Znate ono: "E, da mi je samo još jedan dan ili bar jedan sat" ili "Da sam rekao to, možda bi bilo bolje"? Da, možda. Nema ko nije doveo u pitanje i sebe, i svoje postupke, i svoje uzdržanje od nekih postupaka, reči koje su prebrzo izletele iz usta, ali i one koje su zauvek ostale da odzvanjaju u nama kao nekakav eho bez da dodirnu uho onoga kojem su namenjene... Takve misli znaju biti toliko intenzivne, da se one preslikaju i razliju celim našim bićem i svakodnevicom. Svuda se može naći nešto što će nas opet nemilosrdno baciti u taj vir misli. Te misli, zapravo, nikad ni ne odlaze, samo naviknemo da živimo sa tim pitanjima i svešću da na njih nećemo dobiti odgovor.
A šta ako bi vam neko pružio priliku da ipak nešto uradite drugačije?
Šta ako ipak možete dobiti neke odgovore?
Postoji jedan sasvim neuobičajen kafe. Ima i neobično ime: Funiculi Funicula. On nema ni luksuzne stolove i stolice, nema hiljadu šarenih svetala, nema čak ni prozore. Ali on postoji i živi kroz legende koje ga prate. Legende, ali samo dok i vi sami ne postanete njegov gost.
Četiri žene, četiri priče i četiri kafe. I pružena prilika... Ali samo dok se kafa ne ohladi.
Naravno, nemojte ni na trenutak pomisliti da je sve to tako jednostavno. Ovo nije samo još jedna u nizu knjiga gde čitaoca zabavlja maštarija o putovanju kroz vreme. Postoje određena pravila i ponuda je "Uzmi ili ostavi". I dodala bih: Ne usuđuj se da prekršiš pravila. Ne možete čak ni da sednete za bilo koji sto, niti na bilo koju stolicu. Na kraju krajeva, nije li tako i inače u životu? Ne biraš gde ćeš se roditi, ali... Biraš šta ćeš za tim "stolom" učiniti.
I ako je pravila mnogo i deluje da je prekomplikovano, pre svega emotivno i psihički, ali i tehnički, likovi u ovoj knjizi ipak odaberu da se upuste u ovo iskustvo koje im potpuno promeni živote.
Jedno od glavnih pravila jeste da celo to putovanje traje od trenutka kad vam je kafa sipana i dok se kafa ne ohladi.
Pisac nam u ovoj knjizi ukazuje na prolaznost života, na značaj trenutka. Neretko, kada se osvrnemo iz sebe i pogledamo sve te godine nanizane kao perle iza nas, zaista na momenat se učini da su prošle onom brzinom kojom se ohladi jedna šoljica kafe. I brže.
Kad sam pročitala ovu knjigu, pomislila sam koliko je zapravo dobro dobiti jednu ovakvu mogućnost? Sa jedne strane, kako da odbiješ priliku da vidiš nečije lice makar još jednom, čuješ glas, na tren? Ali, šta ako u tom susretu i kažeš ono što si toliko puta pomislio da bi bilo bolje, osudio sebe kao glupog i nepromišljenog, a onda se ispostavi da si bio u pravu? Zar nije bolje da ipak ostaneš sa pitanjem i da nikada ne saznaš i naprosto prihvatiš da su stvari ispale tako kako jesu, i da su mogle drugačije tad kad su se desile, drugačije bi bile? Da dobiješ potvrdu da si pogrešio, onda bi to značilo kajanje do kraja života, jer bi bio svestan koliko si sam sebi kriv. Ali ako se pokaže i da je dobro kako su se stvari odigrale, to ipak daje jedan mir. Pred goste ovog kafea se stavlja jedan mač sa dve oštrice. Da li biste se usudili?
Jedna zanimljivost jeste da je ova knjiga nastala na osnovu pozorišne predstave koja je adaptirana u knjigu 2015. godine. Vrlo brzo je prevedena i na engleski jezik, a samo 2 godine kasnije, publikovane su još 2 knjige u okviru ovog (već) serijala - Priče iz kafea (Before the Coffee Gets Cold: Tales from the Café) i Pre nego što sećanje izbledi (Before Your Memory Fades, 2022). Postoji i film snimljen na osnovu prve knjige iz ove serije iz 2018. godine pod imenom "Cafe Funiculi Funicula". Ne prati u potpunosti knjigu, a možda i kombinuje sve knjige iz serija, što nisam sigurna, jer ih još uvek nisam sve pročitala. Odlučila sam da ga ipak ne odgledam do kraja, kako ne bih sebi pokvarila čitanje.
***
Tošikazu Kavaguči rođen je u Osaki (Japan) 1971. godine. Radio je kao producent, režiser ali i scenarista za pozorišnu trupu Sonic Snail. Predstava Dok se kafa ne ohladi dobila je glavnu nagradu na Suginami dramskom festivalu i to je ujedno bio i njegov debitantski rad.
***
Bonus video:
