Poštovanje i ravnopravnost svaki dan, pa posle čokolade, cveće i praporci - Još jedan 8.mart

Srećan 8. mart žele vam autorke Kulturlame!♥

Osmomartovske bundžije, ali i cveće je okej - autorka: Ivana Nedeljković 

Svake godine kada dođe 8. mart, dolazi do jedne podele, među ženama posebno. Starije dame, sećajući se starih vremena, očekuju poklon za 8.mart, njihove ćerke se dvoume - nekima je svejedno, nekima je lepo, a unuke tj. mi najmladje znamo da reagujemo agresivno na ovaj dan.

Lično spadam u neku među  grupu. Sa jedne strane, mislim da je izuzetno bitno da svake godine, ali ne i samo oko 8.marta, govorimo o tome zašto 8. mart uopšte postoji kao izdvojen dan u godini, dok sa druge strane dobiti poklon neki, kao znak pažnje, nije ništa nužno loše. Štaviše, mislim da i treba da ih dobijaju žene za sve što čine i rade, i mimo 8. marta, ali što i taj dan ne bi bio povod za nešto lepo poput deljenja poklona? U redu je i da muškarci iskažu i taj dan izmedju ostalog koliko vole i cene žene u svom životu, ali je i u redu da slavimo mi žene međusobno i da veličamo slogu među nama, a osudimo svako ono "žena je ženi najgori neprijatelj". Dakle, sva ta pažnja i pokloni su u redu, ali sve dok to nije onaj fazon:

"E, ženo, ostavi sudove danas, praćeš ih sutra, danas ti je praznik."

Ni jedan praznik ne mora da bude jedini povod da se o nečemu što on obeležava govori ili da se slavi i poklanja nešto kome god, ali to jesu striktno zabeleženi dani, jer tako je zasigurno da će svi makar jednom godišnje sigurno obratiti pažnju na ideje koje taj dan nosi.

I ne volim da čujem ono: "A kad je dan muškaraca?". Živimo u i dalje pretežno patrijahalnom društvu, tako da su svi dani na neki način dani muškaraca, dok bi trebalo da svaki dan bude dan svih, i jednih i drugih, pa i trećih, gde mislim na one koji imaju pravo da se osećaju kao žene i ako im to priroda isprva nije dala.

Danas za vas imam knjišku preporuku malo drugačiju, jer je reč o knjizi iliti knjigama koje bih želela da pročitam, jer sam pretraživala jednu konkretnu tematiku, tj ličnost. Reč je austrijskoj princezi Elizabeti, poznatijoj kao Sissi. Sissi mi je bila poznata još od ranije, jer smo je spominjali na fakuktetu, tokom mojih studija istorije umetnosti. Moje informacije o njoj su bile jako površne, ali ove godine sam prvi put bila u Beču, pa sam imala priliku da na licu mesta saznam više o ovoj zanimljivoj princezi.

Princeza Sisi je bila vrlo neobična ličnost i ispred svog vremena kao žena. Udala se za Franca Jozefa I iz Habzburške monarhije i došla na bečki dvor koji je imao prestroga pravila života za nju. Zapravo, slična je ličnost kao princeza Dajana, jer je čak i tragično stradala.

Sisi je bila poznata, ne samo po svojoj lepoti, nego o tome da je imala istančan osećaj za modu, da je trenirala maltene svaki dan i tako održavala vitku liniju, bavila se gimnastikom, jahanjem, vodila je računa strogo o svojoj ishrani (nekad i previše), govorila je grčki i starogrčki jezik, pisala poeziju, putovala veoma često (tako je bežala od suviše striktnog dvora u Beču). Imala je dugu kosu maltene do poda, i samo četkanje te kose svaki dan bi trajalo satima, i već jako uzak struk obzirom da je imala vitku liniju, pa je na to nosila jako uske korsete.

Najprostije rečeno, da je princeza Sissi sada aktuelna princeza, verovatno bi bila jedna od popularnih influenserki - zdrav život/fitnes/motivacioni govori/vlogovi sa putovanja. I verovatno bi bila mnogo srećnija osoba, jer je ceo život bila u borbi za svoju slobodu, a to je bio jedini način da bude srećna.

Ovde vam dajem preporuke za knjige koje sam izdvojila za svoju wishlist-u, pa možda i vi ubacite u vaše. 

1. Sisi: Empress on Her Own                                               
2. The Accidental Empress: A Novel
3. The Lonely Empress: A Biography of Elizabeth of Austria

 

O princezi Sissi postoje i filmovi, serije, dokumentarci. Otkrila sam skoro da postoji i serija The Empress iz 2022. godine na Netflixu. Nadam se da je i vama ova neobična i potpuno non-clichée princeza inspirativna kao i meni. 

Šta je nama naša borba dala - feministički manifest Džese Krispin, Autorka: Marija Marković

Sestričina mi je pre nekih 6 godina (ona tada 9) pokazala čestitku koju je napravila mami za 8. mart. Crvena ruža okružena sitnim srcima ispod kojih je pisalo Mama srećan 8.mart!. Bila je jako ponosna na svoje malo umetničko delo, dok sam je ja (tada 28) pitala da li zna šta se desilo 8.marta? Sada mi je žao što sam njeno nevino i bezbrižno detinjstvo na trenutak prekinula lekcijama o feminizmu, ali ona je tog istog 8.marta ni ne znajući veroatno šta objašnjava, svim ukućanima očitala jednu žustru bukvicu - koju samo dečija hrabrost može da iznedri. 

Često se pitam da li bi za mene bilo bolje da sam ostala ušuškana u verovanje da je taj jedan dan u godini posvećen zaista meni. Nama. Našoj borbi. U tome i leži problem. Udobnost je ono što nas iznova i dovodi na početne koordinate i zbog čega borba nikada ne prestaje, jer vrlo je lako uroniti u banalnost i zasititi se površnim i sitnim pobedama.

Upravo o tome govori knjiga Džese Krispin koja me je nedavno osvojila, a koja je radikalna i bez dlake na jeziku, i kao takva, mada intigantnog naslova Why I am not a femist, predstavlja jedan novi neophodni feministički manifest.

Krispin pre svega izaziva tradicionalne ideje o feminizmu i aktuelni liberalni feminizam. Ona kritikuje savremeni feministički pokret, tvrdeći da je postao previše komercijalizovan i da je izgubio svoju suštinsku svrhu - jer danas se feminizam može kupiti na jeftinoj Zara majici na kojoj piše Feminist, a koju je izradila potplaćena žena u Bangladešu. Krispin zagovara povratak radikalnijim korenima feminizma, koji se fokusira na stvarne promene u društvu umesto na puku političku korektnost ili individualno osnaživanje (ah ta reč empowerment). Ono što je posebno bitno za njen rad je da je potkrepljen jakim argumentima i fokusira se na pitanje da li su današnje feministkinje zaista spremne da se suoče s istinskim izazovima patrijarhalnog društva i da li su spremne da preduzmu konkretne korake ka promenama.

Razlog zašto mi je Džesa posebno prirasla za srce, je to što je jedna od retkih belih autoki koja ne govori samo o problematici belih žena, već vrlo dobro zna da borba nije dobijena dok svima nama nije dobro. Time ističe da je moć jedini neprijatelj protiv koga se treba boriti, jer ona je usađena i u nas same. 

Kritika koju Džesa Krispin upućuje savremenom feminizmu delimično se može smatrati odrazom opšteg odbacivanja ekstremnih stavova poput onih koje je zastupala Andrea Dvorkin.* Njen rad može se posmatrati kao nastojanje da se feministički pokret oslobodi ograničavajućih ideja i pronađe nove, efikasnije strategije za borbu za rodnu ravnopravnost.

Naravno, posebno mesto u mom srcu zauzela je Džesina preporuka na kraju knjige u kojoj među autorkama koje preporučuje za čitanje stoji ime Dubravke Ugrešić.

Zato moj osmomartovski omaž ide Džesi, Andrei i Dubravki.

Živio 8.mart! Živio!

* Andrea Dvorkin bila je istaknuta feministkinja poznata po svom žestokom protivljenju pornografiji. Pornografiju je gledala kao na oruđe patrijarhalnog ugnjetavanja, koje održava štetne stereotipe i nasilje nad ženama. Dvorkin je tvrdila da pornografija objektivizuje i dehumanizuje žene, jačajući rodnu nejednakost i doprinoseći kulturi seksualnog nasilja. Njeno zalaganje za ukidanje pornografije izazvalo je kontroverze, ali i podstaklo važne rasprave o ukrštanju roda, moći i medijskog predstavljanja. Uprkos kritikama i debatama oko njenih stavova, Dvorkinin rad nastavlja da utiče na feministički diskurs o seksualnosti i medijima.

Klara Cekin vs Sofka i Simka - Autorka: Anđela Jocić

Međunarodni dan žena, ili Osmi mart, dan je posvećen ženama i slavi se svake godine na pomenuti datum. Nastao je kao plod borbe žena za ljudska prava, odnosno borbe za socijalnu, ekonomsku i političku ravnopravnost žena i muškaraca. Prvi put, Dan žena je obeležen 1909. godine u Sjedinjenim Američkim Državama, deklaracijom koju je donela Socijalistička stranka Amerike. Godinu dana kasnije, 1910. godine, u Srbiji, Bora Stanković izdao je roman "Nečista krv", koji je jedno od najboljih dela ovog istaknutog predstavnika srpskog realizma. 

(Klara Cekin)

Ne znam zašto, ali kad god se približavamo tom famoznom Osmom martu, meni na pamet padaju Sofka i Dučićeva "Pesma o ženi". Dva potpuno različita dela, nastala u razmaku od skoro dve decenije, i dva suprotna prikaza žene kao bića. Sećam se da su me još u srednjoj školi vrlo intrigirala dela Bore Stankovića, neretko sam ga i izdvajala kao omiljenog pisca. On je uveo u književnost vrlo jake i temperamentne likove, kao što su Sofka, Koštana, Anica, prikazivajući njihovu intimu, što je do tada bila tabu tema. Žene su prikazivane kao supruge i majke koje obavljaju svoje svakodnevne dužnosti. Stanković nije video ženu kao takvu, dočarao je njenu lepotu, prikazivao je njenu čežnju i čulnost. Ipak, ne možemo pobeći od činjenice da se Sofka udala za dete, kako bi svoju porodicu spasila bede. Ne možemo pobeći od toga da je otac prodao. Čini mi se da ovim postupkom sve ono što je Stanković želeo da dodeli njenom liku, pada u vodu, jer se žena smatra predmetom kojim se može trgovati. Neosporno je da je Bora  želeo da prikaže zarobljenost jedne žene u patrijarhalnoj sredini, gde su muškarci, ipak, jednu stepenicu ispred žena. 

Neretko se setim i "Korena", Dobrice Ćosića, kao i istoimene ekranizacije. Roman je objavljen 1954. godine, i iako je prošlo dosta vremena od Bore Stankovića, čini se da se mi kao društvo nismo pomakli. Simka je takođe žrtva patrijarhalizma, trpi batine pijanog muža dok je sa svih strana kinje i proganjaju da rodi muško dete, naslednika, jer dete nije dete ako nije sin. I kako Vukašin i ona godinama imaju poteškoće i Simka nikako ne može da zatrudni, sva krivica se svaljuje na nju jer je "jalova"- sin Aćima Katića nikako ne može biti razlog za nemanje potomstva. E ta reč "jalova", to vam je, po mom mišljenju, najodvratnija i najgnusnija reč u našem bogatom i generalno lepom jeziku.

Osvrnuću se i na "Pesmu o ženi" Jovana Dučica, koja je uvek i zauvek, makar što se mene tiče, nešto najlepše što je ikada iko napisao o ženi. Dučić je maestralno opisao ženinu lepotu, osećajnost, nežnost, krhkost, kako to samo on ume. 

Za kraj, reći ću vam da cilj ovog teksta nije bio feminizam, niti je cilj bio da muškarce prikažem u lošem svetlu. Svesni smo vremena u kom živimo i svaka od nas oseća da sada imamo možda i više prava nego ikada. Cilj mi je bio da vas podsetim da tamo neka žena koju možda poznajete ili ne poznajete, još uvek trpi fizičko i psihičko nasilje. Neko neku ženu još uvek kinji što nije rodila muško dete. Neko neku ženu još uvek proganja pitanjima kada će postati majka, ne znajući da li ona i njen partner imaju neke poteškoće. Neko neku ženu osuđuje što glasno govori da ne želi da ima potomstvo. Neko neku ženu ubeđuje da joj je mesto u kući za šporetom, a ne u kancelariji, i da joj ne treba karijera pored muža i dvoje sitne dece. Još uvek je prvo pitanje na razgovoru za posao "Da li imate dece i ako nemate, kada ćete ih imati?". Još uvek je "žena ženi vuk", a ne bi trebalo tako. Želim da tim "nekim ženama" danas pošaljem zagrljaj i podršku, i kažem im da čine u životu isključivo ono što se njima dopada i za šta one smatraju da je ispravno, a narod će svakako upirati prstom. Srećan Dan žena!