Znate onu scenu iz "Otvorenih vrata" kad slave dan Aninog začeća, kad Cakana objašnjava kako će kad Bata stigne oni da se sakriju i viknu "Iznenađenje".
Zamislite baš taj zvuk dok čitate "iznenađenje".
Kada je na čitalačkom klubu "Čitanja i odgovori" odlučeno da se čita "Frankenštajn" Meri Šeli, pomislila sam "o, ne", ne volim horore i očekivala sam da će knjiga na mene da vikne baš to i takvo "iznenađenje", a to ne volim.
Knjiga je zapravo bila prijatno iznenađenje, možda bolje reći otkrovenje. I sada spada u red mojih omiljenih knjiga.
Ako se nadate da ćete čitajući "Frankenštajna" da osetite jezu, da čitate o komadanju, o ušivanju različitih delova ljudskih tela, detaljnim opisima zločina, ništa od toga nećete dobiti.
"Frankenštajn" je nešto sasvim drugo. Taj horor odvija se na nivou ljudske duše.
Knjiga postavlja pitanje odnosa nauke i etike, postavlja pitanje koje preispituje religiju, da li naš tvorac od nas može očekivati da budemo savršeni, pitanje samoće i pitanje intimnih patnji.
Delo je melodično, možete čak da zamislite muziku dok čitate, a jezik je lep, zastareo, ali nežan i topao.
Moj prvi utisak bio je, Frankenštajnovo čudovište uopšte ne izgleda kao džin sa šrafovima u glavi… O, pa on izgleda drugačije, o, pa on govori. O, pa čudovište nije bezumna masa.
Kada kažem pitanje odnosa etike i nauke, knjiga je pisana u vreme u industrijske revolucije i moraju se uzeti u obzir bojazni koje su ljudi imali od tehnološkog napretka tada, ali pitanje etike i nauke ostaje i danas, ono je svevremeno. Danas bi se ono možda moglo dovesti u kontekst veštačke inteligencije.
Pogled na tvorca i biće koje je kreirao je pitanje koje se nameće i u religiji. Bog očekuje da kao njegova tvorevina budemo dobri. I Frankenštajn očekuje od svog čudovišta, od svoje kreacije, da bude dobro. Ako se setite Boga iz Starog zaveta, on je prek i ljut, nepredvidiv, on se stalno ljuti na svoju kreaciju, na ljude, stalno su kažnjeni jer nisu dobri.
Tako se postavlja pitanje možemo li se kao ljudi igrati Boga. Jer i Frankenštajn je stalno ljut na svoju kreaciju, ona nije dovoljno dobra i on ne vidi sebe kao problem, on samo ima očekivanja.
Podnaslov knjige “Moderni Prometej” ukazuje na to kako je Prometej kažnjen jer je ukrao vatru sa Olimpa i dao je ljudima. Vatra je u mnogim kulturama simbol života, ili životne snage – “njegova vatra se ugasila”. Tako mislim da Frankenštajn na sebe gleda kao na Prometeja, jer ljudima daje život nakon smrti i zbog toga je kažnjen.
U "Frankenštajnu" sam pronašla citate koji su me pogađali lično i duboko. Citate o prijateljstvu, o duši. Posle mnogo godina knjiga me navela da prepišem citate. Evo podeliću u neke sa vama.
“Razni događaji u životu ne menjaju se tako brzo kao ljudska osećanja.”
“Samoživ rad učinio me skučenim i uskogrudim dok tvoja plemenitost i ljubav nisu zagrejali i probudili moja čula.”
“Ništa ne pada tako teško čovekovoj duši kao velika i nagla promena.”
“Čak i kad našu ljubav nisu pobudile neke više osobine, naši drugovi iz detinjstva uvek imaju nad nama neku moć, koju retko kad može postići prijatelj koga kasnije sretnemo. Oni poznaju našu detinju narav koja se, ma kako da se docnije izmeni, nikad sasvim ne izgubi.”
“Dok sam uništavao njegove nade nisam zadovoljavao moje želje, koje su uvek ostajale isto onako strasne i vatrene. I dalje sam želeo ljubav i drugarstvo, a bio sam prezren.”
Dakle ako tražite krvave i sočne komade mesa, toga u knjizi nema, ali ako tražite preispitivanje granica, pitanje odnosa dela i tvorca, pitanja ko je tu čudovište, da li ljudski rod olako odbacuje, ko smo mi bez naših voljenih, na pravom ste mestu.
