Kratka priča: Lek protiv čitalačke blokade

U januaru, tekuće 2023. godine, sam pročitala šest knjiga. U poređenju sa 2022. godinom, tokom koje sam za dvanaest meseci pročitala svega pet, već mogu da kažem da mi je ovo uspešnija čitalačka godina.

Ali čekaj - kažem sebi i pitam - šta nas kvalifikuje za izbor najboljih knjigočitalaca godine? Broj knjiga koje smo pročitali i njihov obim, teme i žanrovi koje biramo ili sve navedeno? Šta ako bih ti rekla - nastavlja se unutrašnji dijalog - da čitanje nije takmičenje već nagrada! - Čudo jedno šta čovek može od sebe da nauči ako je spreman da se sasluša.

Vraćam se u 2022. ''Ne čitam dovoljno (?). Jedva sam pročitala tu-i-tu knjigu. Ovaj roman sam počela i batalila.'' Jedan detalja sam ipak izostavljala. Svaki put kada bi mi se javila želja za čitanjem, brže-bolje bih uzela neku zbirku kratkih priča—dok želja ne utihne—nasumično je otvorila i pročitala jednu. Kratke priče su, sada znam, održavale moj čitalački imunitet.

Prednosti čitanja kratkih priča

Kratke priče nisu obimne. Za razliku od romana koji od vas traži višednevnu pažnju, kratku priču možete da pročitate za cca četvrt sata. Recimo gledate neku emisiju i kreće blok reklama. Znate da reklame traju toliko da zaboravite šta ste gledali. U tom međuvremenu bez problema možete da pročitate jednu priču.

Kratke priče su nezavisne celine. Nešto poput kratkih serija od po nekoliko epizoda koje nisu međusobno povezane. Gledaoci odlučuju kojim redosledom i koliko epizoda će da pogledaju. Takvi formati vas uglavnom namame da odgledate sve, ali i da to ne učinite, svaka epizoda je priča za sebe. Takve su i kratke priče. 

Uz kratke priče za kratko vreme možete da istražite žanrove i autore. Mnogi se zalepe za jedan žanr (ta sam!) i za čitalačku blokadu krive lenjost. A možda ste se samo prezasitili istih tema i/ili stila. U tom slučaju nije na odmet dati priliku nekom (za vas) novom autoru ili književnoj vrsti. Ako vam deluje preambiciozno da se upuštate u čitanje obimnijeg štiva, kratka priča je prvi korak, pa ako paše-paše.

Kratkom pričom do bolje čitalačke kondicije. Istina je da male promene prave značajnu razliku. Ako smo istrajni, i svakog dana radimo po malo, napredak je neosporan. I tako, jedna po jedna kratka priča, nećete ni primetiti a već ćete biti na polovini romana koji ste dugo zaobilazili.

Kratka priča je, dakle, lek protiv čitalačke blokade koji se ne izdaje na recept, ali je dobro potražiti preporuku. Ovo je moja:

Osmica - Rumena Bužarovska

Osmica je autorkina druga zbirka. Sastoji se od devet priča, samo naizgled nepovezanih. Nit koja ih spaja je (ne)moć žene u patrijarhalnom sistemu. Junakinje su različitih godina, profesija i porodičnog statusa. Ipak, u situacijama kroz koje sa njima prolazimo, vidimo da su konstanto na klackalici između onoga što uistinu žele i što im je namenuto kroz (rodne) uloge.

Usudiću se da kažem da Rumena koristi spartanski stil - koncizno a jezgrovito. Bilo da piše o odlasku ginekologu, zajednici u kojoj mladi blačni par živi sa muževljevom majkom, izazovima sa kojima se suočava porodice uticajnog muškarca ili životu uspešne i obrazovane žene koja zapostavlja svoje potrebe zarad porodice, autorka ne uvija ništa u šareni papir. Obraća nam se direktno ali bez imalo arogancije.

Rumenine priče su naše priče. O takvim ili sličnim sudbinama svedočimo gotovo svakodnevno, bilo da smo direktno upleteni u njih ili ne. Rumena je nepristrasna. U centru njenih priča su (određene) žene, ali ona ne dehumanizuje ostale likove. Autorka nam daje priliku da se poistovetimo sa likovima nezavisno od njihovog roda i starosti.

Svaka Rumenina priča može da se ekranizuje ili pretoči u predstavu, kao što je već učinjeno sa njenim pričama iz zbirke "Moj muž" - istoimena predstava se izvodi na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Poput devojčice iz jedne priče, "Osmica" nas vuče za rukav i poziva da preispitujemo ustanovljene sisteme vrednosti i da se borimo protiv nepravde i nejednakosti. Uči nas da okretanje sebi i potraga za sopstvenom srećom nije sebičluk već težnja ka boljem i zdravijem društvu u celini.

***

Rumena Bužarovska je rođena 1981. godine u Skoplju. Predaje američku književnost na Filološkom fakultetu u Skoplju i bavi se književnim prevođenjem s engleskog na makedonski jezik. Bužarovska je koautorka i koorganizatorka večeri pripovedanja ženskih priča PičPrič.

Njen dosadašnji opus čine zbirke priča "Žvrljotine" (2006), "Osmica" (2010), "Moj muž" (2014) i "Nikuda ne idem" (2018). Osim na jezike prostora bivše Jugoslavije, knjige su joj prevedene na engleski, italijanski, mađarski i albanski.

Platforma Literary Europe Live ju je uvrstila među deset najznačajnijih mladih evropskih pisaca 2016. godine (Booka).

Krug dvojke, Maša Rebić

    Čini se da o fenomenu kojim je naslovljen roman Maše Rebić znaju i oni kojih se on ne dotiče direktno, pa čak i oni koji su kilometrima udaljeni od Beograda i čuvenog „kruga dvojke”. Roman Krug dvojke objavljen je u izdanju Derete 2022. godine, u biblioteci „Savremena srpska književnost” (196 strana). Reč je, kako je to istaknuto ispod samog naslova romana, o „neljubavnoj priči jedne izgubljene devojčice” koja je namenjena „svim devojčicama koje se još uvek kriju u nama, odraslim ženama”. Bez obzira na to što se na prvi pogled može učiniti da je knjiga namenjena isključivo ženama, ona je pre svega svedok jednog vremena koje se ne može rodno odrediti već pripada svima bez obzira na pol, u i izvan kruga dvojke.

    Za one neupućene, popularni „krug dvojke” odnosi se na centar grada. Naime, tramvaj broj 2, „dvojka”, pre gotovo jednog veka započeo je svoj put ukrug beogradskom kaldrmom i povezuje Dorćol, Savamalu, Vračar i Palilulu. Nekako prećutno građani su se podelili u dva tabora, na one „u krugu” i one izvan njega, i to tako što oni unutar kruga dvojke sebe i dan-danas smatraju „elitom”. Raslojavanje unutar samog kruga ide dotle da su starosedeoci i dalje u manjem broju u odnosu na „došljake”. Za neke od njih boravak u krugu dvojke je poput statusnog simbola koji im diže vrednost u društvu. Moguće da upravo iz tog razloga roman započinje scenom koja se događa upravo u „dvojci”, a čiji je rasplet na samom kraju knjige.

    Fabulu romana čine naizgled nepovezani, ali kako se na kraju ispostavlja međusobno isprepleteni životi nekoliko likova: mladog i zgodnog konobara Viktora čiji su „trofeji” mlade devojke, a tiha patnja devojka koja ga ne primećuje, heroinske zavisnice i alkoholičarke Olge, zatim prvakinje pozorišta Glorije, svetski poznatog vajara Radeta, mlade i perspektivne glumice Eve (Nada) i još nekolicine sporednih likova, čiji se životi menjaju unutar jednog dana. Autorka knjige ispisuje istoriju jedne porodice koja nije umela ni imala snage da se otrgne od surove svakodnevice, te posmatrajući lični i kolektivni sunovrat polako nestaje sa scene. To bi se moglo sažeti u jednu od misli u romanu da „oni koji nemaju ništa nemaju strah da to što imaju treba da sačuvaju. Oni su kao živi aveti koje možda ne primetimo kad prođemo pored njih”. Krug dvojke u ovom slučaju nije samo prostorna odrednica već „beskrajan krug laži, strahovanja, nadanja, slabosti, ljubavi. Sve se vrti ukrug kao rasklimana dvojka”. Međutim, kako to često u životu i biva, istina nas pre ili kasnije satera u kut i bivamo primorani da se sa njom izborimo (da je prihvatimo), dok se poneki od nas odluče na beg. Junaci Mašinog romana ipak su se u izvesnoj meri suočili sa istinama i lažima, stavljajući jedni drugima na pleća teret lične ali i kolektivne nesreće, one koja im je nametnuta samim rođenjem unutar jedne porodice, ali i one koja je plod njihovih ličnih, često pogrešnih izbora.

    Stil i jezik Maše Rebić je pitak i jednostavan, ali, bez obzira na to, roman traži emocionalnu angažovanost čitaoca. Nije to knjiga koja se čita u trku već natenane. Podeljena je u dva dela i nekoliko celina: Sadašnjost. Jutro; Podne; Sumrak; Ponoć. Poslednji krug dvojke; Prošlost; Epilog. Gradeći likove, autorka formira njihove unutrašnje svetove sa svim avetima koji se nadvijaju nad njihovim životima, od praznine i osećaja inferiornosti konobara Viktora, nesrećne, odbačene i izgubljene Olge, glumice Glorije koja se teško bori sa činjenicom da je njena slava na zalasku, da je starost neminovnost i da će je zameniti mlađe glumice, vajara Radeta koji čuvajući svoje remek-delo za koje je emotivno vezan pokušava da spase ono malo dostojanstva koje mu je ostalo, sve do porodičnom tragedijom izranjene Eve koja pokušava da zaboravi svoje pravo ime Nada, želeći na taj način da izbriše svoju prošlost, jer „kažu da život koji ti se ne dopada ne možeš tek tako da izbrišeš. Možeš. A prva stvar koju treba da uradiš jeste da se ratosiljaš imena koje ti ne pristaje i koje ti donosi bol”. Međutim, čini se da tek susret sa stvarnom prošlošću donosi rasplet situacije i oslobođenje za sve junake ovog romana koji nema srećan kraj. Ali, zar se oslobođenje od stega i tereta ne može smatrati izvesnom dozom sreće? Roman bi mogao poslužiti za preispitivanje odnosa prema ličnim tragedijama koje svako od nas ima, odnosa prema porodici, prema životu uopšteno i zato za neke može biti katarzična, a neke samo putokaz da o ljudima i njihovim sudbinama nikada ne sudimo olako.

***

    Maša Rebić rođena je 22. januara 1975. u Beogradu, a na književnoj sceni Beograda pojavila se 2005. godine romanom Sponzoruše. Spomenuti roman za vrlo kratko vreme prodat je u više od 100.000 primeraka. Autorka je i sledećih romana: Devojke iz kraja; Cvet mog života i Još samo ovaj put, kao i zbirke priča Ludorije, štikle i stvaran život. Članica je Udruženja književnika Srbije. Osim navedenih, objavila je i nekoliko knjiga pod pseudonimom. Živi i radi u Beogradu, izvan kruga dvojke.

Ponoćna biblioteka, Met Hejg

     Iskreno verujem da su mnogima, uključujući i mene, posebno u nekim teškim momentima, pale na pamet misli poput:

"Šta bi bilo da sam učinio drugačije tad?"
"Da sam rekao...?"
"Da nisam izašla iz kuće taj dan?"
"Da sam umesto levo, skrenula desno?"
"Da sam ga poljubila kad sam imala šansu?"
"Da sam otišao i da nisam prešao preko toga?"
"Da sam popustio?"
"Da se nisam javio na telefon?"

da sam...

               da nisam...

                                možda...

                                               da nije...

                                                             da jeste...  
i tako dalje...

     Knjiga koja ce vam dati mogućnost da pronadjete odgovor na ova pitanja je "Ponoćna biblioteka".

     Šetajući se neobavezno, sa namerom da "ubijem" pola sata vremena, ušla sam u Lagunu. Za nekoga ko je knjiški moljac, otići na pola sata, sat u knjižaru je uvek opcija za kvalitetno trošenje vremena. Bolje nego sesti u kafić, ali sa rizikom da - i ako imate verovatno više nego dovoljno knjiga na čekanju za čitanje kod kuće - potrošite 4,5 puta više nego što biste dali na jednu kafu. Ah, proklestvo ljubavi prema knjigama!

      I ako se kaže da se knjigama ne sudi po koricama, lično ipak verujem da postoji neka čarolija koja se desi kad se naše oči susretnu da nekom knjigom i njenim naslovom. Kao da se upali neka iskra u nama i ruka sama kreće prema knjizi. Tako je bilo i sa Ponoćnom bibliotekom.

     Ponoćna biblioteka je jedno posebno mesto, poseban univerzum. Ona nastaje, ali i nestaje za i od pojedinca kome ona postane u nekom trenutku potrebna. Ne postoje dve iste. One se rađaju iz nečijeg ličnog univerzuma. One sadrže nebrojeno mnogo knjiga od kojih je svaka čuvar zasebnih, jedinstvenih stvarnosti. Vaših stvarnosti. Jedna od tih knjiga je vaš život, onaj koji sada živite. A ostale? Ostale knjige su svi oni mogući životi koje ste mogli živeti da ste na ona gorenavedena pitanja odgovorili drugačije nego što jeste. 

     Zvuči primamljivo zar ne? Mogli biste odabrati drugu profesiju, mogli biste se spasti neke jako loše veze koja vas je naizgled trajno povredila. Mogli biste reći nekome da taj dan ostane kod kuće i tako im spasti život. Mogućnosti su beskrajne! Svi ti scenariji koje ste kreirali u svojim glavama, razmotavali kao jedno mentalno klupko, kao film koji pustite pred spavanje bi mogli postati stvarni.

     No, kao i u svim pričama koje se dotaknu bilo kakvog menjanja prošlosti postoje i brojni rizici. Nakon egzaltiranog nizanja svih tih divnih ideja o prilikama da se život preoblikuje u nešto bolje sa ne jednom, nego bezbroj drugih šansi, kao hladan tuš vas zatekne misao da samo promenom jedne stvari, promeni se i mnogo drugih i to ne sve vašom voljom. Setite se da postoji "efekat leptira". 

     I onda dolazi racionalni momenat koji smiri otkucaje srca, uspori misli i shvati da nije sve baš tako jednostavno kao što izgleda. Setite se da na svetu, koliko god se desilo da se nekada osetite usamljeno, ipak niste sami. Sve i svi smo povezani. 

     Shvatimo i da nije dovoljno promeniti jednu stvar, neku vanjsku stvar, odabir. Na prvom mestu je bitno promeniti sebe. Ako ne promenimo sebe, onda taj život koji kreiramo nećemo do kraja osećati kao svoj. Biće to kao da smo se uvukli u tuđu kožu, jer smo verovali da je tom nekom drugom bolje. Zapravo je najbitnije svaku promenu istinski osvestiti najpre u sebi, a zatim dopustiti da ona zrači iz nas i da svojom svetlošću obasja naš univerzum. Jedino tako možemo naš život osetiti kao zaista naš.

     Jedna osoba mi je jednom prikom rekla nešto što i danas pamtim jer je jedna velika životna istina:

"Čoveka menja ili velika sreća ili velika tuga.". Na to sam se nadovezala da ipak tuga ima jači efekat, jer svako sećanje na sreću nije opet sreća, ali svako sećanje na tugu je opet tuga. No i sva naša loša iskustva su bitna, ona nas čeliče, koliko god neka nam bila potpuno neprihvatljiva u trenutcima kad se dešavaju. 

     Kako se gradi mišić? Tako što vežbaš, i vežbaš, i dobiješ upalu mišića što je zapravo povreda na mišiću. Onda se povreda zaceli tako što se nadogradi mišić. I mi jačamo, oblikujemo se. 

     Zamislite, hipotetički, život nekoga ko nikada ništa loše, stresno nije iskusio. Da li ta osoba zapravo zna i prepoznaje šta je prava sreća, ako nema s čime da uporedi? Šta tu osobu motiviše da se bori? Šta kad se desi prva neka minorna loša stvar? I ako nam često izgleda nefer i nepravedno, niko nam nije obećao život bez boli, ovakvih ili onakvih.

    No, kao Nora koja je glavni lik u ovoj knjizi, nekada ljudi ne mogu sami. Sećate se, svi smo povezani? Nekad je jedan razgovor dovoljan da neko ugleda svetlost i tračak nade, da je ipak vredno da se živi, da se krene opet... Da se gradi mišić! Nije sramota tražiti pomoć. Treba hrabrosti za to, da, ali upravo to kad se pita za pomoć je znak da se niste predali, da razumete da nešto nije u redu, ali da vam treba neko da sa vama osvesti problem. 

    Uvek može da se nađe rešenje. Čak i ako mislite da ne može, ništa vas ne košta da probate. Mislim, vi ste svakako već odlučili da završite sa svime, pa šta ima da izgubite? Apsolutno ništa. Ne pravite trajne odluke na osnovu trenutnih raspoloženja. Nije svaki dan isti. Nije ni jedan dan isti. Ne morate ni vi biti isti, ali život se menja sad. 

     Pridružite se Nori u njenom istraživanju ponoćne biblioteke. Kroz Norino otkrivanje nje i svih njenih realnosti, otkrićete i vaše svopstvene. Odgovori su tu, samo treba otvoriti oči, srce i um. Kroz te odgovore shvatićete da mnogo toga u našem životu, i ako ne deluje isprva tako, se događa baš onako kako treba, ali i da imate moć da sve promenite iz korena ukoliko vam se vaše "sad" ne dopada.

***

     Autor knjige "Ponoćna biblioteka" je Met Hejg (Matt Heig). Hejg je engleski pisac i novinar, rođen 1975. godine. U Vulkanu možete pronaći više naslova od ovog pisca. Piše fikciju i ne-fikciju i njegove knjige su, posebno ne-fikcija, u velikoj meri inspirisane njegovim ličnim izazovima mentalnim zdravljem, anksioznošću i nervnim slomom koji je doživeo u 24oj godini. Sa ženom i dvoje dece živi u Brigtonu i oba deteta je školovao od kuće. Deklariše se kao ateista, ali ističe da su njegova jedina religija knjige, a biblioteka njegov hram.