranju ličnog ukusa formiraju lektire. Oh, one tako teško znaju da padnu na um, a i na stomak. Svi dobiju da čitaju isto, kao da svima isto hrani dušu. Takve sam knjige gledala kao misiju, zadatak. Odrađivanje. Uglavnom. Za neke knjige to bude inicijalna posmisao, ali kroz rad sa dobim profesorom srpskog, više puta mi se desilo da shvatim da sam pogrešila. Na primer:

Jedva sam čekala da čitam tu čuvenu Anu Karenjinu (ozbiljan izazov), i na kraju mi se uopšte nije svidela. Sa druge strane, kad se čitao Zločin i kazna, imala sam prerasudu da će i to biti knjiga inspirativna za samolišavanje od života na 10 kreativnih načina, kad ono međutim... Ispade jedna od najboljih knjiga koje sam ikada pročitala.

Suština je u tome da je potrebno da budemo otvorenog uma i nekad uhvatimo i neko štivo koje inače ne bismo. Na taj način, ne samo da upoznajete bolje taj beskrajni knjiški univerzum, u kojem - verujem - svako ima svoje mesto samo treba da ga nadje, nego upoznajete i sebe. (Meni je krajinje apsurdno kada neko kaže da ne voli da čita. Iskreno verujem da je to samo osoba koja samo nije našla odgovarajuće štivo za sebe). Saznajete šta još volite, šta još ume da vas dirne i ostavi trag, a prema čemu ste 'pak potpuno ravnodušni. Saznajete i kako razmišljaju neki drugi ljudi oko vas, koje ste možda prebrzo odgurnuli mislima od sebe, naprosto jer je to bila vaša primarna i površna reakcija.

Naravno, to opet ne znači da ćete čitav vek provesti "jedući sve što leti", ali gradnja čvrstih temelja pri formiranju i ukusa, ali uz to i stavova prema svetu oko nas, jeste proces gde su na meniju "i babe i žabe". Pa onda opet, i nakon niza godina druženja sa knjigama, uvek je valjano ostaviti odškrinuta vrata za nešto novo.

Jedno od upravo novih takvih iskustva za mene je Gijom Muso. Iskrena da budem, kad god sam videla Musoa na polici, ja sam ga svrstavala u ekipu Donato Karizi, Nora Roberts, Danijela Stil isl. (Karizi mi je isto na nivou ideje za testiranje njegovog pisanija). Znam da to zvuči pomalo kao da sam rekla da u prodavnici ne uzimam banane druge klase jer su fuj, ali to mi svakako nije namera da tako zvuči. 

Reč je naprosto o tome da je to za mene grupa knjiga koju čitam "u pauzi" između nekih "težih" knjiga. Ja ih zovem limunada ili knjige-za-pored-bazena. Čitam ih za 2,3 dana, jer neprosto nema potrebe da razvlačim. Kao kad se izbindžuje cela sezona neke serije za 2 dana. Ali, vidite, ja i to radim i to nije loše uopšte (sem po moje podočnjake) i to mi donosi izvesnu vrstu uživanja. Čitala sam tako i Sofi Kinselu (Kupoholičarka, Umeš li da čuvaš tajnu, Bogomdana domaćica), Aleksandru Poter (Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari), Kerol Metjuz (Čokoholičarka i drugarice - Klub ljubitelja čokolade), Džuli Kaplin (The Little Teashop in Tokyo) itd. Sve ove knjige su mi dale neki osećaj kao kad gledate božićne filmove u decembru.

I tako saznam ja od Anđele moje, baš sad na sajmu knjiga, da gospodin Muso, a i Karizi, ne pišu neke ljubiće komercijalne, kao što sam ja mislila (a vidite, ljubiće baš i ne volim, jer nisam tip osobe za klasičnu romantiku, ja sam malo čudna, romantična na svoj način... ali znaćete da vas volim, nemajte sumnje!), nego da pišu trilere. 

Komercijalniji tip knjiga, ali trileri, uzbudljive priče. A to je jedna od stvari koje volim - kad me priča uplete u svoju mrežu, gde zapadnem u jedan potpuni eskapizam. I kad je dobra priča: ja nisam tu, nisam u svojoj sobi, ni u svojoj fotelji. Kakav Beograd - gde je Beograd? Bog te sveti pita gde sam ja.

Tako odlučim ja da na Vulkanovom štandu uzmem jednu Musoovu knjigu za 300 dinara i dodelim joj titulu test-knjige. Test Musoa kod mene, da budem preciznija. I kako se taj susret Ivane i Musoa odvio?

Knjiga koju sam uzela je Kako bih bez tebe. Kad ne znaš koju ćeš knjigu uzeti, jer ne poznaješ opus, onda nije ni bitno koju ćeš uzeti. Samo uzmeš neku. I tako ispade ova. (Kao što Alisa nije znala gde hoće da ide, pa zaista nije bilo bitno gde će skrenuti, svakako će stići negde.)

Glavni utisak: Okej je. Ne odlična, ne savršena. Okej je. Držala mi je pažnju, pročitala sam je za 3 dana. Ima kliše momenata*, koje lično ne volim, ali nema previše pa su "svarljivi". Ima ljubić momenata. Zapravo, deluje kao knjiga koja ima daleko veći potencijal nego što je očigledno to Muso i bio svestan.

* (Na kraju krajeva, ni klišei nisu nužno loši. Nešto postane kliše, samo jer je toliko dobro i toliko se svima dopadne, da svi žele da ga "imaju". Loše stvari ne mogu postati klišei, zar ne?) 

Neki delovi su nepotrebni, a neki su zaista odlični, posebno malo fantastike ubačene u poslednjoj četvrtini knjige. Oduševila me je činjenica kako je mene, istoričara umetnosti, baš "odabrala" knjiga gde je glavni negativac kradljivac umetnina i koji u prvim scenama krade Van Goga iz muzeja Orsej u Parizu.

Zaključak: Pročitala bih i druge Musoove knjige. Ova koju sam ja uzela se ne svrstava među njegove najbolje radove, pa neću biti prestroga i osuditi ga kao pisca na prvo čitanje. Ni meni sve što radim ne ispadne uvek 10/10. Ovo je tip knjiga koji bih čitala, ali upravo kao što sam gore spomenula, kao uzbudljive priče, bez nekog prevelikog i revolucionarnog utiska na mene, i bez nerealnih očekivanja. Dobra priča je uvek tražena, uvek poželjna. Neke priče vas možda neće promeniti iz korena dubokoumno filozofski, niti to moraju sve knjige da rade zaboga, i nemojte to očekivati od nekih knjiga. Sve služi svojoj svrsi.

Za mene je to isto kao gledanje Marvelovih filmova. Filmovi o superherojima su klišei sami po sebi. "Bljuc-momenata" koliko vam duša ište. Ali, ja ih obožavam, jer on njih ni ne očekujem išta drugo do senzacije, uzbuđenja, jakih iskonskih emocija, dobro pobedjuje zlo, dvoje se smuvaju na kraju posle svih peripetija isl. A sve što učini da nam emocije zaigraju ovako ili onako, ima neku vrednost. Loše je kad smo ravnodušni, zapravo.

Budite otvoreni za nove sadržaje. Ne zatvarajte se u neke svoje zidove. Ne pravite male tvrđavice. Među tim zidovima je ono što već poznajete, i to je sigurno, nešto čemu uvek možemo da se vratimo, ali ako provirimo preko bedema, otvaraju nam se i neki novi svetovi, nova bogastva, nova iskustva, kojih nismo ni bili svesni da postoje.

Krug dvojke, Maša Rebić

    Čini se da o fenomenu kojim je naslovljen roman Maše Rebić znaju i oni kojih se on ne dotiče direktno, pa čak i oni koji su kilometrima udaljeni od Beograda i čuvenog „kruga dvojke”. Roman Krug dvojke objavljen je u izdanju Derete 2022. godine, u biblioteci „Savremena srpska književnost” (196 strana). Reč je, kako je to istaknuto ispod samog naslova romana, o „neljubavnoj priči jedne izgubljene devojčice” koja je namenjena „svim devojčicama koje se još uvek kriju u nama, odraslim ženama”. Bez obzira na to što se na prvi pogled može učiniti da je knjiga namenjena isključivo ženama, ona je pre svega svedok jednog vremena koje se ne može rodno odrediti već pripada svima bez obzira na pol, u i izvan kruga dvojke.

    Za one neupućene, popularni „krug dvojke” odnosi se na centar grada. Naime, tramvaj broj 2, „dvojka”, pre gotovo jednog veka započeo je svoj put ukrug beogradskom kaldrmom i povezuje Dorćol, Savamalu, Vračar i Palilulu. Nekako prećutno građani su se podelili u dva tabora, na one „u krugu” i one izvan njega, i to tako što oni unutar kruga dvojke sebe i dan-danas smatraju „elitom”. Raslojavanje unutar samog kruga ide dotle da su starosedeoci i dalje u manjem broju u odnosu na „došljake”. Za neke od njih boravak u krugu dvojke je poput statusnog simbola koji im diže vrednost u društvu. Moguće da upravo iz tog razloga roman započinje scenom koja se događa upravo u „dvojci”, a čiji je rasplet na samom kraju knjige.

    Fabulu romana čine naizgled nepovezani, ali kako se na kraju ispostavlja međusobno isprepleteni životi nekoliko likova: mladog i zgodnog konobara Viktora čiji su „trofeji” mlade devojke, a tiha patnja devojka koja ga ne primećuje, heroinske zavisnice i alkoholičarke Olge, zatim prvakinje pozorišta Glorije, svetski poznatog vajara Radeta, mlade i perspektivne glumice Eve (Nada) i još nekolicine sporednih likova, čiji se životi menjaju unutar jednog dana. Autorka knjige ispisuje istoriju jedne porodice koja nije umela ni imala snage da se otrgne od surove svakodnevice, te posmatrajući lični i kolektivni sunovrat polako nestaje sa scene. To bi se moglo sažeti u jednu od misli u romanu da „oni koji nemaju ništa nemaju strah da to što imaju treba da sačuvaju. Oni su kao živi aveti koje možda ne primetimo kad prođemo pored njih”. Krug dvojke u ovom slučaju nije samo prostorna odrednica već „beskrajan krug laži, strahovanja, nadanja, slabosti, ljubavi. Sve se vrti ukrug kao rasklimana dvojka”. Međutim, kako to često u životu i biva, istina nas pre ili kasnije satera u kut i bivamo primorani da se sa njom izborimo (da je prihvatimo), dok se poneki od nas odluče na beg. Junaci Mašinog romana ipak su se u izvesnoj meri suočili sa istinama i lažima, stavljajući jedni drugima na pleća teret lične ali i kolektivne nesreće, one koja im je nametnuta samim rođenjem unutar jedne porodice, ali i one koja je plod njihovih ličnih, često pogrešnih izbora.

    Stil i jezik Maše Rebić je pitak i jednostavan, ali, bez obzira na to, roman traži emocionalnu angažovanost čitaoca. Nije to knjiga koja se čita u trku već natenane. Podeljena je u dva dela i nekoliko celina: Sadašnjost. Jutro; Podne; Sumrak; Ponoć. Poslednji krug dvojke; Prošlost; Epilog. Gradeći likove, autorka formira njihove unutrašnje svetove sa svim avetima koji se nadvijaju nad njihovim životima, od praznine i osećaja inferiornosti konobara Viktora, nesrećne, odbačene i izgubljene Olge, glumice Glorije koja se teško bori sa činjenicom da je njena slava na zalasku, da je starost neminovnost i da će je zameniti mlađe glumice, vajara Radeta koji čuvajući svoje remek-delo za koje je emotivno vezan pokušava da spase ono malo dostojanstva koje mu je ostalo, sve do porodičnom tragedijom izranjene Eve koja pokušava da zaboravi svoje pravo ime Nada, želeći na taj način da izbriše svoju prošlost, jer „kažu da život koji ti se ne dopada ne možeš tek tako da izbrišeš. Možeš. A prva stvar koju treba da uradiš jeste da se ratosiljaš imena koje ti ne pristaje i koje ti donosi bol”. Međutim, čini se da tek susret sa stvarnom prošlošću donosi rasplet situacije i oslobođenje za sve junake ovog romana koji nema srećan kraj. Ali, zar se oslobođenje od stega i tereta ne može smatrati izvesnom dozom sreće? Roman bi mogao poslužiti za preispitivanje odnosa prema ličnim tragedijama koje svako od nas ima, odnosa prema porodici, prema životu uopšteno i zato za neke može biti katarzična, a neke samo putokaz da o ljudima i njihovim sudbinama nikada ne sudimo olako.

***

    Maša Rebić rođena je 22. januara 1975. u Beogradu, a na književnoj sceni Beograda pojavila se 2005. godine romanom Sponzoruše. Spomenuti roman za vrlo kratko vreme prodat je u više od 100.000 primeraka. Autorka je i sledećih romana: Devojke iz kraja; Cvet mog života i Još samo ovaj put, kao i zbirke priča Ludorije, štikle i stvaran život. Članica je Udruženja književnika Srbije. Osim navedenih, objavila je i nekoliko knjiga pod pseudonimom. Živi i radi u Beogradu, izvan kruga dvojke.

Trilogija Kosingas, Aleksandar Tešić

    Ako ste ljubitelj epske fantazije, slovenske mitologije, srednjeg veka, priča o vitezovima i herojima, istorije, bajki itd., onda imam za vas jedan istinski dragulj srpske književnosti. Reč je o trilogiji knjiga Kosingas od pisca Aleksandra Tešića.

    Aleksandar Tešić je rođen 5. marta 1961. godine u Čačku, a s obzirom da mu je otac bio diplomata, svoje detinjstvo je proveo u inostranstvu, gde je i počeo da piše. Nakon završenog školovanja na Pravnom fakultetu počinje da radi kao prevodilac u Radio-televiziji Srbije gde je i dalje zaposlen, a trenutno živi sa svojom porodicom u Beogradu. Pored toga, Aleksandar Tešić je i osnivač svoje tj. porodične izdavačke kuće „Strahor“, osnovane 2016. godine ne samo radi izdavanja sopstvenih knjiga, nego i stranih, ali i izdanja mladih neafirmisanih autora.

    Pored Tešića, nikako ne smem propustiti, a da ne spomenem tvorca ilustracija za trilogiju Kosingas - Zorana Jovičića. Potiče iz Mrkonjić Grada, a danas živi i radi u Novom Sadu. Bavi se ilsutracijom od početka karijere, ali posebnu ljubav gaji prema devetoj umetnosti. Kako kaže, stripom je opsednut od najmanjih  nogu.

(sve ilustracije u ovom blog-postu delo su Z. Jovičića, a celokupan artwork ovog autora možete videti na https://zoranj.artstation.com/projects/Lyoel)

    Prva trilogija sastoji se iz knjiga „Red zmaja“, „Bezdanj“ i „Smrtovanje“. Nakon već prve knjige bićete potpuno uvučeni u Tešićev fantastični univerzum, što će vas kasnije odvesti i do još knjiga – nastavaka avantura Kosingasa. Kad se sabere sve, čini mi se da ima jedno 10ak knjiga, ali ne dajte da vas to uplaši, jer ako zavolite Kosingasa, i 20 knjiga će vam biti malo. 

    Šetajući se pre par godina kroz Knez Mihajlovu sa jednom drugaricom, zapodenule smo razgovor o seriji Igra prestola i generalno žanru epske fantastike. Tom prilkom sam iskomentarisala kako je neverovatno to što mi imamo tako bogatu istoriju i mitologiju, a da se niko do sad nije setio da to iskoristi i pretoči u knjige. „Pa to postoji! Nisi čula za Kosingasa?! Moj Jovan to obožava, progutao je te knjige! Ima i strip!“, reče ona. Gledala sam je belo, nakon čega me je maltene ugurala u prvu knjižaru da mi pokaže o čemu se radi... I voleću je zauvek zbog toga. Saša, hvala ti zauvek. ♥

    Glavni lik ove knjige je Kosingas – monah Gavrilo. Zajedno sa njim, kao glavni likovi pojavljuju se Marko Kraljević, Lazar Hrebeljanović, Miloš Obilić, Stefan Lazarević, car Dušan i brojni drugi velikani srpske istorije srednjeg veka.

    Pitate se šta je zapravo "kosingas"? Tu se moramo osvrnuti na istoriju srpskog, odnosno slovenskih naroda, koji su pre prihvatanja hrišćanstva bili pagani i verovali u mnoštvo bogova i svakojakih stvorenja. Sigurno ste čuli za imena kao što su Perun, Svetovid, Morana, Jarilo, Trojan, Dažbog isl. Pored bogova, koji nisu nužno svi bili blagonakloni prema ljudima, slovenska mitologija broji i stvorenja poput vila, patuljaka, veštica, rusalki, lesnika, uključujući i svima poznate Baba Rogu, Baba Jagu, karakondžule, vampire, poludnice, todorce, demone itd. Kosingas je titula koju nosi onaj ko je izmedju dva sveta, odnosno sveta ljudi u čijoj je zaštiti, i sveta fantastičnih bića i demona. Na putu u borbi protiv demona i zlih bogova, brojna bića, poput vila i patuljaka, pomažu našim junacima na njihovom putu, mireći se sa time da je njihovo vreme prošlo i da pred hrišćanstvom odlaze u zaborav.

(Ukoliko vas ova tema posebno interesuje, možete pročitati više na ovom linku: https://www.rastko.rs/antropologija/slovenska_mitologija.html)

    Generalno u trilogiji Kosingas, a i kasnijim nastavcima, prožimaju se događaji iz srpske istorije, ali kroz prizmu sveta fantazije slovenske mitologije u koju su ljudi nekada verovali do te mere da su neka verovanja opstala do danas. Mnoga od njih su preinačena u hrišćanski kontekst. Na primer: da li ste znali da su slavljenje slave kao i Badnjak za Božić upravo poreklom iz slovenskog paganizma? Slave su ostale kao nekadašnje poštovanje kućnih bogova-zaštitnika. Badnjak se uzima od hrastovog drveta, a hrast iliti „zapis“ drvo je odvajkada bilo smatrano svetim drvetom (u nordiskoj mitologiji je to „igdrasil“ drvo) i oko njega su se još u davna vremena ljudi okupljali, molili, organizovali svetkovine. I dan danas postoje hrastovi koji se brižljivo čuvaju u manastirskim dvorištima.

    Sam naziv prve knjige Red zmaja, poziva se na srednjevekovni red koji je uistinu postojao. Viteški red zmaja nastao je po ugledu na burgundijski viteški red Sv. Đorđa, koga je osnovao ugarski kralj Karlo I 1318. godine. Bili su poznati i po imenu „Drakoni“. Osnovao ga je kralj Mađarske: Žigmund Luksemburški 12. decembra 1408. godine. U drugoj polovini XIV veka stvoreni su i razni drugi viteški redovi pod uticajem krstaških ratova. Uloge ovog reda bile su da zaštiti kraljevsku porodicu cara Žigmunda (cara Svetog rimskog carstva), ali i da odbrani hrišćanske zemlje od neprijatelja – Osmanskog crastva. Počasno mesto u ovom redu imao je despot Stefan Lazarević.

(Ukoliko vas zanima nešto više o ovom Redu, možete pročitati na ovom linku: http://srpskoheraldickodrustvo.com/documents/faleristika/06-red-zmaja.pdf )

    Ono što je meni veoma doprinelo doživljaju ovih knjiga jeste posvećenost Tešića i u opisima ovih običaja, starih verovanja, bića, ali i u geografskim opisima koji su izuzetno precizni. Toliko su precizni, da možete prstom pratiti po karti kretanja glavnih junaka. Na kraju svake knjige imate čak i spisak literature koji vam već sam po sebi svedoči Tešićevu posvećenost i studioznost u pisanju.

    Moram priznati da je jako teško sažeti sve što bi se o Kosingasu moglo reći na jedan blog post, ali pišući ovo, osećam sreću i uzbuđenje i ogromno zadovoljstvo što se jedan ovakav univerzum otkrio meni, a ja sad imam priliku da ga podelim sa vama.

    Haj’mo onda videti, o čemu se to radi u prvoj knjizi konkretno, a krenete li sa jednom, gotovo da nema šanse da ćete na toj jednoj stati. Kad sam bila pred kraj 1. trčala sam da kupim 2. deo. Kad sam bila pred kraj 2. dela, trčala sam da nađem 3. i ne mogu vam ni opisati svoj latentni napad panike kad sam skontala da je neka (meni za đavo) nestašica u tom momentu, pa sam knjigu naručila online i – hvala bogu – stigla je na vreme.

    U prvom delu pratimo putovanje i iskušenja kroz koja prolaze glavni likovi monah Gavrilo i čuveni Kraljević Marko – Ratnik iz Proročanstva i budući kosingas. U potrazi su za Kamenom knjigom u kojoj je uklesano tzv. Proročanstvo Vatre, koje najavljuje kraj mračnim silama iz Hada na čelu sa ozloglašenim Hromim Dabom, koji je otelotvorenje starog boga Dajboga. Gavrilo i zmajeviti Marko okupiće čuveni Red zmaja, koji čine vitezovi iz celog sveta, za borbu protiv hordi zla.

    Paragraf iznad je tek najsitniji delić opisa onoga što možete naći u ovim knjigama. Putovanje na koje nas, na krilima Tešićeve mašte, vode Gavrilo i Marko je avantura koju ćete večno nositi u svojim srcima. Za mene, ovo su jedne od onih knjiga za koje pomislim da bih najradije izbrisala svoje sećanje da sam ih pročitala, samo da mogu ponovo da ih čitam sa istim žarom. Ali, evo, podeliću i jednu zanimljivost sa vama – uprkos tome, još više sam uživala čitajući ih opet. Štaviše, Radio televizija Vojvodine je snimila radio dramu Kosingas koja mi je donela još jednu, novu dimenziju doživljaja Kosingasa. Treba spomenuti da postoji i nekoliko epizoda stripa Kosingas, koje željno čekam da se odštampaju, jer se sve rasprodalo dok sam se ja fino smestila u Kosingas univerzum.

(Radio drama Kosingas: https://www.strahor.com/radio-drama-kosingas )

    Verujem da ako uzmete u obzir ovakvu emociju koju sam podelila sa vama, da ćete razumeti koliki je zapravo kvalitet i kakav utisak na čitaoca ostavlja ovakvo štivo.

    Izdavač Kosingas trilogije je izdavačka kuća Strahor ( https://www.strahor.com/ ) i preko njihovog sajta možete naručiti knjige. Kosingasa možete pronaći i u knjižarama Delfi i Vulkan. Tešić je i svake godine na sajmu knjiga, na spratu u hali 1, tako da tad imate priliku i da se upoznate i porazgovarate sa piscem, a i vrlo rado će vam potpisati knjige.

Toliko od mene za sad, i što bi kosingas Gavrilo rekao:

„...nastaviću sutra, ako Bog da.“

Ostrvo pelikana, Miodrag Majić

Kada pomislim na Miodraga Majića, prvo što mi padne na pamet je kako sam ga otkrila slučajno i kako me je silno oduševila pre svega njegova pojava, a onda i njegova dela. Mislim da je za vrlo kratko vreme postao omiljen među čitalačkom publikom, i to potpuno opravdano. Veliki sam obožavalac njegovog stila pre svega, a posebno njegovih tema. Volim sve tri njegove knjige, ali vam danas predstavljam meni najdražu, Ostrvo pelikana. 

 

 Priča o Ajši počinje na mestu na kojem počinju sve priče nesrećnih. Na raskrsnici sudbine, koja nama kojima je fortuna naklonjena uvek ostavlja nekoliko pravaca, ali za njih uboge čuva samo taj jedan, unapred određen put. Sudbinske kockice se ne poklope lako, čak ni kada je nesreća u pitanju. Nije dovoljno biti samo nevoljnik i sirotan. Pored svega toga, potrebno je baš nemati sreće. A Ajša je baš nije imala.

  Ovo je priča o kobnoj ljubavi dvoje gubitnika i surovoj odmazdi sistema koji je tvrdio da sve čini kako bi pomogao jednom od njih. Možda bi Ajšina i Gabrijelova ljubavna priča mogla da ima srećan kraj. Da oni nisu imali malo godina. Da Ajša nije ostala trudna. Da nije bilo sudije Dedijera i mlade novinarke koja je želela da izgradi svoju karijeru istražujući baš ovaj slučaj. Ali desilo se sve ovo. I pomoći više nije bilo. 

  Majić nas vodi ustalasanom putanjom ljudskog stradanja. Pripovedanje teče iz nekoliko perspektiva koje su lične i naoko nespojive. Spaja ih jedan neobjašnjiv i neobičan slučaj koji u sebi krije bolnu i tešku pripovest u koju su svi upleteni.

  I upravo to sam osećala od prve do poslednje stranice ove knjige. Tugu i bes zbog učinjene nepravde, neku vrstu teskobe koja može da bude i katarzična. Toliko sam zavolela glavne likove, Ajšu i Gabrijela, da sam stekla utisak kako ih poznajem od nekud. Zamislite da volite, a da vam ne daju. Da patite, a da leka nema. Da su sve vaše želje usmerene na jednu osobu koja je kriva samo zato što vas je volela. Kao i sve Majićeve priče, i ova se tiče svih nas i može postati sudbina bilo kog pojedinca.

  Za kraj vam ostavljam omiljeni citat iz knjige: "Najveća sranja na ovom svetu ne čine zlikovci. Najveća zla odigravaju se pod nogama običnih smrtnika, dobrih ljudi iz komšiluka, poslušnih šrafova sistema koji puštaju gas u kupaonice zato što je propis tako naredio i zato što njihova uloga u mehanizmu ne zahteva sagledavanje celine."

Deca zla, Miodrag Majic

    Sigurno vam je kao knjigoljupcima poznato ono kad kažete sebi da nećete kupovati nove knjige, jer ih već imate previše na čekanju, ali… Eh, uvek odnekud iskoči to “ALI” i potpuno vam pomrsi planove. Tako sam i ja pre par nedelja odlucila, pa sam još i izdvojila svoj “queue” za čitanje. No, jedna kafa u čitalačkom društvu i jedan rođendan bili su dovoljni da iz mog novčanika, kao zec, izlete još dve crvene, a da mi pritom uopšte ne bude žao. I tako je na mojoj polici počasno mesto dobio Majić i njegova prva knjiga – „Deca zla“.

Kako vam ne bih spoil-ovala knjigu, jer vredi svakog minuta čitanja, preneću vam preporuke onako kako sam ih i ja dobila, ali i neke svoje utiske.

    Miodrag Majić, pisac ove knjige, je po struci pravnik i sudija Apelacionog suda. U svojim intervjuima je izjavio da je oduvek gajio ljubav prema pisanju, ali da je ipak odabrao da studira prava, kao ipak sigurniji izbor profesije. No, s vremenom se odvažio i na to da počne da piše, tako da je dopustio da iz njega krene cela bujica ideja koje je predugo čuvao u sebi (na čemu smo mu i više nego zahvalni). No, ako mene pitate, možda uopšte nije predugo, već taman na vreme toliko da sazre, da se ideje dobro „iskrčkaju“.

    U svojim knjigama generalno uključio je i svet pravosuđa u Srbiji, kao i brojne istorijske događaje sa ovog podneblja. I ako sam naglašava da su likovi izmišljeni i svaka sličnost slučajna, ipak možemo prepoznati brojne "momente" koji nam jesu poznati u našem društvu. 

     U okviru preporuke koju sam dobila bio je i komentar da baš zbog takve prirode knjiga, ima ljudi koji zameraju Majiću na onome što piše, a čim vam neko nešto tako zamera i buni se – znači da radite nešto dobro, ili, kolokvijalno rečeno – uboli ste žicu. Ja, kao večiti bundžija i pravdoljubac, naravno da sam bila zaintrigirana. Sve što ide u korist istine, makar nam ona i ne bila lepa, je nešto što podržavam. Imajući sve ovo na umu, apsolutno je bilo nemoguće da uđem u knjižaru, i ako sam primarno došla (dekintirana) da kupim rođendanski poklon, a da ne kupim i ovu knjigu, koja me je zatekla maltene ispred nosa na ulazu. Mislim se: Pa kad me tako gledaš, kako da te ne kupim?! I šta ću, potkleknem iskušenju. 

    O čemu se zapravo radi u romanu „Deca zla“? Trudiću se da izbegnem sve spoilere.

    Žanrovski, ova knjiga se svrstava u triler/fikciju/misteriju. Priča prati advokata Nikolu Bobića, potpuno autentičnog lika, sa svim njegovim nesavršenostima i njegove napore da reši dramatično ubistvo. 

    U potrazi za počiniocem svirepog ubistva, Bobić otkriva daleko više nego što je isprva sumnjao. Kroz istragu shvata da je posredi zločin iz strasti, osvete, prepun simbolike, iz očaja. Kako naći i kako osuditi krivca čije je čitavo postajanje izobličeno zlom i stradanjem pred kojim je biće nemoćno?

    Istovremeno, ova priča služi i kao opomena, jer kroz nju Majić skreće pažnju na obrise naše društvene stvarnosti. Priča nosi i značajno svetlo optimizma, da ipak na kraju, u svetu ogrezlom u laži, korupciju, prevare, postoji nada da nije sve izgubljeno i da među nama postoje heroji.

    Ono što lično izuzetno cenim u knjigama koje čitam jeste momenat i nepredvidivosti. Kad čitate mnogo i kad ste kreativni, a priča i ne tako dobra, vi možete predpostaviti šta će se desiti na sledećoj strani. To apsolutno nije slučaj sa Majićem i Decom zla! Deca zla su me potpuno uvukla u svoj univerzum i svako okretanje strane bilo praćeno onim pripremnim uzdahom ili jednim „auf!“.

    Dopalo mi se i što je radnja smeštena u Beogradu, u ulicama koje su mi poznate kako po svojoj arhitekturi tako i ambijentalno – kiša, odsjaji noćnog svetla u mokrom asfaltu, mirisi, gradska vreva, tu i tamo neka mila lutalica koja drema u nekom ćošku itd. Osećala sam se kao da sedim pored Bobića kao neki duh i tako pratim zbivanja.

    Imala sam čak i jasnu sliku u svojoj glavi kako za mene izgleda advokat Bobić, ali to vam neću otkriti, jer ne želim da vam kvarim lični doživljaj! Zapravo, imala sam jasnu sliku za svakog lika kako izgleda, toliko da sam kao neko ko crta poželela da znam da crtam i stripove, jer verujem da bi mogla da se izradi odlična grafička novela po ovom romanu.

    Naravno, pored svih ovih hvalospeva, treba biti objektivan i reći i šta nam se ne dopada u nekoj knjizi. Ono što se meni ne dopada jeste da nema još delova/knjiga sa Bobićem kao glavnim akterom. I to je otprilike to. Gajim nadu da će nas Majić obradovati još nekom Bobićevom avanturom.

    Roman "Deca zla" možete kupiti u Vulkanu i trenutno je na popustu na sajtu 15%. Priča je vrlo dinamična, emotivna, pomalo jeziva, živopisna i preporučujem vam je od sveg srca. Sa gotovo potpunom sigurnošću tvrdim da se nećete pokajati.

Upoznavanje sa autorima

Pozdrav svima, Kulturlama ovde!♥

U našem drugom postu želim da vas upoznam sa našim autorkama. Za sad nas je tri, a za neko vreme - ko zna!

Ime: Ivana Nedeljkovic♥

Datum rođenja: 25. januar 1991. godine u Beogradu

Školovanje: Nakon završene gimnazije upisala je Filozofski fakultet i masterirala na smeru za istoriju umetnosti.

Interesovanja: knjige (naravno), crtanje, slikanje, fotografija, ples, putovanja, mačke.

Voli: Sunčane dane, zelenilo, duge maratonske šetnje, zelenu boju i da pomazi svaku mačku na ulici.

Ne voli: Kad postavljate previše pitanja pre doručka i popijene prve kafe.
Jedna od omiljenih knjiga: Harry Potter serijal - uz njih odrasla i uvek im se rado vraća.

Omiljena kafa: 2 kafe, 1 i po šećera, više vode, manje mleka, vruća, u velikoj šolji.

Omiljeno mesto za čitanje: Mirna klupa u parku, sunčan dan, šaren' 'lad. 

* * *

Ime: Anđela Jocic♥
Datum rođenja: 27. jul 1996. u Smederevu
Školovanje: Nakon završene gimnazije upisala Filološki fakultet, smer srpska književnost i jezik. Igrom slučaja, završila kao diplomirani ekonomista od 2021. godine.
Interesovanja: knjige, knjige, knjige i još knjiga. Uz to mačka, putovanje, gluma (mada se ne bavi time).
Voli: proleće, sunce, šetnje uz zalazak sunca pored mora i prvu jutarnju kafu uz miris istog.
Ne voli: hladnoću, ni napolju ni u ljudima, i kada komšija seče drva motornom testerom u 5 izjutra nedeljom.
Jedna od omiljenih knjiga: voli sve svoje knjige i tretira ih kao decu, omiljena je svaka koju ima, ali izdvaja "Šaptač" - Donato Karizi, "Čovek po imenu Uve" - Fredrik Bakman i "Ringišil" - Jelena Bačić Alimpić
Omiljena kafa: nes, sa više mleka nego vode i puno tišine
Omiljeno mesto za čitanje: ležaljka na bilo kojoj plaži u Grčkoj.

* * *

Ime: Ana Nikolic♥
Datum rodjenja: 7. mart 1990. godine u Kragujevcu
Školovanje: Nakon Druge kragujevačke gimnazije, s namerom pođe u veliki grad - upisala i diplomirala na Fakultetu političkih nauka na smeru za žurnalistiku

Interesovanja: (malo) preduzetništvo, digitalni marketing - marketing sadržaja (content marketing), knjige - proza i poezija, kuvanje, domaća/kućna radinost, svečanost svakodnevice i dokumentovanje iste u foto i pisanom formatu. 

Voli: i zahvalna je svojim prijateljima što je nisu otkačili zato što kasni, da pleše, piše, pešači, domaća slatka i rakije, terase, second hand i vintidž odevne komade, otkrivanje i usvajanje zaboravljenog posudja iz maminih/bakinih vitrina i komoda, biljke čajeve, velike džempere, sapune, Vlasinu.

Ne voli: što kasni, bezobzirnost, aroganciju i kad joj kradeš gumice za kosu (mada bi kosa bila zahvalna)

Jedna od omiljenih knjiga:  "Vreme prije jezika" - Monika Herceg,  "Sunce i njegovo cveće" - Rupi Kaur, "Naivan. Super." - Erlend Lu, "Male Priče" - David Albahari

Omiljena kafa: domaća gorča, nes kafa/kapućino sa biljnim "mlekom", na osunčanoj terasi dok sa sušilice dopire miris sveže opranog veša.

Omiljeno mesto za čitanje: Na osunčanoj terasi dok sa sušilice dopire miris sveže opranog veša. Plus, knjiga kao spas od čekanja po raznim redovima i u vožnji na gradskim i međugradskim relacijama.