Afrička dolina Jadra - Ili knjiga zbog koje sam plakala

Ima ona priča, došla neka strana kompanija u Mačvu i rešila tamo da otvori rudnik da kopa "belu naftu". Naučnici rekli da to ništa ne valja i stručnim rečima rekli prvu od biblijskih pošasti, voda će se u krv pretvoriti. Dobro, nisu rekli krv, ali rekli su da kad se otrov izlije u reku i uđe u zemlju, nećemo moći da pijemo vodu, niti da jedemo ništa što se gaji na toj zemlji. A naveli su i poslednju pošast, ne baš u obliku smrti prvorođenčadi, već da će na jalovištima rudnika biti nedozvoljenih materija koje su nedozvoljene jer kad ih ljudi, posebno deca, udišu imaju ozbiljne zdravstvene probleme.

E, "Bili smo tako lepi" Imbolo Mbue priča jednu takvu priču u Kamerunu.

U Kosavi su imali te glavne pošasti.

Strana kompanija došla je na njihovu zemlju i bušila naftu, nafta se izlila u reku i zagadila njive, deca su počela da umiru, a kompanija je slala svoje predstavnike jednom na svakih osam nedelja da ih umiri, da im kaže da im je žao i da nije to ništa.

Knjiga počinje ovako: "Trebalo je da znamo da je kraj blizu. Kako smo mogli da ne znamo? Kada je iz neba krenula da lije kiselina i kad su reke pozelenele, trebalo je da znamo da će naša zemlja uskoro postati mrtva".

Priča govori o seljacima, koji nisu želeli da rade za kompaniju, hteli su da obrađuju svoje njive, o njihovoj decenijskoj borbi, strahovima, gubicima i stradanju.

Imbolo Mbue ispričala je priču o sprezi krupnog kapitala i države, o povezanosti kolonijalizma, globalizma i kapitalizma.

Knjiga govori i o tome kako neprijatelji ne dolaze samo iz neke daleke zemlje, kako ljudi koji su isti narod kao i mi mogu da nam budu neprijatelji, kako to što neko “naš” zameni kolonizatora ne znači da će biti bolji.

Pa da to ilustrijem citatima dece Kosave koja odrastaju 1980-ih, nane - bake devojčice Tule koja je glavni lik u knjizi koja se seća na svoje detinjstvo i pričom koju u 2020. priča Tulin drugar koji postaje deda.

"Predstavnici su rekli da će bušenje nafte našem selu doneti nešto što se zove 'civilizacija'. Jednog dana, rekli su predstavnici vlade, Kosava će imati nešto divno što se zove 'prosperitet'".

"Sve poslove su dobili ljudi dovedeni iz sela oko Bezama, ljudi čija su braća, stričevi, rođaci i saplemenici radili u vladinim kancelarijama i svakako su držali tajne sastanke i potpisivali tajanstvene dokumente, kako bi osigurali da taj prosperitet koji donosi nafta bude rezervisan samo za njihove porodice, klanove i plemena".

Nana o kolonizatorima: "Upoznali su nas sa novcem, ne zato što nam je bio potreban, već zato što smo morali da naučimo čemu to služi kako bi njima bilo lakše. Nametali su svog duha onima koje su mogli ubediti i sagradili crkvu u Lokundži, ne zato što bi nama koristila, nego zato što su želeli da verujemo da je naš duh zao, a naše ponašanje nemoralno. Želeli su da nas uključe u svoj svet, a mi smo morali da naučimo principe po kojima su oni živeli i da ih prihvatimo".

Tulin drugar o deci dece Kosave: "Ona ne govore sa svojom decom naš jezik. Govore samo engleski. Ona ne poštuju našeg duha. Kad se desi rođenje ili smrt ili venčanje, proslavljaju to na način naših nekadašnjih gospodara. Plešu na njihovu muziuku, kao da je naša samo nekakav prastari običaj koji treba poštovati".

Bilo je mnogo scena koje me podsećaju na sve naše pokvarene sisteme u kojima živimo i s kojima se srodimo, na korupciju, na bahatost vlasti, kao i na to da milioni ljudi pate svoje patnje, negde u samoći i ne preduzimaju zajedničku akciju.

Naraciju u knjizi vodi nekoliko likova različite dobi i različitih pogleda na svet. Pa je knjiga ispunjena dodatnim stvarima osim borbe za očuvanje sela Kosava - poput priča starih o kolonijalizmu, brige roditelja o deci, ženama koje su osuđene da zauvek ostanu same, pitanjima roditelja koji šalju svoju decu u inostranstvo, odnosima muškarca i žene, patrijarhalnim obrascima, pobuni koja je u nama, ali i o tome kako na ovoj jedinstvenoj planeti postoje paralelni svetovi.

Moram da priznam da je bilo i nekoliko sitnih delova koji su me zasmejali.

Knjigu vredi pročitati. Književnica manipuliše publikom, iza svakog neuspeha, iza svakog novog užasa piše o nadi, uvek se rađa nova nada, ali ako niste spremni na tužan kraj, ne uzimajte knjigu u ruke.

*Nemojte misliti da sam nesvesna da su prolivene suze i žrtvovani ljudi da bih se ja vozila autobusom ili automobilom, da moj telefon ne radi bez litijumske baterije, da ugalj koji se kopa da bih se grejala i imala struju ubija ljude. Svesna sam. Samo bih volela da stvorimo neki bolji svet.

Iznenađenje

Znate onu scenu iz "Otvorenih vrata" kad slave dan Aninog začeća, kad Cakana objašnjava kako će kad Bata stigne oni da se sakriju i viknu "Iznenađenje". 

Zamislite baš taj zvuk dok čitate "iznenađenje". 

Kada je na čitalačkom klubu "Čitanja i odgovori" odlučeno da se čita "Frankenštajn" Meri Šeli, pomislila sam "o, ne", ne volim horore i očekivala sam da će knjiga na mene da vikne baš to i takvo "iznenađenje", a to ne volim.

Knjiga je zapravo bila prijatno iznenađenje, možda bolje reći otkrovenje. I sada spada u red mojih omiljenih knjiga.

Ako se nadate da ćete čitajući "Frankenštajna" da osetite jezu, da čitate o komadanju, o ušivanju različitih delova ljudskih tela, detaljnim opisima zločina, ništa od toga nećete dobiti.

"Frankenštajn" je nešto sasvim drugo. Taj horor odvija se na nivou ljudske duše.

Knjiga postavlja pitanje odnosa nauke i etike, postavlja pitanje koje preispituje religiju, da li naš tvorac od nas može očekivati da budemo savršeni, pitanje samoće i pitanje intimnih patnji.

Delo je melodično, možete čak da zamislite muziku dok čitate, a jezik je lep, zastareo, ali nežan i topao.

Moj prvi utisak bio je, Frankenštajnovo čudovište uopšte ne izgleda kao džin sa šrafovima u glavi… O, pa on izgleda drugačije, o, pa on govori. O, pa čudovište nije bezumna masa.

Kada kažem pitanje odnosa etike i nauke, knjiga je pisana u vreme u industrijske revolucije i moraju se uzeti u obzir bojazni koje su ljudi imali od tehnološkog napretka tada, ali pitanje etike i nauke ostaje i danas, ono je svevremeno. Danas bi se ono možda moglo dovesti u kontekst veštačke inteligencije.

Pogled na tvorca i biće koje je kreirao je pitanje koje se nameće i u religiji. Bog očekuje da kao njegova tvorevina budemo dobri. I Frankenštajn očekuje od svog čudovišta, od svoje kreacije, da bude dobro. Ako se setite Boga iz Starog zaveta, on je prek i ljut, nepredvidiv, on se stalno ljuti na svoju kreaciju, na ljude, stalno su kažnjeni jer nisu dobri.

Tako se postavlja pitanje možemo li se kao ljudi igrati Boga. Jer i Frankenštajn je stalno ljut na svoju kreaciju, ona nije dovoljno dobra i on ne vidi sebe kao problem, on samo ima očekivanja.

Podnaslov knjige “Moderni Prometej” ukazuje na to kako je Prometej kažnjen jer je ukrao vatru sa Olimpa i dao je ljudima. Vatra je u mnogim kulturama simbol života, ili životne snage – “njegova vatra se ugasila”. Tako mislim da Frankenštajn na sebe gleda kao na Prometeja, jer ljudima daje život nakon smrti i zbog toga je kažnjen. 

U "Frankenštajnu" sam pronašla citate koji su me pogađali lično i duboko. Citate o prijateljstvu, o duši. Posle mnogo godina knjiga me navela da prepišem citate. Evo podeliću u neke sa vama.

“Razni događaji u životu ne menjaju se tako brzo kao ljudska osećanja.”

“Samoživ rad učinio me skučenim i uskogrudim dok tvoja plemenitost i ljubav nisu zagrejali i probudili moja čula.”

“Ništa ne pada tako teško čovekovoj duši kao velika i nagla promena.”

“Čak i kad našu ljubav nisu pobudile neke više osobine, naši drugovi iz detinjstva uvek imaju nad nama neku moć, koju retko kad može postići prijatelj koga kasnije sretnemo. Oni poznaju našu detinju narav koja se, ma kako da se docnije izmeni, nikad sasvim ne izgubi.”

“Dok sam uništavao njegove nade nisam zadovoljavao moje želje, koje su uvek ostajale isto onako strasne i vatrene. I dalje sam želeo ljubav i drugarstvo, a bio sam prezren.”

Dakle ako tražite krvave i sočne komade mesa, toga u knjizi nema, ali ako tražite preispitivanje granica, pitanje odnosa dela i tvorca, pitanja ko je tu čudovište, da li ljudski rod olako odbacuje, ko smo mi bez naših voljenih, na pravom ste mestu.