Ostrvo pelikana, Miodrag Majić

Kada pomislim na Miodraga Majića, prvo što mi padne na pamet je kako sam ga otkrila slučajno i kako me je silno oduševila pre svega njegova pojava, a onda i njegova dela. Mislim da je za vrlo kratko vreme postao omiljen među čitalačkom publikom, i to potpuno opravdano. Veliki sam obožavalac njegovog stila pre svega, a posebno njegovih tema. Volim sve tri njegove knjige, ali vam danas predstavljam meni najdražu, Ostrvo pelikana. 

 

 Priča o Ajši počinje na mestu na kojem počinju sve priče nesrećnih. Na raskrsnici sudbine, koja nama kojima je fortuna naklonjena uvek ostavlja nekoliko pravaca, ali za njih uboge čuva samo taj jedan, unapred određen put. Sudbinske kockice se ne poklope lako, čak ni kada je nesreća u pitanju. Nije dovoljno biti samo nevoljnik i sirotan. Pored svega toga, potrebno je baš nemati sreće. A Ajša je baš nije imala.

  Ovo je priča o kobnoj ljubavi dvoje gubitnika i surovoj odmazdi sistema koji je tvrdio da sve čini kako bi pomogao jednom od njih. Možda bi Ajšina i Gabrijelova ljubavna priča mogla da ima srećan kraj. Da oni nisu imali malo godina. Da Ajša nije ostala trudna. Da nije bilo sudije Dedijera i mlade novinarke koja je želela da izgradi svoju karijeru istražujući baš ovaj slučaj. Ali desilo se sve ovo. I pomoći više nije bilo. 

  Majić nas vodi ustalasanom putanjom ljudskog stradanja. Pripovedanje teče iz nekoliko perspektiva koje su lične i naoko nespojive. Spaja ih jedan neobjašnjiv i neobičan slučaj koji u sebi krije bolnu i tešku pripovest u koju su svi upleteni.

  I upravo to sam osećala od prve do poslednje stranice ove knjige. Tugu i bes zbog učinjene nepravde, neku vrstu teskobe koja može da bude i katarzična. Toliko sam zavolela glavne likove, Ajšu i Gabrijela, da sam stekla utisak kako ih poznajem od nekud. Zamislite da volite, a da vam ne daju. Da patite, a da leka nema. Da su sve vaše želje usmerene na jednu osobu koja je kriva samo zato što vas je volela. Kao i sve Majićeve priče, i ova se tiče svih nas i može postati sudbina bilo kog pojedinca.

  Za kraj vam ostavljam omiljeni citat iz knjige: "Najveća sranja na ovom svetu ne čine zlikovci. Najveća zla odigravaju se pod nogama običnih smrtnika, dobrih ljudi iz komšiluka, poslušnih šrafova sistema koji puštaju gas u kupaonice zato što je propis tako naredio i zato što njihova uloga u mehanizmu ne zahteva sagledavanje celine."

Deca zla, Miodrag Majic

    Sigurno vam je kao knjigoljupcima poznato ono kad kažete sebi da nećete kupovati nove knjige, jer ih već imate previše na čekanju, ali… Eh, uvek odnekud iskoči to “ALI” i potpuno vam pomrsi planove. Tako sam i ja pre par nedelja odlucila, pa sam još i izdvojila svoj “queue” za čitanje. No, jedna kafa u čitalačkom društvu i jedan rođendan bili su dovoljni da iz mog novčanika, kao zec, izlete još dve crvene, a da mi pritom uopšte ne bude žao. I tako je na mojoj polici počasno mesto dobio Majić i njegova prva knjiga – „Deca zla“.

Kako vam ne bih spoil-ovala knjigu, jer vredi svakog minuta čitanja, preneću vam preporuke onako kako sam ih i ja dobila, ali i neke svoje utiske.

    Miodrag Majić, pisac ove knjige, je po struci pravnik i sudija Apelacionog suda. U svojim intervjuima je izjavio da je oduvek gajio ljubav prema pisanju, ali da je ipak odabrao da studira prava, kao ipak sigurniji izbor profesije. No, s vremenom se odvažio i na to da počne da piše, tako da je dopustio da iz njega krene cela bujica ideja koje je predugo čuvao u sebi (na čemu smo mu i više nego zahvalni). No, ako mene pitate, možda uopšte nije predugo, već taman na vreme toliko da sazre, da se ideje dobro „iskrčkaju“.

    U svojim knjigama generalno uključio je i svet pravosuđa u Srbiji, kao i brojne istorijske događaje sa ovog podneblja. I ako sam naglašava da su likovi izmišljeni i svaka sličnost slučajna, ipak možemo prepoznati brojne "momente" koji nam jesu poznati u našem društvu. 

     U okviru preporuke koju sam dobila bio je i komentar da baš zbog takve prirode knjiga, ima ljudi koji zameraju Majiću na onome što piše, a čim vam neko nešto tako zamera i buni se – znači da radite nešto dobro, ili, kolokvijalno rečeno – uboli ste žicu. Ja, kao večiti bundžija i pravdoljubac, naravno da sam bila zaintrigirana. Sve što ide u korist istine, makar nam ona i ne bila lepa, je nešto što podržavam. Imajući sve ovo na umu, apsolutno je bilo nemoguće da uđem u knjižaru, i ako sam primarno došla (dekintirana) da kupim rođendanski poklon, a da ne kupim i ovu knjigu, koja me je zatekla maltene ispred nosa na ulazu. Mislim se: Pa kad me tako gledaš, kako da te ne kupim?! I šta ću, potkleknem iskušenju. 

    O čemu se zapravo radi u romanu „Deca zla“? Trudiću se da izbegnem sve spoilere.

    Žanrovski, ova knjiga se svrstava u triler/fikciju/misteriju. Priča prati advokata Nikolu Bobića, potpuno autentičnog lika, sa svim njegovim nesavršenostima i njegove napore da reši dramatično ubistvo. 

    U potrazi za počiniocem svirepog ubistva, Bobić otkriva daleko više nego što je isprva sumnjao. Kroz istragu shvata da je posredi zločin iz strasti, osvete, prepun simbolike, iz očaja. Kako naći i kako osuditi krivca čije je čitavo postajanje izobličeno zlom i stradanjem pred kojim je biće nemoćno?

    Istovremeno, ova priča služi i kao opomena, jer kroz nju Majić skreće pažnju na obrise naše društvene stvarnosti. Priča nosi i značajno svetlo optimizma, da ipak na kraju, u svetu ogrezlom u laži, korupciju, prevare, postoji nada da nije sve izgubljeno i da među nama postoje heroji.

    Ono što lično izuzetno cenim u knjigama koje čitam jeste momenat i nepredvidivosti. Kad čitate mnogo i kad ste kreativni, a priča i ne tako dobra, vi možete predpostaviti šta će se desiti na sledećoj strani. To apsolutno nije slučaj sa Majićem i Decom zla! Deca zla su me potpuno uvukla u svoj univerzum i svako okretanje strane bilo praćeno onim pripremnim uzdahom ili jednim „auf!“.

    Dopalo mi se i što je radnja smeštena u Beogradu, u ulicama koje su mi poznate kako po svojoj arhitekturi tako i ambijentalno – kiša, odsjaji noćnog svetla u mokrom asfaltu, mirisi, gradska vreva, tu i tamo neka mila lutalica koja drema u nekom ćošku itd. Osećala sam se kao da sedim pored Bobića kao neki duh i tako pratim zbivanja.

    Imala sam čak i jasnu sliku u svojoj glavi kako za mene izgleda advokat Bobić, ali to vam neću otkriti, jer ne želim da vam kvarim lični doživljaj! Zapravo, imala sam jasnu sliku za svakog lika kako izgleda, toliko da sam kao neko ko crta poželela da znam da crtam i stripove, jer verujem da bi mogla da se izradi odlična grafička novela po ovom romanu.

    Naravno, pored svih ovih hvalospeva, treba biti objektivan i reći i šta nam se ne dopada u nekoj knjizi. Ono što se meni ne dopada jeste da nema još delova/knjiga sa Bobićem kao glavnim akterom. I to je otprilike to. Gajim nadu da će nas Majić obradovati još nekom Bobićevom avanturom.

    Roman "Deca zla" možete kupiti u Vulkanu i trenutno je na popustu na sajtu 15%. Priča je vrlo dinamična, emotivna, pomalo jeziva, živopisna i preporučujem vam je od sveg srca. Sa gotovo potpunom sigurnošću tvrdim da se nećete pokajati.