„Kad smo bili mlađi” - poruka jedne generacije

Jasno mi je zašto je ovaj roman iskočio kao nešto sasvim novo u Norveškoj. Ni sama se nisam mnogo susretala sa ovakvim knjigama i zato mi je veoma drago što sam imala priliku da čitam „Kad smo bili mlađi”. Autor je u svom pisanju zanesen, poletan, prebacuje se sa teme na temu i sa nam deli različite aspekte života svojih junaka. Priča nam o surovim stranama odrastanja, pravim prijateljstvima, različitim porodicama i tome kako se svaki pojedinac snalazi u jednom velikom gradu koji često nije prijateljski nastrojen.

Stil pisanja je za moje poimanje veoma moderan. Lovrenski koristi dosta specifičnih izraza, ubacuje reči iz drugih jezika, lako menja raspoloženje i prebacuje nas iz priče u priču. Na početku mi je trebalo malo vremena da se naviknem na onaj vid naracije, a do kraja nisam bila sigurna da li mi se ovaj način pisanja dopada ili ne.

Ne sumnjam da je ovo roman o mladima i za mlade. Iako sam zakonski samo jednu godinu van ove kategorije, i dalje se pronalazim među mladima. Ipak, mogla sam da primetim da se moja razmišljanja i razmišljanja junaka ovog romana često razlikuju. Ovo ne vidim ni kao dobro ni kao loše, već valjda kao prirodnu razliku između generacija i ljudi koji su odrastali u različitim uslovima i kulturama. Dok sam čitala knjigu, neminovno je bilo i razmišljanje o tome kako mladi danas odrastaju, kao i preispitivanje o tome da li činimo dovoljno da im to odrastanje olakšamo ili makar ne otežamo.

Autor veoma ubedljivo prenosi priče svojih likova. Verovatno je na ovo najviše uticalo to što je roman inspirisan i njegovim ličnim iskustvima. Različita osećanja, strah, bes, ljutnja, nemoć, ljubav, sreća, žaljenje, zbunjenost, izbijaju sa stranica ove knjige. Likovi su jedinstveni, svoji, bez opravdanja i izvinjavanja, ne traže saosećanje i razumevanje, već samo prostor da budu ono što jesu.

„Kad smo bili mlađi” je poruka jedne generacije o onome što jesu i što mogu da budu. Ako ste mladi ili samo želite da vidite kako mladi danas razmišljaju i sa kakvim sve izazovima se susreću, ovaj naslov je sjajna početna tačka za to.

O knjizi „Izuzetno glasno i neverovatno blizu“

Priče u knjigama, priče u pričama, rečenice u pričama. Likovi u likovima, likovi u pričama, likovi u knjigama. Ovako je za mene izgledalo čitanje knjige „Izuzetno glasno i neverovatno blizu.“

Drugi svetski rat i 11. septembar obeležili su porodicu Šel. Oskar je izgubio oca 11. septembra i posle toga ne ume da se vrati normalnom životu. A šta je uopšte i normalan život za dečaka od devet godina koji je izgubio jednu od najvažnijih osoba u svom životu? Tomas je izgubio svoj glas. Zato piše. Piše pisma svom sinu, Oskarovom ocu, u kojima govori o svojoj mladosti, svojoj prvoj ljubavi, braku sa Oskarovom bakom i razlozima zašto je morao da ode. Oskarova baka isto piše pisma, ali ne svom sinu, nego svom unuku. Posle očeve smrti Oskar pronalazi ključ za koji je siguran da je bio važan njegovom ocu. Dečak vidi ključ kao poslednju sponu sa ocem tako da je sasvim logično da kreće da istražuje koju od 162 miliona brava u Njujorku on otvara.

Ko god je u Heraldu napisao za ovaj roman da je: „Ozbiljan, duhovit, a opet razorno bolan.“ sumirao je i moje utiske u jednoj rečenici. Ovo je knjiga kod koje ćete na jednoj stranici rešavati misteriju, na drugoj razmišljati o gubitku i načinima kako se nositi sa njim, a već na sledećoj ćete se smejati nekom Oskarovom blesavom komentaru kojeg ni sam nije svestan. 
Emocije - tuga, strah, bes, radost, svega ovde ima. Rekla bih da je ovo roman koji pre svega govori  o onima koji ostaju, koji su izgubili nekog i sada moraju da nađu način da se izbore sa životom i svime onim što posledice tragičnih dešavanja nose sa sobom. Svaka stranica i svaki dan onih koji ostaju ispunjen je mislima i sećanjima o onima kojih više nema. 

Džonatan Safran For savršeno dočarava glasove tri generacije jedne porodice nudeći nam različite perspektive. Kroz stranice ove knjige prošetaće dijapazon različitih likova koji se savršeno uklapaju i koji doprinose Oskarovom istraživanju o ocu, ali i sebi samom. Od dečaka do starca, svako ima pravo na svoju priču. Sve ove priče se prepliću u jednu koja je na mene ostavila jak utisak. U nekim trenucima pomalo čudna, u nekim veoma emotivna, pomalo zabavna, veoma poučna i pomalo nesvakidašnja, ova knjiga navešće vas da se zapitate o mnogim večitim pitanjima i da snažnije zagrlite svoje najdraže.