Čitalačka mućkalica - Moj prvi Gijom

Kako se gradi čitalački (ili u krajoj liniji) ukus za bilo šta u životu - od hrane, preko muzike, odeće, do toga šta čitamo? Tako što isprobavamo, dodajemo, oduzimamo, menjamo uglove i perspektive... Njušneš, lizneš, pa zagrizeš. I onda lagano, idući kroz doživljaje vozom zvani Čula, razdvajaš stvari u "volim - ne volim".

Kad je reč o knjigama, naše prvo susretanje sa njima je u formi slikovnica, a zatim u školi, naše prve korake ka formiranju ličnog ukusa formiraju lektire. Oh, one tako teško znaju da padnu na um, a i na stomak. Svi dobiju da čitaju isto, kao da svima isto hrani dušu. Takve sam knjige gledala kao misiju, zadatak. Odrađivanje. Uglavnom. Za neke knjige to bude inicijalna posmisao, ali kroz rad sa dobim profesorom srpskog, više puta mi se desilo da shvatim da sam pogrešila. Na primer:

Jedva sam čekala da čitam tu čuvenu Anu Karenjinu (ozbiljan izazov), i na kraju mi se uopšte nije svidela. Sa druge strane, kad se čitao Zločin i kazna, imala sam prerasudu da će i to biti knjiga inspirativna za samolišavanje od života na 10 kreativnih načina, kad ono međutim... Ispade jedna od najboljih knjiga koje sam ikada pročitala.

Suština je u tome da je potrebno da budemo otvorenog uma i nekad uhvatimo i neko štivo koje inače ne bismo. Na taj način, ne samo da upoznajete bolje taj beskrajni knjiški univerzum, u kojem - verujem - svako ima svoje mesto samo treba da ga nadje, nego upoznajete i sebe. (Meni je krajinje apsurdno kada neko kaže da ne voli da čita. Iskreno verujem da je to samo osoba koja samo nije našla odgovarajuće štivo za sebe). Saznajete šta još volite, šta još ume da vas dirne i ostavi trag, a prema čemu ste 'pak potpuno ravnodušni. Saznajete i kako razmišljaju neki drugi ljudi oko vas, koje ste možda prebrzo odgurnuli mislima od sebe, naprosto jer je to bila vaša primarna i površna reakcija.

Naravno, to opet ne znači da ćete čitav vek provesti "jedući sve što leti", ali gradnja čvrstih temelja pri formiranju i ukusa, ali uz to i stavova prema svetu oko nas, jeste proces gde su na meniju "i babe i žabe". Pa onda opet, i nakon niza godina druženja sa knjigama, uvek je valjano ostaviti odškrinuta vrata za nešto novo.

Jedno od upravo novih takvih iskustva za mene je Gijom Muso. Iskrena da budem, kad god sam videla Musoa na polici, ja sam ga svrstavala u ekipu Donato Karizi, Nora Roberts, Danijela Stil isl. (Karizi mi je isto na nivou ideje za testiranje njegovog pisanija). Znam da to zvuči pomalo kao da sam rekla da u prodavnici ne uzimam banane druge klase jer su fuj, ali to mi svakako nije namera da tako zvuči. 

Reč je naprosto o tome da je to za mene grupa knjiga koju čitam "u pauzi" između nekih "težih" knjiga. Ja ih zovem limunada ili knjige-za-pored-bazena. Čitam ih za 2,3 dana, jer neprosto nema potrebe da razvlačim. Kao kad se izbindžuje cela sezona neke serije za 2 dana. Ali, vidite, ja i to radim i to nije loše uopšte (sem po moje podočnjake) i to mi donosi izvesnu vrstu uživanja. Čitala sam tako i Sofi Kinselu (Kupoholičarka, Umeš li da čuvaš tajnu, Bogomdana domaćica), Aleksandru Poter (Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari), Kerol Metjuz (Čokoholičarka i drugarice - Klub ljubitelja čokolade), Džuli Kaplin (The Little Teashop in Tokyo) itd. Sve ove knjige su mi dale neki osećaj kao kad gledate božićne filmove u decembru.

I tako saznam ja od Anđele moje, baš sad na sajmu knjiga, da gospodin Muso, a i Karizi, ne pišu neke ljubiće komercijalne, kao što sam ja mislila (a vidite, ljubiće baš i ne volim, jer nisam tip osobe za klasičnu romantiku, ja sam malo čudna, romantična na svoj način... ali znaćete da vas volim, nemajte sumnje!), nego da pišu trilere. 

Komercijalniji tip knjiga, ali trileri, uzbudljive priče. A to je jedna od stvari koje volim - kad me priča uplete u svoju mrežu, gde zapadnem u jedan potpuni eskapizam. I kad je dobra priča: ja nisam tu, nisam u svojoj sobi, ni u svojoj fotelji. Kakav Beograd - gde je Beograd? Bog te sveti pita gde sam ja.

Tako odlučim ja da na Vulkanovom štandu uzmem jednu Musoovu knjigu za 300 dinara i dodelim joj titulu test-knjige. Test Musoa kod mene, da budem preciznija. I kako se taj susret Ivane i Musoa odvio?

Knjiga koju sam uzela je Kako bih bez tebe. Kad ne znaš koju ćeš knjigu uzeti, jer ne poznaješ opus, onda nije ni bitno koju ćeš uzeti. Samo uzmeš neku. I tako ispade ova. (Kao što Alisa nije znala gde hoće da ide, pa zaista nije bilo bitno gde će skrenuti, svakako će stići negde.)

Glavni utisak: Okej je. Ne odlična, ne savršena. Okej je. Držala mi je pažnju, pročitala sam je za 3 dana. Ima kliše momenata*, koje lično ne volim, ali nema previše pa su "svarljivi". Ima ljubić momenata. Zapravo, deluje kao knjiga koja ima daleko veći potencijal nego što je očigledno to Muso i bio svestan.

* (Na kraju krajeva, ni klišei nisu nužno loši. Nešto postane kliše, samo jer je toliko dobro i toliko se svima dopadne, da svi žele da ga "imaju". Loše stvari ne mogu postati klišei, zar ne?) 

Neki delovi su nepotrebni, a neki su zaista odlični, posebno malo fantastike ubačene u poslednjoj četvrtini knjige. Oduševila me je činjenica kako je mene, istoričara umetnosti, baš "odabrala" knjiga gde je glavni negativac kradljivac umetnina i koji u prvim scenama krade Van Goga iz muzeja Orsej u Parizu.

Zaključak: Pročitala bih i druge Musoove knjige. Ova koju sam ja uzela se ne svrstava među njegove najbolje radove, pa neću biti prestroga i osuditi ga kao pisca na prvo čitanje. Ni meni sve što radim ne ispadne uvek 10/10. Ovo je tip knjiga koji bih čitala, ali upravo kao što sam gore spomenula, kao uzbudljive priče, bez nekog prevelikog i revolucionarnog utiska na mene, i bez nerealnih očekivanja. Dobra priča je uvek tražena, uvek poželjna. Neke priče vas možda neće promeniti iz korena dubokoumno filozofski, niti to moraju sve knjige da rade zaboga, i nemojte to očekivati od nekih knjiga. Sve služi svojoj svrsi.

Za mene je to isto kao gledanje Marvelovih filmova. Filmovi o superherojima su klišei sami po sebi. "Bljuc-momenata" koliko vam duša ište. Ali, ja ih obožavam, jer on njih ni ne očekujem išta drugo do senzacije, uzbuđenja, jakih iskonskih emocija, dobro pobedjuje zlo, dvoje se smuvaju na kraju posle svih peripetija isl. A sve što učini da nam emocije zaigraju ovako ili onako, ima neku vrednost. Loše je kad smo ravnodušni, zapravo.

Budite otvoreni za nove sadržaje. Ne zatvarajte se u neke svoje zidove. Ne pravite male tvrđavice. Među tim zidovima je ono što već poznajete, i to je sigurno, nešto čemu uvek možemo da se vratimo, ali ako provirimo preko bedema, otvaraju nam se i neki novi svetovi, nova bogastva, nova iskustva, kojih nismo ni bili svesni da postoje.

Groblje kućnih ljubimaca - šetnja po ljudskom umu uz elemente natprirodnog

 Strah od toga da ćemo izgubiti svoje najdraže često je veći čak i od straha da ćemo i mi sami umreti. King u „Groblju kućnih ljubimaca” veoma vešto prepliće pitanje ljudske tuge i bola nakon gubitka deteta sa natprirodnim elementima.

Luis Krid dobija novi posao i sa porodicom se seli u Mejn. Mi ih na početku knjige zatičemo u autu, na putu ka novom domu. Kada stignu u Mejn, sve deluje novo i zanimljivo. Kuća u koju se useljavaju ubrzo postaje pravi dom, a komšije postaju prijatelji. Jedina opasnost kojoj je porodica stalno izložena jeste put pored kojeg se nalazi njihova kuća. Ovaj put odneo je dosta života. Jedna od žrtava postaće i mačak porodice Krid, Čerčil. Ovaj događaj promeniće u potpunosti Luisov život. Luis će Čerča zakopati na starom groblju iza kuće. Dok bude razmišljao kako da saopšti porodici šta se desilo sa mačkom, Čerč će se vratiti. Mačak je živ i zdrav, ali Luis primećuje da ipak nešto nije u redu sa njim, da jednostavno nije isti kao pre. Uskoro se dešava nešto još užasnije, Kridovi gube sina na istom putu. Pred Luisom je izbor: ostaviti sina da počiva u miru ili ga sahraniti na isto mesto kao Čerča i prihvatiti sve što sa tim dolazi.

King nas uvodi u život jedne sasvim obične porodice sa kojom bi svako od nas mogao lako da se poveže. On članove porodice stavlja na različita iskušenja od kojih je svakako najgore gubitak deteta. Pokazuje nam kako različiti ljudi reaguju u ovoj situaciji i kako im različite misli mogu pasti na pamet. Navodi nas da se zapitamo koliko u stvari možemo poznavati i same sebe, ako se do sada nismo suočili sa ogromnom tugom i patnjom. Iako smo svi svesni da je smrt sastavni deo života, niko od nas nikada nije pripremljen za nju. Pisac nas tera da porazmislimo o tome šta bismo mi uradili ukoliko bi postojala mogućnost da nekog koga neizmerno volimo vratimo u život. Ovo su neke od večitih dilema za koje naravno ne postoje tačni i pogrešni odgovori, ali o kojima se uvek može raspredati do kasnih noćnih ili ranih jutarnjih sati.

Da li je ovo klasičan horor? Po mom mišljenju nije. Da li je ova knjiga svakako strašna? Apsolutno jeste. Zašto? Zato što nas autor vodi u dubine ljudske duše i ljudskog uma, stvara stalnu napetost i iščekivanje oko toga šta će se sledeće desiti i ostavlja nam prostora i za sopstvena tumačenja. Dinamika i ritam radnje su mi se mnogo dopali, sve do samog kraja, koji me, priznajem, baš i nije oduševio. Očekivala sam nešto što će bolje zaokružiti celokupnu priču, a to nisam dobila. Svakako moji celokupni utisci o knjizi su pozitivni. Nisam veliki „kingovac” (još uvek). Volimo li se King i ja? Na to još uvek ne mogu da odgovorim. Za sada ću samo reći da ovo prijateljstvo definitivno ima potencijala.

Jeste li čitali „Groblje kućnih ljubimaca”. Ako jeste, kakvi su vaši utici?

Slušočitanje i knjige servirane na 100 načina u slatkom ili slanom sosu

Jedna od stvari koju nam je donelo moderno doba, jeste mogucnost audio snimanja knjiga. Kada sam shvatila koliko zapravo ima knjiga, i to samo na YouTube-u, ideja mi se isprva dopala. Ali, ubrzo sam shvatila da me malo i zbunjuje, odnosno da sam u dilemi da li su i koliko su one dobre i korisne.

Pomislih, kao o dobroj strani slušočitanja (izmislila sam reč, nadam se da vam je to u redu), da postoje knjige koje sam već pročitala, pa samo imam želju da ih se podsetim. Ali jedna od pomisli mi je bila i "Ma da, super je to, ne moram ni sa punom pažnjom da slušam, nego - eto - da mi ide dok nešto drugo radim.". 

Koliko je takva vrsta podeljene pažnje (i haosa) koji sebi sami nametnemo dobra i za naš mozak, ali i za percipiranje nekog štiva?

Knjigu kada čitamo, mi učimo da se fokusiramo, da naša koncentracija bude samo na slovima ispred nas i na slikama koje formiramo u glavi čitajući. Svi koji vole da čitaju, znaju onaj prelepi osećaj, ali ga budete svesni tek nakon što se dogodio i trajao, kad se potpuno utopimo u neku priču, do te mere da zaboravimo i na vreme i na prostor. Kad mi neka knjiga to učini, onda definitivno znam da je knjiga dobra. Osetim se kao da sam na nekom oblaku, neku svojevrsnu lakoću postojanja, i kao da na neko vreme ja živim još jedan život, a ne samo svoj. 

„Čitalac živi hiljadu života pre nego što umre…

Čovek koji ne čita knjige živi samo jedan.“

- Džordž R. R. Martin

Sa druge strane, audio knjige (meni barem) ne drže pažnju na taj način. Okej, da, možete ubaciti slušalice u uši, izvrnuti se na krevet i slušati, ali je jako velika mogućnost da ćete zaspati. Čak je u psihologiji dokazano da je jedno od najgorih mesta za učenje (ili čitanje) upravo krevet, jer vaš mozak, hteli vi ili ne, automatski govori telu da je to mesto gde inače spavate. Dakle, ako tu samo legnete da slušočitate, ode mas' u propas' brzo. 

A sa knjigom u rukama u nekoj fotelji... e, to je već druga priča. Može i na krevetu, ali tad većina radi specifičnu nazovi-knjišku-jogu, gde posle 2 sata čitanja samo još fali da čitate viseći sa lustera. Ukoči se ruka, vrat, noga, ali toliko ste u knjizi da tek posle 2, 3 sata shvatite da vas nešto boli ili da je pak potpuno utrnulo. Poenta je izbegavati položaj u kojem inače spavate. Mada i sedeći krevet bude inspirativan za dremku. 

Uz audio knjigu, vi možete biti u polu-pažnji... i verovatno usisavate kuću ili kuvate ručak. Zamislite vi to: Kuvate pasulj i slušate Dostojevskog! Potpuna avangarda!

Kao što iz priloženog možete videti, svakako dajem prednost staroj, dobroj, štampanoj knjizi uz neizostavno njuškanje knjiga, umetanje svega i svačega kao bukmarkera (sve je bukmarker ako dovoljno verujete u to), pravljenje ušiju isl., ali hajde da sad ozbiljno sagledamo koje su to prednosti audio knjiga.

1. Podsećanje na neke knjige koje smo već pročitali.

Konkretno sam relativno skoro pustila sebi knjigu Mastor i Margarita. Ovo je jedna od lektira sa kojom sam bila oduševljena. Toliko, da sam je pročitala u svega par dana, a odmah zatim našla rusku kratku seriju koja je do najsitnijih detalja snimljena po knjizi.

2. Knjige koje nismo čitali, posebno lektire, ali nas, eto, zanima o čemu se radi, ali nas ne zanima dovoljno da se zamaramo da je zapravo čitamo.

Ne znam za vas, ali ja sam imala neke takve knjige i žali Bože što u 2. srednje nisam imala audio Gorski vijenac ceo ili Anu Karenjinu. Bila sam inatna da ih pročitam cele, posebno Anu, ali čak ni audio Ljevinovu kosidbu ne bih mogla da svarim više. Poštovanje za klasike, ali što bi se reklo "not my cup of tea". Ali, eto, želim radi opšte kulture da budem upoznata i sa takvim štivom, ali ne i da ga čitam satima. 

Trenutno slušam Dnevnik Ane Frank, koji začudo nisam pročitala i pitala sam se kako je to moguće. Ali, ubrzo sam se setila da smo Dnevnik radili čitajući samo odlomak iz Čitanke. "Komadić plavog neba okružen teškim crnim oblacima" bila nam je čak tema za jedan pismeni. Sad kada slušočitam Dnevnik, naprosto ne mogu da razumem kako je neko mogao sa nama da obradi ovu lekciju samo na osnovu nekog malog odlomka. 

Pitanje je, doduše, koliko su mnoge od knjiga koje se daju za lektire adekvatne za tako rani uzrast... Ali, to je već neka druga tema.

3. Ljudima koji pate od disleksije audio knjige su možda najbolja stvar ikad.

Zamislite da volite knjige, a da vam je bolni izazov svaki put kad želite da čitate, jer vam slova igraju užičko kolo pred očima? Imate na internetu primere/simulacije toga kako izgledaju slova nekome ko pati od disleksije. Nije zabavno ni malo. Audio format je nešto što i ovim ljudima pruža mogućnost da zaista uživaju u sjajnim pričama, odnosno knjigama, a da pritom svako slušočitanje ne bude kao olimpijska staza za trčanje sa maltene nemogućim preprekama. Ovako, knjige postaju i njima dostupne.

4. Davanje nove perspektive uživanju u određenim knjigama, na primer, u formi radio drama.

Za ovu stavku imam sjajan primer, zahvaljujući Radio televiziji Vojvodina. RTV je u saradnji sa autorom, Aleksandrom Tešićem, snimio radio dramu na osnovu njegove trilogije Kosingas, o kojoj sam pisala na ovom blogu pre nekog vremena. Ove knjige sam maltene progutala, a radio drama mi je ponovo probudila, i možda još jače, onaj osećaj ushićenja koji sam imala čitajući trilogiju. Sjajni glumci, naracija, zvučni efekti (mačevanje, žubor vode, vetar, puckanje grančica i lišća, pucketanje vatre isl), epska muzika, sve je to omogućilo da likovi koje sam toliko zavolela postanu još stvarniji u mojoj glavi. Na OVOM linku možete da vidite slike sa snimanja radio drame.

Neki mlađi možda čak ni ne znaju za format radio drama koji je pre, dok nismo imali milion svakakvih IT high tech gedžeta i štatijaznam-čega-još bio veoma popularan. Naši roditelji su, recimo, uživali slušajuči Indeksovo radio pozorište.

Ekipa Indeksovog radio pozorišta 1985.godine

5. Može se iskoristiti baš onaj gorepomenuti efekat uspavljivanja.

Ukoliko bismo na vagu stavili TikTok gluposti i bezbroj videa sa kojekakvim idiotarijama sa jedne strane, i slušanje neke zanimljive knjige sa druge strane, onda je svakako korisnije i kvalitetnije ovo drugo. Zatvorite oči, prepustite se priči u udobnosti svog kreveta, nema blještavog ekrana i tzv. blue light-a koji dokazano šteti mozgu uveče, jer ga razbudjuje umesto obrnuto. I kad osetite da vam se suviše spava - klik klik, slušalice van i zaspaćete kao beba.

Dodala bih i jedan efekat koji na mene imaju knjige pred spavanje - koje pre biram da čitam nego da slušam, a to je da mnogo lepše i živopisnije sanjam i češće se sećam svojih snova kada čitam, a posebno ako je to neka knjiga koja mi se jako dopada. Ti snovi su mnogo jasniji, sadržajniji, lepši i sećam ih se ujutru. 

Verujem da to svakako ima veze sa čitanjem, jer čitanjem mi slušamo glas u svojoj glavi, koji je jelte naš glas, ali istovremeno mi zamišljamo likove, scene, odeću, glasove, hladnoću i toplinu, bol i prijatnost itd. Suštinski, mi naš mozak teramo da bude aktivniji, da razmišlja kreativno, učimo možda i nešto novo, a pri učenju se u našoj glavi uvek stvaraju nove sinapse.

6. Lakše je za nošenje

Činjenica je da je lakše nositi jedan telefon i samo imati okej internet konekciju, nego 3 knjige u rancu, ali lakše nije nužno i bolje. A i šta ćemo ako nam se isprazni baterija? Ili izgubimo internet konekciju? Ili nam se isprazne slušalice, a pritom nismo poneli punjač? Jeste praktično s jedne strane, ali ne i idealno. Knjiga nema bateriju ili dugme. Samo je otvoriš i čitaš.

Ono što bih na kraju zaključila jeste da knjige, u kojem god su formatu, su dobrodošle. Uslovno rečeno, nebitno je da li su audio, digitalne, PDF ili štampane. Suština je najpre u ličnim preferencijama, a kao što možemo videti i (ne)mogućnostima. One u svakoj svojoj formi su tu da oplemene naše živote i da učine da putujemo iz svopstvene fotelje. Ovo su bili mojih 6 razloga zašto su i audio knjige okej izbor. Ako vi imate još neki razlog zašto su dobre ili ih 'pak ne volite, pišite u komentarima.

Istine o sebi u šolji hladne kafe

Znate ono: "E, da mi je samo još jedan dan ili bar jedan sat" ili "Da sam rekao to, možda bi bilo bolje"? Da, možda. Nema ko nije doveo u pitanje i sebe, i svoje postupke, i svoje uzdržanje od nekih postupaka, reči koje su prebrzo izletele iz usta, ali i one koje su zauvek ostale da odzvanjaju u nama kao nekakav eho bez da dodirnu uho onoga kojem su namenjene... Takve misli znaju biti toliko intenzivne, da se one preslikaju i razliju celim našim bićem i svakodnevicom. Svuda se može naći nešto što će nas opet nemilosrdno baciti u taj vir misli. Te misli, zapravo, nikad ni ne odlaze, samo naviknemo da živimo sa tim pitanjima i svešću da na njih nećemo dobiti odgovor.

A šta ako bi vam neko pružio priliku da ipak nešto uradite drugačije?

Šta ako ipak možete dobiti neke odgovore?

Postoji jedan sasvim neuobičajen kafe. Ima i neobično ime: Funiculi Funicula. On nema ni luksuzne stolove i stolice, nema hiljadu šarenih svetala, nema čak ni prozore. Ali on postoji i živi kroz legende koje ga prate. Legende, ali samo dok i vi sami ne postanete njegov gost. 

Četiri žene, četiri priče i četiri kafe. I pružena prilika... Ali samo dok se kafa ne ohladi.

Naravno, nemojte ni na trenutak pomisliti da je sve to tako jednostavno. Ovo nije samo još jedna u nizu knjiga gde čitaoca zabavlja maštarija o putovanju kroz vreme. Postoje određena pravila i ponuda je "Uzmi ili ostavi". I dodala bih: Ne usuđuj se da prekršiš pravila. Ne možete čak ni da sednete za bilo koji sto, niti na bilo koju stolicu. Na kraju krajeva, nije li tako i inače u životu? Ne biraš gde ćeš se roditi, ali... Biraš šta ćeš za tim "stolom" učiniti.

I ako je pravila mnogo i deluje da je prekomplikovano, pre svega emotivno i psihički, ali i tehnički, likovi u ovoj knjizi ipak odaberu da se upuste u ovo iskustvo koje im potpuno promeni živote.

Jedno od glavnih pravila jeste da celo to putovanje traje od trenutka kad vam je kafa sipana i dok se kafa ne ohladi. 

Pisac nam u ovoj knjizi ukazuje na prolaznost života, na značaj trenutka. Neretko, kada se osvrnemo iz sebe i pogledamo sve te godine nanizane kao perle iza nas, zaista na momenat se učini da su prošle onom brzinom kojom se ohladi jedna šoljica kafe. I brže.

Kad sam pročitala ovu knjigu, pomislila sam koliko je zapravo dobro dobiti jednu ovakvu mogućnost? Sa jedne strane, kako da odbiješ priliku da vidiš nečije lice makar još jednom, čuješ glas, na tren? Ali, šta ako u tom susretu i kažeš ono što si toliko puta pomislio da bi bilo bolje, osudio sebe kao glupog i nepromišljenog, a onda se ispostavi da si bio u pravu? Zar nije bolje da ipak ostaneš sa pitanjem i da nikada ne saznaš i naprosto prihvatiš da su stvari ispale tako kako jesu, i da su mogle drugačije tad kad su se desile, drugačije bi bile? Da dobiješ potvrdu da si pogrešio, onda bi to značilo kajanje do kraja života, jer bi bio svestan koliko si sam sebi kriv. Ali ako se pokaže i da je dobro kako su se stvari odigrale, to ipak daje jedan mir. Pred goste ovog kafea se stavlja jedan mač sa dve oštrice. Da li biste se usudili?

Jedna zanimljivost jeste da je ova knjiga nastala na osnovu pozorišne predstave koja je adaptirana u knjigu 2015. godine. Vrlo brzo je prevedena i na engleski jezik, a samo 2 godine kasnije, publikovane su još 2 knjige u okviru ovog (već) serijala -  Priče iz kafea (Before the Coffee Gets Cold: Tales from the Café) i Pre nego što sećanje izbledi (Before Your Memory Fades, 2022). Postoji i film snimljen na osnovu prve knjige iz ove serije iz 2018. godine pod imenom "Cafe Funiculi Funicula". Ne prati u potpunosti knjigu, a možda i kombinuje sve knjige iz serija, što nisam sigurna, jer ih još uvek nisam sve pročitala. Odlučila sam da ga ipak ne odgledam do kraja, kako ne bih sebi pokvarila čitanje.

***

Tošikazu Kavaguči rođen je u Osaki (Japan) 1971. godine. Radio je kao producent, režiser ali i scenarista za pozorišnu trupu Sonic Snail. Predstava Dok se kafa ne ohladi dobila je glavnu nagradu na Suginami dramskom festivalu i to je ujedno bio i njegov debitantski rad. 

***

Bonus video: 

Rudnik, sve ono što se (nije) desilo

 Znate ono kada mislite da ste shvatili poentu knjige koju čitate, a negde na polovini vam se jasno kao dan javi misao da ste potpuno promašili temu? Upravo to mi se dogodilo dok sam, kao mahnita, čitala roman "Rudnik", Miodraga Majića, sudije Apelacionog suda u Beogradu i jednog, žargonski rečeno, velikog "cara" među nama, običnim smrtnicima. Tako sam na početku knjige mislila da čitam nešto na temu loše ekološke i ekonomske situacije, koja je veoma uticala na jednog mladog čoveka koji se našao u kandžama korupcije. U jednom momentu sam zastala i pomislila: "Ovde se ne radi o ekonomiji, ekologiji i politici. Ovde se radi o čistom zlu.". Ima u ovom delu elemenata svih, gorenavedenih sfera, ali najjači utisak na mene kao čitaoca ostavio je motiv zla. Njega je teško objasniti, ali ga je vrlo lako prepoznati, kako na ulici, u stvarnom životu, tako i u delima poput ovog. Ono je sveprožimajuće, vrlo duboko usađeno u naš način življenja, percipiranja sveta oko nas, ima ga u svakoj našoj pori i pukotini, i preti da nas navede da napravimo taj jedan korak napred ka ponoru iznad provalije na kojoj već predugo stojimo. 

U samom centru ovog romana je rudnik, ali nije to samo običan rudnik zamišljen pre čitanja. Rudnik je kamen spoticanja svih stanovnika Lugova. Rudnik je javna tajna, mesto o kom se ne priča. On je bio polazna tačka propadanja celog jednog mesta i jednog čoveka.

Kroz priču nas vodi Bogdan Banjac, koji sabira svoja sećanja u sanatorijumu. On nas vodi u lavirint istine (stvarne ili imaginarne), ne dajući nam mogućnost da iz njega izađemo. S obzirom na to da je proglašen ludim, njegova uloga nije da izigrava heroja, svakako je gubitnik. Sve vreme lutajući u prošlosti, on se priseća raznih likova i događaja koji su ostavili trag u njegovom životu. Od Beograda do Lugova i nazad, upoznajemo mnoštvo ljudi sa kojima je Bogdan bio u posrednom ili neposrednom kontaktu. I verujte mi, mnogima nećete verovati u pokušaju da pronađete pravu istinu, ali mislim da je to gotovo nemoguće. Moje viđenje je da je Majić istinu ostavio samo za sebe, a nama dao nekoliko mogućih rešenja, bez mogućnosti da bilo koje osporimo. Ono što je neosporno je činjenica da smo svakodnevno svi mi pomalo Bogdan Banjac- naterani da se pravimo ludi i zatvaramo oči pred istinom, zarad nekog višeg, samo nama znanog cilja. 

Ovo je definitivno, do sada, najneobičniji Majićev roman, ali je tema, kao i svaki put "ubola pravo u centar". Na koji god način da doživite i shvatite roman i poruku koju šalje, u njemu ćete pronaći mnoštvo vrlo popularnih tema današnjice. Sigurna sam da ćete se u jednom trenutku zapitati: "Da li su Lugovi moj grad?".

"U početku, bila je to samo praznina. Okean ravnodušnosti i besmisla. Trajanje koje je izgubilo značaj jer su nestala očekivanja. A onda su, kako je vreme ispunjavalo pukotine, počinjala da se roje pitanja. Da li je baš sve podložno stihiji? Da li je zaista ono što deli postojanje od večite tmine samo neka od milijardi kosmičkih slučajnosti."

***

Bonus video:

Lisice, Kengur i Neli

Možda naslov navodi na pomisao da ću u ovom blogu da podelim svoje utiske o priči za decu, istina je drugačije. Doduše, premijerno prikazivanje domaće serije Lisice (2002) i domaćeg filma Kad porastem biću Kengur (2004) za moju generaciju se poklapa sa ulaskom u pubertet, tako da su ova dva ostvarenja deo našeg detinjstva. 

A Neli—tema ovog teksta—drugi roman Ivana Tokina, objavljen 2019, me po atmosferi  i likovima umnogome podseća na gorepomutu seriju i film, otuda naslov. 

Ako bi trebalo da odaberem jednu reč koja najbolje opisuje roman, rekla bih - urbano, metropolski na beogradski način. Slično Lisicama i Kenguru, Beograd nije samo lokacija na kojoj se odvija radnja romana Neli, Beograd je lik u knjizi.

A likova ima dosta. Pored Neli, glavne junakinje, tu je i ekipa - Marko, Mario, Darko, Sofija i Nemanja, nekoliko sporednjih likova i jedan pas. Tokin ih je spojio ali nas uverio da je to učinila slučajnost ili sudbina. Učinio ih je grupom u kojoj se svi osećaju ugodno da budu ''zajedno sami''. 

Neli je roman o ljubavi. Čitajući svedočimo rađanju romantične ljubavi, ljubavi prema psu, prijateljskoj ljubavi već izgrađenoj ali osuđenoj na krah iz kog umesto pepela ostaje plodno tlo, ljubavi prema brodu ili bar građenju istog. Ove ljubavi su intenzivne, direktne, nekad bolne, ali ljubavi koje ne podrazumevaju, ne očekuju i na kraju razumeju. 

Još jedna reč me je—moram priznati—pratila tokom čitanja, a to je - kliše. Recimo, Sofijin stan—nešto poput studio stanova iz američkih filmova o kojima smo svi sanjali (ili je to bar moja čežnja)—pojedini dijalozi, tuče, pa deo kad Neli izlazi iz kupatila sa peškirom oko glave, u donjem vešu i majici, i uzima šolju sa kafom. Ne mislim da to slabi roman, ali sam nekoliko puta prevrnula očima i kao, ma daj.

I pored toga, knjiga je dobra. Ugnezdila mi se na rukama; nisam htela da je pustim. 

Tokin je odličan pripovedač. Ne opterećuje tekst interpunkcijama, ali sve vam je jasno: ko je rekao, kako je rekao, šta oseća. On određuje tempo čitanja. Kad njegovi likovi daju gas, čitalac sledi. Preko nekih pasusa se bukvalno preleti ali se ništa ne izostavlja, svaka reč se upije i onda - uh, ček' malo da odmorim. 

Muzika je takođe važan deo romana. Blek sabat i Bouvi, Prodidži i ''neki Italijan iz 70ih'' su samo deo plejliste koja služi ne da bi se tišina izbegla već obogatila. Muzika govori umesto likova kada oni to ne mogu ili ne žele, ili dopunjuje rečeno/urađeno/neizbežno. 

U knjizi se pojavljujemo i mi, čitaoci. Tokin nam se obraća u jednini. Time stvara prostor intime, sigurnosti i slobode za sve. 

*

Ivana Tokina sam otkrila tokom studija. Upijala sam njegove kolumne. Smatram ga jednim od najznačajnijih savremenih autora predstavnika umetnosti primećivanja. Svakodnevica opisana Tokinovim rečima je zasluženo u kategoriji najlepše u digitalnom prostoru i među koricama knjiga i časopisa.

Nase nove autorke, deo treći

Pozdrav svima, Kulturlama ovde!

Stigla je jesen, sa njom mnogo toga lepog - rapsodija boja, prijatni sunčani dani, venčanja... Grožđe, šljive, bundeve... Vade se čizme i šareni džemperi za hladne oktobarske večeri... Uskoro će početi i Sajam knjiga 2023, čemu se mi neizmerno radujemo... 

A među lepim događajima, srećni smo što možemo da podelimo sa vama vest da se naša mala, ali lepa i višestruko talentovana kreativna zajednica proširila za još tri nove autorke. 

Zanimljivost koju možete primetiti, ako nas pratite redovno, jeste koliko sve naše autorke pišu svojim, autentičnim stilom. Svaka od njih ima tu samo svoju svetlost i boje koje se preliju kroz njihove reči. Ono što Kulturlama ceni i voli je upravo ta jedinstvenost, iskrenost najpre prema sebi, ali i svetu, posebno jer živimo u društvu koje izuzetno želi da nas ugura u neke kalupe. 

Malo je smešno, kad pomislim sad, kako kad na primer hoćemo nekoga da okaraktetišemo kao "ne baš najbistriji potok u planini", mi nekad kažemo ono "gura trougao u kockicu", aludirajući na dečiju, svima dobro poznatu igračku. Ali u slučaju Kulturlame, to se može tumačiti na potpuno drugi način, tako da:

Hvala što ste krugovi, kockice, trouglovi i zvezdice koje ne date da vas silom ubace u neke okvire. Hvala što razumete da svaki oblik može i ima slobodu da sebi napravi okvir u kojem mu je lepo. Hvala što ste hrabri da budete svoje iskreno ja. ♥

U redovima koji slede, upoznaćete se malo sa naše nove tri autorke. 

Drage koleginice, raskomotite se, ne morate se izuvati, turili smo dzezvu za kafu, ratluk je na stolu.

Ime: Anđelija Stojković ♥
Datum rođenja: 1991
Školovanje: Završila novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
Interesovanja: Čita, crta, radi, peva (ali loše), ćakula, razmatra politička politička kretanja.
Voli: ...da se izležava, da pije kafu, druži se.
Ne voli: Budale, kao ni temperaturu iznad 33 stepena.
Jedna od omiljenih knjiga: "Frankenštajn" Meri Šeli, "Sto godina samoće" Gabrijel Garsija Markes i "Sitnice koje život znače" Lorenco Marone.
Omiljena kafa: Gorka (bez šećera) i jaka.
Omiljeno mesto za čitanje: Krevet, fotelja, ležaljka na plaži.

Ime: Marija Marković ♥
Datum rođenja: 12.02.1990.
Školovanje: Fakultet organizacionih nauka
Interesovanja: Planinarenje, zvučna terapija, uzgoj koza (nadam se jednog dana).
Voli: Gabi Novak, dulečnjak (babina pita iz Gruže), konje.
Ne voli: Košpicu iz štrudle od višanja i bajstendere.
Jedna od omiljenih knjiga: Zid, Marlen Haushofer
Omiljena kafa: Uvek turska, ili politički korektno domaća.
Omiljeno mesto za čitanje: Voz.

Ime: Milica Barać ♥
Datum rođenja: 29.10.1992.
Školovanje: Diplomirana novinarka, master komunikološkinja
Interesovanja: Baštovantsvo, pisanje, čitanje, putovanja.
Voli: Putovanja, književnost, špansku kinematografiju, kafu, cimet, sarmu i miris ljubičica.
Ne voli: Rutinu, okolišanje, dosadne razgovore i ljude koji vole samo sebe.
Jedna od omiljenih knjiga: Mogu da suzim izbor na top 5. Hari Poter i zatvorenik iz Askabana, Gordost i predrasuda, Put do kuće svakog jutra sve je duži, Porodica, Otelo.
Omiljena kafa: Svaka kafa je dobra kafa, ali recimo da je dobro napravljen kapučino moj favorit.
Omiljeno mesto za čitanje: Krevet, voz i ljuljaška.

Otpor pukom prihvatanju - Horror Vacui Staše Aras

Bude me zvona. Opet jugo. Kroz prozor vidim komadić zgusnute bjeline i slušam zvona iz grada. Nedjelja.

Evropsko prvenstvo u fudbalu, dalmatinski gradić u jeku leta, kriza vlade, izostanak menstruacije, abortus prećutan mužu. Moglo bi se reći da će nam roman doneti napetu radnju, ali dešava se nešto sasvim suprotno - već na prvim stranicama pripovedačica nas uvodi u jedan on najintimnijih razgovora - razgovor sa samom sobom. Ona je na raskršću između sebe i sveta, između onoga šta je trebala da postane i onoga šta je, ona je sve što smo mi same i ono čega se plašimo da ćemo o sebi saznati.

Meditativna proza Staše Aras u romanu Horror Vacui donosi nam priču o ženi koja se, usled ne toliko nepredvidivih životnih okolnsti, našla u situaciji gde će morati da se suoči sa sobom i da duboko promisli o životu koji je izabrala. Ništa poput velikog preokreta se u ovom romanu neće dogoditi, ali će nam pripovedačica dati mnogo više. Kroz njen unutrašnji monolog, koji jedino kao takav može biti necenzurisan, otkrivamo mikrokosmos u kome je nestalo bliskosti u braku, nacija gubi razum tražeći identitet u vatrenom praćenju fudbalskog prvenstva, časne sestre šapuću o zlodusima, a žene svijet gledaju kroz špijunku. Prateći taj svoj unutrašnji glas, pripovedačica odlučuje da ode u manje primorsko mesto, u staru porodičnu kamenu kuću. Tu osluškuje zvuk vetra kroz stare zidove, ujutru skuva sebi kafu i ispija je na stepeništu, gleda u hibiskus, odlazi na kupanje ili ne odlazi, kako joj telo kaže. Prati njega i ritam koji samo praznina (vacui) može da donese. 

Staša Aras nas kroz ovu meditativnu belešku ne uvodi samo u svet intime svoje junakinje, već i u otpor koji je na momente tih i pasivan, a na momente odsečan i nužan, i koji jedino kao takav može da pruži neostrašćenu kritiku društva. U tekst se upliću likovi drugih žena: časne sestre, šjora Jele, baka i mama kojih više nema, komšinica sa kojom u kratkim dijalozima ili samo klimanjem glave deli svoje stavove prema učmalosti sredine. Sve te žene stopiće se u jednu, arhetipsku, nama sa ovih prostora dobro poznatu, za koju ćemo se zapitati da li zaista ima izbore, da li je zaista ikada finansijski nezavisna, da li je ikada zaista slobodna. 

Znam da se žene poput ove šjore Jele što dane provodi sjedeći na ulici nikada za svoga života nisu okupale u moru. Život su provele u crnilu u svojoj kući i svojoj ulici dugačkoj najviše pedeset metara. Kraće od puškometra. Nastanjivale su svoje kamene nastambe, svakoga dana kuhale, “gojile dicu” i pretvarale se u suhi čokot.

Knjiga je podeljena poglavljima od kojih su neka lirskih naslova, dok većina nosi nazive utakmica tokom aktuelnog prvenstva u fudbalu (Engleska - Wales, Hrvatska - Češka). Autorka nas ovim izborom sučeljava sa banalnošću svakodnevnice, kolektivnim slepilom i potrebom pojedinca, uključujući i samu junakinju, da se ipak nekako uklopi, iako je fudbal u biti i ne zanima. Izborom ovakvih naslova, ona još jače naglašava kontrast između onoga što se odigrava oko junakinje i onoga što je u njoj samoj. Taj kontrast razviće ideju o buntu, o pobuni protiv odustajanja i pukog prihvatanja.

Samo da osjećam. Samo da ne postanem ravnodušna, nezainteresirana pojava na dvije noge. Otići ću na kupanje. Otići ću večeras u gradić, nalakirati ću nokte crvenim lakom. Otići ću negde gdje se pleše.

Horror Vacui priča je o jednoj od nas. Priča o teskobi, preispitivanju odluka, prećutkivanju, uzimanju stvari u svoje ruke, nenameravanim otporima koji dolaze kao jedini izlaz, u propitivanju sebe kao neodvojivog dela ljudske vrste. Ovo je priča o Ženi i praznini, ili o Ženi i vremenu, što me je tokom čitanja stalno vraćalo na roman (i film) Sati, Majkla Kaningema i čuvene Virdžinijine reči: Među nama uvek godine. Uvek godine … Uvek sati.

*

U tijelu danas osećam nelagodu. Možda nisam jučer trebala plivati. Donji dio leđa i trbuha kao da su povezani hladnom maramom i stisnuti. Ležim pokrivena dekom svjesna da negde vani vrijeme leti i razbacuje se. Trube automobili, ljeto šlajfa po užarenom asfaltu, dijele se svjedodžbe, sklapaju ugovori, varaju muževi, krade se, putuje, žvaće, šverca, netko sjedi i hladi se lepezom. Ja ležim u svojoj kući ukopana, kao u katakombi, pokrivena dekom, i nisam ni tužna, ni usamljena.

Staša Aras je književnica i profesorka hrvatskog jezika. Objavila je tri zbirke poezije - Takve se stvari događaju ljudima (Algoritam 2014.), Nedolično i vrijedno spomena (Durieux 2015.) i Premještanja (Hena 2020.), knjige kratkih priča Meke granice (Algoritam 2015.) i 12 pred zidom (Sandorf 2020), kao i roman Horror Vacui (Treći trg 2020, Hena 2021) koji je 2022. godine bio u najužem izboru za nagradu Meša Selimović. 

Afrička dolina Jadra - Ili knjiga zbog koje sam plakala

Ima ona priča, došla neka strana kompanija u Mačvu i rešila tamo da otvori rudnik da kopa "belu naftu". Naučnici rekli da to ništa ne valja i stručnim rečima rekli prvu od biblijskih pošasti, voda će se u krv pretvoriti. Dobro, nisu rekli krv, ali rekli su da kad se otrov izlije u reku i uđe u zemlju, nećemo moći da pijemo vodu, niti da jedemo ništa što se gaji na toj zemlji. A naveli su i poslednju pošast, ne baš u obliku smrti prvorođenčadi, već da će na jalovištima rudnika biti nedozvoljenih materija koje su nedozvoljene jer kad ih ljudi, posebno deca, udišu imaju ozbiljne zdravstvene probleme.

E, "Bili smo tako lepi" Imbolo Mbue priča jednu takvu priču u Kamerunu.

U Kosavi su imali te glavne pošasti.

Strana kompanija došla je na njihovu zemlju i bušila naftu, nafta se izlila u reku i zagadila njive, deca su počela da umiru, a kompanija je slala svoje predstavnike jednom na svakih osam nedelja da ih umiri, da im kaže da im je žao i da nije to ništa.

Knjiga počinje ovako: "Trebalo je da znamo da je kraj blizu. Kako smo mogli da ne znamo? Kada je iz neba krenula da lije kiselina i kad su reke pozelenele, trebalo je da znamo da će naša zemlja uskoro postati mrtva".

Priča govori o seljacima, koji nisu želeli da rade za kompaniju, hteli su da obrađuju svoje njive, o njihovoj decenijskoj borbi, strahovima, gubicima i stradanju.

Imbolo Mbue ispričala je priču o sprezi krupnog kapitala i države, o povezanosti kolonijalizma, globalizma i kapitalizma.

Knjiga govori i o tome kako neprijatelji ne dolaze samo iz neke daleke zemlje, kako ljudi koji su isti narod kao i mi mogu da nam budu neprijatelji, kako to što neko “naš” zameni kolonizatora ne znači da će biti bolji.

Pa da to ilustrijem citatima dece Kosave koja odrastaju 1980-ih, nane - bake devojčice Tule koja je glavni lik u knjizi koja se seća na svoje detinjstvo i pričom koju u 2020. priča Tulin drugar koji postaje deda.

"Predstavnici su rekli da će bušenje nafte našem selu doneti nešto što se zove 'civilizacija'. Jednog dana, rekli su predstavnici vlade, Kosava će imati nešto divno što se zove 'prosperitet'".

"Sve poslove su dobili ljudi dovedeni iz sela oko Bezama, ljudi čija su braća, stričevi, rođaci i saplemenici radili u vladinim kancelarijama i svakako su držali tajne sastanke i potpisivali tajanstvene dokumente, kako bi osigurali da taj prosperitet koji donosi nafta bude rezervisan samo za njihove porodice, klanove i plemena".

Nana o kolonizatorima: "Upoznali su nas sa novcem, ne zato što nam je bio potreban, već zato što smo morali da naučimo čemu to služi kako bi njima bilo lakše. Nametali su svog duha onima koje su mogli ubediti i sagradili crkvu u Lokundži, ne zato što bi nama koristila, nego zato što su želeli da verujemo da je naš duh zao, a naše ponašanje nemoralno. Želeli su da nas uključe u svoj svet, a mi smo morali da naučimo principe po kojima su oni živeli i da ih prihvatimo".

Tulin drugar o deci dece Kosave: "Ona ne govore sa svojom decom naš jezik. Govore samo engleski. Ona ne poštuju našeg duha. Kad se desi rođenje ili smrt ili venčanje, proslavljaju to na način naših nekadašnjih gospodara. Plešu na njihovu muziuku, kao da je naša samo nekakav prastari običaj koji treba poštovati".

Bilo je mnogo scena koje me podsećaju na sve naše pokvarene sisteme u kojima živimo i s kojima se srodimo, na korupciju, na bahatost vlasti, kao i na to da milioni ljudi pate svoje patnje, negde u samoći i ne preduzimaju zajedničku akciju.

Naraciju u knjizi vodi nekoliko likova različite dobi i različitih pogleda na svet. Pa je knjiga ispunjena dodatnim stvarima osim borbe za očuvanje sela Kosava - poput priča starih o kolonijalizmu, brige roditelja o deci, ženama koje su osuđene da zauvek ostanu same, pitanjima roditelja koji šalju svoju decu u inostranstvo, odnosima muškarca i žene, patrijarhalnim obrascima, pobuni koja je u nama, ali i o tome kako na ovoj jedinstvenoj planeti postoje paralelni svetovi.

Moram da priznam da je bilo i nekoliko sitnih delova koji su me zasmejali.

Knjigu vredi pročitati. Književnica manipuliše publikom, iza svakog neuspeha, iza svakog novog užasa piše o nadi, uvek se rađa nova nada, ali ako niste spremni na tužan kraj, ne uzimajte knjigu u ruke.

*Nemojte misliti da sam nesvesna da su prolivene suze i žrtvovani ljudi da bih se ja vozila autobusom ili automobilom, da moj telefon ne radi bez litijumske baterije, da ugalj koji se kopa da bih se grejala i imala struju ubija ljude. Svesna sam. Samo bih volela da stvorimo neki bolji svet.

Iznenađenje

Znate onu scenu iz "Otvorenih vrata" kad slave dan Aninog začeća, kad Cakana objašnjava kako će kad Bata stigne oni da se sakriju i viknu "Iznenađenje". 

Zamislite baš taj zvuk dok čitate "iznenađenje". 

Kada je na čitalačkom klubu "Čitanja i odgovori" odlučeno da se čita "Frankenštajn" Meri Šeli, pomislila sam "o, ne", ne volim horore i očekivala sam da će knjiga na mene da vikne baš to i takvo "iznenađenje", a to ne volim.

Knjiga je zapravo bila prijatno iznenađenje, možda bolje reći otkrovenje. I sada spada u red mojih omiljenih knjiga.

Ako se nadate da ćete čitajući "Frankenštajna" da osetite jezu, da čitate o komadanju, o ušivanju različitih delova ljudskih tela, detaljnim opisima zločina, ništa od toga nećete dobiti.

"Frankenštajn" je nešto sasvim drugo. Taj horor odvija se na nivou ljudske duše.

Knjiga postavlja pitanje odnosa nauke i etike, postavlja pitanje koje preispituje religiju, da li naš tvorac od nas može očekivati da budemo savršeni, pitanje samoće i pitanje intimnih patnji.

Delo je melodično, možete čak da zamislite muziku dok čitate, a jezik je lep, zastareo, ali nežan i topao.

Moj prvi utisak bio je, Frankenštajnovo čudovište uopšte ne izgleda kao džin sa šrafovima u glavi… O, pa on izgleda drugačije, o, pa on govori. O, pa čudovište nije bezumna masa.

Kada kažem pitanje odnosa etike i nauke, knjiga je pisana u vreme u industrijske revolucije i moraju se uzeti u obzir bojazni koje su ljudi imali od tehnološkog napretka tada, ali pitanje etike i nauke ostaje i danas, ono je svevremeno. Danas bi se ono možda moglo dovesti u kontekst veštačke inteligencije.

Pogled na tvorca i biće koje je kreirao je pitanje koje se nameće i u religiji. Bog očekuje da kao njegova tvorevina budemo dobri. I Frankenštajn očekuje od svog čudovišta, od svoje kreacije, da bude dobro. Ako se setite Boga iz Starog zaveta, on je prek i ljut, nepredvidiv, on se stalno ljuti na svoju kreaciju, na ljude, stalno su kažnjeni jer nisu dobri.

Tako se postavlja pitanje možemo li se kao ljudi igrati Boga. Jer i Frankenštajn je stalno ljut na svoju kreaciju, ona nije dovoljno dobra i on ne vidi sebe kao problem, on samo ima očekivanja.

Podnaslov knjige “Moderni Prometej” ukazuje na to kako je Prometej kažnjen jer je ukrao vatru sa Olimpa i dao je ljudima. Vatra je u mnogim kulturama simbol života, ili životne snage – “njegova vatra se ugasila”. Tako mislim da Frankenštajn na sebe gleda kao na Prometeja, jer ljudima daje život nakon smrti i zbog toga je kažnjen. 

U "Frankenštajnu" sam pronašla citate koji su me pogađali lično i duboko. Citate o prijateljstvu, o duši. Posle mnogo godina knjiga me navela da prepišem citate. Evo podeliću u neke sa vama.

“Razni događaji u životu ne menjaju se tako brzo kao ljudska osećanja.”

“Samoživ rad učinio me skučenim i uskogrudim dok tvoja plemenitost i ljubav nisu zagrejali i probudili moja čula.”

“Ništa ne pada tako teško čovekovoj duši kao velika i nagla promena.”

“Čak i kad našu ljubav nisu pobudile neke više osobine, naši drugovi iz detinjstva uvek imaju nad nama neku moć, koju retko kad može postići prijatelj koga kasnije sretnemo. Oni poznaju našu detinju narav koja se, ma kako da se docnije izmeni, nikad sasvim ne izgubi.”

“Dok sam uništavao njegove nade nisam zadovoljavao moje želje, koje su uvek ostajale isto onako strasne i vatrene. I dalje sam želeo ljubav i drugarstvo, a bio sam prezren.”

Dakle ako tražite krvave i sočne komade mesa, toga u knjizi nema, ali ako tražite preispitivanje granica, pitanje odnosa dela i tvorca, pitanja ko je tu čudovište, da li ljudski rod olako odbacuje, ko smo mi bez naših voljenih, na pravom ste mestu.