Prepakuj bajku u drugi celofan, turi mašnu i reci da je tvoja

Svakako nije prijatno za čuti ili pročitati, kada se neko bavi bilo kakvom vrstom kreativnog rada, negativne kritike i mišljenja, ali oni su neizbežni. Jedino iz čega čovek zapravo raste, uči i razvija se, jeste upravo kroz svoje greške, zato je i više nego poželjno znati manjkavosti našeg rada. Činjenica je da su dosadašnji tekstovi na Kulturlami svi bili uglavnom pozitivne preporuke, ali red je došao i na jednu negativnu kritiku.

Ukoliko ste uz Kulturlamu od njenog samog početka, sećate se možda mojih tekstova i knjigama iz serije Kosingas, kada sam sa potpunom očaranošću govorila o tim knjigama iz sfere epske fantastike sa elementima iz srpske istorije srednjeg veka i slovenske mitologije. 

Kada sam prvi put čula za ovaj tip knjiga, imala sam malu zadršku, jer mi je tematika delovala pomalo delikatno u smislu da ne bude nekako šturo, veštački uklopljeno, populistički obzirom na sveopštu ljubav ovdašnje publike prema srednjem veku, srpskim junacima, kosovskom mitu isl.

Oh, kakvog iznenađenja kad sam shvatila u koliko sam predivan i genijalno izatkan svet zašla sa Kosingasom! Pitko za čitanje, uzbudljivo, avanturistički, sa taman dovoljno primesa svega gorepomenutog da ne bude, što bi se danas reklo kolokvijalno - krindž. 

Vođena upravo tim doživljajem, nabasala sam na BookMate-u na trilogiju pod naslovom "Bajka nad bajkama" od autora Nenada Gajića. Autor mi je bio poznat još od ranije, jer sam imala njegovu knjigu Slovenska mitologija.

Priča je lepo počela, ali...

Izuzetno brzo je spala na nivo podgrejanog ručka, 

i to ne od juče, 

nego od pre 2 dana.

Baš zbog Slovenske mitologije, Gajić je još pre par godina bio primećen kao neko ko voli da "štipne" od drugih. Saznala sam od ilustratora sa Fakulteta primenjene umetnosti da je izazvao prilične probleme u izradi te knjige, jer je uzimao ilistracije kako mu se svidelo, bez pristanka samih autora, što je izazvalo prilično negodovanje. 

Istina, kad se izlista Slovenska mitologija, vidi se vizuelni nesklad, od korica do poslednje strane, a sam tekst je napisan i raspoređen malo haotično. Sećam se da me je prilično iritiralo kada sam prvi put čitala Mitologiju to što da bih čitala celu priču tj. imala jasan kontekst moram da skačem sa jednog dela strane na drugi. 

Sve u svemu, jedna knjiga osrednjeg kvaliteta, koja apsolutno ne vredi 2500 dinara. Pet stotina dinara "plafon" i da peva što je to neko kupio.

Bez obzira na iskustvo sa Mitologijom, uzimajući u obzir da se svaki umetnik - da l' bio pisac, slikar, muzičar isl. - razvija i usavršava, odlučila sam da počnem sa čitanjem trilogije Bajka nad bajkama. Verujem u pružanje druge šanse. 

Najjednostavnije predstavljen doživljaj ovih knjiga je:

1. Prvu knjigu sam pročitala jedva

2. Drugi deo sam pustila audio i preslušala jedva

3. Treći deo sam batalila, a inače mrzim da ostavljam knjige i priče na pola ali naprosto: ne mogu.

Gajić je, verujem, imao plemenitu nameru da čitaocima približi srpske narodne bajke, ali treba istaći da su one već lepe same po sebi. Potpuno je nepotrebno siliti plasiranje nečega što je već populano i lepo, priznato samo po sebi. Presipanje iz šupljeg u prazno, što bi naš narod rekao, u - pretpostaviću - nedostatku svopstvenih ideja i kreativnosti. Imala sam utisak kao da neko sekirom nasilno pokušava da uglavi srpske bajke i mitove, toliko da glavna priča o devojčici Senki i njenom psu Vidri, koja zaista obećava na početku i uistinu me jeste zainteresovala, gubi smisao.

To siljenje se uočava i u stilu naracije, jer priča i dijalozi napre teku manje-više modernim govorom, a zaitim naprasno svi likovi počinju da pričaju potpuno arhaično, kao da je neko samo pritisnuo dugme i potpuno promenio podešavanja u njihovim glavama.

Zabave radi:

Zamislite da sretnete nekoga na ulici i pozdravite ga sa:

"E, zdravo! Kako si? Nisam te video sto godina!", 

a taj da vam odgovori sa: 

"Zdravo živo, junačino od vekova! Da li je to gora procvetala ili su sivi oblaci pobegli, nit je gora procvetala nit su oblaci pobegli, no se tvoje umilno lice pred mnome prikaza!".

Pa pitali biste ga/je da li je popio neke droge realno ili vas samo zaje*ava.

Te ubačene bajke su takođe nasilno prekidane, da bi onda usledila po 2, 3 poglavlja nekih drugih priča, pa i one budu nasilno prekinute da bi se mi vratili na prvu priču.

U prvoj knjizi formira se družina, kao u Gospodaru prstenova, i čitalac po svemu očekuje da oni sad kreću u nekakvu avanturu - super!, a onda ih zarad tih veštački uglavljenih bajki, pisac razdvoji na 5 strana.

Treba obratiti pažnju i na zasebne analize likova. Krenimo od Senke, devojčice za koju se ispostavi da je zduhać. Gajić kao da je zaboravio da se vrati na istraživanja za pisanje Mitologije i šta su zduhaći prema narodnim verovanjima. 

Žarko Perunović - nećete verovati, ali Žarko je zapravo MARKO Kraljević, ne, zaista nikada nam ne bi palo na pamet. A Perunović, jer je Gajić odredio da Žarko bude na neki način sin ili štićenik boga Peruna, a on čovek bio od loze Mrnjavčevića. I nećete verovati, ali jaše šarenog konja koji se ne zove Šarac, nego ŠARKO.

Ta preočiglednost u manjku osmišljavanja autentičnih likova upravo doprinosti tom osećaju površnosti priče. Okej, da, ima i Tešić likove iz srpske istorije, ali ih je daleko lepše ubacio u kontekst pod njihovim imenima i sačuvao ih je kao autentične, ali ih je ubacio u jedan nov, paralelni univerzum svoje priče. Nije se služio preprostom promenom 2 slova da bi napravio kobajagi nešto "novo". Kod Gajića je naprosto samo... Neprijatno.

Prilično mi je bolo oči i pojavljivanje veštice Mare ili Marene, koja je kao ćerka Baba Roge, i koja je predstavljena maltene kao vila dobročiniteljka, a ne ćerka jedne pogane i zle veštice. Pritom, u nečemu što se nudi kao dečija knjiga najpre i bajka nad bajkama, prilično mi je bizaran opis seksa Marene i Žarka.

Još jedan kritičan momenat je spominjanje izvesnog naroda pod imenom Huri. Ko su Huri, pitala sam se, daj da guglam. Po kontekstu knjige, vidim da su Turci, ali ko još Turke zove Hurima? I traži, guglaj, još ja istoriju umetnosti završila, nikad čula za Hure. Jesam čula za Hune, ali za Hure teško. I onda nađem da su Huri zapravo narod Mitani:

"Mitani je bilo huritsko kraljevstvo u severnoj Mesopotamiji od oko 1500. pne., kada je bilo na vrhuncu njihove moći, pa tokom 14. veka pne. Obuhvatalo je područje današnje jugozapadne Turske, severne Sirije i severnoga Iraka ( grubo odgovara Kurdistanu) sa glavnim gradom Vašukani u današnjoj severnoj Siriji."

U rebusu sam zaista kako je Gajić ispovezivao sve ovo. 

Ruku na srce, makar su mu stislki ujednačene ilustracije u prvom delu koji sam zapravo pročitala.

Generalno, knjiga deluje kao da je imala potencijal da bude nešto mnogo bolje i zaista epski fenomenalno. Nažalost, nije, već se čini kao otaljavanje u nedostatku ne-znam-čega-tačno: volje, želje, kreativnosti, ideja, nekih boljih konsultanata rukopisa pre nego što se da na štampu... Ili niko nije čitao to sem njega ili mu neko ne želi baš sve najbolje.

Činjenica je da ima osnova, ima mesta za bolje, za napredak, svakako se oseća talenat za pisanje, a i odabir tema je zanimljiv, ali dalje napredovanje i razvoj su neophodni. Svako ko je zaista ljubitelj epske fantastike će to uočiti ako uzme da čita Bajku nad bajkama.

Ako zaista hoćete da uživate u epskoj fantastici sa primesama sprske istorije i slovenske mitologije, ne postoji dovoljno načina i ne mogu dovoljno puta ponoviti da preporučujem knjige Aleksandra Tešića: Kosingas seriju i Miloš Obilić trilogiju. Kad uzmete da čitate Tešićeve knjige, nek ćete onda shvatiti koliko su zapravo Gajićeve loše.

Ova kritika nastala je upravo iz toga što sam se zaista ponadala i očekivala da se Gajićeva priča razvije u jednu od onih kad žurite da čitate da saznate šta se desilo dalje, a onda opet i ne, jer želite da čitanje i uživanje traje duže. Ali nažalost ne, već je samo sa svakom stranom postajala sve više iritantna i aprijatna za čitanje. Čak ni moj OCD koji mi ne da da ostavim knjigu na pola me nije naterao da makar odslušam i 3. knjigu, a verujte mi da mi se to možda 2x desilo u životu. Nisam čak ni limunade tipa Sofi Kinsela ili Aleksandra Poter spustila na pola čitanja. 

Zaboga pročitala sam skoro knjigu Klub ljubiteljki čokolade gde se 4 (kliše) drugarice okupljaju u jednom kafiću/poslastičarnici koju drže 2 (kliše) geja, i od kojih jedna prevari muža, a taj lik sa kojim je spavala joj pokrade neki silan nakit koji je dobila od svog bogatog muža pa one kuju plan kako da ženskim teamwork-om nahvataju skota i vrate nakit. Kliše kliše kliše i ja sam ga pročitala ceo.

Nek ova kritika posluži najpre kao vetar u leđa autoru, da se ipak više osloni ni svopstvenu maštu i kreativu, da veruje u sebe malo više, i da se manje oslanja na većpostojeće sadržaje i da oni budu tek inspiracija, a ne doslovce prepisani redovi. Kao podsetnik i da ne uzima od drugih bez pitanja. ;)