Slušočitanje i knjige servirane na 100 načina u slatkom ili slanom sosu

Jedna od stvari koju nam je donelo moderno doba, jeste mogucnost audio snimanja knjiga. Kada sam shvatila koliko zapravo ima knjiga, i to samo na YouTube-u, ideja mi se isprva dopala. Ali, ubrzo sam shvatila da me malo i zbunjuje, odnosno da sam u dilemi da li su i koliko su one dobre i korisne.

Pomislih, kao o dobroj strani slušočitanja (izmislila sam reč, nadam se da vam je to u redu), da postoje knjige koje sam već pročitala, pa samo imam želju da ih se podsetim. Ali jedna od pomisli mi je bila i "Ma da, super je to, ne moram ni sa punom pažnjom da slušam, nego - eto - da mi ide dok nešto drugo radim.". 

Koliko je takva vrsta podeljene pažnje (i haosa) koji sebi sami nametnemo dobra i za naš mozak, ali i za percipiranje nekog štiva?

Knjigu kada čitamo, mi učimo da se fokusiramo, da naša koncentracija bude samo na slovima ispred nas i na slikama koje formiramo u glavi čitajući. Svi koji vole da čitaju, znaju onaj prelepi osećaj, ali ga budete svesni tek nakon što se dogodio i trajao, kad se potpuno utopimo u neku priču, do te mere da zaboravimo i na vreme i na prostor. Kad mi neka knjiga to učini, onda definitivno znam da je knjiga dobra. Osetim se kao da sam na nekom oblaku, neku svojevrsnu lakoću postojanja, i kao da na neko vreme ja živim još jedan život, a ne samo svoj. 

„Čitalac živi hiljadu života pre nego što umre…

Čovek koji ne čita knjige živi samo jedan.“

- Džordž R. R. Martin

Sa druge strane, audio knjige (meni barem) ne drže pažnju na taj način. Okej, da, možete ubaciti slušalice u uši, izvrnuti se na krevet i slušati, ali je jako velika mogućnost da ćete zaspati. Čak je u psihologiji dokazano da je jedno od najgorih mesta za učenje (ili čitanje) upravo krevet, jer vaš mozak, hteli vi ili ne, automatski govori telu da je to mesto gde inače spavate. Dakle, ako tu samo legnete da slušočitate, ode mas' u propas' brzo. 

A sa knjigom u rukama u nekoj fotelji... e, to je već druga priča. Može i na krevetu, ali tad većina radi specifičnu nazovi-knjišku-jogu, gde posle 2 sata čitanja samo još fali da čitate viseći sa lustera. Ukoči se ruka, vrat, noga, ali toliko ste u knjizi da tek posle 2, 3 sata shvatite da vas nešto boli ili da je pak potpuno utrnulo. Poenta je izbegavati položaj u kojem inače spavate. Mada i sedeći krevet bude inspirativan za dremku. 

Uz audio knjigu, vi možete biti u polu-pažnji... i verovatno usisavate kuću ili kuvate ručak. Zamislite vi to: Kuvate pasulj i slušate Dostojevskog! Potpuna avangarda!

Kao što iz priloženog možete videti, svakako dajem prednost staroj, dobroj, štampanoj knjizi uz neizostavno njuškanje knjiga, umetanje svega i svačega kao bukmarkera (sve je bukmarker ako dovoljno verujete u to), pravljenje ušiju isl., ali hajde da sad ozbiljno sagledamo koje su to prednosti audio knjiga.

1. Podsećanje na neke knjige koje smo već pročitali.

Konkretno sam relativno skoro pustila sebi knjigu Mastor i Margarita. Ovo je jedna od lektira sa kojom sam bila oduševljena. Toliko, da sam je pročitala u svega par dana, a odmah zatim našla rusku kratku seriju koja je do najsitnijih detalja snimljena po knjizi.

2. Knjige koje nismo čitali, posebno lektire, ali nas, eto, zanima o čemu se radi, ali nas ne zanima dovoljno da se zamaramo da je zapravo čitamo.

Ne znam za vas, ali ja sam imala neke takve knjige i žali Bože što u 2. srednje nisam imala audio Gorski vijenac ceo ili Anu Karenjinu. Bila sam inatna da ih pročitam cele, posebno Anu, ali čak ni audio Ljevinovu kosidbu ne bih mogla da svarim više. Poštovanje za klasike, ali što bi se reklo "not my cup of tea". Ali, eto, želim radi opšte kulture da budem upoznata i sa takvim štivom, ali ne i da ga čitam satima. 

Trenutno slušam Dnevnik Ane Frank, koji začudo nisam pročitala i pitala sam se kako je to moguće. Ali, ubrzo sam se setila da smo Dnevnik radili čitajući samo odlomak iz Čitanke. "Komadić plavog neba okružen teškim crnim oblacima" bila nam je čak tema za jedan pismeni. Sad kada slušočitam Dnevnik, naprosto ne mogu da razumem kako je neko mogao sa nama da obradi ovu lekciju samo na osnovu nekog malog odlomka. 

Pitanje je, doduše, koliko su mnoge od knjiga koje se daju za lektire adekvatne za tako rani uzrast... Ali, to je već neka druga tema.

3. Ljudima koji pate od disleksije audio knjige su možda najbolja stvar ikad.

Zamislite da volite knjige, a da vam je bolni izazov svaki put kad želite da čitate, jer vam slova igraju užičko kolo pred očima? Imate na internetu primere/simulacije toga kako izgledaju slova nekome ko pati od disleksije. Nije zabavno ni malo. Audio format je nešto što i ovim ljudima pruža mogućnost da zaista uživaju u sjajnim pričama, odnosno knjigama, a da pritom svako slušočitanje ne bude kao olimpijska staza za trčanje sa maltene nemogućim preprekama. Ovako, knjige postaju i njima dostupne.

4. Davanje nove perspektive uživanju u određenim knjigama, na primer, u formi radio drama.

Za ovu stavku imam sjajan primer, zahvaljujući Radio televiziji Vojvodina. RTV je u saradnji sa autorom, Aleksandrom Tešićem, snimio radio dramu na osnovu njegove trilogije Kosingas, o kojoj sam pisala na ovom blogu pre nekog vremena. Ove knjige sam maltene progutala, a radio drama mi je ponovo probudila, i možda još jače, onaj osećaj ushićenja koji sam imala čitajući trilogiju. Sjajni glumci, naracija, zvučni efekti (mačevanje, žubor vode, vetar, puckanje grančica i lišća, pucketanje vatre isl), epska muzika, sve je to omogućilo da likovi koje sam toliko zavolela postanu još stvarniji u mojoj glavi. Na OVOM linku možete da vidite slike sa snimanja radio drame.

Neki mlađi možda čak ni ne znaju za format radio drama koji je pre, dok nismo imali milion svakakvih IT high tech gedžeta i štatijaznam-čega-još bio veoma popularan. Naši roditelji su, recimo, uživali slušajuči Indeksovo radio pozorište.

Ekipa Indeksovog radio pozorišta 1985.godine

5. Može se iskoristiti baš onaj gorepomenuti efekat uspavljivanja.

Ukoliko bismo na vagu stavili TikTok gluposti i bezbroj videa sa kojekakvim idiotarijama sa jedne strane, i slušanje neke zanimljive knjige sa druge strane, onda je svakako korisnije i kvalitetnije ovo drugo. Zatvorite oči, prepustite se priči u udobnosti svog kreveta, nema blještavog ekrana i tzv. blue light-a koji dokazano šteti mozgu uveče, jer ga razbudjuje umesto obrnuto. I kad osetite da vam se suviše spava - klik klik, slušalice van i zaspaćete kao beba.

Dodala bih i jedan efekat koji na mene imaju knjige pred spavanje - koje pre biram da čitam nego da slušam, a to je da mnogo lepše i živopisnije sanjam i češće se sećam svojih snova kada čitam, a posebno ako je to neka knjiga koja mi se jako dopada. Ti snovi su mnogo jasniji, sadržajniji, lepši i sećam ih se ujutru. 

Verujem da to svakako ima veze sa čitanjem, jer čitanjem mi slušamo glas u svojoj glavi, koji je jelte naš glas, ali istovremeno mi zamišljamo likove, scene, odeću, glasove, hladnoću i toplinu, bol i prijatnost itd. Suštinski, mi naš mozak teramo da bude aktivniji, da razmišlja kreativno, učimo možda i nešto novo, a pri učenju se u našoj glavi uvek stvaraju nove sinapse.

6. Lakše je za nošenje

Činjenica je da je lakše nositi jedan telefon i samo imati okej internet konekciju, nego 3 knjige u rancu, ali lakše nije nužno i bolje. A i šta ćemo ako nam se isprazni baterija? Ili izgubimo internet konekciju? Ili nam se isprazne slušalice, a pritom nismo poneli punjač? Jeste praktično s jedne strane, ali ne i idealno. Knjiga nema bateriju ili dugme. Samo je otvoriš i čitaš.

Ono što bih na kraju zaključila jeste da knjige, u kojem god su formatu, su dobrodošle. Uslovno rečeno, nebitno je da li su audio, digitalne, PDF ili štampane. Suština je najpre u ličnim preferencijama, a kao što možemo videti i (ne)mogućnostima. One u svakoj svojoj formi su tu da oplemene naše živote i da učine da putujemo iz svopstvene fotelje. Ovo su bili mojih 6 razloga zašto su i audio knjige okej izbor. Ako vi imate još neki razlog zašto su dobre ili ih 'pak ne volite, pišite u komentarima.

Istine o sebi u šolji hladne kafe

Znate ono: "E, da mi je samo još jedan dan ili bar jedan sat" ili "Da sam rekao to, možda bi bilo bolje"? Da, možda. Nema ko nije doveo u pitanje i sebe, i svoje postupke, i svoje uzdržanje od nekih postupaka, reči koje su prebrzo izletele iz usta, ali i one koje su zauvek ostale da odzvanjaju u nama kao nekakav eho bez da dodirnu uho onoga kojem su namenjene... Takve misli znaju biti toliko intenzivne, da se one preslikaju i razliju celim našim bićem i svakodnevicom. Svuda se može naći nešto što će nas opet nemilosrdno baciti u taj vir misli. Te misli, zapravo, nikad ni ne odlaze, samo naviknemo da živimo sa tim pitanjima i svešću da na njih nećemo dobiti odgovor.

A šta ako bi vam neko pružio priliku da ipak nešto uradite drugačije?

Šta ako ipak možete dobiti neke odgovore?

Postoji jedan sasvim neuobičajen kafe. Ima i neobično ime: Funiculi Funicula. On nema ni luksuzne stolove i stolice, nema hiljadu šarenih svetala, nema čak ni prozore. Ali on postoji i živi kroz legende koje ga prate. Legende, ali samo dok i vi sami ne postanete njegov gost. 

Četiri žene, četiri priče i četiri kafe. I pružena prilika... Ali samo dok se kafa ne ohladi.

Naravno, nemojte ni na trenutak pomisliti da je sve to tako jednostavno. Ovo nije samo još jedna u nizu knjiga gde čitaoca zabavlja maštarija o putovanju kroz vreme. Postoje određena pravila i ponuda je "Uzmi ili ostavi". I dodala bih: Ne usuđuj se da prekršiš pravila. Ne možete čak ni da sednete za bilo koji sto, niti na bilo koju stolicu. Na kraju krajeva, nije li tako i inače u životu? Ne biraš gde ćeš se roditi, ali... Biraš šta ćeš za tim "stolom" učiniti.

I ako je pravila mnogo i deluje da je prekomplikovano, pre svega emotivno i psihički, ali i tehnički, likovi u ovoj knjizi ipak odaberu da se upuste u ovo iskustvo koje im potpuno promeni živote.

Jedno od glavnih pravila jeste da celo to putovanje traje od trenutka kad vam je kafa sipana i dok se kafa ne ohladi. 

Pisac nam u ovoj knjizi ukazuje na prolaznost života, na značaj trenutka. Neretko, kada se osvrnemo iz sebe i pogledamo sve te godine nanizane kao perle iza nas, zaista na momenat se učini da su prošle onom brzinom kojom se ohladi jedna šoljica kafe. I brže.

Kad sam pročitala ovu knjigu, pomislila sam koliko je zapravo dobro dobiti jednu ovakvu mogućnost? Sa jedne strane, kako da odbiješ priliku da vidiš nečije lice makar još jednom, čuješ glas, na tren? Ali, šta ako u tom susretu i kažeš ono što si toliko puta pomislio da bi bilo bolje, osudio sebe kao glupog i nepromišljenog, a onda se ispostavi da si bio u pravu? Zar nije bolje da ipak ostaneš sa pitanjem i da nikada ne saznaš i naprosto prihvatiš da su stvari ispale tako kako jesu, i da su mogle drugačije tad kad su se desile, drugačije bi bile? Da dobiješ potvrdu da si pogrešio, onda bi to značilo kajanje do kraja života, jer bi bio svestan koliko si sam sebi kriv. Ali ako se pokaže i da je dobro kako su se stvari odigrale, to ipak daje jedan mir. Pred goste ovog kafea se stavlja jedan mač sa dve oštrice. Da li biste se usudili?

Jedna zanimljivost jeste da je ova knjiga nastala na osnovu pozorišne predstave koja je adaptirana u knjigu 2015. godine. Vrlo brzo je prevedena i na engleski jezik, a samo 2 godine kasnije, publikovane su još 2 knjige u okviru ovog (već) serijala -  Priče iz kafea (Before the Coffee Gets Cold: Tales from the Café) i Pre nego što sećanje izbledi (Before Your Memory Fades, 2022). Postoji i film snimljen na osnovu prve knjige iz ove serije iz 2018. godine pod imenom "Cafe Funiculi Funicula". Ne prati u potpunosti knjigu, a možda i kombinuje sve knjige iz serija, što nisam sigurna, jer ih još uvek nisam sve pročitala. Odlučila sam da ga ipak ne odgledam do kraja, kako ne bih sebi pokvarila čitanje.

***

Tošikazu Kavaguči rođen je u Osaki (Japan) 1971. godine. Radio je kao producent, režiser ali i scenarista za pozorišnu trupu Sonic Snail. Predstava Dok se kafa ne ohladi dobila je glavnu nagradu na Suginami dramskom festivalu i to je ujedno bio i njegov debitantski rad. 

***

Bonus video: 

Rudnik, sve ono što se (nije) desilo

 Znate ono kada mislite da ste shvatili poentu knjige koju čitate, a negde na polovini vam se jasno kao dan javi misao da ste potpuno promašili temu? Upravo to mi se dogodilo dok sam, kao mahnita, čitala roman "Rudnik", Miodraga Majića, sudije Apelacionog suda u Beogradu i jednog, žargonski rečeno, velikog "cara" među nama, običnim smrtnicima. Tako sam na početku knjige mislila da čitam nešto na temu loše ekološke i ekonomske situacije, koja je veoma uticala na jednog mladog čoveka koji se našao u kandžama korupcije. U jednom momentu sam zastala i pomislila: "Ovde se ne radi o ekonomiji, ekologiji i politici. Ovde se radi o čistom zlu.". Ima u ovom delu elemenata svih, gorenavedenih sfera, ali najjači utisak na mene kao čitaoca ostavio je motiv zla. Njega je teško objasniti, ali ga je vrlo lako prepoznati, kako na ulici, u stvarnom životu, tako i u delima poput ovog. Ono je sveprožimajuće, vrlo duboko usađeno u naš način življenja, percipiranja sveta oko nas, ima ga u svakoj našoj pori i pukotini, i preti da nas navede da napravimo taj jedan korak napred ka ponoru iznad provalije na kojoj već predugo stojimo. 

U samom centru ovog romana je rudnik, ali nije to samo običan rudnik zamišljen pre čitanja. Rudnik je kamen spoticanja svih stanovnika Lugova. Rudnik je javna tajna, mesto o kom se ne priča. On je bio polazna tačka propadanja celog jednog mesta i jednog čoveka.

Kroz priču nas vodi Bogdan Banjac, koji sabira svoja sećanja u sanatorijumu. On nas vodi u lavirint istine (stvarne ili imaginarne), ne dajući nam mogućnost da iz njega izađemo. S obzirom na to da je proglašen ludim, njegova uloga nije da izigrava heroja, svakako je gubitnik. Sve vreme lutajući u prošlosti, on se priseća raznih likova i događaja koji su ostavili trag u njegovom životu. Od Beograda do Lugova i nazad, upoznajemo mnoštvo ljudi sa kojima je Bogdan bio u posrednom ili neposrednom kontaktu. I verujte mi, mnogima nećete verovati u pokušaju da pronađete pravu istinu, ali mislim da je to gotovo nemoguće. Moje viđenje je da je Majić istinu ostavio samo za sebe, a nama dao nekoliko mogućih rešenja, bez mogućnosti da bilo koje osporimo. Ono što je neosporno je činjenica da smo svakodnevno svi mi pomalo Bogdan Banjac- naterani da se pravimo ludi i zatvaramo oči pred istinom, zarad nekog višeg, samo nama znanog cilja. 

Ovo je definitivno, do sada, najneobičniji Majićev roman, ali je tema, kao i svaki put "ubola pravo u centar". Na koji god način da doživite i shvatite roman i poruku koju šalje, u njemu ćete pronaći mnoštvo vrlo popularnih tema današnjice. Sigurna sam da ćete se u jednom trenutku zapitati: "Da li su Lugovi moj grad?".

"U početku, bila je to samo praznina. Okean ravnodušnosti i besmisla. Trajanje koje je izgubilo značaj jer su nestala očekivanja. A onda su, kako je vreme ispunjavalo pukotine, počinjala da se roje pitanja. Da li je baš sve podložno stihiji? Da li je zaista ono što deli postojanje od večite tmine samo neka od milijardi kosmičkih slučajnosti."

***

Bonus video:

Lisice, Kengur i Neli

Možda naslov navodi na pomisao da ću u ovom blogu da podelim svoje utiske o priči za decu, istina je drugačije. Doduše, premijerno prikazivanje domaće serije Lisice (2002) i domaćeg filma Kad porastem biću Kengur (2004) za moju generaciju se poklapa sa ulaskom u pubertet, tako da su ova dva ostvarenja deo našeg detinjstva. 

A Neli—tema ovog teksta—drugi roman Ivana Tokina, objavljen 2019, me po atmosferi  i likovima umnogome podseća na gorepomutu seriju i film, otuda naslov. 

Ako bi trebalo da odaberem jednu reč koja najbolje opisuje roman, rekla bih - urbano, metropolski na beogradski način. Slično Lisicama i Kenguru, Beograd nije samo lokacija na kojoj se odvija radnja romana Neli, Beograd je lik u knjizi.

A likova ima dosta. Pored Neli, glavne junakinje, tu je i ekipa - Marko, Mario, Darko, Sofija i Nemanja, nekoliko sporednjih likova i jedan pas. Tokin ih je spojio ali nas uverio da je to učinila slučajnost ili sudbina. Učinio ih je grupom u kojoj se svi osećaju ugodno da budu ''zajedno sami''. 

Neli je roman o ljubavi. Čitajući svedočimo rađanju romantične ljubavi, ljubavi prema psu, prijateljskoj ljubavi već izgrađenoj ali osuđenoj na krah iz kog umesto pepela ostaje plodno tlo, ljubavi prema brodu ili bar građenju istog. Ove ljubavi su intenzivne, direktne, nekad bolne, ali ljubavi koje ne podrazumevaju, ne očekuju i na kraju razumeju. 

Još jedna reč me je—moram priznati—pratila tokom čitanja, a to je - kliše. Recimo, Sofijin stan—nešto poput studio stanova iz američkih filmova o kojima smo svi sanjali (ili je to bar moja čežnja)—pojedini dijalozi, tuče, pa deo kad Neli izlazi iz kupatila sa peškirom oko glave, u donjem vešu i majici, i uzima šolju sa kafom. Ne mislim da to slabi roman, ali sam nekoliko puta prevrnula očima i kao, ma daj.

I pored toga, knjiga je dobra. Ugnezdila mi se na rukama; nisam htela da je pustim. 

Tokin je odličan pripovedač. Ne opterećuje tekst interpunkcijama, ali sve vam je jasno: ko je rekao, kako je rekao, šta oseća. On određuje tempo čitanja. Kad njegovi likovi daju gas, čitalac sledi. Preko nekih pasusa se bukvalno preleti ali se ništa ne izostavlja, svaka reč se upije i onda - uh, ček' malo da odmorim. 

Muzika je takođe važan deo romana. Blek sabat i Bouvi, Prodidži i ''neki Italijan iz 70ih'' su samo deo plejliste koja služi ne da bi se tišina izbegla već obogatila. Muzika govori umesto likova kada oni to ne mogu ili ne žele, ili dopunjuje rečeno/urađeno/neizbežno. 

U knjizi se pojavljujemo i mi, čitaoci. Tokin nam se obraća u jednini. Time stvara prostor intime, sigurnosti i slobode za sve. 

*

Ivana Tokina sam otkrila tokom studija. Upijala sam njegove kolumne. Smatram ga jednim od najznačajnijih savremenih autora predstavnika umetnosti primećivanja. Svakodnevica opisana Tokinovim rečima je zasluženo u kategoriji najlepše u digitalnom prostoru i među koricama knjiga i časopisa.

Nase nove autorke, deo treći

Pozdrav svima, Kulturlama ovde!

Stigla je jesen, sa njom mnogo toga lepog - rapsodija boja, prijatni sunčani dani, venčanja... Grožđe, šljive, bundeve... Vade se čizme i šareni džemperi za hladne oktobarske večeri... Uskoro će početi i Sajam knjiga 2023, čemu se mi neizmerno radujemo... 

A među lepim događajima, srećni smo što možemo da podelimo sa vama vest da se naša mala, ali lepa i višestruko talentovana kreativna zajednica proširila za još tri nove autorke. 

Zanimljivost koju možete primetiti, ako nas pratite redovno, jeste koliko sve naše autorke pišu svojim, autentičnim stilom. Svaka od njih ima tu samo svoju svetlost i boje koje se preliju kroz njihove reči. Ono što Kulturlama ceni i voli je upravo ta jedinstvenost, iskrenost najpre prema sebi, ali i svetu, posebno jer živimo u društvu koje izuzetno želi da nas ugura u neke kalupe. 

Malo je smešno, kad pomislim sad, kako kad na primer hoćemo nekoga da okaraktetišemo kao "ne baš najbistriji potok u planini", mi nekad kažemo ono "gura trougao u kockicu", aludirajući na dečiju, svima dobro poznatu igračku. Ali u slučaju Kulturlame, to se može tumačiti na potpuno drugi način, tako da:

Hvala što ste krugovi, kockice, trouglovi i zvezdice koje ne date da vas silom ubace u neke okvire. Hvala što razumete da svaki oblik može i ima slobodu da sebi napravi okvir u kojem mu je lepo. Hvala što ste hrabri da budete svoje iskreno ja. ♥

U redovima koji slede, upoznaćete se malo sa naše nove tri autorke. 

Drage koleginice, raskomotite se, ne morate se izuvati, turili smo dzezvu za kafu, ratluk je na stolu.

Ime: Anđelija Stojković ♥
Datum rođenja: 1991
Školovanje: Završila novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
Interesovanja: Čita, crta, radi, peva (ali loše), ćakula, razmatra politička politička kretanja.
Voli: ...da se izležava, da pije kafu, druži se.
Ne voli: Budale, kao ni temperaturu iznad 33 stepena.
Jedna od omiljenih knjiga: "Frankenštajn" Meri Šeli, "Sto godina samoće" Gabrijel Garsija Markes i "Sitnice koje život znače" Lorenco Marone.
Omiljena kafa: Gorka (bez šećera) i jaka.
Omiljeno mesto za čitanje: Krevet, fotelja, ležaljka na plaži.

Ime: Marija Marković ♥
Datum rođenja: 12.02.1990.
Školovanje: Fakultet organizacionih nauka
Interesovanja: Planinarenje, zvučna terapija, uzgoj koza (nadam se jednog dana).
Voli: Gabi Novak, dulečnjak (babina pita iz Gruže), konje.
Ne voli: Košpicu iz štrudle od višanja i bajstendere.
Jedna od omiljenih knjiga: Zid, Marlen Haushofer
Omiljena kafa: Uvek turska, ili politički korektno domaća.
Omiljeno mesto za čitanje: Voz.

Ime: Milica Barać ♥
Datum rođenja: 29.10.1992.
Školovanje: Diplomirana novinarka, master komunikološkinja
Interesovanja: Baštovantsvo, pisanje, čitanje, putovanja.
Voli: Putovanja, književnost, špansku kinematografiju, kafu, cimet, sarmu i miris ljubičica.
Ne voli: Rutinu, okolišanje, dosadne razgovore i ljude koji vole samo sebe.
Jedna od omiljenih knjiga: Mogu da suzim izbor na top 5. Hari Poter i zatvorenik iz Askabana, Gordost i predrasuda, Put do kuće svakog jutra sve je duži, Porodica, Otelo.
Omiljena kafa: Svaka kafa je dobra kafa, ali recimo da je dobro napravljen kapučino moj favorit.
Omiljeno mesto za čitanje: Krevet, voz i ljuljaška.

Otpor pukom prihvatanju - Horror Vacui Staše Aras

Bude me zvona. Opet jugo. Kroz prozor vidim komadić zgusnute bjeline i slušam zvona iz grada. Nedjelja.

Evropsko prvenstvo u fudbalu, dalmatinski gradić u jeku leta, kriza vlade, izostanak menstruacije, abortus prećutan mužu. Moglo bi se reći da će nam roman doneti napetu radnju, ali dešava se nešto sasvim suprotno - već na prvim stranicama pripovedačica nas uvodi u jedan on najintimnijih razgovora - razgovor sa samom sobom. Ona je na raskršću između sebe i sveta, između onoga šta je trebala da postane i onoga šta je, ona je sve što smo mi same i ono čega se plašimo da ćemo o sebi saznati.

Meditativna proza Staše Aras u romanu Horror Vacui donosi nam priču o ženi koja se, usled ne toliko nepredvidivih životnih okolnsti, našla u situaciji gde će morati da se suoči sa sobom i da duboko promisli o životu koji je izabrala. Ništa poput velikog preokreta se u ovom romanu neće dogoditi, ali će nam pripovedačica dati mnogo više. Kroz njen unutrašnji monolog, koji jedino kao takav može biti necenzurisan, otkrivamo mikrokosmos u kome je nestalo bliskosti u braku, nacija gubi razum tražeći identitet u vatrenom praćenju fudbalskog prvenstva, časne sestre šapuću o zlodusima, a žene svijet gledaju kroz špijunku. Prateći taj svoj unutrašnji glas, pripovedačica odlučuje da ode u manje primorsko mesto, u staru porodičnu kamenu kuću. Tu osluškuje zvuk vetra kroz stare zidove, ujutru skuva sebi kafu i ispija je na stepeništu, gleda u hibiskus, odlazi na kupanje ili ne odlazi, kako joj telo kaže. Prati njega i ritam koji samo praznina (vacui) može da donese. 

Staša Aras nas kroz ovu meditativnu belešku ne uvodi samo u svet intime svoje junakinje, već i u otpor koji je na momente tih i pasivan, a na momente odsečan i nužan, i koji jedino kao takav može da pruži neostrašćenu kritiku društva. U tekst se upliću likovi drugih žena: časne sestre, šjora Jele, baka i mama kojih više nema, komšinica sa kojom u kratkim dijalozima ili samo klimanjem glave deli svoje stavove prema učmalosti sredine. Sve te žene stopiće se u jednu, arhetipsku, nama sa ovih prostora dobro poznatu, za koju ćemo se zapitati da li zaista ima izbore, da li je zaista ikada finansijski nezavisna, da li je ikada zaista slobodna. 

Znam da se žene poput ove šjore Jele što dane provodi sjedeći na ulici nikada za svoga života nisu okupale u moru. Život su provele u crnilu u svojoj kući i svojoj ulici dugačkoj najviše pedeset metara. Kraće od puškometra. Nastanjivale su svoje kamene nastambe, svakoga dana kuhale, “gojile dicu” i pretvarale se u suhi čokot.

Knjiga je podeljena poglavljima od kojih su neka lirskih naslova, dok većina nosi nazive utakmica tokom aktuelnog prvenstva u fudbalu (Engleska - Wales, Hrvatska - Češka). Autorka nas ovim izborom sučeljava sa banalnošću svakodnevnice, kolektivnim slepilom i potrebom pojedinca, uključujući i samu junakinju, da se ipak nekako uklopi, iako je fudbal u biti i ne zanima. Izborom ovakvih naslova, ona još jače naglašava kontrast između onoga što se odigrava oko junakinje i onoga što je u njoj samoj. Taj kontrast razviće ideju o buntu, o pobuni protiv odustajanja i pukog prihvatanja.

Samo da osjećam. Samo da ne postanem ravnodušna, nezainteresirana pojava na dvije noge. Otići ću na kupanje. Otići ću večeras u gradić, nalakirati ću nokte crvenim lakom. Otići ću negde gdje se pleše.

Horror Vacui priča je o jednoj od nas. Priča o teskobi, preispitivanju odluka, prećutkivanju, uzimanju stvari u svoje ruke, nenameravanim otporima koji dolaze kao jedini izlaz, u propitivanju sebe kao neodvojivog dela ljudske vrste. Ovo je priča o Ženi i praznini, ili o Ženi i vremenu, što me je tokom čitanja stalno vraćalo na roman (i film) Sati, Majkla Kaningema i čuvene Virdžinijine reči: Među nama uvek godine. Uvek godine … Uvek sati.

*

U tijelu danas osećam nelagodu. Možda nisam jučer trebala plivati. Donji dio leđa i trbuha kao da su povezani hladnom maramom i stisnuti. Ležim pokrivena dekom svjesna da negde vani vrijeme leti i razbacuje se. Trube automobili, ljeto šlajfa po užarenom asfaltu, dijele se svjedodžbe, sklapaju ugovori, varaju muževi, krade se, putuje, žvaće, šverca, netko sjedi i hladi se lepezom. Ja ležim u svojoj kući ukopana, kao u katakombi, pokrivena dekom, i nisam ni tužna, ni usamljena.

Staša Aras je književnica i profesorka hrvatskog jezika. Objavila je tri zbirke poezije - Takve se stvari događaju ljudima (Algoritam 2014.), Nedolično i vrijedno spomena (Durieux 2015.) i Premještanja (Hena 2020.), knjige kratkih priča Meke granice (Algoritam 2015.) i 12 pred zidom (Sandorf 2020), kao i roman Horror Vacui (Treći trg 2020, Hena 2021) koji je 2022. godine bio u najužem izboru za nagradu Meša Selimović.