Kulturlama na Sajmu knjiga 2023 - Anđela i Ivana

Veoma važno! Pre nego što podelimo svoje utiske sa ovogodišnjeg sajma sa vama, zamolili bismo vas da potpišete peticiju u svrhu zaštite Beogradskog sajma.

Planira se rušenje kompleksa Beogradskog sajma, pod maskom organizacije manifestacije “EXPO 2027”. Najavljuje se izgradnja novog sajamskog kompleksa na plodnim surčinskim njivama. Kroz dirigovane tekstove i priloge na režimskim medijima, priprema se teren, da atraktivni prostor između Bulevara vojvode Mišića i reke Save, postane plen Beograda na vodi. Pod gusenicama bagera bi se našle četiri velike hale, dok bi građevinske srebroljubce preživela jedino Hala 1, jer je ona zaštićena zakonom. Umesto ovog maestralnog dela posleratne jugoslovenske arhitekture, namerava se izgradnja gusto načičkanih stambenih višespratnica.

Beogradski sajam je u arhitektonskom smislu dragocenost, a u trenutku kada je napravljen bio je veliki evropski projekat, potvrda snažne kulturne svesti u to vreme. Četiri ikonične hale se ne smeju posmatrati zasebno, van svog konteksta, vec kao jedinstveni arhitektonsko-urbanistički kompleks. One su bile svetsko čudo za vreme u kome su građene i nešto najreprezentativnje u bivšoj Jugoslaviji. A sistem prenapretnutog betona koji je Branko Žeželj razvio, je nešto čime se trebamo ponositi. A ne rušiti ga!

Ovom peticijom zahtevamo da se pokrene postupak zaštite celog kompleksa Beogradskog sajma. Sajam je naše kulturno nasleđe, deo našeg kulturnog identiteta, arhitektonsko i konstruktivno remek-delo!

Peticiju možete potpisati na OVOM linku.

Hvala, kulturni svete i dragi knjigoljupci.♥

Pa da pređemo na temu.

Utisci, autorka: Ivana Nedeljković

Kada dođe jesen i sajam knjiga počne, meni je to kao da mi je neko rekao da idem u Diznilend. Toliku sreću i uzbuđenje osetim, da bi verovatno nekome - ko nije toliko vičan čitanju - delovala kao potpuni ludak. Moj doživljaj sajma knjiga nije samo u kupovini, već je to čitav spektar lepih stvari koje mi nahrane dušu. 

Najpre se osetim srećnom, jer u današnjim vremenima - gde je kultura maltene k'o "zadnja rupa na svirli" mnogima - u tih sedam dana na sajmu se okupi kulturan svet i osetim se potpuno kao svoj na svome. Tamo sam okružena sebi sličnima, jer nas sve povezuje ljubav prema knjigama, ljubav prema Reči koja je u osnovi apsolutno svega. Utešno je - i divno - kad pomisliš "ima nas". Svi ljudi su nasmejani, vedri, obzirni, nema mesta bahatosti i drčnosti... Ima nas svih uzrasta - od beba u kolicima do penzionera. Videla sam nekoliko bakica sa šarenim ešarpama, svetlucavim nakitom i šeširićima, kako lagano, klaj-klaj i nogu pred nogu, ali sa osmehom šetaju između štandova. 

Sajam knjiga je za mene vreme i kad sretnem neke ljude koje nisam dugo videla i iskreno im se obradujem i zaista me zanima kad ih pitam "Kako si? Šta se dešava u tvom životu?" Ove godine smo Ana, Anđela i ja, koje smo silom prilika raštrkane u tri grada, uspele da se nadjemo i istoročemo za nekoliko sati koliko neko se ne ispriča ni za 5 dana. I bilo nam je malo, samo da se zna! 

Ove godine sam - ja prvi put, a Anđela drugi - imala priliku da upoznam i da mi knjige potpiše fenomenalni Miodrag Majić, koji ima značajno mesto na našem blogu, pošto smo obradile sve tri njegove knjige, a uskoro ćemo i četvrtu... Samo da je pročitamo. Toliki izliv sreće sam imala, da mi se lice zajapurilo kao da sam cvetić maka. 

Bilo mi je drago i što sam ove godine Anđeli otkrila ceo jedan odeljak sa polovnim knjigama, gde se mogu naći odlični naslovi, za male pare, ali morate malo imati živaca da kopate po knjigama. Vredi svakako odvoji jedna dan za to. Lično sam našla neke knjige sa maltene novim koricama, odlične za po 250-300 dinara. 

Bitno je spomenuti da je na ovogodišnjem sajmu, jedna od naših autorki - Željka Nedeljković-Zelić imala promociju svoje nove zbirke poezije pod nalsovom "Ravničarska elegija". U ovoj zbirci, Željka nam  je otkrila svoje emocije prema Vojvodini, odnosno Subotici, gde je rođena i odrasla. U svojim pesmama, dala nam je niz upečatljivih slika koje ona nosi u srcu iz svog zavičaja, svoje kuće, porodice, koristeći se pritom autentičnim jezikom subotičkih Bunjevaca. 

Kao moj lični doprinos, delim ovde sa vama i jednu mini galeriju fotografija-editorijala na kraju članka, odnosno, foto-reportaža čiji sam ja takođe autor, pošto sam ove godine obezbedila adekvatnu opremu za taj "poduhvat".

Utisci, autorka: Anđela Jocić

Kad dođe oktobar i kiše padaju... Mi knjigoljubci slavimo jedan poseban praznik - Sajam knjiga. Moram priznati, da sam tek skoro stekla naviku da redovno idem na Sajam, ali bolje ikad nego nikad. Ove godine je taj dan bio malo drugačiji jer nije bio posvećen samo knjigama, već i prijateljima, a s obzirom da volim i jedne i druge, ne moram da ih razdvajam. Provela sam divno i kvalitetno vreme sa Ivanom i Anom i to je hrana za moju dušu.

Što se tiče same posete Sajmu, osećaj kao i svake godine isti: čim kročim u to carstvo knjiga i njihovih mirisa - stanje totalne euforije. Kada sam se malo sabrala i oporavila od početnog utiska, primećujem detalje. 

Moram da kažem da sam presrećna zbog broja mladih ljudi koje sam tamo videla. Pomislila sam da za ovaj svet još uvek ima nade, da kulturu čitanja ipak ne mogu da nam oduzmu. Viđala sam, doduše, žene uglavnom, kako vuku kofere od štanda do štanda i pazare knjige, iskreno sam se oduševila. Muž me je pitao: "Da li one stvarno pročitaju sve ovo?", odgovorila sam da se nadam da da. I to je problematika koja mi je najzanimljivija kod Sajma knjiga, da li ljudi kupuju kao mahniti jer žele sve to da pročitaju, ili da bi ih neko drugi video da su kupili? Da se razumemo, da sam mogla, ja bih se sa sajma vratila sa jednim velikim koferom punim knjiga, ali ja ih čitam i samo povećavam listu nepročitanih knjiga na policama. Shodno tome, vodim se time da i drugi čitaju sve što su kupili. Nadu da sam u pravu ulivaju mi brojni moji bookstagram prijatelji, čije profile, kao i lik i delo, pratim i znam da se novac na knjige troši sa najvećom ljubavlju. 

Sa Sajma sam se vratila bogatija za 6 knjiga, od kojih mi je jednu kupila Ivana kao poklon za rođendan koji je bio u julu, ali tako vam je to kad živite udaljeni od svojih prijatelja. Iskoristila sam i neke online sajamske popuste, ali sam pokušala da obuzdam svoju želju da kupim sve što vidim, najviše da bih mogla da ostvarim svoje čitalačke planove koje sam napravila za poslednje mesece ove godine. Inače, odavno smo moje prijateljice i ja ustanovile da postoje dva odvojena hobija: jedan je kupovina knjiga, a drugi čitanje istih. 

Kada su sami izdavači u pitanju, najveća gužva bila je oko štandova dve najveće izdavačke kuće - Vulkana i Lagune. Nisam pristrasna, ali Vulkan je ove godine bio baš dobar sa popustima, Na štandu su čak imali veće sniženje nego na čuvenom Vulkanovom online sajmu. Za Lagunu, ove godine nemam reči hvale. Popusti ništa više nego redovni sa njihovom karticom, izbor knjiga sa akcija 2 za 499 i 3 za 999 godinama isti. Doduše, moji knjiški prijatelji su mi kasnije rekli da je Lagunina najsjajnija akcija ona za Noć knjige, pa čekamo to. 

Oduševila sam se delom sajma u kojima su bile polovne knjige, ali nisam imala dovojno vremena da "zaronim" u sve te gomile i zbog toga mi je beskrajno žao. Spomenula bih manje izdavačke kuće, kao što su Lumo, Kontrast izdavaštvo, Odiseja, Geopoetika, Plato i mnogi drugi koji su definitivno vredni pažnje. 

Ključni događaj ovogodišnje posete je bilo potpisivanje knjiga našeg domaćeg autora Miodraga Majića, koga sam imala čast da upoznam i prošle godine i čijim se knjigama uvek radujem. Upoznavanju pisca, o čijim smo knjigama neretko pisale na blogu, ipak se najviše obradovala Ivana, što možete videti na slikama koje su u prilogu ovog članka. 

Promocija knjige Ravnicarska elegija

Fotograf: Giovanna Domenica (Ivana Nedeljkovic)

All Rights Reserved

Do sledećeg Sajma knjiga, 

pokušajte da pročitate sve što ste pokupovali!♥

Čitalačka mućkalica - Moj prvi Gijom

Kako se gradi čitalački (ili u krajoj liniji) ukus za bilo šta u životu - od hrane, preko muzike, odeće, do toga šta čitamo? Tako što isprobavamo, dodajemo, oduzimamo, menjamo uglove i perspektive... Njušneš, lizneš, pa zagrizeš. I onda lagano, idući kroz doživljaje vozom zvani Čula, razdvajaš stvari u "volim - ne volim".

Kad je reč o knjigama, naše prvo susretanje sa njima je u formi slikovnica, a zatim u školi, naše prve korake ka formiranju ličnog ukusa formiraju lektire. Oh, one tako teško znaju da padnu na um, a i na stomak. Svi dobiju da čitaju isto, kao da svima isto hrani dušu. Takve sam knjige gledala kao misiju, zadatak. Odrađivanje. Uglavnom. Za neke knjige to bude inicijalna posmisao, ali kroz rad sa dobim profesorom srpskog, više puta mi se desilo da shvatim da sam pogrešila. Na primer:

Jedva sam čekala da čitam tu čuvenu Anu Karenjinu (ozbiljan izazov), i na kraju mi se uopšte nije svidela. Sa druge strane, kad se čitao Zločin i kazna, imala sam prerasudu da će i to biti knjiga inspirativna za samolišavanje od života na 10 kreativnih načina, kad ono međutim... Ispade jedna od najboljih knjiga koje sam ikada pročitala.

Suština je u tome da je potrebno da budemo otvorenog uma i nekad uhvatimo i neko štivo koje inače ne bismo. Na taj način, ne samo da upoznajete bolje taj beskrajni knjiški univerzum, u kojem - verujem - svako ima svoje mesto samo treba da ga nadje, nego upoznajete i sebe. (Meni je krajinje apsurdno kada neko kaže da ne voli da čita. Iskreno verujem da je to samo osoba koja samo nije našla odgovarajuće štivo za sebe). Saznajete šta još volite, šta još ume da vas dirne i ostavi trag, a prema čemu ste 'pak potpuno ravnodušni. Saznajete i kako razmišljaju neki drugi ljudi oko vas, koje ste možda prebrzo odgurnuli mislima od sebe, naprosto jer je to bila vaša primarna i površna reakcija.

Naravno, to opet ne znači da ćete čitav vek provesti "jedući sve što leti", ali gradnja čvrstih temelja pri formiranju i ukusa, ali uz to i stavova prema svetu oko nas, jeste proces gde su na meniju "i babe i žabe". Pa onda opet, i nakon niza godina druženja sa knjigama, uvek je valjano ostaviti odškrinuta vrata za nešto novo.

Jedno od upravo novih takvih iskustva za mene je Gijom Muso. Iskrena da budem, kad god sam videla Musoa na polici, ja sam ga svrstavala u ekipu Donato Karizi, Nora Roberts, Danijela Stil isl. (Karizi mi je isto na nivou ideje za testiranje njegovog pisanija). Znam da to zvuči pomalo kao da sam rekla da u prodavnici ne uzimam banane druge klase jer su fuj, ali to mi svakako nije namera da tako zvuči. 

Reč je naprosto o tome da je to za mene grupa knjiga koju čitam "u pauzi" između nekih "težih" knjiga. Ja ih zovem limunada ili knjige-za-pored-bazena. Čitam ih za 2,3 dana, jer neprosto nema potrebe da razvlačim. Kao kad se izbindžuje cela sezona neke serije za 2 dana. Ali, vidite, ja i to radim i to nije loše uopšte (sem po moje podočnjake) i to mi donosi izvesnu vrstu uživanja. Čitala sam tako i Sofi Kinselu (Kupoholičarka, Umeš li da čuvaš tajnu, Bogomdana domaćica), Aleksandru Poter (Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari), Kerol Metjuz (Čokoholičarka i drugarice - Klub ljubitelja čokolade), Džuli Kaplin (The Little Teashop in Tokyo) itd. Sve ove knjige su mi dale neki osećaj kao kad gledate božićne filmove u decembru.

I tako saznam ja od Anđele moje, baš sad na sajmu knjiga, da gospodin Muso, a i Karizi, ne pišu neke ljubiće komercijalne, kao što sam ja mislila (a vidite, ljubiće baš i ne volim, jer nisam tip osobe za klasičnu romantiku, ja sam malo čudna, romantična na svoj način... ali znaćete da vas volim, nemajte sumnje!), nego da pišu trilere. 

Komercijalniji tip knjiga, ali trileri, uzbudljive priče. A to je jedna od stvari koje volim - kad me priča uplete u svoju mrežu, gde zapadnem u jedan potpuni eskapizam. I kad je dobra priča: ja nisam tu, nisam u svojoj sobi, ni u svojoj fotelji. Kakav Beograd - gde je Beograd? Bog te sveti pita gde sam ja.

Tako odlučim ja da na Vulkanovom štandu uzmem jednu Musoovu knjigu za 300 dinara i dodelim joj titulu test-knjige. Test Musoa kod mene, da budem preciznija. I kako se taj susret Ivane i Musoa odvio?

Knjiga koju sam uzela je Kako bih bez tebe. Kad ne znaš koju ćeš knjigu uzeti, jer ne poznaješ opus, onda nije ni bitno koju ćeš uzeti. Samo uzmeš neku. I tako ispade ova. (Kao što Alisa nije znala gde hoće da ide, pa zaista nije bilo bitno gde će skrenuti, svakako će stići negde.)

Glavni utisak: Okej je. Ne odlična, ne savršena. Okej je. Držala mi je pažnju, pročitala sam je za 3 dana. Ima kliše momenata*, koje lično ne volim, ali nema previše pa su "svarljivi". Ima ljubić momenata. Zapravo, deluje kao knjiga koja ima daleko veći potencijal nego što je očigledno to Muso i bio svestan.

* (Na kraju krajeva, ni klišei nisu nužno loši. Nešto postane kliše, samo jer je toliko dobro i toliko se svima dopadne, da svi žele da ga "imaju". Loše stvari ne mogu postati klišei, zar ne?) 

Neki delovi su nepotrebni, a neki su zaista odlični, posebno malo fantastike ubačene u poslednjoj četvrtini knjige. Oduševila me je činjenica kako je mene, istoričara umetnosti, baš "odabrala" knjiga gde je glavni negativac kradljivac umetnina i koji u prvim scenama krade Van Goga iz muzeja Orsej u Parizu.

Zaključak: Pročitala bih i druge Musoove knjige. Ova koju sam ja uzela se ne svrstava među njegove najbolje radove, pa neću biti prestroga i osuditi ga kao pisca na prvo čitanje. Ni meni sve što radim ne ispadne uvek 10/10. Ovo je tip knjiga koji bih čitala, ali upravo kao što sam gore spomenula, kao uzbudljive priče, bez nekog prevelikog i revolucionarnog utiska na mene, i bez nerealnih očekivanja. Dobra priča je uvek tražena, uvek poželjna. Neke priče vas možda neće promeniti iz korena dubokoumno filozofski, niti to moraju sve knjige da rade zaboga, i nemojte to očekivati od nekih knjiga. Sve služi svojoj svrsi.

Za mene je to isto kao gledanje Marvelovih filmova. Filmovi o superherojima su klišei sami po sebi. "Bljuc-momenata" koliko vam duša ište. Ali, ja ih obožavam, jer on njih ni ne očekujem išta drugo do senzacije, uzbuđenja, jakih iskonskih emocija, dobro pobedjuje zlo, dvoje se smuvaju na kraju posle svih peripetija isl. A sve što učini da nam emocije zaigraju ovako ili onako, ima neku vrednost. Loše je kad smo ravnodušni, zapravo.

Budite otvoreni za nove sadržaje. Ne zatvarajte se u neke svoje zidove. Ne pravite male tvrđavice. Među tim zidovima je ono što već poznajete, i to je sigurno, nešto čemu uvek možemo da se vratimo, ali ako provirimo preko bedema, otvaraju nam se i neki novi svetovi, nova bogastva, nova iskustva, kojih nismo ni bili svesni da postoje.

Groblje kućnih ljubimaca - šetnja po ljudskom umu uz elemente natprirodnog

 Strah od toga da ćemo izgubiti svoje najdraže često je veći čak i od straha da ćemo i mi sami umreti. King u „Groblju kućnih ljubimaca” veoma vešto prepliće pitanje ljudske tuge i bola nakon gubitka deteta sa natprirodnim elementima.

Luis Krid dobija novi posao i sa porodicom se seli u Mejn. Mi ih na početku knjige zatičemo u autu, na putu ka novom domu. Kada stignu u Mejn, sve deluje novo i zanimljivo. Kuća u koju se useljavaju ubrzo postaje pravi dom, a komšije postaju prijatelji. Jedina opasnost kojoj je porodica stalno izložena jeste put pored kojeg se nalazi njihova kuća. Ovaj put odneo je dosta života. Jedna od žrtava postaće i mačak porodice Krid, Čerčil. Ovaj događaj promeniće u potpunosti Luisov život. Luis će Čerča zakopati na starom groblju iza kuće. Dok bude razmišljao kako da saopšti porodici šta se desilo sa mačkom, Čerč će se vratiti. Mačak je živ i zdrav, ali Luis primećuje da ipak nešto nije u redu sa njim, da jednostavno nije isti kao pre. Uskoro se dešava nešto još užasnije, Kridovi gube sina na istom putu. Pred Luisom je izbor: ostaviti sina da počiva u miru ili ga sahraniti na isto mesto kao Čerča i prihvatiti sve što sa tim dolazi.

King nas uvodi u život jedne sasvim obične porodice sa kojom bi svako od nas mogao lako da se poveže. On članove porodice stavlja na različita iskušenja od kojih je svakako najgore gubitak deteta. Pokazuje nam kako različiti ljudi reaguju u ovoj situaciji i kako im različite misli mogu pasti na pamet. Navodi nas da se zapitamo koliko u stvari možemo poznavati i same sebe, ako se do sada nismo suočili sa ogromnom tugom i patnjom. Iako smo svi svesni da je smrt sastavni deo života, niko od nas nikada nije pripremljen za nju. Pisac nas tera da porazmislimo o tome šta bismo mi uradili ukoliko bi postojala mogućnost da nekog koga neizmerno volimo vratimo u život. Ovo su neke od večitih dilema za koje naravno ne postoje tačni i pogrešni odgovori, ali o kojima se uvek može raspredati do kasnih noćnih ili ranih jutarnjih sati.

Da li je ovo klasičan horor? Po mom mišljenju nije. Da li je ova knjiga svakako strašna? Apsolutno jeste. Zašto? Zato što nas autor vodi u dubine ljudske duše i ljudskog uma, stvara stalnu napetost i iščekivanje oko toga šta će se sledeće desiti i ostavlja nam prostora i za sopstvena tumačenja. Dinamika i ritam radnje su mi se mnogo dopali, sve do samog kraja, koji me, priznajem, baš i nije oduševio. Očekivala sam nešto što će bolje zaokružiti celokupnu priču, a to nisam dobila. Svakako moji celokupni utisci o knjizi su pozitivni. Nisam veliki „kingovac” (još uvek). Volimo li se King i ja? Na to još uvek ne mogu da odgovorim. Za sada ću samo reći da ovo prijateljstvo definitivno ima potencijala.

Jeste li čitali „Groblje kućnih ljubimaca”. Ako jeste, kakvi su vaši utici?