Mračna strana Dablina, Istanbula i Sankt Peterburga

Prljava mala devojčica (https://www.youtube.com/watch?v=bHdkzbc9_RM) otišla je na Noć knjige 2022. godine i slušala ženu koja objašnjava da nije "sirko" nego "sirak" i da je to biljka od koje se prave metle. I dok je stajala, svojim prljavim prstima dirala je knjige na polici, kao što je nekada prolazeći pored ograde vukla prste po njoj, kao po harfi. Tako je prljava mala devojčica napipala knjigu "Istanbul noar", neprimetnu, a upotrebljivu. 

Pročitala je i pošteno se zabavila, kao kad je prolazila pored onog zaraslog dvorišta u Prizrenskoj na čijoj ogradi je prestajala da vuče prst jer ju je od priča o toj kući podilazila jeza.

(Ako te sve ovo smara, obrati pažnju na roze)

Godinu dana kasnije, prljava devojčica je shvatila da postoje još tri na srpskom - "Sankt Peterburg noar" i "Dablin noar" je nabavila, "Amerika noar" ostala je za neki drugi put.

Došla je 2024, i prljava devojčica je opet povredila koleno, pa se setila tih knjiga i krenula da ih čita, a onda još i shvatila da edicija "noar" izdavačke kuće Akašik buks (Akashic Books) broji više od 120 knjiga...

E sad, šta je noar? Pa u suštini je triler. Ali za mene je on više atmosfera.

To su mesta na koja ni dečaci ni devojčice ne bi trebalo da idu, ali i neka obična mesta. Ona kafana na železničkoj stanici malog grada u kojoj pevačica pokazuje pirsing na klitorisu ili u kojoj rade prijateljice noći, ili ona kafana na Zelenjaku  ispred koje dva pijanca usvirana do oduzimanja moći hodanja raspredaju politiku dok devojčica prosi a unutra se čuje razbijanje stakla, dok se na Badnji dan tu prže girice u dubokom ulju starom pet dana, ali najbolje mirišu.

To je podzemni prolaz na Zelenom vencu u kom peva Neven Kogović, beskućnica puši cigaru na štrokavom dušeku, naparfemisane žene gledaju u sat i žure na posao, dok prodavac na kartonskoj tezgi viče "Čarape, čarape". A onda se desi preokret, tu ubiju nekog bitnog, ili prodaja droge, ubistvo, mutni poslovi, kojima slučajno svedoči trandža koja radi u toaletu u podzemnom u Nušićevoj.

Noar, to je hotel Rojal pre renoviranja i sve ono što se dešavalo u njegovim sobama dok studentarija pametuje i pije najjeftinije pivo u gradu, ili bilo koji noćni klub u Beogradu u kojem se dogodi neočekivani obrt.

E, to su mesta za noar, ali on je atmosfera - tone duvanskog dima, žestoka pića, taksisti, seks, trovanje, miriše na parfem i znoj i ima ukus žestine posle koje se pojede kandirana višnja, dok u pozadini svira truba, a splav tone. Noar, to je atmosfera iz pesme Inge Barč - kad zamislite i to pozorište i Finka i pištolj koji nije bio veći od ruže i ludaka koji viče "Živeo trbuh".

A sad malo i o knjigama. Zašto ih preporučujem? Trileri su, lako se čitaju. Kratke priče su idealne za razbijanje čitalačke blokade, a sve vreme "ide radnja", atmosfera je takva da želite da je dodirnete, napeto je, a ne opterećuje mozak.

Reč je o zbirkama kratkih priča čija je radnja smeštena u jednom gradu i prikazuju baš to, prljavu stranu tih velikih gradova, onaj mrak koji se ne nudi turistima.

"Istanbul noar" je zbirka priča 17 turskih pisaca i naravno, sve su smeštene u Stambolu, gradu koji mene inače fascinira, koji istovremeno ima skoro plastično čiste delove i prljavštinu, u kojem pored skupih automobila prolazi sirotinja koja vuče šut na kolicima, a svi zajedno kupuju sardine u četvrt 'leba ispod mosta.

Već prva priča je odlična - "Plameni jezici" Ismaila Guzelsoja u kojoj počnete da se plašite knjigovezaca. "Stopiranje po Lodosu" Ferjal Tilmač vas nasmeje bizarnošću umiranja, "Tu negde, unaokolo" Algana Sezginturedija se poigrava sa poimanjem raja, dok "Duh filozofskog vitriola" Lidije Lanč podseća da je otrov žensko oružje.

Za sad mi je najdraži "Dablin noar", čiji urednik Ken Bruen kaže: "Crni irski humor blista u svim pričama, kao da su pripovedači instinktivno znali, ako hoćete da bude dablinsko, onda mora biti zabavno kao greh, mračno kao osmeh na Džojsovom licu kada je saznao da je uvršten u spisak zabranjenih knjiga. Biti Irac znači plesati na 'Titaniku'; smeh je doista najbolja osveta, to je naš svojstveni način da poravnamo račune".

 I stvarno je takva, puna barova, iznajmljenih stanova, duhovita, zabavna, intrigantna, da čovek poželi da vidi Dablin, ali ne baš i da doživi radnju priča.

Toplo preporučujem - "Napad na Pi Džeja" Oina Kolfera, "Ono crno" Kena Bruena, "Turistička delatnost" Džejmsa O. Borna i "Devojačko veče" Sare Vajnman.

Jebi ga, Rusi mi najsporije idu, dugački su, brate, vole da se raspišu, ali sva bizarnost, nemar u radu i tragične posledice koje može izazvati rad policije i mrtvozornika duhovito su opisane u priči "Dan obuke" Andreja Kivinova. Svi kojima je zanimljiv Muzej terora treba da pročitaju priču "Sat veštica" Aleksandra Kudrjavceva.

I još malo o knjizi koju nisam čitala. Deo serijala je i "Beograd noar", samo što ga nažalost nema na srpskom. Ediciju noar u Srbiji objavljuje Službeni glasnik i nekada davno najavili su na Sajmu knjiga da se Beograd noar piše, a knjigu je bruklinski izdavač objavio 2020. godine. Nisam je čitala na engleskom, osim predgovora.

Urednik beogradskog izdanja je Milorad Ivanović koji je naveo da je "Alfred Hičkok jednom rekao da su ga pojedini jezivi delovi Beograda uznemirili i da bi bili idealna postavka za trilere", kao i da se u knjizi pojavljuju "lopovi, izdajice, špijuni, korumpirani lekari, psihijatrijski pacijenti, bivši policajci, mafijaški klanovi".

"Trenutno verovatno mislite da su brojni gradovi bolje mesto za dobru noar priču. Ali uveren sam da ćete posle čitanja biti zavedeni mračnim šarmom Belog grada", naveo je Ivanović, a ja mu nekako verujem, nakon opisane scene ubistva 1990-ih i pevaljke koja na štiklama preskače lokvu krvi i ulazi u lift.

Priče su, prema onome što sam videla, smeštene u Blok 45, kod Fontane, u Knezu, na Vračaru, Bulevaru, Topčiderskoj zvezdi, Paliluli, u Maršala Birjuzova, Pionirskom parku, Učiteljskom naselju, na Lekinom brdu i Dorćolu.

Priče za beogradsko izdanje potpisuju Oto Oltvanji, Miša Gleni, Kati Hiekapelto, Vesna Goldsvorti, Mirjana Ðurđević, Vladan Matijević, Muharem Bazdulj, Vladimir Arsenijević, Dejan Stojiljković, Miljenko Jergović, Aleksandar Gatalica, Vule Žurić, Verica Vinsent Kol i Goran Skrobonja.

Videla sam da postoje i Prag noar i Zagreb noar, i prljava mala devojčica bi volela da ih sve dodirne prljavim prstima.

Priču ćemo, dakle, šivati! - Štefica Cvek u raljama života

Sećam se odlazaka na selo gde se nedostatak televizijskog programa nadomešćivao čitanjem  ljubića, časopisa koji su nakon čitanja korišćeni za potpalu (nekada mašte ali češće za ogrev). Pitam se, da sam nastavila da čitam takvu literaturu, da li bih bila Štefica Cvek?

''Štefica Cvek u raljama života'' je - kako ga autorka, Dubravka Ugrešić, karakteriše - patchwork roman.

''Pačvork (Patchwork) je oblik dekorativnog šivenja i spajanja komada tkanine u veći dizajn koji se obično zasniva na ponavljajućim uzorcima napravljenim od različitih oblika i tkanine.'' 

Definisanje knjige kao pačvork počinje poređenjem pisaće sa šivaćom mašinom, što dalje određuje postupak pisanja i strukturu teksta. 

Npr, sa strane, pored teksta, autorka obeležava koji se delovi mogu izrezati, nabrati, razvući tako da finalna verzija bude po meri idealne čitateljke trivijalnih ljubavnih romana. 

A idelana čitatljka je i glavna junakinja u knjizi. Štefica Cvek, dvadeset petogodišnja tipkačica (daktilografkinja) koja živi sa tetkom i traga za gospodinom pravim. 

Iako zna šta se očekuje od ljubića, autorka nije sigurna da će u tome uspeti. Ipak, ostaje dosledna krojačkom postupku.

Podnaslove dopunjuje krojačkim terminima: krajcanje, fircanje, ciganje, endlanje, koje razrađuje provodeći junakinju kroz situcije koje se karakterišu kao ''tipično žensko iskustvo". Otuda i isečci iz časopisa à la praktična žena na početku svake celine. 

Ugrešić uvodi i nekoliko sporednih likova. Štefici u pomoć pritiču prijateljice i koleginice koje, iako samouverene u davanju saveta, i same traže svoje mesto od tradicije (uloga žene u patrijarhalnom sistemu) do emancipacije i obratno. 

Štefica se viđa sa muškarcima. Ako je ovo ljubić, onda je među njima princ koji spašava Šteficu od ralja života. Jer kako drugačije završiti roman nego hepi endom.

***

Dubravka Ugrešić nije napisala ljubavni roman. ''Štefica Cvek u raljama života'' je parodija na ljubiće. Oslanjajući se na takozvane ženske časopise iz kojih crpi građu za razradu teksta i uvodeći tračarenje koje se nameće kao osnova ženskog dijaloga, Ugrešić obelodanjuje do koje mere se banalizuje žensko iskustvo. 

Bunt protiv banalnosti se u ovoj knjizi ispoljava njenim naglašavanjem, naročito u scenama sa pomenutim udvaračima. Njihovi nastupi (bolje rečeno, ispadi)—ponašanja koja trivijalna književnost ume da romantizuje a društvo opravdava kao ''tipično muško iskustvo''—iako na  mah komičani služe da se bolje upoznamo sa unutrašnjim stanjima junakinje. Dok, u širem kontekstu, pokreću pitanja o ženskim slobodama, ali i to da li je muškarcima dozvoljeno da se osećaju sputano i nezadovoljno u sistemu koji im, makar u svojoj osnovi, osigurava privilegije samo na osnovu roda.  

Patchwork roman Dubravke Ugrešić je zabavna i duhovita knjiga koja nudi dva pravca - priču o Štefici Cvek i proces šivenja priče. U kategoriju vikend romana je svrstava samo obim. Može da se pročita za nekoliko sati ali su njeni efekti dalekosežni. I dalje je aktuelana. I danas, četrdeset godina nakon objavljivanja knjige, stereotipi—x faktor trivijalne književnosti—kroje našu svakodnevicu.  

***

Tri godine nakon prvog izdanja, snimljen je film po motivima knjige. Dubravka Ugrešić je bila koscenaristkinja. Film u Raljama života (1984) režirao je Rajko Grlić. Šteficu Cvek je igrala Vitomira Lončar. 

Put u budućnost - futurističke bajke samo ili i upozorenja? Trilogija Silos

Jedan od žanrova koji mi nikada pre nije naročito privlačio pažnju bio je naučna fantastika. Fantastika u smislu epske, bajki - da. Ideje o svetu koji je izmaštan, sa raznim bićima i svojim pravilima i mogućnostima isl., uvek mi je bio privlačniji od naprosto pisanja okrenutom realizmu, jer su mi to bile tematike manje-više poznate, vidim ih, živim ih. Naravno, to je bilo pre. Danas generalno cenim svaku odlično priču, nebitno koji je žanr. 

Naučna fantastika je pre delovala hladno, odbojno, grubo, previše da joj se posvetim. Istina, ona i jeste delom takva, jer nam opisuje neka predvidjanja kako bi u nekoj dalekoj u budućnosti mogao da izgleda svet, međuljudski odnosi, svakodnevica... 

Naučna fantastika (u nastavku sci-fi, od "science fiction") nam pokazuje posledice kako tehnološkog, tako i razvoja ljudske misli, koja i te kako lako može da zastrani i dovede do nekih okolnosti koje se ne bi mogle opisati kao humane. Ironično je što čovek sam otima humanost iz svakodnevice svojim idejama i delima, a opet teži da stvori neki viši nivo čovekovog postojanja i života. Za mene sci-fi sadržaji možda više služe kao upozorenja. 

Jedan od najboljih primera je, recimo, serija Black Mirror, koju možete pogledati na Netflixu. Ukoliko vam tematika zanima, imate veliki broj kratkih igranih filmova na YouTube kanalu DUST production.

Sci-fi nisu samo sveopšte poznati lajt sejberi i svemirske letelice... Sci-fi je kritika društva dok ono još nije ozbiljno upalo u neke prilično zamislive egzistencijalne probleme uslovljene najpre tehnološkim napretkom. Interesatno je i koliko priča zna da ukaže upravo na manjskavosti tehnologije koja može da isprva oduševi. A onda samo jedan zupčanik, samo jedno dugme ili pogrešan potez, i cela stvar odlazi dođavola.

Sci-fi žanr nudi veliki broj tema i, čini mi se, da svakoga može da zainetersuje u izvesnoj meri. S druge strane, verujem da ima onih koji ne žele da se prepuštaju suviše takvim sadržajima, obzirom da oni podstiču i neke ne baš toliko prijatne emocije, razmišljanja i pitanja u glavi pojedinca. Kao filozof po rođenju, ali i samovokaciji (ako dozvoljavate da se tako izrazim), gajim naročitu sklonost ka takvim temama/pitanjima (nekad se i ja zapitam šta će mi to u životu), tako da je sci-fi žanr za mene jedno ponovno otkriće u mnogo drugačijem svetlu.

Generalno savetujem ljude da uvek budu otvoreni za još neke nove teme i žanrove, jer otkrivajući nove sadržaje, mi izlazimo van naše zone komfora i tako otkrivamo novo o sebi. Šekspir ima jednu divnu rečenicu u tom kontekstu:

"Znamo šta jesamo, ali ne znamo šta sve možemo biti."

***

Jedan dan sam slučajno naletela na video gde je bila data kratka rekapitulacija prve epizode serije pod imenom Silos. Priča me je odmah zaineteresovala, pa sam tražila na kojoj platformi ima ta serija. Nije je bilo nigde, nova je. "Pa gde nova??", pomislih, jer u poslednje vreme uglavnom volim da gledam serije koje su gotove, a ne da čekam po godinu-dve na sledeću sezonu, a onda zaboravim i ono prvo što sam gledala. Ali, kad se desi ovako da mi nešto samo iskoči, ne mogu da odolim. 

Nađem seriju na nekom bezveze sajtu, još neki plejer koji malo radi, malo ne radi, iskaču reklame svuda, haos. Odgledam na muku nekoliko epizoda (9 od 10, zapravo) i ukucam na Google da vidim kad izlazi sledeća sezona. I tad saznam: To je serija po knjizi! I to ne jedna knjiga, nego trilogija. "Da li me zezaš??", rekoh sebi. 

Ko god zna moje čitalačke navike, zna da ja uvek preferiram knjigu pa tek onda seriju/film. Smatram da su serije i filmovi kako je neko drugi (a ne ja) zamislio priču i likove, što bi se prosto reklo - sažvakan materijal, bez da se moja mašta pokrene i iskreira slike. Iz tog razloga, nisam baš bila srećna što sam na 9. epizodi otkrila knjige. Srećom - nisu mnogo snimili od knjige, možda 1/3, što sam shvatila kad sam je čitala. Nije prevelika šteta, sem što sam u glavi imala estetiku koju sam videla u seriji i glumce kao likove. 

Trilogiju Silos čine naslovi Wool (Vuna), Shift (Promena) i Dust (Prašina). Pročitala sam prvi deo, drugi sam počela tek, tako da o tome naknadno. Nisam sigurna (prema tome kako počinje drugi deo) da li je sve jedna priča ili 3 u istom univerzumu, o tom - potom.

Daću vam samo mali nagoveštaj o čemu se radi u knjizi, jer ako je mene kao ne naročitog fana (ili sam bar tako mislila) si-fi žanra zainteresovalo, možda će i vas. 

Radnja je smeštena u budućnost, u vreme neke vrste postapokalipse. Niko ne zna tačno šta se desilo, ali iz nekog razloga vanjski svet je toliko zagadjen, da ljudi više ne mogu da žive na površini zemlje. Sve je golo, opustelo, nema vegetacije, čak je i vazduh toksičan. Zbog toga, mnogo godina pre, toliko davno očevidaca živih nema više, ljudi su konstruisali gradjevinu koja svojom formom podseća na silos. 

Ova gradjevina je ogromna i prostire se na preko sto nivoa u dubinu zemlje. Nivoi su organizovani u mnogo sektora od kojih se svaki bavi sa nekom delatnošću: od mehanike, trgovine do uzgoja životinja i biljaka za potrebe ishrane. Jedini način da se krećete kroz silos jeste velikim spiralnim stepeništem u centru gradjevine. Na nultom spratu, onom uz izlaz napolje, nalazi se glavna uprava, šerif i gradonačelnik koji upravljaju i nadgledaju život u silosu.

Sve teče mirno godinama, ljudi obavljaju svoje poslove, žive neke živote, i ne postavljaju mnogo pitanja. Ali, ljudska priroda se ne može tako lako ukrotiti, nisu svi ljudi ovce. Ljudska misao, mašta, potreba da se postave pitanja, da se sazna istina, to se nikada i nikako ne može potpuno ugušiti. I tako sve dok postoji makar jedna osoba da pokrene lavinu.

Na početku knjige susrećemo šerifa Holstona i njegovu ženu koja je naučnica. Njih dvoje, na tzv. lutriji koja se organizuje u silosu povremeno, dobijaju dozvolu da naprave dete (da, i to je jako strogo kontrolisano na ovom mestu implatima koji se ženama ugrade u nekom momentu u životu). Njihovi pokušaji propadaju, međutim njegovoj ženi je sumnjivo zašto i kako, jer je zdrava. Od tih pitanja, ona dolazi i do pitanja zašto su tu gde jesu, zašto je život takav kakav jeste. Od presudnog značaja je momenat kad shvata da joj implant zapravo nikada nije bio izvađen. Jedna stvar vodi ka drugoj i naposletku, kopajući i otkrivajući još čudnih podataka sa jednog starog hardiska, kojih zahteva da je puste napolje, pošto je posumnjala i da je slika na ekranu istinita i da je zapravo napolju drugačije sve.

Puštanje napolje u silosu se smatra smrtnom kaznom. Svi kriminalci, izdajnici, ali i ljudi koji postavljaju previše pitanja rizikujući tako bunt u silosu (ili ako prosto kažete "hoću napolje"), bivaju pušteni u specijalnim odelima koje ih štite toliko koliko je potrebno da izadju i obrišu stakla kamere koja snima jedan jedini prizor uvek u vanjskom svetu: brdo i jedno staro suvo drvo. Nakon 5 do 6 minuta, svako pada mrtav. I svi koji sede u kantini na nultom nivou to posmatraju, sa gotovo religijskom predanošću, na velikom ekranu, gajeći valjda nadu da će videti jednog dana nešto drugo na tom ekranu.

Holston nije mogao da prihvati smrt svoje žene i traži uskoro da i on izadje napolje. Nakon njega dovode novog šerifa, Džulijet koja postaje i naš glavni lik u knjizi. Džulijet je mlada, pametna, snažna, vrlo inteligentna žena koja je isprva zaposlena kao jedan od inžinjera na poslednjem, najdubljem nivou, gde se nalaze sve mašine i svi mehanizmi zahvaljujući kojima je život u celom silosu moguć, što su i razlozi zbog kojih je pozvana na tu poziciju.

Nulti nivo u uskoj je saradnji sa IT nivoom koji je na sredini silosa. Oni kontrolišu sve kompjutere i operativne sisteme silosa. I možda još ponešto... Problem nastaje sa Džulijet vrlo brzo, jer su se prevarili i smatrali da je ona neko ko će prosto izvršavati naredbe i raditi kako joj se kaže, međutim, i ona shvata da nisu sve stvari logične u životu silosa. Počinje da sumnja da se nad svima njima manipuliše i da se prava istina skriva. I sa njom, priča počinje da se ozbiljno zapetljava i zahuhtava.

Generalno mi se u priči dopada taj ljudski inat i prskos, ta nemogućnost da ugušiš ljudsko i iskonsko u čoveku, da ugušiš emociju, radoznalost. Kao i to što je ta nemogućnost šamar u lice onima koji su se drznuli da budu arogantni da pomisle uopšte da je tako nešto moguće. Postoje mnogo velike stvari i osećanja u čoveku, koje ne treba potcenjivati. Oni mogu i da zataje na neko vreme, ali nikada i da umru.

***

Ovu trilogiju napisao je Hugh Howey, američki pisac. Rođen je 1975.g. u Severnoj Karolini, SAD. Trilogiju Silos objavio je sam putem Amazona i u saradnji sa Kindle izdavaštavom, da bi vrlo brzo, nakon što je strmoglavo dostigao popularnost, potpisao ugovore i sa mnogim velikim izdavačkim kućama. Pre nego što je počeo da piše, radio je kao prodavac u knjižari, kapetan jahte, majstor za krovove i audio tehničar. Danas živi i radi u Njujorku.

Za one koje je priča zainteresovala, ali su možda pre za to da odgledaju seriju, napomenuću da se malo serija razlikuje, ali ne preterano. Uskoro izlazi i 2. sezona. Na sledećem linku možete pogledati trejler:

„Kad smo bili mlađi” - poruka jedne generacije

Jasno mi je zašto je ovaj roman iskočio kao nešto sasvim novo u Norveškoj. Ni sama se nisam mnogo susretala sa ovakvim knjigama i zato mi je veoma drago što sam imala priliku da čitam „Kad smo bili mlađi”. Autor je u svom pisanju zanesen, poletan, prebacuje se sa teme na temu i sa nam deli različite aspekte života svojih junaka. Priča nam o surovim stranama odrastanja, pravim prijateljstvima, različitim porodicama i tome kako se svaki pojedinac snalazi u jednom velikom gradu koji često nije prijateljski nastrojen.

Stil pisanja je za moje poimanje veoma moderan. Lovrenski koristi dosta specifičnih izraza, ubacuje reči iz drugih jezika, lako menja raspoloženje i prebacuje nas iz priče u priču. Na početku mi je trebalo malo vremena da se naviknem na onaj vid naracije, a do kraja nisam bila sigurna da li mi se ovaj način pisanja dopada ili ne.

Ne sumnjam da je ovo roman o mladima i za mlade. Iako sam zakonski samo jednu godinu van ove kategorije, i dalje se pronalazim među mladima. Ipak, mogla sam da primetim da se moja razmišljanja i razmišljanja junaka ovog romana često razlikuju. Ovo ne vidim ni kao dobro ni kao loše, već valjda kao prirodnu razliku između generacija i ljudi koji su odrastali u različitim uslovima i kulturama. Dok sam čitala knjigu, neminovno je bilo i razmišljanje o tome kako mladi danas odrastaju, kao i preispitivanje o tome da li činimo dovoljno da im to odrastanje olakšamo ili makar ne otežamo.

Autor veoma ubedljivo prenosi priče svojih likova. Verovatno je na ovo najviše uticalo to što je roman inspirisan i njegovim ličnim iskustvima. Različita osećanja, strah, bes, ljutnja, nemoć, ljubav, sreća, žaljenje, zbunjenost, izbijaju sa stranica ove knjige. Likovi su jedinstveni, svoji, bez opravdanja i izvinjavanja, ne traže saosećanje i razumevanje, već samo prostor da budu ono što jesu.

„Kad smo bili mlađi” je poruka jedne generacije o onome što jesu i što mogu da budu. Ako ste mladi ili samo želite da vidite kako mladi danas razmišljaju i sa kakvim sve izazovima se susreću, ovaj naslov je sjajna početna tačka za to.