Kada biste pisali o svojoj porodici, o čemu biste pisali? Da li biste predstavili samo najlepše ili samo najgore trenutke? Da li biste svakom od svojih najbližih posvetili jednako prostora ili biste se jednostavno fokusirali na jednog ili dva člana? Oduvek mislim da je veoma teško pisati o onome što smo sami doživeli, bez obzira na to da li se radi o lepim ili ružnim stvarima. Teško je napraviti taj određeni razmak i odabrati šta je ono što želimo da kažemo svetu.
Retko čitam knjige koje se svima dopadaju. Još ređe se takve knjige dopadnu i meni. Neretko su me ljudi pitali za ovaj naslov kada čuju da sam iz Sombora. Još češće su mi ga upravo zbog toga preporučivali. Ne verujem u knjige života, makar ne mog života. Ipak, verujem u knjige koje ostavljaju dubok trag i koje pamtimo dugo nakon čitanja. „Semper idem” će za mene sigurno biti jedna od njih.
Ne sumnjam da sam je doživela „ličnije” zato što sam iz Sombora, zato što su i članovi moje porodice živeli u istom tom gradu u isto vreme kad i Lebović, zato što ovo nije samo priča na papiru, nego nečiji život. Sticajem okolnosti „Semper idem” sam čitala u Zagrebu i Somboru, što je dodatno doprinelo tome da se uživim u knjigu i veoma jasno zamišljam sve o čemu Đorđe Lebović piše.
„Semper idem” je za mene pre svega priča o jednoj porodici, želja da se njeni članovi sačuvaju od zaborava i presele se u domove širom Srbije, a i dalje, kad već u svojima nisu mogli da ostanu bezbedni i zaštićeni. Danas sam šetala kroz svoj rodni grad i razmišljala o svim onim mestima i likovima o kojima nam autor pripoveda. Isto sam radila i u Zagrebu, dok sam sa prozora gledala u Trg bana Jelačića. Veoma jasno mogu da zamislim da su i oni šetali istim ulicama, da su verovatno imali neke slični misli i probleme kao i mi danas, da su se sastajali i rastajali na istim ovim ćoškovima i koračali sokacima dok su šaputali sa prijateljima i svraćali kod rodbine. Nažalost, mogu da zamislim i sve one teške trenutke o kojima autor priča, iako sam sigurna da moja razmišljanja nisu ni upola užasna kao što je stvarnost za njih bila.
Svaki lik u romanu je za mene posebna priča. Verujem da bi svakom moglo da se posveti makar još dva, tri poglavlja, a nekima i cela knjiga. Porodične situacije o kojima autor govori su nešto sa čim svako od nas može lako da se poveže. Makar sa delom njih. Sa nekima ne bih nikada poželela nikome da se susretne. Lebović piše baš po mom ukusu, natenane, svakom liku posvećuje pažnju, beleži svaki detalj i trudi se da i najmanje sitnice sačuva od zaborava. Jer zaborav je ono što nam uvek sledi. Čak i nakon najgorih dešavanja, tragedija svetskih razmera i pojedinačnih patnji. Vreme prolazi, ali ne mora uvek da bude isto. Na nama je da biramo da li ćemo u to vreme pustiti dobro ili zlo, da li ćemo početi da učimo iz prošlosti i tako stati na kraj toj „semper idem” ili ćemo nastaviti da se vrtimo u začaranim krugovima.
Kada bi me pitali za koga je ovaj roman rekla bih da je za svakog onog ko želi da čuje priču jedne porodice, ko je svestan prolaznosti i živi u skladu sa natpisom na sunčanom satu u Somboru „jedan ti je od ovih poslednji”. Ova knjiga se pamti i otvara mnoga pitanja. Za mene najvažnije je: „Mora li uvek isto?"
