Iskreno verujem da su mnogima, uključujući i mene, posebno u nekim teškim momentima, pale na pamet misli poput:
"Šta bi bilo da sam učinio drugačije tad?"
"Da sam rekao...?"
"Da nisam izašla iz kuće taj dan?"
"Da sam umesto levo, skrenula desno?"
"Da sam ga poljubila kad sam imala šansu?"
"Da sam otišao i da nisam prešao preko toga?"
"Da sam popustio?"
"Da se nisam javio na telefon?"
da sam...
da nisam...
možda...
da nije...
da jeste...
i tako dalje...
Knjiga koja ce vam dati mogućnost da pronadjete odgovor na ova pitanja je "Ponoćna biblioteka".
Šetajući se neobavezno, sa namerom da "ubijem" pola sata vremena, ušla sam u Lagunu. Za nekoga ko je knjiški moljac, otići na pola sata, sat u knjižaru je uvek opcija za kvalitetno trošenje vremena. Bolje nego sesti u kafić, ali sa rizikom da - i ako imate verovatno više nego dovoljno knjiga na čekanju za čitanje kod kuće - potrošite 4,5 puta više nego što biste dali na jednu kafu. Ah, proklestvo ljubavi prema knjigama!
I ako se kaže da se knjigama ne sudi po koricama, lično ipak verujem da postoji neka čarolija koja se desi kad se naše oči susretnu da nekom knjigom i njenim naslovom. Kao da se upali neka iskra u nama i ruka sama kreće prema knjizi. Tako je bilo i sa Ponoćnom bibliotekom.
Ponoćna biblioteka je jedno posebno mesto, poseban univerzum. Ona nastaje, ali i nestaje za i od pojedinca kome ona postane u nekom trenutku potrebna. Ne postoje dve iste. One se rađaju iz nečijeg ličnog univerzuma. One sadrže nebrojeno mnogo knjiga od kojih je svaka čuvar zasebnih, jedinstvenih stvarnosti. Vaših stvarnosti. Jedna od tih knjiga je vaš život, onaj koji sada živite. A ostale? Ostale knjige su svi oni mogući životi koje ste mogli živeti da ste na ona gorenavedena pitanja odgovorili drugačije nego što jeste.
Zvuči primamljivo zar ne? Mogli biste odabrati drugu profesiju, mogli biste se spasti neke jako loše veze koja vas je naizgled trajno povredila. Mogli biste reći nekome da taj dan ostane kod kuće i tako im spasti život. Mogućnosti su beskrajne! Svi ti scenariji koje ste kreirali u svojim glavama, razmotavali kao jedno mentalno klupko, kao film koji pustite pred spavanje bi mogli postati stvarni.
No, kao i u svim pričama koje se dotaknu bilo kakvog menjanja prošlosti postoje i brojni rizici. Nakon egzaltiranog nizanja svih tih divnih ideja o prilikama da se život preoblikuje u nešto bolje sa ne jednom, nego bezbroj drugih šansi, kao hladan tuš vas zatekne misao da samo promenom jedne stvari, promeni se i mnogo drugih i to ne sve vašom voljom. Setite se da postoji "efekat leptira".
I onda dolazi racionalni momenat koji smiri otkucaje srca, uspori misli i shvati da nije sve baš tako jednostavno kao što izgleda. Setite se da na svetu, koliko god se desilo da se nekada osetite usamljeno, ipak niste sami. Sve i svi smo povezani.
Shvatimo i da nije dovoljno promeniti jednu stvar, neku vanjsku stvar, odabir. Na prvom mestu je bitno promeniti sebe. Ako ne promenimo sebe, onda taj život koji kreiramo nećemo do kraja osećati kao svoj. Biće to kao da smo se uvukli u tuđu kožu, jer smo verovali da je tom nekom drugom bolje. Zapravo je najbitnije svaku promenu istinski osvestiti najpre u sebi, a zatim dopustiti da ona zrači iz nas i da svojom svetlošću obasja naš univerzum. Jedino tako možemo naš život osetiti kao zaista naš.
Jedna osoba mi je jednom prikom rekla nešto što i danas pamtim jer je jedna velika životna istina:
"Čoveka menja ili velika sreća ili velika tuga.". Na to sam se nadovezala da ipak tuga ima jači efekat, jer svako sećanje na sreću nije opet sreća, ali svako sećanje na tugu je opet tuga. No i sva naša loša iskustva su bitna, ona nas čeliče, koliko god neka nam bila potpuno neprihvatljiva u trenutcima kad se dešavaju.
Kako se gradi mišić? Tako što vežbaš, i vežbaš, i dobiješ upalu mišića što je zapravo povreda na mišiću. Onda se povreda zaceli tako što se nadogradi mišić. I mi jačamo, oblikujemo se.
Zamislite, hipotetički, život nekoga ko nikada ništa loše, stresno nije iskusio. Da li ta osoba zapravo zna i prepoznaje šta je prava sreća, ako nema s čime da uporedi? Šta tu osobu motiviše da se bori? Šta kad se desi prva neka minorna loša stvar? I ako nam često izgleda nefer i nepravedno, niko nam nije obećao život bez boli, ovakvih ili onakvih.
No, kao Nora koja je glavni lik u ovoj knjizi, nekada ljudi ne mogu sami. Sećate se, svi smo povezani? Nekad je jedan razgovor dovoljan da neko ugleda svetlost i tračak nade, da je ipak vredno da se živi, da se krene opet... Da se gradi mišić! Nije sramota tražiti pomoć. Treba hrabrosti za to, da, ali upravo to kad se pita za pomoć je znak da se niste predali, da razumete da nešto nije u redu, ali da vam treba neko da sa vama osvesti problem.
Uvek može da se nađe rešenje. Čak i ako mislite da ne može, ništa vas ne košta da probate. Mislim, vi ste svakako već odlučili da završite sa svime, pa šta ima da izgubite? Apsolutno ništa. Ne pravite trajne odluke na osnovu trenutnih raspoloženja. Nije svaki dan isti. Nije ni jedan dan isti. Ne morate ni vi biti isti, ali život se menja sad.
Pridružite se Nori u njenom istraživanju ponoćne biblioteke. Kroz Norino otkrivanje nje i svih njenih realnosti, otkrićete i vaše svopstvene. Odgovori su tu, samo treba otvoriti oči, srce i um. Kroz te odgovore shvatićete da mnogo toga u našem životu, i ako ne deluje isprva tako, se događa baš onako kako treba, ali i da imate moć da sve promenite iz korena ukoliko vam se vaše "sad" ne dopada.
***
Autor knjige "Ponoćna biblioteka" je Met Hejg (Matt Heig). Hejg je engleski pisac i novinar, rođen 1975. godine. U Vulkanu možete pronaći više naslova od ovog pisca. Piše fikciju i ne-fikciju i njegove knjige su, posebno ne-fikcija, u velikoj meri inspirisane njegovim ličnim izazovima mentalnim zdravljem, anksioznošću i nervnim slomom koji je doživeo u 24oj godini. Sa ženom i dvoje dece živi u Brigtonu i oba deteta je školovao od kuće. Deklariše se kao ateista, ali ističe da su njegova jedina religija knjige, a biblioteka njegov hram.
Нема коментара:
Постави коментар