Kulturlama preporuke za čitanje ove zime - Srećni praznici od ekipe Kulturlame!

Stiže nam najčarobnije doba godine, vreme kada se srca ispune toplinom darivanja i radosti prazničnog duha. Među svim prazničnim čarolijama, postoji jedan dragoceni dar koji nikada ne izlazi iz mode - knjiga. Neka živnu stranice, neka bukte reči, neka nas vode u svetove daleke i bliske, jer u njima čeka neizmerna radost.

Neka ove praznike budemo okruženi ne samo poklonima, već i više vremena za sebe. Vreme kada u zagrljaju knjiga možemo ploviti kroz beskrajne priče, dozvoljavajući sebi da uživamo još dublje, još intenzivnije.

U nadi da vam dodatno osvetlimo put kroz ove čarobne dane, Kulturlama autorke će podeliti svoje preporuke za zimsko čitanje. Neka reči ulepšaju vaše dane i neka svaka stranica nosi toplinu i sreću u vaše domove.

Preporuke autorke: Ivana Nedeljković

Odabir toga šta ću čitati meni je pitanje momenta, raspoloženja. Stanem pred policu, pa gledam knjige, gledaju one mene... i u trenutku, kao da se prepoznam sa nekom knjigom.  Jedini vid „planiranja“ kod mene je taj da na odredjeni deo police poređam u jedan red sve knjige koje su nepročitane. Kad bi bile raštrkane po raznim policama, neku bih možda slučajno preskočila. Ali i iz tog reda, nema reda kako izvlačim knjige. 

Nekad se pogodi da se atmosfera u nekoj knjizi poklopi sa vremenom napolju, to je onda, na izvestan način, dobar pogodak. Sa druge strane, zavisi da li volite zimu ili leto. Nekad je bolje da odaberete neku eskapističku knjigu. Zavisi i od raspoloženja. Ako su za vama neki turobni dani, ne treba vam neka knjiga da vas dodatno „ukanali“.

Baš iz ovih razloga, moje preporuke za ovu zimu neće biti striktno zimske, ni letnje. Svakako su, prema mom mišljenju, dobre za čitanje kad god za to bilo slobodnog vremena.

Moja prva preporuka je „Život i razmišljanja mačka Mura“. Kad sam kupila ovu knjigu na sajmu, najpre sam mislila da je to neki savremeni roman. A i imalo je reč „mačka“ u naslovu. Pročitala sam je misleći tako sve vreme, a kad sam odlučila da istražim još malo o piscu, saznala sam da je to klasik iz 19. veka. Neobično je napisana, jer se smenjuju misli Mačka i njegovog učitelja, ali naviknete se na ritam pripovedanja brzo. Duhovito je, teatralno, potpuno poetski iščašeno.

Druga moja preporuka, koja će vam možda dati malo snežne estetike za koju smo - nažalost - već godinama uskraćeni, je Bakmanova trilogija o Medvedgradu – 1. Medvedgrad, 2. Mi protiv vas 3. Pobednici. Trilogija prati živote stanovnika jednog malog grada u Švedskoj, gotovo zaboravljenog iza šuma i snega, i leda. Možda vam isprva bude delovalo da je ovo knjiga o hokeju, o sportu, što sam i ja pomislila, ali ona sadrži neke univerzalne ideje o životu, emocijama, odnosima, pravdi i nepravdi, prijateljstvu... Ne, ona nije samo neka knjiga o hokeju. Nezahvalno je da i pokušam da vam pretočim ideju knjige u jednu rečenicu. Samo mi verujte i postanite deo Medvedgrad univerzuma.

I treća preporuka, da zaokružim na treću sreću, je jedna prilično očekivana od strane mene, praznična preporuka, a to je ponovno iščitavanje Harry Potter knjiga. Da li je to zbog televizije koja tradicionalno pušta an smenu Hari Potera i Gospodara prstenova za praznike, ili nečeg drugog, ne znam, ali vreme božićnih praznika je za mene i vreme Hari Poter filmova i knjiga.

Preporuke autorke: Marija Marković

U opštoj maniji konzumerizma i sama sam upala u istu zamku i sebi na vrat natovarila broj trideset kao čitalački cilj za ovu 2023. godinu na goodreads-u, koji ovoga puta rado ne ispunjavam, već ga svesno prenosim u narednu godinu. Taj isti broj pojavio se i simbolično u naslovu knjige koji je moja prva preporuka za čitanje ove zime. 

Trideseta godina Ingeborg Bahman, je prva autorkina objavljena zbirka pripovedaka, koja kroz ukupno njih sedam, sledi preispitivanja junaka i junakinja kroz prizmu egzistencijalnog, što ih samim tim uvezuje jednom niti -  odgovornost likova za njihovo činjenje i nečinjenje.

„Zakorači li neko u tridesetu godinu, ljudi ne prestaju da ga zovu mladim. Ali on sam, iako na sebi ne otkriva nikakve promene, postaje nesiguran: oseća kao da mu više ne priliči da se izdaje za mladog. I jednog se jutra probudi, jednog dana koji će zaboraviti, i iznenada samo leži a da ne može da ustane, pogođen nemilosrdnim zracima svetlosti i bez ikakvog oružja i hrabrosti za novi dan. Kad zažmuri, da bi se zaštititio, potone nazad i prepušta se nekoj nemoći, zajedno sa svakim življenim trenutkom. “

Druga preporuka dolazi od istog izdavača (Nojzac), i autorke o kojoj sam nedavno pisala, Marlen Haushofer. Malo je reći da je Haushofer za mene otkriće i književno blago. Poprilično zanemarena u godinama svog stvaralaštva, a i nakon svoje smrti, ona biva vraćena u književne tokove zahvaljujući Ženskom pokretu. Knjiga koju za ovu zimu preporučujem je Mansarda, koja je ujedno i njeno poslednje delo.

Ono u čemu je Haushofer veoma vična su dnevnički zapisi i forma izveštaja, koje i u voj knjizi ne izostavlja, iako je vešto smešta u dobro struktuiranu radnju - nedelju dana u životu junakinje ovog romana, koja je (bivša) umetnica usred kompleksne krize (građanski život, brak, porodica, strah od autorstva). Tokom tih nedelju dana, u njeno poštansko sanduče stižu pisma nepoznatog pošiljaoca, a koja predstavljaju njene sopstvene zapise iz jednog perioda za koji je mislila da je uspela da izbriše iz sećanja. 

Treća preporuka, koju uvek preporučujem, mada iskustva govore da je ljudima teško da čitaju Dašu ukoliko žele da se opuste (što i nije cilj Dašinog pisanja), je knjiga April u Berlinu, Daše Drndić.

Trenutna globalna dešavanja samo su svedok toga koliko je Dašino pisanje važno. Mnogi su za Dašu govorili da je opsednuta holokaustom, dok je određeni deo čitalačke publike uspeo da shvati njenu poruku: prošlost se nije završila. Ova hibridna knjiga, kako je definiše Vladimir Arsenić, je opomena o ponovljivom, pobuna protiv zaborava, i neprihvatanje poistovećivanja pojmova istorija i povest.

Knjiga je napisana kada je Daša boravila na rezidenciji za pisce u Berlinu, i kao takva najbliža je kolekciji eseja, dnevničkih zapisa, ali i biografija malih ljudi i istorije koju Daša ne želi da pusti. Ovo je štivo koje se teško vari, ali je neophodno da nas otrezni i istrgne iz ušuškanosti zaborava, da nas vrati na ljudsku survost i male fašizme, i da nas podseti da je otpor uvek tu, da je zapravo u nama samima.

Preporuka autorke: Milica Barać

Zima mi je oduvek bila najdraže godišnje doba za čitanje. Postoji nešto jedinstveno u tome da uronimo u neki potpuno novi svet čija vrata nam knjige otvaraju, dok je napolju hladno, smrznuto i u idealnim uslovima, snežno. Dvoumila sam se da li da vam preporučim jednu ili više knjiga. Na kraju je izbor pao na naslov koji je za mene sinonim za zimu i praznike. Moja preporuka za čitanje ove zime je „Božićna bajka”. Verujem sa većina nas zna za ovu Dikensovu priču, ali isto tako sam sigurna da je uvek dobro podsetiti se pravih vrednosti i toga koliko u stvari naša dela govore o nama.

Upoznajte ili ponovo posetite Skrudža, namćora i samotnjaka koji ne podnosi božićne praznike i koji samo gleda kako da unesreći druge. Kada Skrudža krenu da posećuju božićni duhovi, on će se prisetiti svoje prošlosti, shvatiti u kakvoj sadašnjosti živi i zapitati se kakvu budućnost želi da dočeka. Zajedno sa njim videćemo kako za promene nikad nije kasno i kako uvek vredi biti dobar prema drugima. Skuvajte sebi kafu ili čaj, ušuškajte se i prepustite se magiji koja se krije među koricama „Božićne bajke”. Ne sumnjam da ćete uživati.

Preporuka autorke: Anđela Jocić

Moram priznati da ne volim zimu, hladnoću, kratke dane i duge periode mraka. Volim praznike i, mada godinama unazad nemam osećaj "praznične euforije", uživam u kupovini poklona za najdraže, spremanju prazničnih trpeza i konzumiranju hrane sa istih. Ono što još valja napomenuti, a kada je čitanje u pitanju, jeste to da čitam ono što mi u datom trenutku prija, u skladu sa raspoloženjem, a ne godišnjim dobom. Međutim, ipak sam "uhvatila" neki šablon i kod sebe u proteklih par godina, pa ću to podeliti sa vama. Ovog decembra pročitala sam četiri vrlo zanimljiva trilera (što za nekoga svakako nije preporuka za čitanje oko praznika), ali dok ovo pišem pored mene je najnovija knjiga Jelene Bačić Alimpić- "Poslednji sati". S obzirom da je Nova godina za par dana i da drugi oko mene šire pozitivu i lepe misli, i moja duša traži nešto laganije za čitanje, nežnije, osećajnije, i mogu vam reći da mi ova knjiga za sad baš prija. Iako sam 70% čitalac trilera, ne krijem da uživam u knjigama koje to nisu, čak su mi takve knjige s vremena na vreme preko potrebne. Pročitala sam par izvanrednih u proteklih par meseci, pa ću ih ostaviti kao prazničnu preporuku, iako možete da ih čitate kad god poželite. O nekima sam već pisala zaseban članak, a ovde bih izdvojila knjigu "Na kafi sa mačkom" Ane Šolinom. 

Kao zakleti ljubitelj mačaka uživala sam čitajući ovu knjigu. Nema konkretne veze sa praznicima, ali je prepuna humora, topline i miline da sam sigurna da će svako ko je pročita uživati podjednako kao ja. Na nekim mestima sam možda i pomislila "kako je ovo kliše", ali mi je opet bilo simpatično. Sama pomisao da neko ko ima fobiju od mačaka odlazi da radi u kafić u kom stanuje njih sedam mi je bila neverovatna. Međutim, kako je knjiga odmicala, shvatila sam da su i Nagore, glavnu junakinju, kao i mene, mačke naučile vrlo važne životne lekcije. Knjiga se čita za dan, tako da nije loša da podignete brojku na Goodreads-u, ukoliko je jurite. Ostavljam vam još par fotografija knjiga za koje, od mene, imate najiskrenije preporuke:

Preporuka autorke: Ana Nikolić

Već nekoliko dana razmišljam koje bih knjige mogla da preporučim. Pisala, dopunjavala pa brisala liste. Gledala u svoju malu kućnu biblioteku isto onako kao kad otvorite frižider a unutra i pristojne i zdrave i ukusne hrane, a vi biste nešto četvrto a ne znate šta. 

Dodatno, kad god treba da preporučim knjigu, sve me nešto uhvati nelagoda da ću nekoga na krivi put da navedem. Ipak, odlučih da poslušam savet koji Džoi daje Čendleru, parafraziram: najbolji način da se oslobodiš straha je da se suočiš sa njim. S tim u vezi, moja iskrena preporuka je da tokom zime gledate Prijatelje.

A taj četvrti specijalitet iz frizidera, pardon, biblioteke, koje bih rado sa vama podelila je knjiga Ja sam StaŠa. Mislim da je bila 2011. i mnogo vremena sam provodila na Fejzbuku. U besomučnom prelistavanju fida, naletela sam na tekst izvesne Staše Vukadinović. Ne sećam se teksta, samo znam da sam bila oduševljena opisom jedne sasvim ''obične'' situaciju. Od tog momenta postajem njena verna čitateljka. Nekoliko godina kasnije, Staša svoje priče u formi dnevničkih zapisa iz onlajn prostora seli među korice knjiga. 

Uz Stašine priče sam naučila da vidim, a ne samo muvobezglavo da prolazim kroz svakodnevicu. Knjiga je kao topli, ne opori, letnji, julski vazduh, iako ima zapisa iz kiše i snega. Staša ne zagovara pogled kroz ružičaste naočare. Pojedine priče, poput uličnih prodavaca novina, viču: Daje se na znanje, samovanje, ćutanje i tugovanje je u skladu sa zakonima i propisima življenja!

Staša ipak ne da na sve lepo (i lekovito) što daje punoću životu. U njenim pričama junaci su i stan sa kojim se pogledaš u ''oči'' i znaš da je taj, pseto koje kad otrči za njim ne juriš nego ga pustiš da se vrati kad ono želi, bočica sa srebrnim šljokicama, saksijsko cveće koje ne uspevaš da neguješ kao majka, razgovori sa prijateljima, bicikl, ulica Laze Telečkog u Novom Sadu, more i otvoren prozor. 

Godinama mi je Ja sam StaŠa stajala na noćnom stočiću. Učinila sam o nje ritual i u danima kad mi je malo šta bilo jasno, nasumično je otvarala, a priča koju bih pročitala mi je služila kao kolačić sudbine, poruka za taj dan. I nekako je bilo lakše.

Priznajem, Ja sam StaŠa mi više ne stoji na noćnom stočicu, a i promenila sam nekoliko stanova od našeg prvog susreta. I dalje mislim da je dobra knjiga za, recimo, kraj 20ih, kada se učimo autentičnosti i dajemo sebi dozvolu da budemo na finoj granici izmedju bitisanja mimo sveta i u njemu a svoji. 

A kako se to učenje verovatno nikad ne završava i svakome dođe u neko drugo vreme, crtice poput ovih koje piše Staša Vukadinović su, kao što rekoh, topao, ne opor, letnji, julski vazduh koji svima dobro dođe.