Prljava mala devojčica (https://www.youtube.com/watch?v=bHdkzbc9_RM) otišla je na Noć knjige 2022. godine i slušala ženu koja objašnjava da nije "sirko" nego "sirak" i da je to biljka od koje se prave metle. I dok je stajala, svojim prljavim prstima dirala je knjige na polici, kao što je nekada prolazeći pored ograde vukla prste po njoj, kao po harfi. Tako je prljava mala devojčica napipala knjigu "Istanbul noar", neprimetnu, a upotrebljivu.
Pročitala je i pošteno se zabavila, kao kad je prolazila pored onog zaraslog dvorišta u Prizrenskoj na čijoj ogradi je prestajala da vuče prst jer ju je od priča o toj kući podilazila jeza.
(Ako te sve ovo smara, obrati pažnju na roze)
Godinu dana kasnije, prljava devojčica je shvatila da postoje još tri na srpskom - "Sankt Peterburg noar" i "Dablin noar" je nabavila, "Amerika noar" ostala je za neki drugi put.
Došla je 2024, i prljava devojčica je opet povredila koleno, pa se setila tih knjiga i krenula da ih čita, a onda još i shvatila da edicija "noar" izdavačke kuće Akašik buks (Akashic Books) broji više od 120 knjiga...
E sad, šta je noar? Pa u suštini je triler. Ali za mene je on više atmosfera.
To su mesta na koja ni dečaci ni devojčice ne bi trebalo da idu, ali i neka obična mesta. Ona kafana na železničkoj stanici malog grada u kojoj pevačica pokazuje pirsing na klitorisu ili u kojoj rade prijateljice noći, ili ona kafana na Zelenjaku ispred koje dva pijanca usvirana do oduzimanja moći hodanja raspredaju politiku dok devojčica prosi a unutra se čuje razbijanje stakla, dok se na Badnji dan tu prže girice u dubokom ulju starom pet dana, ali najbolje mirišu.
To je podzemni prolaz na Zelenom vencu u kom peva Neven Kogović, beskućnica puši cigaru na štrokavom dušeku, naparfemisane žene gledaju u sat i žure na posao, dok prodavac na kartonskoj tezgi viče "Čarape, čarape". A onda se desi preokret, tu ubiju nekog bitnog, ili prodaja droge, ubistvo, mutni poslovi, kojima slučajno svedoči trandža koja radi u toaletu u podzemnom u Nušićevoj.
Noar, to je hotel Rojal pre renoviranja i sve ono što se dešavalo u njegovim sobama dok studentarija pametuje i pije najjeftinije pivo u gradu, ili bilo koji noćni klub u Beogradu u kojem se dogodi neočekivani obrt.
E, to su mesta za noar, ali on je atmosfera - tone duvanskog dima, žestoka pića, taksisti, seks, trovanje, miriše na parfem i znoj i ima ukus žestine posle koje se pojede kandirana višnja, dok u pozadini svira truba, a splav tone. Noar, to je atmosfera iz pesme Inge Barč - kad zamislite i to pozorište i Finka i pištolj koji nije bio veći od ruže i ludaka koji viče "Živeo trbuh".
A sad malo i o knjigama. Zašto ih preporučujem? Trileri su, lako se čitaju. Kratke priče su idealne za razbijanje čitalačke blokade, a sve vreme "ide radnja", atmosfera je takva da želite da je dodirnete, napeto je, a ne opterećuje mozak.
Reč je o zbirkama kratkih priča čija je radnja smeštena u jednom gradu i prikazuju baš to, prljavu stranu tih velikih gradova, onaj mrak koji se ne nudi turistima.
"Istanbul noar" je zbirka priča 17 turskih pisaca i naravno, sve su smeštene u Stambolu, gradu koji mene inače fascinira, koji istovremeno ima skoro plastično čiste delove i prljavštinu, u kojem pored skupih automobila prolazi sirotinja koja vuče šut na kolicima, a svi zajedno kupuju sardine u četvrt 'leba ispod mosta.
Već prva priča je odlična - "Plameni jezici" Ismaila Guzelsoja u kojoj počnete da se plašite knjigovezaca. "Stopiranje po Lodosu" Ferjal Tilmač vas nasmeje bizarnošću umiranja, "Tu negde, unaokolo" Algana Sezginturedija se poigrava sa poimanjem raja, dok "Duh filozofskog vitriola" Lidije Lanč podseća da je otrov žensko oružje.
Za sad mi je najdraži "Dablin noar", čiji urednik Ken Bruen kaže: "Crni irski humor blista u svim pričama, kao da su pripovedači instinktivno znali, ako hoćete da bude dablinsko, onda mora biti zabavno kao greh, mračno kao osmeh na Džojsovom licu kada je saznao da je uvršten u spisak zabranjenih knjiga. Biti Irac znači plesati na 'Titaniku'; smeh je doista najbolja osveta, to je naš svojstveni način da poravnamo račune".
I stvarno je takva, puna barova, iznajmljenih stanova, duhovita, zabavna, intrigantna, da čovek poželi da vidi Dablin, ali ne baš i da doživi radnju priča.
Toplo preporučujem - "Napad na Pi Džeja" Oina Kolfera, "Ono crno" Kena Bruena, "Turistička delatnost" Džejmsa O. Borna i "Devojačko veče" Sare Vajnman.
Jebi ga, Rusi mi najsporije idu, dugački su, brate, vole da se raspišu, ali sva bizarnost, nemar u radu i tragične posledice koje može izazvati rad policije i mrtvozornika duhovito su opisane u priči "Dan obuke" Andreja Kivinova. Svi kojima je zanimljiv Muzej terora treba da pročitaju priču "Sat veštica" Aleksandra Kudrjavceva.
I još malo o knjizi koju nisam čitala. Deo serijala je i "Beograd noar", samo što ga nažalost nema na srpskom. Ediciju noar u Srbiji objavljuje Službeni glasnik i nekada davno najavili su na Sajmu knjiga da se Beograd noar piše, a knjigu je bruklinski izdavač objavio 2020. godine. Nisam je čitala na engleskom, osim predgovora.
Urednik beogradskog izdanja je Milorad Ivanović koji je naveo da je "Alfred Hičkok jednom rekao da su ga pojedini jezivi delovi Beograda uznemirili i da bi bili idealna postavka za trilere", kao i da se u knjizi pojavljuju "lopovi, izdajice, špijuni, korumpirani lekari, psihijatrijski pacijenti, bivši policajci, mafijaški klanovi".
"Trenutno verovatno mislite da su brojni gradovi bolje mesto za dobru noar priču. Ali uveren sam da ćete posle čitanja biti zavedeni mračnim šarmom Belog grada", naveo je Ivanović, a ja mu nekako verujem, nakon opisane scene ubistva 1990-ih i pevaljke koja na štiklama preskače lokvu krvi i ulazi u lift.
Priče su, prema onome što sam videla, smeštene u Blok 45, kod Fontane, u Knezu, na Vračaru, Bulevaru, Topčiderskoj zvezdi, Paliluli, u Maršala Birjuzova, Pionirskom parku, Učiteljskom naselju, na Lekinom brdu i Dorćolu.
Priče za beogradsko izdanje potpisuju Oto Oltvanji, Miša Gleni, Kati Hiekapelto, Vesna Goldsvorti, Mirjana Ðurđević, Vladan Matijević, Muharem Bazdulj, Vladimir Arsenijević, Dejan Stojiljković, Miljenko Jergović, Aleksandar Gatalica, Vule Žurić, Verica Vinsent Kol i Goran Skrobonja.
Videla sam da postoje i Prag noar i Zagreb noar, i prljava mala devojčica bi volela da ih sve dodirne prljavim prstima.
Нема коментара:
Постави коментар