Čarli Gordon- dnevnik jedne inteligencije

Cveće za Aldžernona je jedna od knjiga koju sam čitala u okviru bookstagram izazova 12 knjiga za 12 meseci, a na predlog mojih knjiških prijatelja. Došla je na red kao četvrta u nizu, rezervisana za april mesec i definitivno ga je obeležila. Ova knjiga je zapravo ostavila najveći utisak ove godine, za sada, ali on u mom slučaju nije nužno pozitivan, što ću u tekstu i obrazložiti. Na samom početku moram da vas u pozorim da će tekst možda sadržati spojlere, pa razmislite pre daljeg čitanja, ukoliko knjigu već niste pročitali.

Danima ne mogu da složim sve utiske kada je Čarli Gordon u pitanju. Na samom početku čitanja, bukvalno na trećoj stranici, pomislila sam: "Šta je bre ovo?". I ta me je misao držala kroz veći deo knjge. E sad, ni ta rečenica nije nužno bila u negativnom kontekstu. Elem, da krenemo od početka. Upoznala sam se sa likom Čarlija, mentalno i emocionalno zaostalim čovekom koji radi u pekari gospodina Donera, a zahvaljujući svom rođaku koji ga je tu i zaposlio. Doner se obavezao da će obezbediti Čarlija i omogućiti mu da zarađuje za život dokle god za tim bude potrebe. 

Međutim, Čarli se prijavio za jedan eksperiment. Njemu operišu mozak sa ciljem povećanja koeficijenta inteligencije.. Ta operacija nikada nije izvršena na nekom čoveku, jedini koji je bio podvrgnut eksperimentu je miš Aldžernon, koji je postao pravi mali genijalac. 

Prva scena koja mi je slomila srce, a istovremeno me i jako iznervirala je upravo susret Čarlija i Alžerona, i Čarlijeva nesposobnost da pobedi miša u jednom vrlo jednostavnom zadatku - pronaći put iz lavirinta. Da, dobro ste pročitali, vrlo jednostavnom zadatku. Zapitala sam se da li je Čarliju to stvarno jednostavno, kao što meni deluje? Da li sam ikada razmišljala o ljudima koji nemaju iste sposobnosti kao vi i ja, i šta je za njih zapravo jednostavno, a šta komplikovano? I tada me zabolelo, prvi put. Kasnije me je zabolelo još mnogo puta. 

Shvatila sam da, iako možda njima nisam okružena svakodnevno, na ovom svetu ima mnogo ljudi koji su ograničenih sposobnosti. Ograničeni, ne samo da nauče neke osnovne stvari, već ograničeni da razlikuju dobro od zla, ljubav od mržnje, prijateljstvo od loše namere. Čarli je bio upravo jedan od njh. U njemu sam prepoznala najviše odsustvo mogućnosti da prepozna kako svet gleda na njega. Nije me toliko žuljala činjenica da on ne zna lepo da piše, čita, množi, sabira, koliko mi je smetalo to što nije bio sposoban da prepozna da ljudi u njegovoj okolini prema njemu ispoljavaju samo jedno - podsmeh.

Kada je Čarli operisan i njegov koeficijent inteligencije počeo da raste neverovatnom brzinom, njegova spoznaja da su mu se ljudi čitavog života podsmevali i da ga nisu gledali kao ljudsko biće, već kao predmet sprdnje, zabolela me je drugi put. Bolelo je i Čarlija, pa se trudio da svima stavi do znanja kako je sada postao normalan - kao i svi drugi, i da sada mogu da ga gledaju kao ljudsko biće, s obzirom da je  i on pametan.

Dalje stižemo do još jedne teme koja mi je pekla dušu, a to je odnos Čarlijeve porodice prema njemu. Rođen je kao prvo dete i njegova majka je odbijala da prihvati i prizna sebi da on nije kao ostala deca. I uz sav napor njegovog oca da ubedi suprugu da je Čarli ipak dete sa posebnim potrebama, njegova mama je tvrdila da je on "samo lenj i da mu treba više vremena nego drugoj deci". Međutim, rođenjem njegove sestre Norme, situacija se menja. Majka shvata da ima jedno "normalno dete" i jedno koje to nije i Čarli počinje da trpi posledice majčine spoznaje. Ona drastično menja ponašanje prema njemu, slobodno mogu da kažem da počinje psihički da ga zlostavlja, što na njega ostavlja neizbrisiv trag i posledice od kojih, ni kao natprosečno pametan čovek, ne može da pobegne. 

Meni najdirljivija scena u celoj knjizi je upravo susret Čarlija intelektualca i njegove senilne mame. S obzirom da ga je kao dečaka bukvalno oterala iz kuće kako bi zaštitila svoju ćerku od svih neprijatnosti koje je imala zbog svog brata, jedino što Čarli želi jeste da joj dokaže da je postao normalan i da može da se ponosi njime, jer je ostavio traga u nauci. Majka, kao i Norma, žele da on  ostane sa njima, ali genije oseća da inteligencija odlazi istom brzinom kojom je i došla, i svestan je da život u zajednici ni za koga nije opcija. Isplakala sam se nad ironijom sudbine, da ona koja ga je rodila i kinjila sada nije sposobna da bude prisebna, a da je on, koji je bio na margini društva zbog svog nedostatka, prestigao čak i doktore koji su osmislili eksperiment. 

Izdvojila bih i Čarlijev odnos sa ženama, koji je takođe usko povezan sa njegovim odnosom sa majkom. Naime, pametan Čarli se zaljubljuje u Alis, svoju učiteljicu, i iako mu ona uzvraća osećanja on nije sposoban da sa njom ostvari fizički kontakt. Sa inteligencijom, došla su i sećanja na "prethodni život", a među njima bila je i majčina zabrana da ikada gleda žene. I koliko god se trudio, on ne može da otera malog Čarlija koji je uvek tu kada je i Alis sa njim, ometajući ga da sa ženom stupi u seksualni odnos. 

Međutim, pojavljuje se komšinica Fej i mali Čarli se ne buni kada je ona u pitanju. Stoji u ćošku, ali gleda i nema reakciju. Došla sam do zaključka da je ljubav jedno uzvišeno osećanje koje nije svako sposoban da prepozna i obradi u svom mozgu. Čak i sa toliko pameti, Čarli je ostao emotivno nesposoban, do određene granice, što je dovelo do toga da za vreme trajanja svog genijalnog perioda nije uspeo da do kraja razvije odnos sa ženom. 

Na kraju cele priče, mali Čarli preuzeo je svoje prvobitno mesto i potisnuo genijalnog Čarlija, kao da ovaj nikada nije ni bio tu. Uzrok propasti eksperimenta otkrio je upravo on. I koliko god da je pokušao da se odupre evidentnom povratku na staro, Čarli je leteo jedan vrlo kratak slobodan pad. Od zaostale osobe do genijalca i nazad za par meseci. Donekle sam znala da će ishod biti takav, jer je u sinopsisu naznačeno da su i kod Aldžernona počele da se dešavaju promene. 

Napomenuću da je miš uginuo pre nego što se njegov prijatelj vratio na staro, i Čarli ga je sahranio u svom dvorištu, pokazavši time da je eksperiment ipak donekle bio uspešan. Njemu nije žao što je u istom učestvovao, jer bez obzira na to što će zaboraviti sve znanje koje je stekao, iskustvo koje je doživeo je neprocenjivo. 

Meni nije žao što sam pročitala knjigu iako je ovo prva kojoj na bookstagramu nisam umela da dodelim ocenu. A vi je pročitajte, da biste znali o čemu pričam, i imajte na umu da je ovo jedna od najčešće zabranjivanih knjiga na cenzorskoj listi Udruženja američkih biblioteka. Ja sam razumela zbog čega je to tako, a da li ćete i vi?

"P.S. Ako možete, stavite cveće Aldžernonu na grob iza u dvorište."

Ona je predstavljala boje, sve boje u njegovom životu

 Uve je bio prva Bakmanova knjiga sa kojom sam se susrela, i kupio me je odmah rečenicom koja i nosi naslov ovog bloga. Često je citiram kada me neko pita koji je najlepši citat o ljubavi koji sam pročitala. Što se mene tiče, ljubav i jesu boje, kada je neko obojio moj svet, shvatila sam koliko je lepo biti voljen i kako ljubav zapravo treba da izgleda- kao najlepša paleta boja koju možete da zamislite. Mada mi je bilo teško da pojmim kako neko poput Uvea može da voli, ipak je reč o "starcu smaraču", čitajući sam shvatila da se i iza najvećeg džangrizavca krije jedna nežna i osećajna duša.

Uve. Moj omiljeni Bakmanov lik, zauvek. Na samom početku knjige upoznajemo čoveka koji upire prstom u svakog ko mu se ne sviđa i nema problem da to kaže ljudima ravno u oči. Svakog jutra vrši inspekciju po komšiluku i popravlja sve što nije po njegovom ukusu. Svi ga poznajete. On je jedan od onih starijih ljudi koji ima dovoljno vremena da vršlja po kraju, ali je još uvek dovoljno mlad da bude živahan u inspekciji koju obavlja. Bio je predsednik skupštine stanara, sve dok ga njegov nekadašnji prijatelj nije lišio vlasti. Međutim, Uve je možda ostao bez vlasti, ali nije ostao bez odgovornosti, jer ko će, ako neće on? Uve proverava da li ste dobro sortirali đubre, da li ste pokupili šta je trebalo kada ste izveli vašeg kućnog ljubimca u šetnju, da li se poštuje zabrana vožnje kroz naselje, da li su bicikli parkirani u skladu sa propisima. On se svađa, gunđa, upire prstom u grešnike i u stanju je da se satima raspravlja ukoliko smatra da je u pravu, jer sve je stvar principa. Uve ne želi da bude prevaren i nasamaren šta god da je u pitanju. Uve je vaš komšija iz pakla koji samo želi da ljudi poštuju propise i da ga ostave na miru da okonča svoj život. On ima savršeno osmišljen plan, kako napustiti ovaj svet, a ne ostaviti nered za sobom. 

Međutim, sve se menja dolaskom novih komšija, mladog bračnog para sa dvoje dece i trećim na putu. Kada su se doseljavali, polomili su poštansko sanduče dragog nam Uvea, i tu se priča polako odmotava. Nailazimo na niz komičnih situacija u kojima vidimo Uvea onakvim kakav jeste. U stanju je da izgovara najstrašnije psovke dok čini najbolja dela, da ti se podsmeva ravno u oči dok ti pomaže da poneseš nešto teško do kuće. I to je ono zbog čega sam pala na njega, zavolela sam ga svim srcem, beskrajno i zauvek. 

Vrlo neočekivano, Uve je postao najbolji prijatelj sa Parvani, novom mladom komšinicom. I upravo to prijateljstvo je ogolilo njegovu dušu i tada sam shvatila da se knjizi ne sudi po koricama. On je zapravo jedna nežna i ranjena duša, rastavljena od svoje lepše polovine, i sve što želi jeste da umre i ode kod svoje voljene žene. Njenim odlaskom, Uveov svet je izgubio sve boje i on se više ne snalazi u tom beskrajnom crno-belom ništavilu. Način na koji je zavoleo decu novih komšija, kao i sam odnos sa Parvani, pokazao mi je da je on vrlo sposoban za ljubav, naravno na njegov način- jer Uve čak i ne ume da voli kao svi ostali. 

Ovo je priča o ljubavi, prijateljstvu, saosećanju i tome koliko je važno imati podršku kada se suočavamo sa tugom. Knjiga zbog koje sam se smejala i plakala i plakala i smejala se u isto vreme. I u tome je cela suština moje ljubavi prema Uveu.

Za kraj, osvrnula bih se na film koji je snimljen po ovoj knjizi: Čovek po imenu Oto. Odgledala sam film relativno skoro, i opšti utisak mi je "ništa specijalno". Prvo, ne dopada mi se to ime Oto, smatram da, ako praviš film po romanu koji se zove Čovek po imenu Uve, daj mu ime Uve- u tome je suština svega. Drugo što mi se ne dopada, i zbog toga i ne volim da gledam filmove koji su snimani po knjigama koje čitam, je to što Uvea uopšte nisam tako zamišljala. Ne mogu da kažem da Tom Hanks nije dobro odigrao ulogu, bilo bi suludo, jednostavno moj Uve nije izgledao kao on, to je sve. U mojoj glavi Uve je stariji, sedokosi čikica sa bradom. Čak ni naselje u kom živi Uve nisam tako zamišljala. Ono što mi se dopalo kada je film u pitanju je to što su verodostojno prikazali celokupnu radnju. U svakom slučaju, preporuka je da prvo pročitate knjigu, pa tek onda odgledate film, jer koliko god se ja trudila, ne umem da vam prenesem tu toplinu i nežnost koja me i danas obuzme kada se setim Čoveka po umenu Uve.

Rudnik, sve ono što se (nije) desilo

 Znate ono kada mislite da ste shvatili poentu knjige koju čitate, a negde na polovini vam se jasno kao dan javi misao da ste potpuno promašili temu? Upravo to mi se dogodilo dok sam, kao mahnita, čitala roman "Rudnik", Miodraga Majića, sudije Apelacionog suda u Beogradu i jednog, žargonski rečeno, velikog "cara" među nama, običnim smrtnicima. Tako sam na početku knjige mislila da čitam nešto na temu loše ekološke i ekonomske situacije, koja je veoma uticala na jednog mladog čoveka koji se našao u kandžama korupcije. U jednom momentu sam zastala i pomislila: "Ovde se ne radi o ekonomiji, ekologiji i politici. Ovde se radi o čistom zlu.". Ima u ovom delu elemenata svih, gorenavedenih sfera, ali najjači utisak na mene kao čitaoca ostavio je motiv zla. Njega je teško objasniti, ali ga je vrlo lako prepoznati, kako na ulici, u stvarnom životu, tako i u delima poput ovog. Ono je sveprožimajuće, vrlo duboko usađeno u naš način življenja, percipiranja sveta oko nas, ima ga u svakoj našoj pori i pukotini, i preti da nas navede da napravimo taj jedan korak napred ka ponoru iznad provalije na kojoj već predugo stojimo. 

U samom centru ovog romana je rudnik, ali nije to samo običan rudnik zamišljen pre čitanja. Rudnik je kamen spoticanja svih stanovnika Lugova. Rudnik je javna tajna, mesto o kom se ne priča. On je bio polazna tačka propadanja celog jednog mesta i jednog čoveka.

Kroz priču nas vodi Bogdan Banjac, koji sabira svoja sećanja u sanatorijumu. On nas vodi u lavirint istine (stvarne ili imaginarne), ne dajući nam mogućnost da iz njega izađemo. S obzirom na to da je proglašen ludim, njegova uloga nije da izigrava heroja, svakako je gubitnik. Sve vreme lutajući u prošlosti, on se priseća raznih likova i događaja koji su ostavili trag u njegovom životu. Od Beograda do Lugova i nazad, upoznajemo mnoštvo ljudi sa kojima je Bogdan bio u posrednom ili neposrednom kontaktu. I verujte mi, mnogima nećete verovati u pokušaju da pronađete pravu istinu, ali mislim da je to gotovo nemoguće. Moje viđenje je da je Majić istinu ostavio samo za sebe, a nama dao nekoliko mogućih rešenja, bez mogućnosti da bilo koje osporimo. Ono što je neosporno je činjenica da smo svakodnevno svi mi pomalo Bogdan Banjac- naterani da se pravimo ludi i zatvaramo oči pred istinom, zarad nekog višeg, samo nama znanog cilja. 

Ovo je definitivno, do sada, najneobičniji Majićev roman, ali je tema, kao i svaki put "ubola pravo u centar". Na koji god način da doživite i shvatite roman i poruku koju šalje, u njemu ćete pronaći mnoštvo vrlo popularnih tema današnjice. Sigurna sam da ćete se u jednom trenutku zapitati: "Da li su Lugovi moj grad?".

"U početku, bila je to samo praznina. Okean ravnodušnosti i besmisla. Trajanje koje je izgubilo značaj jer su nestala očekivanja. A onda su, kako je vreme ispunjavalo pukotine, počinjala da se roje pitanja. Da li je baš sve podložno stihiji? Da li je zaista ono što deli postojanje od večite tmine samo neka od milijardi kosmičkih slučajnosti."

***

Bonus video:

Ostrvo pelikana, Miodrag Majić

Kada pomislim na Miodraga Majića, prvo što mi padne na pamet je kako sam ga otkrila slučajno i kako me je silno oduševila pre svega njegova pojava, a onda i njegova dela. Mislim da je za vrlo kratko vreme postao omiljen među čitalačkom publikom, i to potpuno opravdano. Veliki sam obožavalac njegovog stila pre svega, a posebno njegovih tema. Volim sve tri njegove knjige, ali vam danas predstavljam meni najdražu, Ostrvo pelikana. 

 

 Priča o Ajši počinje na mestu na kojem počinju sve priče nesrećnih. Na raskrsnici sudbine, koja nama kojima je fortuna naklonjena uvek ostavlja nekoliko pravaca, ali za njih uboge čuva samo taj jedan, unapred određen put. Sudbinske kockice se ne poklope lako, čak ni kada je nesreća u pitanju. Nije dovoljno biti samo nevoljnik i sirotan. Pored svega toga, potrebno je baš nemati sreće. A Ajša je baš nije imala.

  Ovo je priča o kobnoj ljubavi dvoje gubitnika i surovoj odmazdi sistema koji je tvrdio da sve čini kako bi pomogao jednom od njih. Možda bi Ajšina i Gabrijelova ljubavna priča mogla da ima srećan kraj. Da oni nisu imali malo godina. Da Ajša nije ostala trudna. Da nije bilo sudije Dedijera i mlade novinarke koja je želela da izgradi svoju karijeru istražujući baš ovaj slučaj. Ali desilo se sve ovo. I pomoći više nije bilo. 

  Majić nas vodi ustalasanom putanjom ljudskog stradanja. Pripovedanje teče iz nekoliko perspektiva koje su lične i naoko nespojive. Spaja ih jedan neobjašnjiv i neobičan slučaj koji u sebi krije bolnu i tešku pripovest u koju su svi upleteni.

  I upravo to sam osećala od prve do poslednje stranice ove knjige. Tugu i bes zbog učinjene nepravde, neku vrstu teskobe koja može da bude i katarzična. Toliko sam zavolela glavne likove, Ajšu i Gabrijela, da sam stekla utisak kako ih poznajem od nekud. Zamislite da volite, a da vam ne daju. Da patite, a da leka nema. Da su sve vaše želje usmerene na jednu osobu koja je kriva samo zato što vas je volela. Kao i sve Majićeve priče, i ova se tiče svih nas i može postati sudbina bilo kog pojedinca.

  Za kraj vam ostavljam omiljeni citat iz knjige: "Najveća sranja na ovom svetu ne čine zlikovci. Najveća zla odigravaju se pod nogama običnih smrtnika, dobrih ljudi iz komšiluka, poslušnih šrafova sistema koji puštaju gas u kupaonice zato što je propis tako naredio i zato što njihova uloga u mehanizmu ne zahteva sagledavanje celine."

Deca zla, Miodrag Majic

    Sigurno vam je kao knjigoljupcima poznato ono kad kažete sebi da nećete kupovati nove knjige, jer ih već imate previše na čekanju, ali… Eh, uvek odnekud iskoči to “ALI” i potpuno vam pomrsi planove. Tako sam i ja pre par nedelja odlucila, pa sam još i izdvojila svoj “queue” za čitanje. No, jedna kafa u čitalačkom društvu i jedan rođendan bili su dovoljni da iz mog novčanika, kao zec, izlete još dve crvene, a da mi pritom uopšte ne bude žao. I tako je na mojoj polici počasno mesto dobio Majić i njegova prva knjiga – „Deca zla“.

Kako vam ne bih spoil-ovala knjigu, jer vredi svakog minuta čitanja, preneću vam preporuke onako kako sam ih i ja dobila, ali i neke svoje utiske.

    Miodrag Majić, pisac ove knjige, je po struci pravnik i sudija Apelacionog suda. U svojim intervjuima je izjavio da je oduvek gajio ljubav prema pisanju, ali da je ipak odabrao da studira prava, kao ipak sigurniji izbor profesije. No, s vremenom se odvažio i na to da počne da piše, tako da je dopustio da iz njega krene cela bujica ideja koje je predugo čuvao u sebi (na čemu smo mu i više nego zahvalni). No, ako mene pitate, možda uopšte nije predugo, već taman na vreme toliko da sazre, da se ideje dobro „iskrčkaju“.

    U svojim knjigama generalno uključio je i svet pravosuđa u Srbiji, kao i brojne istorijske događaje sa ovog podneblja. I ako sam naglašava da su likovi izmišljeni i svaka sličnost slučajna, ipak možemo prepoznati brojne "momente" koji nam jesu poznati u našem društvu. 

     U okviru preporuke koju sam dobila bio je i komentar da baš zbog takve prirode knjiga, ima ljudi koji zameraju Majiću na onome što piše, a čim vam neko nešto tako zamera i buni se – znači da radite nešto dobro, ili, kolokvijalno rečeno – uboli ste žicu. Ja, kao večiti bundžija i pravdoljubac, naravno da sam bila zaintrigirana. Sve što ide u korist istine, makar nam ona i ne bila lepa, je nešto što podržavam. Imajući sve ovo na umu, apsolutno je bilo nemoguće da uđem u knjižaru, i ako sam primarno došla (dekintirana) da kupim rođendanski poklon, a da ne kupim i ovu knjigu, koja me je zatekla maltene ispred nosa na ulazu. Mislim se: Pa kad me tako gledaš, kako da te ne kupim?! I šta ću, potkleknem iskušenju. 

    O čemu se zapravo radi u romanu „Deca zla“? Trudiću se da izbegnem sve spoilere.

    Žanrovski, ova knjiga se svrstava u triler/fikciju/misteriju. Priča prati advokata Nikolu Bobića, potpuno autentičnog lika, sa svim njegovim nesavršenostima i njegove napore da reši dramatično ubistvo. 

    U potrazi za počiniocem svirepog ubistva, Bobić otkriva daleko više nego što je isprva sumnjao. Kroz istragu shvata da je posredi zločin iz strasti, osvete, prepun simbolike, iz očaja. Kako naći i kako osuditi krivca čije je čitavo postajanje izobličeno zlom i stradanjem pred kojim je biće nemoćno?

    Istovremeno, ova priča služi i kao opomena, jer kroz nju Majić skreće pažnju na obrise naše društvene stvarnosti. Priča nosi i značajno svetlo optimizma, da ipak na kraju, u svetu ogrezlom u laži, korupciju, prevare, postoji nada da nije sve izgubljeno i da među nama postoje heroji.

    Ono što lično izuzetno cenim u knjigama koje čitam jeste momenat i nepredvidivosti. Kad čitate mnogo i kad ste kreativni, a priča i ne tako dobra, vi možete predpostaviti šta će se desiti na sledećoj strani. To apsolutno nije slučaj sa Majićem i Decom zla! Deca zla su me potpuno uvukla u svoj univerzum i svako okretanje strane bilo praćeno onim pripremnim uzdahom ili jednim „auf!“.

    Dopalo mi se i što je radnja smeštena u Beogradu, u ulicama koje su mi poznate kako po svojoj arhitekturi tako i ambijentalno – kiša, odsjaji noćnog svetla u mokrom asfaltu, mirisi, gradska vreva, tu i tamo neka mila lutalica koja drema u nekom ćošku itd. Osećala sam se kao da sedim pored Bobića kao neki duh i tako pratim zbivanja.

    Imala sam čak i jasnu sliku u svojoj glavi kako za mene izgleda advokat Bobić, ali to vam neću otkriti, jer ne želim da vam kvarim lični doživljaj! Zapravo, imala sam jasnu sliku za svakog lika kako izgleda, toliko da sam kao neko ko crta poželela da znam da crtam i stripove, jer verujem da bi mogla da se izradi odlična grafička novela po ovom romanu.

    Naravno, pored svih ovih hvalospeva, treba biti objektivan i reći i šta nam se ne dopada u nekoj knjizi. Ono što se meni ne dopada jeste da nema još delova/knjiga sa Bobićem kao glavnim akterom. I to je otprilike to. Gajim nadu da će nas Majić obradovati još nekom Bobićevom avanturom.

    Roman "Deca zla" možete kupiti u Vulkanu i trenutno je na popustu na sajtu 15%. Priča je vrlo dinamična, emotivna, pomalo jeziva, živopisna i preporučujem vam je od sveg srca. Sa gotovo potpunom sigurnošću tvrdim da se nećete pokajati.

Upoznavanje sa autorima

Pozdrav svima, Kulturlama ovde!♥

U našem drugom postu želim da vas upoznam sa našim autorkama. Za sad nas je tri, a za neko vreme - ko zna!

Ime: Ivana Nedeljkovic♥

Datum rođenja: 25. januar 1991. godine u Beogradu

Školovanje: Nakon završene gimnazije upisala je Filozofski fakultet i masterirala na smeru za istoriju umetnosti.

Interesovanja: knjige (naravno), crtanje, slikanje, fotografija, ples, putovanja, mačke.

Voli: Sunčane dane, zelenilo, duge maratonske šetnje, zelenu boju i da pomazi svaku mačku na ulici.

Ne voli: Kad postavljate previše pitanja pre doručka i popijene prve kafe.
Jedna od omiljenih knjiga: Harry Potter serijal - uz njih odrasla i uvek im se rado vraća.

Omiljena kafa: 2 kafe, 1 i po šećera, više vode, manje mleka, vruća, u velikoj šolji.

Omiljeno mesto za čitanje: Mirna klupa u parku, sunčan dan, šaren' 'lad. 

* * *

Ime: Anđela Jocic♥
Datum rođenja: 27. jul 1996. u Smederevu
Školovanje: Nakon završene gimnazije upisala Filološki fakultet, smer srpska književnost i jezik. Igrom slučaja, završila kao diplomirani ekonomista od 2021. godine.
Interesovanja: knjige, knjige, knjige i još knjiga. Uz to mačka, putovanje, gluma (mada se ne bavi time).
Voli: proleće, sunce, šetnje uz zalazak sunca pored mora i prvu jutarnju kafu uz miris istog.
Ne voli: hladnoću, ni napolju ni u ljudima, i kada komšija seče drva motornom testerom u 5 izjutra nedeljom.
Jedna od omiljenih knjiga: voli sve svoje knjige i tretira ih kao decu, omiljena je svaka koju ima, ali izdvaja "Šaptač" - Donato Karizi, "Čovek po imenu Uve" - Fredrik Bakman i "Ringišil" - Jelena Bačić Alimpić
Omiljena kafa: nes, sa više mleka nego vode i puno tišine
Omiljeno mesto za čitanje: ležaljka na bilo kojoj plaži u Grčkoj.

* * *

Ime: Ana Nikolic♥
Datum rodjenja: 7. mart 1990. godine u Kragujevcu
Školovanje: Nakon Druge kragujevačke gimnazije, s namerom pođe u veliki grad - upisala i diplomirala na Fakultetu političkih nauka na smeru za žurnalistiku

Interesovanja: (malo) preduzetništvo, digitalni marketing - marketing sadržaja (content marketing), knjige - proza i poezija, kuvanje, domaća/kućna radinost, svečanost svakodnevice i dokumentovanje iste u foto i pisanom formatu. 

Voli: i zahvalna je svojim prijateljima što je nisu otkačili zato što kasni, da pleše, piše, pešači, domaća slatka i rakije, terase, second hand i vintidž odevne komade, otkrivanje i usvajanje zaboravljenog posudja iz maminih/bakinih vitrina i komoda, biljke čajeve, velike džempere, sapune, Vlasinu.

Ne voli: što kasni, bezobzirnost, aroganciju i kad joj kradeš gumice za kosu (mada bi kosa bila zahvalna)

Jedna od omiljenih knjiga:  "Vreme prije jezika" - Monika Herceg,  "Sunce i njegovo cveće" - Rupi Kaur, "Naivan. Super." - Erlend Lu, "Male Priče" - David Albahari

Omiljena kafa: domaća gorča, nes kafa/kapućino sa biljnim "mlekom", na osunčanoj terasi dok sa sušilice dopire miris sveže opranog veša.

Omiljeno mesto za čitanje: Na osunčanoj terasi dok sa sušilice dopire miris sveže opranog veša. Plus, knjiga kao spas od čekanja po raznim redovima i u vožnji na gradskim i međugradskim relacijama.