Semper idem - mora li uvek isto?

Kada biste pisali o svojoj porodici, o čemu biste pisali? Da li biste predstavili samo najlepše ili samo najgore trenutke? Da li biste svakom od svojih najbližih posvetili jednako prostora ili biste se jednostavno fokusirali na jednog ili dva člana? Oduvek mislim da je veoma teško pisati o onome što smo sami doživeli, bez obzira na to da li se radi o lepim ili ružnim stvarima. Teško je napraviti taj određeni razmak i odabrati šta je ono što želimo da kažemo svetu.

Retko čitam knjige koje se svima dopadaju. Još ređe se takve knjige dopadnu i meni. Neretko su me ljudi pitali za ovaj naslov kada čuju da sam iz Sombora. Još češće su mi ga upravo zbog toga preporučivali. Ne verujem u knjige života, makar ne mog života. Ipak, verujem u knjige koje ostavljaju dubok trag i koje pamtimo dugo nakon čitanja. „Semper idem” će za mene sigurno biti jedna od njih.

Ne sumnjam da sam je doživela „ličnije” zato što sam iz Sombora, zato što su i članovi moje porodice živeli u istom tom gradu u isto vreme kad i Lebović, zato što ovo nije samo priča na papiru, nego nečiji život. Sticajem okolnosti „Semper idem” sam čitala u Zagrebu i Somboru, što je dodatno doprinelo tome da se uživim u knjigu i veoma jasno zamišljam sve o čemu Đorđe Lebović piše.

„Semper idem” je za mene pre svega priča o jednoj porodici, želja da se njeni članovi sačuvaju od zaborava i presele se u domove širom Srbije, a i dalje, kad već u svojima nisu mogli da ostanu bezbedni i zaštićeni. Danas sam šetala kroz svoj rodni grad i razmišljala o svim onim mestima i likovima o kojima nam autor pripoveda. Isto sam radila i u Zagrebu, dok sam sa prozora gledala u Trg bana Jelačića. Veoma jasno mogu da zamislim da su i oni šetali istim ulicama, da su verovatno imali neke slični misli i probleme kao i mi danas, da su se sastajali i rastajali na istim ovim ćoškovima i koračali sokacima dok su šaputali sa prijateljima i svraćali kod rodbine. Nažalost, mogu da zamislim i sve one teške trenutke o kojima autor priča, iako sam sigurna da moja razmišljanja nisu ni upola užasna kao što je stvarnost za njih bila.

Svaki lik u romanu je za mene posebna priča. Verujem da bi svakom moglo da se posveti makar još dva, tri poglavlja, a nekima i cela knjiga. Porodične situacije o kojima autor govori su nešto sa čim svako od nas može lako da se poveže. Makar sa delom njih. Sa nekima ne bih nikada poželela nikome da se susretne. Lebović piše baš po mom ukusu, natenane, svakom liku posvećuje pažnju, beleži svaki detalj i trudi se da i najmanje sitnice sačuva od zaborava. Jer zaborav je ono što nam uvek sledi. Čak i nakon najgorih dešavanja, tragedija svetskih razmera i pojedinačnih patnji. Vreme prolazi, ali ne mora uvek da bude isto. Na nama je da biramo da li ćemo u to vreme pustiti dobro ili zlo, da li ćemo početi da učimo iz prošlosti i tako stati na kraj toj „semper idem” ili ćemo nastaviti da se vrtimo u začaranim krugovima.

Kada bi me pitali za koga je ovaj roman rekla bih da je za svakog onog ko želi da čuje priču jedne porodice, ko je svestan prolaznosti i živi u skladu sa natpisom na sunčanom satu u Somboru „jedan ti je od ovih poslednji”. Ova knjiga se pamti i otvara mnoga pitanja. Za mene najvažnije je: „Mora li uvek isto?"

Poezija Ade Limon - Glasnogovornica prirode i povezanosti sa korenima

Kada se spomene savremena latinoamerička književnost, prva asocijacija na našim prostorima sigurno nije Ada Limon. Rođena i odrasla u Njujorku, ova talentovana spisateljica i pesnikinja motive pronalazi duboko u svojim latinskim korenima, stvarajući dela koja istražuju identitet, povezanost sa prirodom i emocionalnu dubinu ljudskog iskustva. 

preuzeto sa onbeing.org

Dela Ade Limon teško je pronaći u prevodima na BHSC jezike, ali pojedini regionalni portali su uspeli da prevedu neke od njenih pesama i tako otvore mala vrata ka Balkanu, jedne od nežnijih ali i britkijih poezija sadašnjice.

Ada Limon prvenstveno je poznata po svojoj sposobnosti da stvori poetske pejzaže koji na intiutivnom nivou grade most ka unutarnjim doživljajima i kompleksnosti života. Kao takvi, njeni stihovi nas vraćaju u to zaboravljeno stanje “uzemljenosti” kada sve ima smisla. Ono što posebno privlači pažnju je njena sposobnostda pronađe lepotu i značenje čak i u najbanalnijim trenucima života. Njeni stihovi nas pozivaju da razumemo jezik prirode, da se zapitamo o svojoj ulozi u svetu i pronađemo smisao u malim radostima i tugama. 

Motiv tuge zauzima posebno mesto u poeziji Ade Limon, i vraća je tamo gde joj je i mesto - a to je sastavni deo stvarnosti, nakon koje život možda nije isti, ali je stvaran i naš. Na taj način ona gradi snažnu sliku važnosti empatije, povezanosti sa prirodom, i sa samim sobom kao neodvojivim delom iste. Ada Limon prihvata sebe, ističe važnost šarenolikosti ljudskosti i na taj način šalje nam umirujuću poruku - sa nama je sve u redu.

If we could light up the room with pain

We’d be such a glorious fire.

…

If we can have a child. If I cannot have a child. If you do not care.

I am gleaming. Promise you’ll see me gleam.

Važno je i istaći da Limon ima snažnu povezanost sa svojim indogenim korenima, što se često ogleda u njenom korišćenju mitologije i simbolike karakteristične za latinoameričke kulture. Ona istražuje teme nasleđa, identiteta i borbe za očuvanje tradicije u svetu koji postaje sve više globalizovan.

Jedno od najupečatljivijih njenih dela je zbirka pesama "Bright Dead Things", koja je osvojila brojne nagrade i priznanja, uključujući prestižnu nagradu "National Book Award". U ovoj, kao i u zbirci “The Carrying”, Limon daje poseban prostor duhovima prošlosti da se oglase kroz motive divljine, životinja, prerija i pustara, a neretko su i u njenom dvorištu, u njenoj bašti, njenom krevetu i čini se stalno korak ispred nje. Zbog toga, iako geografski, a i stilskim postupkom daleko, proza Olge Tokarčuk  i poezija Ade Limon imaju jedno čvrsto zajedničko polazište, a ono je sakriveno u Pamtiveku. *

Ukoliko niste upoznati sa delima Ade Limon, topla preporuka da istražite ovu talentovanu pesnikinju, čije reči imaju moć da dotaknu i inspirišu.

Njen glas je ne samo poetičan, već i politički, podsećajući nas na važnost brige o okolini i drugima, ravnoteže i kulturnog identiteta.

Neke od njenih pesama u originalu možete čitati ovde. 

* Pamtivek i druga doba - ujedno knjiga Olge Tokarčuk

Poštovanje i ravnopravnost svaki dan, pa posle čokolade, cveće i praporci - Još jedan 8.mart

Srećan 8. mart žele vam autorke Kulturlame!♥

Osmomartovske bundžije, ali i cveće je okej - autorka: Ivana Nedeljković 

Svake godine kada dođe 8. mart, dolazi do jedne podele, među ženama posebno. Starije dame, sećajući se starih vremena, očekuju poklon za 8.mart, njihove ćerke se dvoume - nekima je svejedno, nekima je lepo, a unuke tj. mi najmladje znamo da reagujemo agresivno na ovaj dan.

Lično spadam u neku među  grupu. Sa jedne strane, mislim da je izuzetno bitno da svake godine, ali ne i samo oko 8.marta, govorimo o tome zašto 8. mart uopšte postoji kao izdvojen dan u godini, dok sa druge strane dobiti poklon neki, kao znak pažnje, nije ništa nužno loše. Štaviše, mislim da i treba da ih dobijaju žene za sve što čine i rade, i mimo 8. marta, ali što i taj dan ne bi bio povod za nešto lepo poput deljenja poklona? U redu je i da muškarci iskažu i taj dan izmedju ostalog koliko vole i cene žene u svom životu, ali je i u redu da slavimo mi žene međusobno i da veličamo slogu među nama, a osudimo svako ono "žena je ženi najgori neprijatelj". Dakle, sva ta pažnja i pokloni su u redu, ali sve dok to nije onaj fazon:

"E, ženo, ostavi sudove danas, praćeš ih sutra, danas ti je praznik."

Ni jedan praznik ne mora da bude jedini povod da se o nečemu što on obeležava govori ili da se slavi i poklanja nešto kome god, ali to jesu striktno zabeleženi dani, jer tako je zasigurno da će svi makar jednom godišnje sigurno obratiti pažnju na ideje koje taj dan nosi.

I ne volim da čujem ono: "A kad je dan muškaraca?". Živimo u i dalje pretežno patrijahalnom društvu, tako da su svi dani na neki način dani muškaraca, dok bi trebalo da svaki dan bude dan svih, i jednih i drugih, pa i trećih, gde mislim na one koji imaju pravo da se osećaju kao žene i ako im to priroda isprva nije dala.

Danas za vas imam knjišku preporuku malo drugačiju, jer je reč o knjizi iliti knjigama koje bih želela da pročitam, jer sam pretraživala jednu konkretnu tematiku, tj ličnost. Reč je austrijskoj princezi Elizabeti, poznatijoj kao Sissi. Sissi mi je bila poznata još od ranije, jer smo je spominjali na fakuktetu, tokom mojih studija istorije umetnosti. Moje informacije o njoj su bile jako površne, ali ove godine sam prvi put bila u Beču, pa sam imala priliku da na licu mesta saznam više o ovoj zanimljivoj princezi.

Princeza Sisi je bila vrlo neobična ličnost i ispred svog vremena kao žena. Udala se za Franca Jozefa I iz Habzburške monarhije i došla na bečki dvor koji je imao prestroga pravila života za nju. Zapravo, slična je ličnost kao princeza Dajana, jer je čak i tragično stradala.

Sisi je bila poznata, ne samo po svojoj lepoti, nego o tome da je imala istančan osećaj za modu, da je trenirala maltene svaki dan i tako održavala vitku liniju, bavila se gimnastikom, jahanjem, vodila je računa strogo o svojoj ishrani (nekad i previše), govorila je grčki i starogrčki jezik, pisala poeziju, putovala veoma često (tako je bežala od suviše striktnog dvora u Beču). Imala je dugu kosu maltene do poda, i samo četkanje te kose svaki dan bi trajalo satima, i već jako uzak struk obzirom da je imala vitku liniju, pa je na to nosila jako uske korsete.

Najprostije rečeno, da je princeza Sissi sada aktuelna princeza, verovatno bi bila jedna od popularnih influenserki - zdrav život/fitnes/motivacioni govori/vlogovi sa putovanja. I verovatno bi bila mnogo srećnija osoba, jer je ceo život bila u borbi za svoju slobodu, a to je bio jedini način da bude srećna.

Ovde vam dajem preporuke za knjige koje sam izdvojila za svoju wishlist-u, pa možda i vi ubacite u vaše. 

1. Sisi: Empress on Her Own                                               
2. The Accidental Empress: A Novel
3. The Lonely Empress: A Biography of Elizabeth of Austria

 

O princezi Sissi postoje i filmovi, serije, dokumentarci. Otkrila sam skoro da postoji i serija The Empress iz 2022. godine na Netflixu. Nadam se da je i vama ova neobična i potpuno non-clichée princeza inspirativna kao i meni. 

Šta je nama naša borba dala - feministički manifest Džese Krispin, Autorka: Marija Marković

Sestričina mi je pre nekih 6 godina (ona tada 9) pokazala čestitku koju je napravila mami za 8. mart. Crvena ruža okružena sitnim srcima ispod kojih je pisalo Mama srećan 8.mart!. Bila je jako ponosna na svoje malo umetničko delo, dok sam je ja (tada 28) pitala da li zna šta se desilo 8.marta? Sada mi je žao što sam njeno nevino i bezbrižno detinjstvo na trenutak prekinula lekcijama o feminizmu, ali ona je tog istog 8.marta ni ne znajući veroatno šta objašnjava, svim ukućanima očitala jednu žustru bukvicu - koju samo dečija hrabrost može da iznedri. 

Često se pitam da li bi za mene bilo bolje da sam ostala ušuškana u verovanje da je taj jedan dan u godini posvećen zaista meni. Nama. Našoj borbi. U tome i leži problem. Udobnost je ono što nas iznova i dovodi na početne koordinate i zbog čega borba nikada ne prestaje, jer vrlo je lako uroniti u banalnost i zasititi se površnim i sitnim pobedama.

Upravo o tome govori knjiga Džese Krispin koja me je nedavno osvojila, a koja je radikalna i bez dlake na jeziku, i kao takva, mada intigantnog naslova Why I am not a femist, predstavlja jedan novi neophodni feministički manifest.

Krispin pre svega izaziva tradicionalne ideje o feminizmu i aktuelni liberalni feminizam. Ona kritikuje savremeni feministički pokret, tvrdeći da je postao previše komercijalizovan i da je izgubio svoju suštinsku svrhu - jer danas se feminizam može kupiti na jeftinoj Zara majici na kojoj piše Feminist, a koju je izradila potplaćena žena u Bangladešu. Krispin zagovara povratak radikalnijim korenima feminizma, koji se fokusira na stvarne promene u društvu umesto na puku političku korektnost ili individualno osnaživanje (ah ta reč empowerment). Ono što je posebno bitno za njen rad je da je potkrepljen jakim argumentima i fokusira se na pitanje da li su današnje feministkinje zaista spremne da se suoče s istinskim izazovima patrijarhalnog društva i da li su spremne da preduzmu konkretne korake ka promenama.

Razlog zašto mi je Džesa posebno prirasla za srce, je to što je jedna od retkih belih autoki koja ne govori samo o problematici belih žena, već vrlo dobro zna da borba nije dobijena dok svima nama nije dobro. Time ističe da je moć jedini neprijatelj protiv koga se treba boriti, jer ona je usađena i u nas same. 

Kritika koju Džesa Krispin upućuje savremenom feminizmu delimično se može smatrati odrazom opšteg odbacivanja ekstremnih stavova poput onih koje je zastupala Andrea Dvorkin.* Njen rad može se posmatrati kao nastojanje da se feministički pokret oslobodi ograničavajućih ideja i pronađe nove, efikasnije strategije za borbu za rodnu ravnopravnost.

Naravno, posebno mesto u mom srcu zauzela je Džesina preporuka na kraju knjige u kojoj među autorkama koje preporučuje za čitanje stoji ime Dubravke Ugrešić.

Zato moj osmomartovski omaž ide Džesi, Andrei i Dubravki.

Živio 8.mart! Živio!

* Andrea Dvorkin bila je istaknuta feministkinja poznata po svom žestokom protivljenju pornografiji. Pornografiju je gledala kao na oruđe patrijarhalnog ugnjetavanja, koje održava štetne stereotipe i nasilje nad ženama. Dvorkin je tvrdila da pornografija objektivizuje i dehumanizuje žene, jačajući rodnu nejednakost i doprinoseći kulturi seksualnog nasilja. Njeno zalaganje za ukidanje pornografije izazvalo je kontroverze, ali i podstaklo važne rasprave o ukrštanju roda, moći i medijskog predstavljanja. Uprkos kritikama i debatama oko njenih stavova, Dvorkinin rad nastavlja da utiče na feministički diskurs o seksualnosti i medijima.

Klara Cekin vs Sofka i Simka - Autorka: Anđela Jocić

Međunarodni dan žena, ili Osmi mart, dan je posvećen ženama i slavi se svake godine na pomenuti datum. Nastao je kao plod borbe žena za ljudska prava, odnosno borbe za socijalnu, ekonomsku i političku ravnopravnost žena i muškaraca. Prvi put, Dan žena je obeležen 1909. godine u Sjedinjenim Američkim Državama, deklaracijom koju je donela Socijalistička stranka Amerike. Godinu dana kasnije, 1910. godine, u Srbiji, Bora Stanković izdao je roman "Nečista krv", koji je jedno od najboljih dela ovog istaknutog predstavnika srpskog realizma. 

(Klara Cekin)

Ne znam zašto, ali kad god se približavamo tom famoznom Osmom martu, meni na pamet padaju Sofka i Dučićeva "Pesma o ženi". Dva potpuno različita dela, nastala u razmaku od skoro dve decenije, i dva suprotna prikaza žene kao bića. Sećam se da su me još u srednjoj školi vrlo intrigirala dela Bore Stankovića, neretko sam ga i izdvajala kao omiljenog pisca. On je uveo u književnost vrlo jake i temperamentne likove, kao što su Sofka, Koštana, Anica, prikazivajući njihovu intimu, što je do tada bila tabu tema. Žene su prikazivane kao supruge i majke koje obavljaju svoje svakodnevne dužnosti. Stanković nije video ženu kao takvu, dočarao je njenu lepotu, prikazivao je njenu čežnju i čulnost. Ipak, ne možemo pobeći od činjenice da se Sofka udala za dete, kako bi svoju porodicu spasila bede. Ne možemo pobeći od toga da je otac prodao. Čini mi se da ovim postupkom sve ono što je Stanković želeo da dodeli njenom liku, pada u vodu, jer se žena smatra predmetom kojim se može trgovati. Neosporno je da je Bora  želeo da prikaže zarobljenost jedne žene u patrijarhalnoj sredini, gde su muškarci, ipak, jednu stepenicu ispred žena. 

Neretko se setim i "Korena", Dobrice Ćosića, kao i istoimene ekranizacije. Roman je objavljen 1954. godine, i iako je prošlo dosta vremena od Bore Stankovića, čini se da se mi kao društvo nismo pomakli. Simka je takođe žrtva patrijarhalizma, trpi batine pijanog muža dok je sa svih strana kinje i proganjaju da rodi muško dete, naslednika, jer dete nije dete ako nije sin. I kako Vukašin i ona godinama imaju poteškoće i Simka nikako ne može da zatrudni, sva krivica se svaljuje na nju jer je "jalova"- sin Aćima Katića nikako ne može biti razlog za nemanje potomstva. E ta reč "jalova", to vam je, po mom mišljenju, najodvratnija i najgnusnija reč u našem bogatom i generalno lepom jeziku.

Osvrnuću se i na "Pesmu o ženi" Jovana Dučica, koja je uvek i zauvek, makar što se mene tiče, nešto najlepše što je ikada iko napisao o ženi. Dučić je maestralno opisao ženinu lepotu, osećajnost, nežnost, krhkost, kako to samo on ume. 

Za kraj, reći ću vam da cilj ovog teksta nije bio feminizam, niti je cilj bio da muškarce prikažem u lošem svetlu. Svesni smo vremena u kom živimo i svaka od nas oseća da sada imamo možda i više prava nego ikada. Cilj mi je bio da vas podsetim da tamo neka žena koju možda poznajete ili ne poznajete, još uvek trpi fizičko i psihičko nasilje. Neko neku ženu još uvek kinji što nije rodila muško dete. Neko neku ženu još uvek proganja pitanjima kada će postati majka, ne znajući da li ona i njen partner imaju neke poteškoće. Neko neku ženu osuđuje što glasno govori da ne želi da ima potomstvo. Neko neku ženu ubeđuje da joj je mesto u kući za šporetom, a ne u kancelariji, i da joj ne treba karijera pored muža i dvoje sitne dece. Još uvek je prvo pitanje na razgovoru za posao "Da li imate dece i ako nemate, kada ćete ih imati?". Još uvek je "žena ženi vuk", a ne bi trebalo tako. Želim da tim "nekim ženama" danas pošaljem zagrljaj i podršku, i kažem im da čine u životu isključivo ono što se njima dopada i za šta one smatraju da je ispravno, a narod će svakako upirati prstom. Srećan Dan žena! 

Prepakuj bajku u drugi celofan, turi mašnu i reci da je tvoja

Svakako nije prijatno za čuti ili pročitati, kada se neko bavi bilo kakvom vrstom kreativnog rada, negativne kritike i mišljenja, ali oni su neizbežni. Jedino iz čega čovek zapravo raste, uči i razvija se, jeste upravo kroz svoje greške, zato je i više nego poželjno znati manjkavosti našeg rada. Činjenica je da su dosadašnji tekstovi na Kulturlami svi bili uglavnom pozitivne preporuke, ali red je došao i na jednu negativnu kritiku.

Ukoliko ste uz Kulturlamu od njenog samog početka, sećate se možda mojih tekstova i knjigama iz serije Kosingas, kada sam sa potpunom očaranošću govorila o tim knjigama iz sfere epske fantastike sa elementima iz srpske istorije srednjeg veka i slovenske mitologije. 

Kada sam prvi put čula za ovaj tip knjiga, imala sam malu zadršku, jer mi je tematika delovala pomalo delikatno u smislu da ne bude nekako šturo, veštački uklopljeno, populistički obzirom na sveopštu ljubav ovdašnje publike prema srednjem veku, srpskim junacima, kosovskom mitu isl.

Oh, kakvog iznenađenja kad sam shvatila u koliko sam predivan i genijalno izatkan svet zašla sa Kosingasom! Pitko za čitanje, uzbudljivo, avanturistički, sa taman dovoljno primesa svega gorepomenutog da ne bude, što bi se danas reklo kolokvijalno - krindž. 

Vođena upravo tim doživljajem, nabasala sam na BookMate-u na trilogiju pod naslovom "Bajka nad bajkama" od autora Nenada Gajića. Autor mi je bio poznat još od ranije, jer sam imala njegovu knjigu Slovenska mitologija.

Priča je lepo počela, ali...

Izuzetno brzo je spala na nivo podgrejanog ručka, 

i to ne od juče, 

nego od pre 2 dana.

Baš zbog Slovenske mitologije, Gajić je još pre par godina bio primećen kao neko ko voli da "štipne" od drugih. Saznala sam od ilustratora sa Fakulteta primenjene umetnosti da je izazvao prilične probleme u izradi te knjige, jer je uzimao ilistracije kako mu se svidelo, bez pristanka samih autora, što je izazvalo prilično negodovanje. 

Istina, kad se izlista Slovenska mitologija, vidi se vizuelni nesklad, od korica do poslednje strane, a sam tekst je napisan i raspoređen malo haotično. Sećam se da me je prilično iritiralo kada sam prvi put čitala Mitologiju to što da bih čitala celu priču tj. imala jasan kontekst moram da skačem sa jednog dela strane na drugi. 

Sve u svemu, jedna knjiga osrednjeg kvaliteta, koja apsolutno ne vredi 2500 dinara. Pet stotina dinara "plafon" i da peva što je to neko kupio.

Bez obzira na iskustvo sa Mitologijom, uzimajući u obzir da se svaki umetnik - da l' bio pisac, slikar, muzičar isl. - razvija i usavršava, odlučila sam da počnem sa čitanjem trilogije Bajka nad bajkama. Verujem u pružanje druge šanse. 

Najjednostavnije predstavljen doživljaj ovih knjiga je:

1. Prvu knjigu sam pročitala jedva

2. Drugi deo sam pustila audio i preslušala jedva

3. Treći deo sam batalila, a inače mrzim da ostavljam knjige i priče na pola ali naprosto: ne mogu.

Gajić je, verujem, imao plemenitu nameru da čitaocima približi srpske narodne bajke, ali treba istaći da su one već lepe same po sebi. Potpuno je nepotrebno siliti plasiranje nečega što je već populano i lepo, priznato samo po sebi. Presipanje iz šupljeg u prazno, što bi naš narod rekao, u - pretpostaviću - nedostatku svopstvenih ideja i kreativnosti. Imala sam utisak kao da neko sekirom nasilno pokušava da uglavi srpske bajke i mitove, toliko da glavna priča o devojčici Senki i njenom psu Vidri, koja zaista obećava na početku i uistinu me jeste zainteresovala, gubi smisao.

To siljenje se uočava i u stilu naracije, jer priča i dijalozi napre teku manje-više modernim govorom, a zaitim naprasno svi likovi počinju da pričaju potpuno arhaično, kao da je neko samo pritisnuo dugme i potpuno promenio podešavanja u njihovim glavama.

Zabave radi:

Zamislite da sretnete nekoga na ulici i pozdravite ga sa:

"E, zdravo! Kako si? Nisam te video sto godina!", 

a taj da vam odgovori sa: 

"Zdravo živo, junačino od vekova! Da li je to gora procvetala ili su sivi oblaci pobegli, nit je gora procvetala nit su oblaci pobegli, no se tvoje umilno lice pred mnome prikaza!".

Pa pitali biste ga/je da li je popio neke droge realno ili vas samo zaje*ava.

Te ubačene bajke su takođe nasilno prekidane, da bi onda usledila po 2, 3 poglavlja nekih drugih priča, pa i one budu nasilno prekinute da bi se mi vratili na prvu priču.

U prvoj knjizi formira se družina, kao u Gospodaru prstenova, i čitalac po svemu očekuje da oni sad kreću u nekakvu avanturu - super!, a onda ih zarad tih veštački uglavljenih bajki, pisac razdvoji na 5 strana.

Treba obratiti pažnju i na zasebne analize likova. Krenimo od Senke, devojčice za koju se ispostavi da je zduhać. Gajić kao da je zaboravio da se vrati na istraživanja za pisanje Mitologije i šta su zduhaći prema narodnim verovanjima. 

Žarko Perunović - nećete verovati, ali Žarko je zapravo MARKO Kraljević, ne, zaista nikada nam ne bi palo na pamet. A Perunović, jer je Gajić odredio da Žarko bude na neki način sin ili štićenik boga Peruna, a on čovek bio od loze Mrnjavčevića. I nećete verovati, ali jaše šarenog konja koji se ne zove Šarac, nego ŠARKO.

Ta preočiglednost u manjku osmišljavanja autentičnih likova upravo doprinosti tom osećaju površnosti priče. Okej, da, ima i Tešić likove iz srpske istorije, ali ih je daleko lepše ubacio u kontekst pod njihovim imenima i sačuvao ih je kao autentične, ali ih je ubacio u jedan nov, paralelni univerzum svoje priče. Nije se služio preprostom promenom 2 slova da bi napravio kobajagi nešto "novo". Kod Gajića je naprosto samo... Neprijatno.

Prilično mi je bolo oči i pojavljivanje veštice Mare ili Marene, koja je kao ćerka Baba Roge, i koja je predstavljena maltene kao vila dobročiniteljka, a ne ćerka jedne pogane i zle veštice. Pritom, u nečemu što se nudi kao dečija knjiga najpre i bajka nad bajkama, prilično mi je bizaran opis seksa Marene i Žarka.

Još jedan kritičan momenat je spominjanje izvesnog naroda pod imenom Huri. Ko su Huri, pitala sam se, daj da guglam. Po kontekstu knjige, vidim da su Turci, ali ko još Turke zove Hurima? I traži, guglaj, još ja istoriju umetnosti završila, nikad čula za Hure. Jesam čula za Hune, ali za Hure teško. I onda nađem da su Huri zapravo narod Mitani:

"Mitani je bilo huritsko kraljevstvo u severnoj Mesopotamiji od oko 1500. pne., kada je bilo na vrhuncu njihove moći, pa tokom 14. veka pne. Obuhvatalo je područje današnje jugozapadne Turske, severne Sirije i severnoga Iraka ( grubo odgovara Kurdistanu) sa glavnim gradom Vašukani u današnjoj severnoj Siriji."

U rebusu sam zaista kako je Gajić ispovezivao sve ovo. 

Ruku na srce, makar su mu stislki ujednačene ilustracije u prvom delu koji sam zapravo pročitala.

Generalno, knjiga deluje kao da je imala potencijal da bude nešto mnogo bolje i zaista epski fenomenalno. Nažalost, nije, već se čini kao otaljavanje u nedostatku ne-znam-čega-tačno: volje, želje, kreativnosti, ideja, nekih boljih konsultanata rukopisa pre nego što se da na štampu... Ili niko nije čitao to sem njega ili mu neko ne želi baš sve najbolje.

Činjenica je da ima osnova, ima mesta za bolje, za napredak, svakako se oseća talenat za pisanje, a i odabir tema je zanimljiv, ali dalje napredovanje i razvoj su neophodni. Svako ko je zaista ljubitelj epske fantastike će to uočiti ako uzme da čita Bajku nad bajkama.

Ako zaista hoćete da uživate u epskoj fantastici sa primesama sprske istorije i slovenske mitologije, ne postoji dovoljno načina i ne mogu dovoljno puta ponoviti da preporučujem knjige Aleksandra Tešića: Kosingas seriju i Miloš Obilić trilogiju. Kad uzmete da čitate Tešićeve knjige, nek ćete onda shvatiti koliko su zapravo Gajićeve loše.

Ova kritika nastala je upravo iz toga što sam se zaista ponadala i očekivala da se Gajićeva priča razvije u jednu od onih kad žurite da čitate da saznate šta se desilo dalje, a onda opet i ne, jer želite da čitanje i uživanje traje duže. Ali nažalost ne, već je samo sa svakom stranom postajala sve više iritantna i aprijatna za čitanje. Čak ni moj OCD koji mi ne da da ostavim knjigu na pola me nije naterao da makar odslušam i 3. knjigu, a verujte mi da mi se to možda 2x desilo u životu. Nisam čak ni limunade tipa Sofi Kinsela ili Aleksandra Poter spustila na pola čitanja. 

Zaboga pročitala sam skoro knjigu Klub ljubiteljki čokolade gde se 4 (kliše) drugarice okupljaju u jednom kafiću/poslastičarnici koju drže 2 (kliše) geja, i od kojih jedna prevari muža, a taj lik sa kojim je spavala joj pokrade neki silan nakit koji je dobila od svog bogatog muža pa one kuju plan kako da ženskim teamwork-om nahvataju skota i vrate nakit. Kliše kliše kliše i ja sam ga pročitala ceo.

Nek ova kritika posluži najpre kao vetar u leđa autoru, da se ipak više osloni ni svopstvenu maštu i kreativu, da veruje u sebe malo više, i da se manje oslanja na većpostojeće sadržaje i da oni budu tek inspiracija, a ne doslovce prepisani redovi. Kao podsetnik i da ne uzima od drugih bez pitanja. ;)