Krug dvojke, Maša Rebić

    Čini se da o fenomenu kojim je naslovljen roman Maše Rebić znaju i oni kojih se on ne dotiče direktno, pa čak i oni koji su kilometrima udaljeni od Beograda i čuvenog „kruga dvojke”. Roman Krug dvojke objavljen je u izdanju Derete 2022. godine, u biblioteci „Savremena srpska književnost” (196 strana). Reč je, kako je to istaknuto ispod samog naslova romana, o „neljubavnoj priči jedne izgubljene devojčice” koja je namenjena „svim devojčicama koje se još uvek kriju u nama, odraslim ženama”. Bez obzira na to što se na prvi pogled može učiniti da je knjiga namenjena isključivo ženama, ona je pre svega svedok jednog vremena koje se ne može rodno odrediti već pripada svima bez obzira na pol, u i izvan kruga dvojke.

    Za one neupućene, popularni „krug dvojke” odnosi se na centar grada. Naime, tramvaj broj 2, „dvojka”, pre gotovo jednog veka započeo je svoj put ukrug beogradskom kaldrmom i povezuje Dorćol, Savamalu, Vračar i Palilulu. Nekako prećutno građani su se podelili u dva tabora, na one „u krugu” i one izvan njega, i to tako što oni unutar kruga dvojke sebe i dan-danas smatraju „elitom”. Raslojavanje unutar samog kruga ide dotle da su starosedeoci i dalje u manjem broju u odnosu na „došljake”. Za neke od njih boravak u krugu dvojke je poput statusnog simbola koji im diže vrednost u društvu. Moguće da upravo iz tog razloga roman započinje scenom koja se događa upravo u „dvojci”, a čiji je rasplet na samom kraju knjige.

    Fabulu romana čine naizgled nepovezani, ali kako se na kraju ispostavlja međusobno isprepleteni životi nekoliko likova: mladog i zgodnog konobara Viktora čiji su „trofeji” mlade devojke, a tiha patnja devojka koja ga ne primećuje, heroinske zavisnice i alkoholičarke Olge, zatim prvakinje pozorišta Glorije, svetski poznatog vajara Radeta, mlade i perspektivne glumice Eve (Nada) i još nekolicine sporednih likova, čiji se životi menjaju unutar jednog dana. Autorka knjige ispisuje istoriju jedne porodice koja nije umela ni imala snage da se otrgne od surove svakodnevice, te posmatrajući lični i kolektivni sunovrat polako nestaje sa scene. To bi se moglo sažeti u jednu od misli u romanu da „oni koji nemaju ništa nemaju strah da to što imaju treba da sačuvaju. Oni su kao živi aveti koje možda ne primetimo kad prođemo pored njih”. Krug dvojke u ovom slučaju nije samo prostorna odrednica već „beskrajan krug laži, strahovanja, nadanja, slabosti, ljubavi. Sve se vrti ukrug kao rasklimana dvojka”. Međutim, kako to često u životu i biva, istina nas pre ili kasnije satera u kut i bivamo primorani da se sa njom izborimo (da je prihvatimo), dok se poneki od nas odluče na beg. Junaci Mašinog romana ipak su se u izvesnoj meri suočili sa istinama i lažima, stavljajući jedni drugima na pleća teret lične ali i kolektivne nesreće, one koja im je nametnuta samim rođenjem unutar jedne porodice, ali i one koja je plod njihovih ličnih, često pogrešnih izbora.

    Stil i jezik Maše Rebić je pitak i jednostavan, ali, bez obzira na to, roman traži emocionalnu angažovanost čitaoca. Nije to knjiga koja se čita u trku već natenane. Podeljena je u dva dela i nekoliko celina: Sadašnjost. Jutro; Podne; Sumrak; Ponoć. Poslednji krug dvojke; Prošlost; Epilog. Gradeći likove, autorka formira njihove unutrašnje svetove sa svim avetima koji se nadvijaju nad njihovim životima, od praznine i osećaja inferiornosti konobara Viktora, nesrećne, odbačene i izgubljene Olge, glumice Glorije koja se teško bori sa činjenicom da je njena slava na zalasku, da je starost neminovnost i da će je zameniti mlađe glumice, vajara Radeta koji čuvajući svoje remek-delo za koje je emotivno vezan pokušava da spase ono malo dostojanstva koje mu je ostalo, sve do porodičnom tragedijom izranjene Eve koja pokušava da zaboravi svoje pravo ime Nada, želeći na taj način da izbriše svoju prošlost, jer „kažu da život koji ti se ne dopada ne možeš tek tako da izbrišeš. Možeš. A prva stvar koju treba da uradiš jeste da se ratosiljaš imena koje ti ne pristaje i koje ti donosi bol”. Međutim, čini se da tek susret sa stvarnom prošlošću donosi rasplet situacije i oslobođenje za sve junake ovog romana koji nema srećan kraj. Ali, zar se oslobođenje od stega i tereta ne može smatrati izvesnom dozom sreće? Roman bi mogao poslužiti za preispitivanje odnosa prema ličnim tragedijama koje svako od nas ima, odnosa prema porodici, prema životu uopšteno i zato za neke može biti katarzična, a neke samo putokaz da o ljudima i njihovim sudbinama nikada ne sudimo olako.

***

    Maša Rebić rođena je 22. januara 1975. u Beogradu, a na književnoj sceni Beograda pojavila se 2005. godine romanom Sponzoruše. Spomenuti roman za vrlo kratko vreme prodat je u više od 100.000 primeraka. Autorka je i sledećih romana: Devojke iz kraja; Cvet mog života i Još samo ovaj put, kao i zbirke priča Ludorije, štikle i stvaran život. Članica je Udruženja književnika Srbije. Osim navedenih, objavila je i nekoliko knjiga pod pseudonimom. Živi i radi u Beogradu, izvan kruga dvojke.