Zapitam se kakvo smo društvo. A onda se setim čoveka koji mi uvek deluje plastično, sa jakim kostima vilice, sed, naglih trzaja, ogavnih reči koji o ženama priča "kamenjarke koje se mrkaju" - Miroljub, onaj 555-333, "pod mač bato".
I setim se kako se ježim kad čujem kako je škola debilana i kako će za svoju ćerku Anđe (kako i mene zovu neki drugari) da organizuje turnir da joj tu izabere muža viteza. I zamišljam neku sebe, neku Anđu, Anđe, Anđeliju, kako ne idem u školu da bih dobila ajfon i kako mi neko bira muža.
E sad, kakve to veze ime sa delima "Sluškinjina priča" i "Svedočanstva" Margaret Atvud? Ima, jer to je distopija, svet sagrađen prevratom u kojem se vraćaju na "tradicionalne vrednosti", u kome se ostvaruje ona sveta premisa svih "Miroljuba" - žene se vraćaju u kuću, gde im je i mesto, i one su majke, a ako nisu majke, nisu ništa - odnosno one su roblje - u kuhinji, na plantažama pamuka, na brdima toksičnog otpada ili u krevetu.
Kad god gledam kako se priča o kamenjarkama, ili kad god mi neko kaže da žena prvo treba da bude majka i uz sve to pomene Boga, mene prođe jeza, a knjige Margaret Atvud pokazuju kako bi ostvarenje tih košmara izgledalo.
U tom svetu živi se "po Bogu", odnosno onako kako fundamentalisti tumače Sveto pismo, iz kog izostavljaju sve što im se ne sviđa.
Da to ilustrujem ovako:
"Moram te upozoriti"
"Upozoriti? Ali to je sveta knjiga"
"U njoj ne piše ono što oni govore da piše"
Moj momak mi je jednom ispričao anegdotu kako je njegova drugarica rekla profesoru da u knjizi piše drugačije, a on joj je rekao “Prestani da čitaš u tu knjigu” i kad god se u Gilijadi pozivaju na pažljivo odvađene delove Biblije koji se njima sviđaju, meni dođe da dreknem "Prestani da čitaš u tu knjigu".
Žene ne smeju da čitaju, a mogu da budu samo "supruge", "ćerke", "marte", "džezabele" (prostitutke), "sluškinje" ili "tetke" ili "ekonosupruge".
Sve se svodi na ulogu majke i ulogu materice. Inače smatram da surogat materinstvo predstavlja etički problem i da bi se u najvećem broju slučajeva iskorišćavala loša ekonomska pozicija žene, a u "Sluškinjinoj priči" to uključuje i element silovanja, maskiran u sveti obred, uz proizvoljnu upotrebu delova Biblije.
Muškarci su "zapovednici" - povlašćeni sloj političara, ali i lekari, stomatolozi, čuvari, vojnici, ma sva zanimanja...
Obe knjige inače prate žene koje pokušavaju da napuste Gilijadu, taj nakaradni sistem, koji, zbog toga što žena može da bude samo materica ili majka, devojčice udaje čim to mogu da budu, odnosno odmah nakon prve menstruacije, pa se i tu zgrozim jer bih u takvom sistemu bila podobna za udaju kao devetogodišnjakinja.
Margaret Atvud odlikuje odličan stil, knjige se brzo čitaju i zna da vozi priču, a razmak između objavljivanja dve knjige je 35 godina.
Kroz prvu knjigu, "Sluškinjina priča", objašnjava se kako su pre Gilijade postojale slobode koje su praktično bile nakaradne, jer ste mogli da radite šta hoćete i budete s kim hoćete, a da u Gilijadi postoji prava sloboda – da budete bezbedne, i budete nečija materica ili majka.
Meni se više sviđa knjiga "Svedočanstva", jer su likovi razrađeniji, jer mi se i u prvoj knjizi činilo da antagonistkinja – tetka Lidija, koja je okrutna i surova, mora da ima jaku, veliku priču i da je njena priča, po mom mišljenju, u seriji “tupava”, jer je samo sitničava, nesrećna žena.
"Kako sam mogla da uradim nešto tako loše, okrutno, glupo, pitate se. Vi nikada ne biste uradili tako nešto. Ali vi nikada nećete morati da uradite tako nešto"
Knjiga "Svedočanstva" daje mnogo bolji uvid u to ko bi ona mogla biti, otkud ona u ulozi upravnice logora i šta je bila pre.
Sama sluškinja – Fredova - u "Sluškinjinoj priči" je lik koji nije spreman na akciju, pasivni učesnik sveta u kojem pati, ali traži minimalne prostore slobode, minimalne prostore ljudskosti da bi preživela. Za one koji su gledali seriju, gde je ona heroina, Fredova će u knjizi delovati dosadno i stalno će očekivati da se nešto desi, da napravi taj prvi korak ka pobuni.
I taj svet se onih koji mu smetaju rešio sistemom “pod mač bato”, odnosno “na zid bato” i u tom svetu nema boraca za ljudska prava, nevladinih organizacija ili drugih bogohulnih stvari, poput doktorke, advokatice, direktorke, pesnikinje…
Naravno svetlu tačku u tom svetu predstavlja tajna organizacija, pokret otpora, partizanke, koje pomažu beg iz Gilijade.
U "Svedočanstvima", dve devojke koje ne žele da se udaju sa 14 godina uče za “tetke” koje su privilegovane upravnice logora koje ne smeju da se udaju, ali smeju da čitaju.
U svetu u kojem postoje Miroljubi (jer nije on jedan i jedini) koji sada mogu da se obraćaju publicu preko društvenih mreža, u svetu u kom se ukida pravo na abortus, u svetu u kom u 21. veku moramo da se borimo da budemo sigurne kod lekara, u kom se pacijentkinjama u Srbiji potura papir da neće tužiti bolnicu ako ih zlostavljaju na porođaju, u svetu u kom jača fundamentalizam i konzervativizam među mladima, ja često brinem za budućnost.
Brinem da će nam sva prava za koja su se žene borile i ginule, na protestima i u ratu, jednog dana neko u miru oduzeti, dok mi ćutimo i dok neke žene, i to žene koje žive baš na osnovu borbe iz prošlosti, govore da ne vole feminizam, da im ništa ne znači, žene koje jedu leba tog feminizma koji nam je dao pravo glasa, pravo da se školujemo, pravo da radimo, pravo da samo postojimo.
Ljudska prava koja su dobile žene, a koja se prema mom sudu pogrešno zovu ženska prava, osvojena su uprkos, a ne uz pomoć. To su ona prava koja nisu hteli da nam daju, ali naše su ih pretkinje uzele i makar razmislite pre nego što pljunete po feminizmu, gde biste danas bile bez te borbe.
I da to ilustrujem citatom iz knjige koji opisuje zašto su deca nezahvalna za Gilijadu, dakle najpogrešnijim citatom ikada:
"Bile smo zaštićene, nismo morale da se nosimo sa surovošću sveta u celini. Koristile smo beneficije žrtve koju su podneli naši preci. Stalno su nas podsećali da budemo zahvalne. Ali teško je biti zahvalan zbog vrednosti koja nam nije poznata. Bojim se da nismo u potpunosti shvatile u kojoj meri su oni iz generacije tetke Lidije prekaljeni."
I ne Miroljub nije smešan i zabavan, takvi bi da vas stave u kuće (doduše, oni to maskiraju u to da vam omoguće da "budete princeze"), takvi bi da vas pune da biste rađale, najbolje bi bilo sinove, i takvi bi da same odustanete od škole koju nazivaju debilanom.
Takvi ljudi su opasni jer su sada i javno dostupni deci koja zamišljaju pobožne i krotke seljančice naspram raskalašnih gradskih grešnica.
*Zašto sam knjigu pričitala ovako kasno? Prvo nisam bila rođena 1985. kada je objavljena "Sluškinjina priča". Drugo, ne volim da gledam serije kad su u zenitu popularnosti, niti da čitam knjige kad su u trendu. Nešto mi je odbojno u vezi s tim. Pogledam ih i pročitam kad prođe ushićenje, kad se slegne prašina...
*Čitajte knjigu čak i ako vam se moje mišljeje ne sviđa. Knjiga je dobra, moje mišljenje nije naročito bitno za to šta će neko da čita ili radi, ali knjige svakako podstiču misaoni proces.
