U januaru, tekuće 2023. godine, sam pročitala šest knjiga. U poređenju sa 2022. godinom, tokom koje sam za dvanaest meseci pročitala svega pet, već mogu da kažem da mi je ovo uspešnija čitalačka godina.
Ali čekaj - kažem sebi i pitam - šta nas kvalifikuje za izbor najboljih knjigočitalaca godine? Broj knjiga koje smo pročitali i njihov obim, teme i žanrovi koje biramo ili sve navedeno? Šta ako bih ti rekla - nastavlja se unutrašnji dijalog - da čitanje nije takmičenje već nagrada! - Čudo jedno šta čovek može od sebe da nauči ako je spreman da se sasluša.
Vraćam se u 2022. ''Ne čitam dovoljno (?). Jedva sam pročitala tu-i-tu knjigu. Ovaj roman sam počela i batalila.'' Jedan detalja sam ipak izostavljala. Svaki put kada bi mi se javila želja za čitanjem, brže-bolje bih uzela neku zbirku kratkih priča—dok želja ne utihne—nasumično je otvorila i pročitala jednu. Kratke priče su, sada znam, održavale moj čitalački imunitet.
Prednosti čitanja kratkih priča
Kratke priče nisu obimne. Za razliku od romana koji od vas traži višednevnu pažnju, kratku priču možete da pročitate za cca četvrt sata. Recimo gledate neku emisiju i kreće blok reklama. Znate da reklame traju toliko da zaboravite šta ste gledali. U tom međuvremenu bez problema možete da pročitate jednu priču.
Kratke priče su nezavisne celine. Nešto poput kratkih serija od po nekoliko epizoda koje nisu međusobno povezane. Gledaoci odlučuju kojim redosledom i koliko epizoda će da pogledaju. Takvi formati vas uglavnom namame da odgledate sve, ali i da to ne učinite, svaka epizoda je priča za sebe. Takve su i kratke priče.
Uz kratke priče za kratko vreme možete da istražite žanrove i autore. Mnogi se zalepe za jedan žanr (ta sam!) i za čitalačku blokadu krive lenjost. A možda ste se samo prezasitili istih tema i/ili stila. U tom slučaju nije na odmet dati priliku nekom (za vas) novom autoru ili književnoj vrsti. Ako vam deluje preambiciozno da se upuštate u čitanje obimnijeg štiva, kratka priča je prvi korak, pa ako paše-paše.
Kratkom pričom do bolje čitalačke kondicije. Istina je da male promene prave značajnu razliku. Ako smo istrajni, i svakog dana radimo po malo, napredak je neosporan. I tako, jedna po jedna kratka priča, nećete ni primetiti a već ćete biti na polovini romana koji ste dugo zaobilazili.
Kratka priča je, dakle, lek protiv čitalačke blokade koji se ne izdaje na recept, ali je dobro potražiti preporuku. Ovo je moja:
Osmica - Rumena Bužarovska
Osmica je autorkina druga zbirka. Sastoji se od devet priča, samo naizgled nepovezanih. Nit koja ih spaja je (ne)moć žene u patrijarhalnom sistemu. Junakinje su različitih godina, profesija i porodičnog statusa. Ipak, u situacijama kroz koje sa njima prolazimo, vidimo da su konstanto na klackalici između onoga što uistinu žele i što im je namenuto kroz (rodne) uloge.
Usudiću se da kažem da Rumena koristi spartanski stil - koncizno a jezgrovito. Bilo da piše o odlasku ginekologu, zajednici u kojoj mladi blačni par živi sa muževljevom majkom, izazovima sa kojima se suočava porodice uticajnog muškarca ili životu uspešne i obrazovane žene koja zapostavlja svoje potrebe zarad porodice, autorka ne uvija ništa u šareni papir. Obraća nam se direktno ali bez imalo arogancije.
Rumenine priče su naše priče. O takvim ili sličnim sudbinama svedočimo gotovo svakodnevno, bilo da smo direktno upleteni u njih ili ne. Rumena je nepristrasna. U centru njenih priča su (određene) žene, ali ona ne dehumanizuje ostale likove. Autorka nam daje priliku da se poistovetimo sa likovima nezavisno od njihovog roda i starosti.
Svaka Rumenina priča može da se ekranizuje ili pretoči u predstavu, kao što je već učinjeno sa njenim pričama iz zbirke "Moj muž" - istoimena predstava se izvodi na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Poput devojčice iz jedne priče, "Osmica" nas vuče za rukav i poziva da preispitujemo ustanovljene sisteme vrednosti i da se borimo protiv nepravde i nejednakosti. Uči nas da okretanje sebi i potraga za sopstvenom srećom nije sebičluk već težnja ka boljem i zdravijem društvu u celini.
***
Rumena Bužarovska je rođena 1981. godine u Skoplju. Predaje američku književnost na Filološkom fakultetu u Skoplju i bavi se književnim prevođenjem s engleskog na makedonski jezik. Bužarovska je koautorka i koorganizatorka večeri pripovedanja ženskih priča PičPrič.
Njen dosadašnji opus čine zbirke priča "Žvrljotine" (2006), "Osmica" (2010), "Moj muž" (2014) i "Nikuda ne idem" (2018). Osim na jezike prostora bivše Jugoslavije, knjige su joj prevedene na engleski, italijanski, mađarski i albanski.
Platforma Literary Europe Live ju je uvrstila među deset najznačajnijih mladih evropskih pisaca 2016. godine (Booka).
