Put u budućnost - futurističke bajke samo ili i upozorenja? Trilogija Silos

Jedan od žanrova koji mi nikada pre nije naročito privlačio pažnju bio je naučna fantastika. Fantastika u smislu epske, bajki - da. Ideje o svetu koji je izmaštan, sa raznim bićima i svojim pravilima i mogućnostima isl., uvek mi je bio privlačniji od naprosto pisanja okrenutom realizmu, jer su mi to bile tematike manje-više poznate, vidim ih, živim ih. Naravno, to je bilo pre. Danas generalno cenim svaku odlično priču, nebitno koji je žanr. 

Naučna fantastika je pre delovala hladno, odbojno, grubo, previše da joj se posvetim. Istina, ona i jeste delom takva, jer nam opisuje neka predvidjanja kako bi u nekoj dalekoj u budućnosti mogao da izgleda svet, međuljudski odnosi, svakodnevica... 

Naučna fantastika (u nastavku sci-fi, od "science fiction") nam pokazuje posledice kako tehnološkog, tako i razvoja ljudske misli, koja i te kako lako može da zastrani i dovede do nekih okolnosti koje se ne bi mogle opisati kao humane. Ironično je što čovek sam otima humanost iz svakodnevice svojim idejama i delima, a opet teži da stvori neki viši nivo čovekovog postojanja i života. Za mene sci-fi sadržaji možda više služe kao upozorenja. 

Jedan od najboljih primera je, recimo, serija Black Mirror, koju možete pogledati na Netflixu. Ukoliko vam tematika zanima, imate veliki broj kratkih igranih filmova na YouTube kanalu DUST production.

Sci-fi nisu samo sveopšte poznati lajt sejberi i svemirske letelice... Sci-fi je kritika društva dok ono još nije ozbiljno upalo u neke prilično zamislive egzistencijalne probleme uslovljene najpre tehnološkim napretkom. Interesatno je i koliko priča zna da ukaže upravo na manjskavosti tehnologije koja može da isprva oduševi. A onda samo jedan zupčanik, samo jedno dugme ili pogrešan potez, i cela stvar odlazi dođavola.

Sci-fi žanr nudi veliki broj tema i, čini mi se, da svakoga može da zainetersuje u izvesnoj meri. S druge strane, verujem da ima onih koji ne žele da se prepuštaju suviše takvim sadržajima, obzirom da oni podstiču i neke ne baš toliko prijatne emocije, razmišljanja i pitanja u glavi pojedinca. Kao filozof po rođenju, ali i samovokaciji (ako dozvoljavate da se tako izrazim), gajim naročitu sklonost ka takvim temama/pitanjima (nekad se i ja zapitam šta će mi to u životu), tako da je sci-fi žanr za mene jedno ponovno otkriće u mnogo drugačijem svetlu.

Generalno savetujem ljude da uvek budu otvoreni za još neke nove teme i žanrove, jer otkrivajući nove sadržaje, mi izlazimo van naše zone komfora i tako otkrivamo novo o sebi. Šekspir ima jednu divnu rečenicu u tom kontekstu:

"Znamo šta jesamo, ali ne znamo šta sve možemo biti."

***

Jedan dan sam slučajno naletela na video gde je bila data kratka rekapitulacija prve epizode serije pod imenom Silos. Priča me je odmah zaineteresovala, pa sam tražila na kojoj platformi ima ta serija. Nije je bilo nigde, nova je. "Pa gde nova??", pomislih, jer u poslednje vreme uglavnom volim da gledam serije koje su gotove, a ne da čekam po godinu-dve na sledeću sezonu, a onda zaboravim i ono prvo što sam gledala. Ali, kad se desi ovako da mi nešto samo iskoči, ne mogu da odolim. 

Nađem seriju na nekom bezveze sajtu, još neki plejer koji malo radi, malo ne radi, iskaču reklame svuda, haos. Odgledam na muku nekoliko epizoda (9 od 10, zapravo) i ukucam na Google da vidim kad izlazi sledeća sezona. I tad saznam: To je serija po knjizi! I to ne jedna knjiga, nego trilogija. "Da li me zezaš??", rekoh sebi. 

Ko god zna moje čitalačke navike, zna da ja uvek preferiram knjigu pa tek onda seriju/film. Smatram da su serije i filmovi kako je neko drugi (a ne ja) zamislio priču i likove, što bi se prosto reklo - sažvakan materijal, bez da se moja mašta pokrene i iskreira slike. Iz tog razloga, nisam baš bila srećna što sam na 9. epizodi otkrila knjige. Srećom - nisu mnogo snimili od knjige, možda 1/3, što sam shvatila kad sam je čitala. Nije prevelika šteta, sem što sam u glavi imala estetiku koju sam videla u seriji i glumce kao likove. 

Trilogiju Silos čine naslovi Wool (Vuna), Shift (Promena) i Dust (Prašina). Pročitala sam prvi deo, drugi sam počela tek, tako da o tome naknadno. Nisam sigurna (prema tome kako počinje drugi deo) da li je sve jedna priča ili 3 u istom univerzumu, o tom - potom.

Daću vam samo mali nagoveštaj o čemu se radi u knjizi, jer ako je mene kao ne naročitog fana (ili sam bar tako mislila) si-fi žanra zainteresovalo, možda će i vas. 

Radnja je smeštena u budućnost, u vreme neke vrste postapokalipse. Niko ne zna tačno šta se desilo, ali iz nekog razloga vanjski svet je toliko zagadjen, da ljudi više ne mogu da žive na površini zemlje. Sve je golo, opustelo, nema vegetacije, čak je i vazduh toksičan. Zbog toga, mnogo godina pre, toliko davno očevidaca živih nema više, ljudi su konstruisali gradjevinu koja svojom formom podseća na silos. 

Ova gradjevina je ogromna i prostire se na preko sto nivoa u dubinu zemlje. Nivoi su organizovani u mnogo sektora od kojih se svaki bavi sa nekom delatnošću: od mehanike, trgovine do uzgoja životinja i biljaka za potrebe ishrane. Jedini način da se krećete kroz silos jeste velikim spiralnim stepeništem u centru gradjevine. Na nultom spratu, onom uz izlaz napolje, nalazi se glavna uprava, šerif i gradonačelnik koji upravljaju i nadgledaju život u silosu.

Sve teče mirno godinama, ljudi obavljaju svoje poslove, žive neke živote, i ne postavljaju mnogo pitanja. Ali, ljudska priroda se ne može tako lako ukrotiti, nisu svi ljudi ovce. Ljudska misao, mašta, potreba da se postave pitanja, da se sazna istina, to se nikada i nikako ne može potpuno ugušiti. I tako sve dok postoji makar jedna osoba da pokrene lavinu.

Na početku knjige susrećemo šerifa Holstona i njegovu ženu koja je naučnica. Njih dvoje, na tzv. lutriji koja se organizuje u silosu povremeno, dobijaju dozvolu da naprave dete (da, i to je jako strogo kontrolisano na ovom mestu implatima koji se ženama ugrade u nekom momentu u životu). Njihovi pokušaji propadaju, međutim njegovoj ženi je sumnjivo zašto i kako, jer je zdrava. Od tih pitanja, ona dolazi i do pitanja zašto su tu gde jesu, zašto je život takav kakav jeste. Od presudnog značaja je momenat kad shvata da joj implant zapravo nikada nije bio izvađen. Jedna stvar vodi ka drugoj i naposletku, kopajući i otkrivajući još čudnih podataka sa jednog starog hardiska, kojih zahteva da je puste napolje, pošto je posumnjala i da je slika na ekranu istinita i da je zapravo napolju drugačije sve.

Puštanje napolje u silosu se smatra smrtnom kaznom. Svi kriminalci, izdajnici, ali i ljudi koji postavljaju previše pitanja rizikujući tako bunt u silosu (ili ako prosto kažete "hoću napolje"), bivaju pušteni u specijalnim odelima koje ih štite toliko koliko je potrebno da izadju i obrišu stakla kamere koja snima jedan jedini prizor uvek u vanjskom svetu: brdo i jedno staro suvo drvo. Nakon 5 do 6 minuta, svako pada mrtav. I svi koji sede u kantini na nultom nivou to posmatraju, sa gotovo religijskom predanošću, na velikom ekranu, gajeći valjda nadu da će videti jednog dana nešto drugo na tom ekranu.

Holston nije mogao da prihvati smrt svoje žene i traži uskoro da i on izadje napolje. Nakon njega dovode novog šerifa, Džulijet koja postaje i naš glavni lik u knjizi. Džulijet je mlada, pametna, snažna, vrlo inteligentna žena koja je isprva zaposlena kao jedan od inžinjera na poslednjem, najdubljem nivou, gde se nalaze sve mašine i svi mehanizmi zahvaljujući kojima je život u celom silosu moguć, što su i razlozi zbog kojih je pozvana na tu poziciju.

Nulti nivo u uskoj je saradnji sa IT nivoom koji je na sredini silosa. Oni kontrolišu sve kompjutere i operativne sisteme silosa. I možda još ponešto... Problem nastaje sa Džulijet vrlo brzo, jer su se prevarili i smatrali da je ona neko ko će prosto izvršavati naredbe i raditi kako joj se kaže, međutim, i ona shvata da nisu sve stvari logične u životu silosa. Počinje da sumnja da se nad svima njima manipuliše i da se prava istina skriva. I sa njom, priča počinje da se ozbiljno zapetljava i zahuhtava.

Generalno mi se u priči dopada taj ljudski inat i prskos, ta nemogućnost da ugušiš ljudsko i iskonsko u čoveku, da ugušiš emociju, radoznalost. Kao i to što je ta nemogućnost šamar u lice onima koji su se drznuli da budu arogantni da pomisle uopšte da je tako nešto moguće. Postoje mnogo velike stvari i osećanja u čoveku, koje ne treba potcenjivati. Oni mogu i da zataje na neko vreme, ali nikada i da umru.

***

Ovu trilogiju napisao je Hugh Howey, američki pisac. Rođen je 1975.g. u Severnoj Karolini, SAD. Trilogiju Silos objavio je sam putem Amazona i u saradnji sa Kindle izdavaštavom, da bi vrlo brzo, nakon što je strmoglavo dostigao popularnost, potpisao ugovore i sa mnogim velikim izdavačkim kućama. Pre nego što je počeo da piše, radio je kao prodavac u knjižari, kapetan jahte, majstor za krovove i audio tehničar. Danas živi i radi u Njujorku.

Za one koje je priča zainteresovala, ali su možda pre za to da odgledaju seriju, napomenuću da se malo serija razlikuje, ali ne preterano. Uskoro izlazi i 2. sezona. Na sledećem linku možete pogledati trejler: