Rudnik, sve ono što se (nije) desilo

 Znate ono kada mislite da ste shvatili poentu knjige koju čitate, a negde na polovini vam se jasno kao dan javi misao da ste potpuno promašili temu? Upravo to mi se dogodilo dok sam, kao mahnita, čitala roman "Rudnik", Miodraga Majića, sudije Apelacionog suda u Beogradu i jednog, žargonski rečeno, velikog "cara" među nama, običnim smrtnicima. Tako sam na početku knjige mislila da čitam nešto na temu loše ekološke i ekonomske situacije, koja je veoma uticala na jednog mladog čoveka koji se našao u kandžama korupcije. U jednom momentu sam zastala i pomislila: "Ovde se ne radi o ekonomiji, ekologiji i politici. Ovde se radi o čistom zlu.". Ima u ovom delu elemenata svih, gorenavedenih sfera, ali najjači utisak na mene kao čitaoca ostavio je motiv zla. Njega je teško objasniti, ali ga je vrlo lako prepoznati, kako na ulici, u stvarnom životu, tako i u delima poput ovog. Ono je sveprožimajuće, vrlo duboko usađeno u naš način življenja, percipiranja sveta oko nas, ima ga u svakoj našoj pori i pukotini, i preti da nas navede da napravimo taj jedan korak napred ka ponoru iznad provalije na kojoj već predugo stojimo. 

U samom centru ovog romana je rudnik, ali nije to samo običan rudnik zamišljen pre čitanja. Rudnik je kamen spoticanja svih stanovnika Lugova. Rudnik je javna tajna, mesto o kom se ne priča. On je bio polazna tačka propadanja celog jednog mesta i jednog čoveka.

Kroz priču nas vodi Bogdan Banjac, koji sabira svoja sećanja u sanatorijumu. On nas vodi u lavirint istine (stvarne ili imaginarne), ne dajući nam mogućnost da iz njega izađemo. S obzirom na to da je proglašen ludim, njegova uloga nije da izigrava heroja, svakako je gubitnik. Sve vreme lutajući u prošlosti, on se priseća raznih likova i događaja koji su ostavili trag u njegovom životu. Od Beograda do Lugova i nazad, upoznajemo mnoštvo ljudi sa kojima je Bogdan bio u posrednom ili neposrednom kontaktu. I verujte mi, mnogima nećete verovati u pokušaju da pronađete pravu istinu, ali mislim da je to gotovo nemoguće. Moje viđenje je da je Majić istinu ostavio samo za sebe, a nama dao nekoliko mogućih rešenja, bez mogućnosti da bilo koje osporimo. Ono što je neosporno je činjenica da smo svakodnevno svi mi pomalo Bogdan Banjac- naterani da se pravimo ludi i zatvaramo oči pred istinom, zarad nekog višeg, samo nama znanog cilja. 

Ovo je definitivno, do sada, najneobičniji Majićev roman, ali je tema, kao i svaki put "ubola pravo u centar". Na koji god način da doživite i shvatite roman i poruku koju šalje, u njemu ćete pronaći mnoštvo vrlo popularnih tema današnjice. Sigurna sam da ćete se u jednom trenutku zapitati: "Da li su Lugovi moj grad?".

"U početku, bila je to samo praznina. Okean ravnodušnosti i besmisla. Trajanje koje je izgubilo značaj jer su nestala očekivanja. A onda su, kako je vreme ispunjavalo pukotine, počinjala da se roje pitanja. Da li je baš sve podložno stihiji? Da li je zaista ono što deli postojanje od večite tmine samo neka od milijardi kosmičkih slučajnosti."

***

Bonus video:

Lisice, Kengur i Neli

Možda naslov navodi na pomisao da ću u ovom blogu da podelim svoje utiske o priči za decu, istina je drugačije. Doduše, premijerno prikazivanje domaće serije Lisice (2002) i domaćeg filma Kad porastem biću Kengur (2004) za moju generaciju se poklapa sa ulaskom u pubertet, tako da su ova dva ostvarenja deo našeg detinjstva. 

A Neli—tema ovog teksta—drugi roman Ivana Tokina, objavljen 2019, me po atmosferi  i likovima umnogome podseća na gorepomutu seriju i film, otuda naslov. 

Ako bi trebalo da odaberem jednu reč koja najbolje opisuje roman, rekla bih - urbano, metropolski na beogradski način. Slično Lisicama i Kenguru, Beograd nije samo lokacija na kojoj se odvija radnja romana Neli, Beograd je lik u knjizi.

A likova ima dosta. Pored Neli, glavne junakinje, tu je i ekipa - Marko, Mario, Darko, Sofija i Nemanja, nekoliko sporednjih likova i jedan pas. Tokin ih je spojio ali nas uverio da je to učinila slučajnost ili sudbina. Učinio ih je grupom u kojoj se svi osećaju ugodno da budu ''zajedno sami''. 

Neli je roman o ljubavi. Čitajući svedočimo rađanju romantične ljubavi, ljubavi prema psu, prijateljskoj ljubavi već izgrađenoj ali osuđenoj na krah iz kog umesto pepela ostaje plodno tlo, ljubavi prema brodu ili bar građenju istog. Ove ljubavi su intenzivne, direktne, nekad bolne, ali ljubavi koje ne podrazumevaju, ne očekuju i na kraju razumeju. 

Još jedna reč me je—moram priznati—pratila tokom čitanja, a to je - kliše. Recimo, Sofijin stan—nešto poput studio stanova iz američkih filmova o kojima smo svi sanjali (ili je to bar moja čežnja)—pojedini dijalozi, tuče, pa deo kad Neli izlazi iz kupatila sa peškirom oko glave, u donjem vešu i majici, i uzima šolju sa kafom. Ne mislim da to slabi roman, ali sam nekoliko puta prevrnula očima i kao, ma daj.

I pored toga, knjiga je dobra. Ugnezdila mi se na rukama; nisam htela da je pustim. 

Tokin je odličan pripovedač. Ne opterećuje tekst interpunkcijama, ali sve vam je jasno: ko je rekao, kako je rekao, šta oseća. On određuje tempo čitanja. Kad njegovi likovi daju gas, čitalac sledi. Preko nekih pasusa se bukvalno preleti ali se ništa ne izostavlja, svaka reč se upije i onda - uh, ček' malo da odmorim. 

Muzika je takođe važan deo romana. Blek sabat i Bouvi, Prodidži i ''neki Italijan iz 70ih'' su samo deo plejliste koja služi ne da bi se tišina izbegla već obogatila. Muzika govori umesto likova kada oni to ne mogu ili ne žele, ili dopunjuje rečeno/urađeno/neizbežno. 

U knjizi se pojavljujemo i mi, čitaoci. Tokin nam se obraća u jednini. Time stvara prostor intime, sigurnosti i slobode za sve. 

*

Ivana Tokina sam otkrila tokom studija. Upijala sam njegove kolumne. Smatram ga jednim od najznačajnijih savremenih autora predstavnika umetnosti primećivanja. Svakodnevica opisana Tokinovim rečima je zasluženo u kategoriji najlepše u digitalnom prostoru i među koricama knjiga i časopisa.

Nase nove autorke, deo treći

Pozdrav svima, Kulturlama ovde!

Stigla je jesen, sa njom mnogo toga lepog - rapsodija boja, prijatni sunčani dani, venčanja... Grožđe, šljive, bundeve... Vade se čizme i šareni džemperi za hladne oktobarske večeri... Uskoro će početi i Sajam knjiga 2023, čemu se mi neizmerno radujemo... 

A među lepim događajima, srećni smo što možemo da podelimo sa vama vest da se naša mala, ali lepa i višestruko talentovana kreativna zajednica proširila za još tri nove autorke. 

Zanimljivost koju možete primetiti, ako nas pratite redovno, jeste koliko sve naše autorke pišu svojim, autentičnim stilom. Svaka od njih ima tu samo svoju svetlost i boje koje se preliju kroz njihove reči. Ono što Kulturlama ceni i voli je upravo ta jedinstvenost, iskrenost najpre prema sebi, ali i svetu, posebno jer živimo u društvu koje izuzetno želi da nas ugura u neke kalupe. 

Malo je smešno, kad pomislim sad, kako kad na primer hoćemo nekoga da okaraktetišemo kao "ne baš najbistriji potok u planini", mi nekad kažemo ono "gura trougao u kockicu", aludirajući na dečiju, svima dobro poznatu igračku. Ali u slučaju Kulturlame, to se može tumačiti na potpuno drugi način, tako da:

Hvala što ste krugovi, kockice, trouglovi i zvezdice koje ne date da vas silom ubace u neke okvire. Hvala što razumete da svaki oblik može i ima slobodu da sebi napravi okvir u kojem mu je lepo. Hvala što ste hrabri da budete svoje iskreno ja. ♥

U redovima koji slede, upoznaćete se malo sa naše nove tri autorke. 

Drage koleginice, raskomotite se, ne morate se izuvati, turili smo dzezvu za kafu, ratluk je na stolu.

Ime: Anđelija Stojković ♥
Datum rođenja: 1991
Školovanje: Završila novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
Interesovanja: Čita, crta, radi, peva (ali loše), ćakula, razmatra politička politička kretanja.
Voli: ...da se izležava, da pije kafu, druži se.
Ne voli: Budale, kao ni temperaturu iznad 33 stepena.
Jedna od omiljenih knjiga: "Frankenštajn" Meri Šeli, "Sto godina samoće" Gabrijel Garsija Markes i "Sitnice koje život znače" Lorenco Marone.
Omiljena kafa: Gorka (bez šećera) i jaka.
Omiljeno mesto za čitanje: Krevet, fotelja, ležaljka na plaži.

Ime: Marija Marković ♥
Datum rođenja: 12.02.1990.
Školovanje: Fakultet organizacionih nauka
Interesovanja: Planinarenje, zvučna terapija, uzgoj koza (nadam se jednog dana).
Voli: Gabi Novak, dulečnjak (babina pita iz Gruže), konje.
Ne voli: Košpicu iz štrudle od višanja i bajstendere.
Jedna od omiljenih knjiga: Zid, Marlen Haushofer
Omiljena kafa: Uvek turska, ili politički korektno domaća.
Omiljeno mesto za čitanje: Voz.

Ime: Milica Barać ♥
Datum rođenja: 29.10.1992.
Školovanje: Diplomirana novinarka, master komunikološkinja
Interesovanja: Baštovantsvo, pisanje, čitanje, putovanja.
Voli: Putovanja, književnost, špansku kinematografiju, kafu, cimet, sarmu i miris ljubičica.
Ne voli: Rutinu, okolišanje, dosadne razgovore i ljude koji vole samo sebe.
Jedna od omiljenih knjiga: Mogu da suzim izbor na top 5. Hari Poter i zatvorenik iz Askabana, Gordost i predrasuda, Put do kuće svakog jutra sve je duži, Porodica, Otelo.
Omiljena kafa: Svaka kafa je dobra kafa, ali recimo da je dobro napravljen kapučino moj favorit.
Omiljeno mesto za čitanje: Krevet, voz i ljuljaška.

Otpor pukom prihvatanju - Horror Vacui Staše Aras

Bude me zvona. Opet jugo. Kroz prozor vidim komadić zgusnute bjeline i slušam zvona iz grada. Nedjelja.

Evropsko prvenstvo u fudbalu, dalmatinski gradić u jeku leta, kriza vlade, izostanak menstruacije, abortus prećutan mužu. Moglo bi se reći da će nam roman doneti napetu radnju, ali dešava se nešto sasvim suprotno - već na prvim stranicama pripovedačica nas uvodi u jedan on najintimnijih razgovora - razgovor sa samom sobom. Ona je na raskršću između sebe i sveta, između onoga šta je trebala da postane i onoga šta je, ona je sve što smo mi same i ono čega se plašimo da ćemo o sebi saznati.

Meditativna proza Staše Aras u romanu Horror Vacui donosi nam priču o ženi koja se, usled ne toliko nepredvidivih životnih okolnsti, našla u situaciji gde će morati da se suoči sa sobom i da duboko promisli o životu koji je izabrala. Ništa poput velikog preokreta se u ovom romanu neće dogoditi, ali će nam pripovedačica dati mnogo više. Kroz njen unutrašnji monolog, koji jedino kao takav može biti necenzurisan, otkrivamo mikrokosmos u kome je nestalo bliskosti u braku, nacija gubi razum tražeći identitet u vatrenom praćenju fudbalskog prvenstva, časne sestre šapuću o zlodusima, a žene svijet gledaju kroz špijunku. Prateći taj svoj unutrašnji glas, pripovedačica odlučuje da ode u manje primorsko mesto, u staru porodičnu kamenu kuću. Tu osluškuje zvuk vetra kroz stare zidove, ujutru skuva sebi kafu i ispija je na stepeništu, gleda u hibiskus, odlazi na kupanje ili ne odlazi, kako joj telo kaže. Prati njega i ritam koji samo praznina (vacui) može da donese. 

Staša Aras nas kroz ovu meditativnu belešku ne uvodi samo u svet intime svoje junakinje, već i u otpor koji je na momente tih i pasivan, a na momente odsečan i nužan, i koji jedino kao takav može da pruži neostrašćenu kritiku društva. U tekst se upliću likovi drugih žena: časne sestre, šjora Jele, baka i mama kojih više nema, komšinica sa kojom u kratkim dijalozima ili samo klimanjem glave deli svoje stavove prema učmalosti sredine. Sve te žene stopiće se u jednu, arhetipsku, nama sa ovih prostora dobro poznatu, za koju ćemo se zapitati da li zaista ima izbore, da li je zaista ikada finansijski nezavisna, da li je ikada zaista slobodna. 

Znam da se žene poput ove šjore Jele što dane provodi sjedeći na ulici nikada za svoga života nisu okupale u moru. Život su provele u crnilu u svojoj kući i svojoj ulici dugačkoj najviše pedeset metara. Kraće od puškometra. Nastanjivale su svoje kamene nastambe, svakoga dana kuhale, “gojile dicu” i pretvarale se u suhi čokot.

Knjiga je podeljena poglavljima od kojih su neka lirskih naslova, dok većina nosi nazive utakmica tokom aktuelnog prvenstva u fudbalu (Engleska - Wales, Hrvatska - Češka). Autorka nas ovim izborom sučeljava sa banalnošću svakodnevnice, kolektivnim slepilom i potrebom pojedinca, uključujući i samu junakinju, da se ipak nekako uklopi, iako je fudbal u biti i ne zanima. Izborom ovakvih naslova, ona još jače naglašava kontrast između onoga što se odigrava oko junakinje i onoga što je u njoj samoj. Taj kontrast razviće ideju o buntu, o pobuni protiv odustajanja i pukog prihvatanja.

Samo da osjećam. Samo da ne postanem ravnodušna, nezainteresirana pojava na dvije noge. Otići ću na kupanje. Otići ću večeras u gradić, nalakirati ću nokte crvenim lakom. Otići ću negde gdje se pleše.

Horror Vacui priča je o jednoj od nas. Priča o teskobi, preispitivanju odluka, prećutkivanju, uzimanju stvari u svoje ruke, nenameravanim otporima koji dolaze kao jedini izlaz, u propitivanju sebe kao neodvojivog dela ljudske vrste. Ovo je priča o Ženi i praznini, ili o Ženi i vremenu, što me je tokom čitanja stalno vraćalo na roman (i film) Sati, Majkla Kaningema i čuvene Virdžinijine reči: Među nama uvek godine. Uvek godine … Uvek sati.

*

U tijelu danas osećam nelagodu. Možda nisam jučer trebala plivati. Donji dio leđa i trbuha kao da su povezani hladnom maramom i stisnuti. Ležim pokrivena dekom svjesna da negde vani vrijeme leti i razbacuje se. Trube automobili, ljeto šlajfa po užarenom asfaltu, dijele se svjedodžbe, sklapaju ugovori, varaju muževi, krade se, putuje, žvaće, šverca, netko sjedi i hladi se lepezom. Ja ležim u svojoj kući ukopana, kao u katakombi, pokrivena dekom, i nisam ni tužna, ni usamljena.

Staša Aras je književnica i profesorka hrvatskog jezika. Objavila je tri zbirke poezije - Takve se stvari događaju ljudima (Algoritam 2014.), Nedolično i vrijedno spomena (Durieux 2015.) i Premještanja (Hena 2020.), knjige kratkih priča Meke granice (Algoritam 2015.) i 12 pred zidom (Sandorf 2020), kao i roman Horror Vacui (Treći trg 2020, Hena 2021) koji je 2022. godine bio u najužem izboru za nagradu Meša Selimović. 

Afrička dolina Jadra - Ili knjiga zbog koje sam plakala

Ima ona priča, došla neka strana kompanija u Mačvu i rešila tamo da otvori rudnik da kopa "belu naftu". Naučnici rekli da to ništa ne valja i stručnim rečima rekli prvu od biblijskih pošasti, voda će se u krv pretvoriti. Dobro, nisu rekli krv, ali rekli su da kad se otrov izlije u reku i uđe u zemlju, nećemo moći da pijemo vodu, niti da jedemo ništa što se gaji na toj zemlji. A naveli su i poslednju pošast, ne baš u obliku smrti prvorođenčadi, već da će na jalovištima rudnika biti nedozvoljenih materija koje su nedozvoljene jer kad ih ljudi, posebno deca, udišu imaju ozbiljne zdravstvene probleme.

E, "Bili smo tako lepi" Imbolo Mbue priča jednu takvu priču u Kamerunu.

U Kosavi su imali te glavne pošasti.

Strana kompanija došla je na njihovu zemlju i bušila naftu, nafta se izlila u reku i zagadila njive, deca su počela da umiru, a kompanija je slala svoje predstavnike jednom na svakih osam nedelja da ih umiri, da im kaže da im je žao i da nije to ništa.

Knjiga počinje ovako: "Trebalo je da znamo da je kraj blizu. Kako smo mogli da ne znamo? Kada je iz neba krenula da lije kiselina i kad su reke pozelenele, trebalo je da znamo da će naša zemlja uskoro postati mrtva".

Priča govori o seljacima, koji nisu želeli da rade za kompaniju, hteli su da obrađuju svoje njive, o njihovoj decenijskoj borbi, strahovima, gubicima i stradanju.

Imbolo Mbue ispričala je priču o sprezi krupnog kapitala i države, o povezanosti kolonijalizma, globalizma i kapitalizma.

Knjiga govori i o tome kako neprijatelji ne dolaze samo iz neke daleke zemlje, kako ljudi koji su isti narod kao i mi mogu da nam budu neprijatelji, kako to što neko “naš” zameni kolonizatora ne znači da će biti bolji.

Pa da to ilustrijem citatima dece Kosave koja odrastaju 1980-ih, nane - bake devojčice Tule koja je glavni lik u knjizi koja se seća na svoje detinjstvo i pričom koju u 2020. priča Tulin drugar koji postaje deda.

"Predstavnici su rekli da će bušenje nafte našem selu doneti nešto što se zove 'civilizacija'. Jednog dana, rekli su predstavnici vlade, Kosava će imati nešto divno što se zove 'prosperitet'".

"Sve poslove su dobili ljudi dovedeni iz sela oko Bezama, ljudi čija su braća, stričevi, rođaci i saplemenici radili u vladinim kancelarijama i svakako su držali tajne sastanke i potpisivali tajanstvene dokumente, kako bi osigurali da taj prosperitet koji donosi nafta bude rezervisan samo za njihove porodice, klanove i plemena".

Nana o kolonizatorima: "Upoznali su nas sa novcem, ne zato što nam je bio potreban, već zato što smo morali da naučimo čemu to služi kako bi njima bilo lakše. Nametali su svog duha onima koje su mogli ubediti i sagradili crkvu u Lokundži, ne zato što bi nama koristila, nego zato što su želeli da verujemo da je naš duh zao, a naše ponašanje nemoralno. Želeli su da nas uključe u svoj svet, a mi smo morali da naučimo principe po kojima su oni živeli i da ih prihvatimo".

Tulin drugar o deci dece Kosave: "Ona ne govore sa svojom decom naš jezik. Govore samo engleski. Ona ne poštuju našeg duha. Kad se desi rođenje ili smrt ili venčanje, proslavljaju to na način naših nekadašnjih gospodara. Plešu na njihovu muziuku, kao da je naša samo nekakav prastari običaj koji treba poštovati".

Bilo je mnogo scena koje me podsećaju na sve naše pokvarene sisteme u kojima živimo i s kojima se srodimo, na korupciju, na bahatost vlasti, kao i na to da milioni ljudi pate svoje patnje, negde u samoći i ne preduzimaju zajedničku akciju.

Naraciju u knjizi vodi nekoliko likova različite dobi i različitih pogleda na svet. Pa je knjiga ispunjena dodatnim stvarima osim borbe za očuvanje sela Kosava - poput priča starih o kolonijalizmu, brige roditelja o deci, ženama koje su osuđene da zauvek ostanu same, pitanjima roditelja koji šalju svoju decu u inostranstvo, odnosima muškarca i žene, patrijarhalnim obrascima, pobuni koja je u nama, ali i o tome kako na ovoj jedinstvenoj planeti postoje paralelni svetovi.

Moram da priznam da je bilo i nekoliko sitnih delova koji su me zasmejali.

Knjigu vredi pročitati. Književnica manipuliše publikom, iza svakog neuspeha, iza svakog novog užasa piše o nadi, uvek se rađa nova nada, ali ako niste spremni na tužan kraj, ne uzimajte knjigu u ruke.

*Nemojte misliti da sam nesvesna da su prolivene suze i žrtvovani ljudi da bih se ja vozila autobusom ili automobilom, da moj telefon ne radi bez litijumske baterije, da ugalj koji se kopa da bih se grejala i imala struju ubija ljude. Svesna sam. Samo bih volela da stvorimo neki bolji svet.

Iznenađenje

Znate onu scenu iz "Otvorenih vrata" kad slave dan Aninog začeća, kad Cakana objašnjava kako će kad Bata stigne oni da se sakriju i viknu "Iznenađenje". 

Zamislite baš taj zvuk dok čitate "iznenađenje". 

Kada je na čitalačkom klubu "Čitanja i odgovori" odlučeno da se čita "Frankenštajn" Meri Šeli, pomislila sam "o, ne", ne volim horore i očekivala sam da će knjiga na mene da vikne baš to i takvo "iznenađenje", a to ne volim.

Knjiga je zapravo bila prijatno iznenađenje, možda bolje reći otkrovenje. I sada spada u red mojih omiljenih knjiga.

Ako se nadate da ćete čitajući "Frankenštajna" da osetite jezu, da čitate o komadanju, o ušivanju različitih delova ljudskih tela, detaljnim opisima zločina, ništa od toga nećete dobiti.

"Frankenštajn" je nešto sasvim drugo. Taj horor odvija se na nivou ljudske duše.

Knjiga postavlja pitanje odnosa nauke i etike, postavlja pitanje koje preispituje religiju, da li naš tvorac od nas može očekivati da budemo savršeni, pitanje samoće i pitanje intimnih patnji.

Delo je melodično, možete čak da zamislite muziku dok čitate, a jezik je lep, zastareo, ali nežan i topao.

Moj prvi utisak bio je, Frankenštajnovo čudovište uopšte ne izgleda kao džin sa šrafovima u glavi… O, pa on izgleda drugačije, o, pa on govori. O, pa čudovište nije bezumna masa.

Kada kažem pitanje odnosa etike i nauke, knjiga je pisana u vreme u industrijske revolucije i moraju se uzeti u obzir bojazni koje su ljudi imali od tehnološkog napretka tada, ali pitanje etike i nauke ostaje i danas, ono je svevremeno. Danas bi se ono možda moglo dovesti u kontekst veštačke inteligencije.

Pogled na tvorca i biće koje je kreirao je pitanje koje se nameće i u religiji. Bog očekuje da kao njegova tvorevina budemo dobri. I Frankenštajn očekuje od svog čudovišta, od svoje kreacije, da bude dobro. Ako se setite Boga iz Starog zaveta, on je prek i ljut, nepredvidiv, on se stalno ljuti na svoju kreaciju, na ljude, stalno su kažnjeni jer nisu dobri.

Tako se postavlja pitanje možemo li se kao ljudi igrati Boga. Jer i Frankenštajn je stalno ljut na svoju kreaciju, ona nije dovoljno dobra i on ne vidi sebe kao problem, on samo ima očekivanja.

Podnaslov knjige “Moderni Prometej” ukazuje na to kako je Prometej kažnjen jer je ukrao vatru sa Olimpa i dao je ljudima. Vatra je u mnogim kulturama simbol života, ili životne snage – “njegova vatra se ugasila”. Tako mislim da Frankenštajn na sebe gleda kao na Prometeja, jer ljudima daje život nakon smrti i zbog toga je kažnjen. 

U "Frankenštajnu" sam pronašla citate koji su me pogađali lično i duboko. Citate o prijateljstvu, o duši. Posle mnogo godina knjiga me navela da prepišem citate. Evo podeliću u neke sa vama.

“Razni događaji u životu ne menjaju se tako brzo kao ljudska osećanja.”

“Samoživ rad učinio me skučenim i uskogrudim dok tvoja plemenitost i ljubav nisu zagrejali i probudili moja čula.”

“Ništa ne pada tako teško čovekovoj duši kao velika i nagla promena.”

“Čak i kad našu ljubav nisu pobudile neke više osobine, naši drugovi iz detinjstva uvek imaju nad nama neku moć, koju retko kad može postići prijatelj koga kasnije sretnemo. Oni poznaju našu detinju narav koja se, ma kako da se docnije izmeni, nikad sasvim ne izgubi.”

“Dok sam uništavao njegove nade nisam zadovoljavao moje želje, koje su uvek ostajale isto onako strasne i vatrene. I dalje sam želeo ljubav i drugarstvo, a bio sam prezren.”

Dakle ako tražite krvave i sočne komade mesa, toga u knjizi nema, ali ako tražite preispitivanje granica, pitanje odnosa dela i tvorca, pitanja ko je tu čudovište, da li ljudski rod olako odbacuje, ko smo mi bez naših voljenih, na pravom ste mestu.

Nikada ne znaš šta se krije na policama

     Jedna od stvari na kojoj sam izuzetno zahvalna u životu je ta što sam odrasla u kući gde je oduvek postojala ljubav prema knjigama i pisanoj reči. Danas, jedna od rečenica koju često izgovorim je da je kuća bez knjiga prazna kuća. Ili, da se našalim malo na konto one čuvene pitalice "Kako Dara od Radojka?" - Kako kuća bez knjiga? Kod mene to ide do tih mera da kad hipotetički mislim o selidbi u neki drugi stan jednog dana,kao jedan od prvih problema iskače: "A kako ću sa knjigama?!". Šta ćete? Ljubav je to. Ima nekih koji nemaju takav odnos, pa je za njih knjiga samo objekat čiji sadržaj popiješ na eks i onda to postaje samo komad celuloze koji prosto ostaviš ili proslediš dalje.

     U jednom takvom ambijentu, kao što je ovaj moj knjigoljubački, tri ili četiri generacije su stalno dopunjavale police sa svojim knjigama. U jednom pogledu na police u mojoj kući, možete pratiti jedno svojevrsno modiranje i različite dizajnove korica knjiga. Deluje kao nekakva modna revija koja seže u sredinu 20. veka čak. 

     U jednom trenutku, diveći se šarenolikim policama, a bivajući u deficitu štiva za čitanje, jer - "O, moj bože, pročitala sam sve po kući, šta sad?!", palo mi je na pamet da to možda i nije ispravan zaključak. I tako sam počela da češljam police i da istražujem ta dedina i bakina, mamina i tatina literarna blaga. I to me je dovelo do nekih uistinu zanimljivih naslova.

     Ono što sam najpre primetila kod većine ovih knjiga jeste da su njihove korice skromnije i minimalističkije dizajnirane od ovih knjiga danas. One zaista podražavaju onu krilaticu "Ne sudi knjizi po koricama", jer da sam to činila, ostala bih uskraćena za neke zaista kvalitetne priče.

I šta sam to otkrila?

     Ukratko cu vam predstaviti dve knjige, ali nisam baš sigurna koliko ih lako možete naći danas u knjižarama. Možda pre u nekoj biblioteci. Štaviše, sigurna sam da ih u bibliotekama ima.

Prosjačka princeza, Hedwig Courths-Mahler

     Hedvig Kurc-Maler bila je nemačka književnica. Čitalačkoj publici na prostorima bivše SFRJ bila je poznata po popularnim ljubavnim romanima. Ku­rc-Male­r je, to­ko­m bogate­ knji­že­vne­ kari­je­re,­ napi­sala 208 ro­mana i­ no­ve­la. Svo­jo­m pro­z­o­m po­kaz­ala je­ sposobnost kre­i­ranja atmo­sfe­re­ i­ smi­sao z­a lako­, ne­u­si­lje­no­ pripovedanje. 

     Neko bi možda pomislio da je ova spisateljica u istoj kategoriji kao i Mir-Jam, ali ja barem nisam stekla takav utisak. Ne volim klišee, patetiku i usiljenost, te na tako nešto nisam naišla u ovoj knjizi.

     U ovoj knjizi, skrivivši smrt njene majke, grofice Marije Hochberg, barun i baronica Bodenhausen pruži će utočište u svom dvorcu devojčici Liselotti, koja je prije nekoliko godina ostala i bez oca. Izložena maltretiranju njihove ohole i pakosne kćeri Lori, jedini će joj prijatelji biti Hans - Lorin brat, koga će zavoleti već od prvog susreta, kao i njena učiteljica, gospođica Herter. Međutim, niko u dvorcu, pa čak ni sama Liselotta, neće znati za njeno plemenito poreklo, koje bi trebalo biti otkriveno otvaranjem zapečaćenog pisma Liselottine pokojne majke na Liselottin osamnaesti rođendan.

     I da, slažem se, možda pomalo podseća na Pepeljugu, ali je ipak priča jedinstvena. I koliko vidim, može se nabaviti na sajtovima poput Kupindo/Limundo.

Nepodnošljiva lakoća postojanja, Milan Kundera

     Bele korice, crna slova. Apsolutno ništa što bi vas estetski privuklo ka ovoj knjizi, ali, pored ovakvog naslova, meni to nije bilo ni potrebno. 

     Milan Kundera je francuski književnik češkog porekla. Završio srednju školu u Brnu, napustio je studije književnosti i estetike na Karlovom univerzitetu i prešao na čuvenu prašku Filmsku akademiju, gde je, nakon diplomiranja, ostao kao predavač svetske književnosti. Rano je pristupio Komunističkoj partiji, da bi dve godine kasnije bio izbačen zbog „protivpartijskog delovanja“. Godine 1968. učestvovao je u Praškom proleću. Prve romane pisao je na češkom jeziku. Godine 1975. preselio se u Francusku i retko se pojavljuje u Češkoj. Od osamdesetih nadalje piše na francuskom jeziku.

     E ovu knjigu možete malo lakše pronaći pošto se i danas prodaju nova izdanja. Što prilično govori o kvalitetu ove knjige, zar ne?

     Glavni likovi priče su Tomaš - uspešni hirurg, njegova žena - Tereza, fotograf, mučena muževljevim neverstvima. Zatim Sabina - slobodni umetnik i ujedno Tomaševa ljubavnica, Franc - profesor na Švajcarskom univerzitetu i Sabinin ljubavnik, i naposletku - Simon, Tomašev sin iz prethodnog braka. 

     U ovom romanu data je slika Praga 1968. godine, i pisac propoveda živote intelektualaca i umetnika u češkom društvu tokom komunističke ere. Dve glavne teme ovog dela su težina i lakoća. Tomaš i Sabina su u stalnoj potrazi za trenutnim zadovoljstvima, nevezani ni za šta, slobodni u potpunosti. Oni su inkarnacija lakoće. Nasuprot lakoći, težina se vezuje za bića i principe, ona je moralna, a njena inkarnacija su Tereza i Franc.

    Kundera u ovoj knjizi se osvrće na Ničeovo učenje o večnom vraćanju. Prema Kunderi, život koji jednom zauvek nestane, koji se više ne vraća, sličan je seni, on je bez težine, unapred mrtav i njegov užas, uzvišenost ili lepota, ne znače pred bogom ništa. Kundera dalje preispituje, ako se svaka sekunda našeg života bude bezbroj puta ponavljala, bićemo prikovani za večnost kao Isus za krst. Takva pomisao je užasna. U svetu večnog vraćanja svaki gest je opterećen težinom nepodnošljive odgovornosti. Zbog toga Niče misao o večnom vraćanju naziva najtežim teretom (das schwerste Gewicht). Najteži teret nas lomi, posrćemo pod njim. Potiskuje nas prema zemlji. Apsolutna odsutnost tereta čini da čovek postane lakši od zraka, uzdiže se u visine, udaljava se od zemlje i ovozemaljskog postojanja. Suprotnost težina-lakoća je najtajanstvenija i najmnogoznačajnije od svih suprotnosti. 

     Ovaj roman je filozofski, senzualan, istorijski, na momente nepodnošljivo lak za čitanje, a na momente težak da ćete uhvatiti sebe kako sedite 30ak sekundi gledajući u jednu tačku dok kao novčić na dlanu prevrćete misao koju ste upravo pročitali. Za mene barem su dobre one knjige koje vas ili pomere misaono ili pomere emotivno, a čini se da ovaj roman čini oba od ta dva.

     Naravno, naslova ima još puno koje sam "iskopala" koje bih mogla podeliti sa vama kao što su na primer:

Glasovi u kući, Perl Bak

Zapisi iz zeničke tamnice, Savo B. Jović

Rob, Isak Baševis Singer

Stubovi zemlje, Ken Folet

1984, Džordž Orvel

Životinjska farma, Džordž Orvel

Jahanje na kurjaku, Gliša Babović

     I sve ove knjige su polupohabanih korica. Za mene to znači samo jedno, a to je da su prošle kroz mnoge ruke, tašne, rančeve, jer su one zaista vredne čitanja. Te korice, što je zanimljivo, i da su nove - nisu uopšte reprezentativne! Sem možda knjiga Perl Bak jer su one iz onog perioda kada su se knjige kupovale na metar (sačuvaj Bože!). Hvala Bogu pa su u mojoj kući ti "metri" ipak bili kupovani da bi se pročitali, a ne da se selu deluje les nobles. 

    Predlog: napravite igru. Priđite polici sa knjigama, zatvorite oči i tako nasumice izvucite 3,4 naslova. Ili pročitajte samo naslov, pa mu dopustite da se slegne u umu. Razmislite o njemu. Izvucite te knjige i nek vam stoje na stolu, na noćnom stočiću. Neka ih par dana. Dosta ovih knjiga nema ni onaj kratak opis sa poslednje strane, a opet su opravdale ono što bi se očekivalo od dobre knjige.

Preporučujem vam i da na idućem sajmu knjiga jedan deo dana posvetite obilasku štandova polovnih knjiga. Kakva se tek tamo blaga kriju! Ne dajte da vas odvrate žut papir ili "uši" na koricama knjiga. To su samo svedoci da su ove knjige zaista živele.

Do sledećeg javljanja! ♥

Kratka priča: Lek protiv čitalačke blokade

U januaru, tekuće 2023. godine, sam pročitala šest knjiga. U poređenju sa 2022. godinom, tokom koje sam za dvanaest meseci pročitala svega pet, već mogu da kažem da mi je ovo uspešnija čitalačka godina.

Ali čekaj - kažem sebi i pitam - šta nas kvalifikuje za izbor najboljih knjigočitalaca godine? Broj knjiga koje smo pročitali i njihov obim, teme i žanrovi koje biramo ili sve navedeno? Šta ako bih ti rekla - nastavlja se unutrašnji dijalog - da čitanje nije takmičenje već nagrada! - Čudo jedno šta čovek može od sebe da nauči ako je spreman da se sasluša.

Vraćam se u 2022. ''Ne čitam dovoljno (?). Jedva sam pročitala tu-i-tu knjigu. Ovaj roman sam počela i batalila.'' Jedan detalja sam ipak izostavljala. Svaki put kada bi mi se javila želja za čitanjem, brže-bolje bih uzela neku zbirku kratkih priča—dok želja ne utihne—nasumično je otvorila i pročitala jednu. Kratke priče su, sada znam, održavale moj čitalački imunitet.

Prednosti čitanja kratkih priča

Kratke priče nisu obimne. Za razliku od romana koji od vas traži višednevnu pažnju, kratku priču možete da pročitate za cca četvrt sata. Recimo gledate neku emisiju i kreće blok reklama. Znate da reklame traju toliko da zaboravite šta ste gledali. U tom međuvremenu bez problema možete da pročitate jednu priču.

Kratke priče su nezavisne celine. Nešto poput kratkih serija od po nekoliko epizoda koje nisu međusobno povezane. Gledaoci odlučuju kojim redosledom i koliko epizoda će da pogledaju. Takvi formati vas uglavnom namame da odgledate sve, ali i da to ne učinite, svaka epizoda je priča za sebe. Takve su i kratke priče. 

Uz kratke priče za kratko vreme možete da istražite žanrove i autore. Mnogi se zalepe za jedan žanr (ta sam!) i za čitalačku blokadu krive lenjost. A možda ste se samo prezasitili istih tema i/ili stila. U tom slučaju nije na odmet dati priliku nekom (za vas) novom autoru ili književnoj vrsti. Ako vam deluje preambiciozno da se upuštate u čitanje obimnijeg štiva, kratka priča je prvi korak, pa ako paše-paše.

Kratkom pričom do bolje čitalačke kondicije. Istina je da male promene prave značajnu razliku. Ako smo istrajni, i svakog dana radimo po malo, napredak je neosporan. I tako, jedna po jedna kratka priča, nećete ni primetiti a već ćete biti na polovini romana koji ste dugo zaobilazili.

Kratka priča je, dakle, lek protiv čitalačke blokade koji se ne izdaje na recept, ali je dobro potražiti preporuku. Ovo je moja:

Osmica - Rumena Bužarovska

Osmica je autorkina druga zbirka. Sastoji se od devet priča, samo naizgled nepovezanih. Nit koja ih spaja je (ne)moć žene u patrijarhalnom sistemu. Junakinje su različitih godina, profesija i porodičnog statusa. Ipak, u situacijama kroz koje sa njima prolazimo, vidimo da su konstanto na klackalici između onoga što uistinu žele i što im je namenuto kroz (rodne) uloge.

Usudiću se da kažem da Rumena koristi spartanski stil - koncizno a jezgrovito. Bilo da piše o odlasku ginekologu, zajednici u kojoj mladi blačni par živi sa muževljevom majkom, izazovima sa kojima se suočava porodice uticajnog muškarca ili životu uspešne i obrazovane žene koja zapostavlja svoje potrebe zarad porodice, autorka ne uvija ništa u šareni papir. Obraća nam se direktno ali bez imalo arogancije.

Rumenine priče su naše priče. O takvim ili sličnim sudbinama svedočimo gotovo svakodnevno, bilo da smo direktno upleteni u njih ili ne. Rumena je nepristrasna. U centru njenih priča su (određene) žene, ali ona ne dehumanizuje ostale likove. Autorka nam daje priliku da se poistovetimo sa likovima nezavisno od njihovog roda i starosti.

Svaka Rumenina priča može da se ekranizuje ili pretoči u predstavu, kao što je već učinjeno sa njenim pričama iz zbirke "Moj muž" - istoimena predstava se izvodi na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Poput devojčice iz jedne priče, "Osmica" nas vuče za rukav i poziva da preispitujemo ustanovljene sisteme vrednosti i da se borimo protiv nepravde i nejednakosti. Uči nas da okretanje sebi i potraga za sopstvenom srećom nije sebičluk već težnja ka boljem i zdravijem društvu u celini.

***

Rumena Bužarovska je rođena 1981. godine u Skoplju. Predaje američku književnost na Filološkom fakultetu u Skoplju i bavi se književnim prevođenjem s engleskog na makedonski jezik. Bužarovska je koautorka i koorganizatorka večeri pripovedanja ženskih priča PičPrič.

Njen dosadašnji opus čine zbirke priča "Žvrljotine" (2006), "Osmica" (2010), "Moj muž" (2014) i "Nikuda ne idem" (2018). Osim na jezike prostora bivše Jugoslavije, knjige su joj prevedene na engleski, italijanski, mađarski i albanski.

Platforma Literary Europe Live ju je uvrstila među deset najznačajnijih mladih evropskih pisaca 2016. godine (Booka).

Krug dvojke, Maša Rebić

    Čini se da o fenomenu kojim je naslovljen roman Maše Rebić znaju i oni kojih se on ne dotiče direktno, pa čak i oni koji su kilometrima udaljeni od Beograda i čuvenog „kruga dvojke”. Roman Krug dvojke objavljen je u izdanju Derete 2022. godine, u biblioteci „Savremena srpska književnost” (196 strana). Reč je, kako je to istaknuto ispod samog naslova romana, o „neljubavnoj priči jedne izgubljene devojčice” koja je namenjena „svim devojčicama koje se još uvek kriju u nama, odraslim ženama”. Bez obzira na to što se na prvi pogled može učiniti da je knjiga namenjena isključivo ženama, ona je pre svega svedok jednog vremena koje se ne može rodno odrediti već pripada svima bez obzira na pol, u i izvan kruga dvojke.

    Za one neupućene, popularni „krug dvojke” odnosi se na centar grada. Naime, tramvaj broj 2, „dvojka”, pre gotovo jednog veka započeo je svoj put ukrug beogradskom kaldrmom i povezuje Dorćol, Savamalu, Vračar i Palilulu. Nekako prećutno građani su se podelili u dva tabora, na one „u krugu” i one izvan njega, i to tako što oni unutar kruga dvojke sebe i dan-danas smatraju „elitom”. Raslojavanje unutar samog kruga ide dotle da su starosedeoci i dalje u manjem broju u odnosu na „došljake”. Za neke od njih boravak u krugu dvojke je poput statusnog simbola koji im diže vrednost u društvu. Moguće da upravo iz tog razloga roman započinje scenom koja se događa upravo u „dvojci”, a čiji je rasplet na samom kraju knjige.

    Fabulu romana čine naizgled nepovezani, ali kako se na kraju ispostavlja međusobno isprepleteni životi nekoliko likova: mladog i zgodnog konobara Viktora čiji su „trofeji” mlade devojke, a tiha patnja devojka koja ga ne primećuje, heroinske zavisnice i alkoholičarke Olge, zatim prvakinje pozorišta Glorije, svetski poznatog vajara Radeta, mlade i perspektivne glumice Eve (Nada) i još nekolicine sporednih likova, čiji se životi menjaju unutar jednog dana. Autorka knjige ispisuje istoriju jedne porodice koja nije umela ni imala snage da se otrgne od surove svakodnevice, te posmatrajući lični i kolektivni sunovrat polako nestaje sa scene. To bi se moglo sažeti u jednu od misli u romanu da „oni koji nemaju ništa nemaju strah da to što imaju treba da sačuvaju. Oni su kao živi aveti koje možda ne primetimo kad prođemo pored njih”. Krug dvojke u ovom slučaju nije samo prostorna odrednica već „beskrajan krug laži, strahovanja, nadanja, slabosti, ljubavi. Sve se vrti ukrug kao rasklimana dvojka”. Međutim, kako to često u životu i biva, istina nas pre ili kasnije satera u kut i bivamo primorani da se sa njom izborimo (da je prihvatimo), dok se poneki od nas odluče na beg. Junaci Mašinog romana ipak su se u izvesnoj meri suočili sa istinama i lažima, stavljajući jedni drugima na pleća teret lične ali i kolektivne nesreće, one koja im je nametnuta samim rođenjem unutar jedne porodice, ali i one koja je plod njihovih ličnih, često pogrešnih izbora.

    Stil i jezik Maše Rebić je pitak i jednostavan, ali, bez obzira na to, roman traži emocionalnu angažovanost čitaoca. Nije to knjiga koja se čita u trku već natenane. Podeljena je u dva dela i nekoliko celina: Sadašnjost. Jutro; Podne; Sumrak; Ponoć. Poslednji krug dvojke; Prošlost; Epilog. Gradeći likove, autorka formira njihove unutrašnje svetove sa svim avetima koji se nadvijaju nad njihovim životima, od praznine i osećaja inferiornosti konobara Viktora, nesrećne, odbačene i izgubljene Olge, glumice Glorije koja se teško bori sa činjenicom da je njena slava na zalasku, da je starost neminovnost i da će je zameniti mlađe glumice, vajara Radeta koji čuvajući svoje remek-delo za koje je emotivno vezan pokušava da spase ono malo dostojanstva koje mu je ostalo, sve do porodičnom tragedijom izranjene Eve koja pokušava da zaboravi svoje pravo ime Nada, želeći na taj način da izbriše svoju prošlost, jer „kažu da život koji ti se ne dopada ne možeš tek tako da izbrišeš. Možeš. A prva stvar koju treba da uradiš jeste da se ratosiljaš imena koje ti ne pristaje i koje ti donosi bol”. Međutim, čini se da tek susret sa stvarnom prošlošću donosi rasplet situacije i oslobođenje za sve junake ovog romana koji nema srećan kraj. Ali, zar se oslobođenje od stega i tereta ne može smatrati izvesnom dozom sreće? Roman bi mogao poslužiti za preispitivanje odnosa prema ličnim tragedijama koje svako od nas ima, odnosa prema porodici, prema životu uopšteno i zato za neke može biti katarzična, a neke samo putokaz da o ljudima i njihovim sudbinama nikada ne sudimo olako.

***

    Maša Rebić rođena je 22. januara 1975. u Beogradu, a na književnoj sceni Beograda pojavila se 2005. godine romanom Sponzoruše. Spomenuti roman za vrlo kratko vreme prodat je u više od 100.000 primeraka. Autorka je i sledećih romana: Devojke iz kraja; Cvet mog života i Još samo ovaj put, kao i zbirke priča Ludorije, štikle i stvaran život. Članica je Udruženja književnika Srbije. Osim navedenih, objavila je i nekoliko knjiga pod pseudonimom. Živi i radi u Beogradu, izvan kruga dvojke.

Ponoćna biblioteka, Met Hejg

     Iskreno verujem da su mnogima, uključujući i mene, posebno u nekim teškim momentima, pale na pamet misli poput:

"Šta bi bilo da sam učinio drugačije tad?"
"Da sam rekao...?"
"Da nisam izašla iz kuće taj dan?"
"Da sam umesto levo, skrenula desno?"
"Da sam ga poljubila kad sam imala šansu?"
"Da sam otišao i da nisam prešao preko toga?"
"Da sam popustio?"
"Da se nisam javio na telefon?"

da sam...

               da nisam...

                                možda...

                                               da nije...

                                                             da jeste...  
i tako dalje...

     Knjiga koja ce vam dati mogućnost da pronadjete odgovor na ova pitanja je "Ponoćna biblioteka".

     Šetajući se neobavezno, sa namerom da "ubijem" pola sata vremena, ušla sam u Lagunu. Za nekoga ko je knjiški moljac, otići na pola sata, sat u knjižaru je uvek opcija za kvalitetno trošenje vremena. Bolje nego sesti u kafić, ali sa rizikom da - i ako imate verovatno više nego dovoljno knjiga na čekanju za čitanje kod kuće - potrošite 4,5 puta više nego što biste dali na jednu kafu. Ah, proklestvo ljubavi prema knjigama!

      I ako se kaže da se knjigama ne sudi po koricama, lično ipak verujem da postoji neka čarolija koja se desi kad se naše oči susretnu da nekom knjigom i njenim naslovom. Kao da se upali neka iskra u nama i ruka sama kreće prema knjizi. Tako je bilo i sa Ponoćnom bibliotekom.

     Ponoćna biblioteka je jedno posebno mesto, poseban univerzum. Ona nastaje, ali i nestaje za i od pojedinca kome ona postane u nekom trenutku potrebna. Ne postoje dve iste. One se rađaju iz nečijeg ličnog univerzuma. One sadrže nebrojeno mnogo knjiga od kojih je svaka čuvar zasebnih, jedinstvenih stvarnosti. Vaših stvarnosti. Jedna od tih knjiga je vaš život, onaj koji sada živite. A ostale? Ostale knjige su svi oni mogući životi koje ste mogli živeti da ste na ona gorenavedena pitanja odgovorili drugačije nego što jeste. 

     Zvuči primamljivo zar ne? Mogli biste odabrati drugu profesiju, mogli biste se spasti neke jako loše veze koja vas je naizgled trajno povredila. Mogli biste reći nekome da taj dan ostane kod kuće i tako im spasti život. Mogućnosti su beskrajne! Svi ti scenariji koje ste kreirali u svojim glavama, razmotavali kao jedno mentalno klupko, kao film koji pustite pred spavanje bi mogli postati stvarni.

     No, kao i u svim pričama koje se dotaknu bilo kakvog menjanja prošlosti postoje i brojni rizici. Nakon egzaltiranog nizanja svih tih divnih ideja o prilikama da se život preoblikuje u nešto bolje sa ne jednom, nego bezbroj drugih šansi, kao hladan tuš vas zatekne misao da samo promenom jedne stvari, promeni se i mnogo drugih i to ne sve vašom voljom. Setite se da postoji "efekat leptira". 

     I onda dolazi racionalni momenat koji smiri otkucaje srca, uspori misli i shvati da nije sve baš tako jednostavno kao što izgleda. Setite se da na svetu, koliko god se desilo da se nekada osetite usamljeno, ipak niste sami. Sve i svi smo povezani. 

     Shvatimo i da nije dovoljno promeniti jednu stvar, neku vanjsku stvar, odabir. Na prvom mestu je bitno promeniti sebe. Ako ne promenimo sebe, onda taj život koji kreiramo nećemo do kraja osećati kao svoj. Biće to kao da smo se uvukli u tuđu kožu, jer smo verovali da je tom nekom drugom bolje. Zapravo je najbitnije svaku promenu istinski osvestiti najpre u sebi, a zatim dopustiti da ona zrači iz nas i da svojom svetlošću obasja naš univerzum. Jedino tako možemo naš život osetiti kao zaista naš.

     Jedna osoba mi je jednom prikom rekla nešto što i danas pamtim jer je jedna velika životna istina:

"Čoveka menja ili velika sreća ili velika tuga.". Na to sam se nadovezala da ipak tuga ima jači efekat, jer svako sećanje na sreću nije opet sreća, ali svako sećanje na tugu je opet tuga. No i sva naša loša iskustva su bitna, ona nas čeliče, koliko god neka nam bila potpuno neprihvatljiva u trenutcima kad se dešavaju. 

     Kako se gradi mišić? Tako što vežbaš, i vežbaš, i dobiješ upalu mišića što je zapravo povreda na mišiću. Onda se povreda zaceli tako što se nadogradi mišić. I mi jačamo, oblikujemo se. 

     Zamislite, hipotetički, život nekoga ko nikada ništa loše, stresno nije iskusio. Da li ta osoba zapravo zna i prepoznaje šta je prava sreća, ako nema s čime da uporedi? Šta tu osobu motiviše da se bori? Šta kad se desi prva neka minorna loša stvar? I ako nam često izgleda nefer i nepravedno, niko nam nije obećao život bez boli, ovakvih ili onakvih.

    No, kao Nora koja je glavni lik u ovoj knjizi, nekada ljudi ne mogu sami. Sećate se, svi smo povezani? Nekad je jedan razgovor dovoljan da neko ugleda svetlost i tračak nade, da je ipak vredno da se živi, da se krene opet... Da se gradi mišić! Nije sramota tražiti pomoć. Treba hrabrosti za to, da, ali upravo to kad se pita za pomoć je znak da se niste predali, da razumete da nešto nije u redu, ali da vam treba neko da sa vama osvesti problem. 

    Uvek može da se nađe rešenje. Čak i ako mislite da ne može, ništa vas ne košta da probate. Mislim, vi ste svakako već odlučili da završite sa svime, pa šta ima da izgubite? Apsolutno ništa. Ne pravite trajne odluke na osnovu trenutnih raspoloženja. Nije svaki dan isti. Nije ni jedan dan isti. Ne morate ni vi biti isti, ali život se menja sad. 

     Pridružite se Nori u njenom istraživanju ponoćne biblioteke. Kroz Norino otkrivanje nje i svih njenih realnosti, otkrićete i vaše svopstvene. Odgovori su tu, samo treba otvoriti oči, srce i um. Kroz te odgovore shvatićete da mnogo toga u našem životu, i ako ne deluje isprva tako, se događa baš onako kako treba, ali i da imate moć da sve promenite iz korena ukoliko vam se vaše "sad" ne dopada.

***

     Autor knjige "Ponoćna biblioteka" je Met Hejg (Matt Heig). Hejg je engleski pisac i novinar, rođen 1975. godine. U Vulkanu možete pronaći više naslova od ovog pisca. Piše fikciju i ne-fikciju i njegove knjige su, posebno ne-fikcija, u velikoj meri inspirisane njegovim ličnim izazovima mentalnim zdravljem, anksioznošću i nervnim slomom koji je doživeo u 24oj godini. Sa ženom i dvoje dece živi u Brigtonu i oba deteta je školovao od kuće. Deklariše se kao ateista, ali ističe da su njegova jedina religija knjige, a biblioteka njegov hram.