Čarli Gordon- dnevnik jedne inteligencije

Cveće za Aldžernona je jedna od knjiga koju sam čitala u okviru bookstagram izazova 12 knjiga za 12 meseci, a na predlog mojih knjiških prijatelja. Došla je na red kao četvrta u nizu, rezervisana za april mesec i definitivno ga je obeležila. Ova knjiga je zapravo ostavila najveći utisak ove godine, za sada, ali on u mom slučaju nije nužno pozitivan, što ću u tekstu i obrazložiti. Na samom početku moram da vas u pozorim da će tekst možda sadržati spojlere, pa razmislite pre daljeg čitanja, ukoliko knjigu već niste pročitali.

Danima ne mogu da složim sve utiske kada je Čarli Gordon u pitanju. Na samom početku čitanja, bukvalno na trećoj stranici, pomislila sam: "Šta je bre ovo?". I ta me je misao držala kroz veći deo knjge. E sad, ni ta rečenica nije nužno bila u negativnom kontekstu. Elem, da krenemo od početka. Upoznala sam se sa likom Čarlija, mentalno i emocionalno zaostalim čovekom koji radi u pekari gospodina Donera, a zahvaljujući svom rođaku koji ga je tu i zaposlio. Doner se obavezao da će obezbediti Čarlija i omogućiti mu da zarađuje za život dokle god za tim bude potrebe. 

Međutim, Čarli se prijavio za jedan eksperiment. Njemu operišu mozak sa ciljem povećanja koeficijenta inteligencije.. Ta operacija nikada nije izvršena na nekom čoveku, jedini koji je bio podvrgnut eksperimentu je miš Aldžernon, koji je postao pravi mali genijalac. 

Prva scena koja mi je slomila srce, a istovremeno me i jako iznervirala je upravo susret Čarlija i Alžerona, i Čarlijeva nesposobnost da pobedi miša u jednom vrlo jednostavnom zadatku - pronaći put iz lavirinta. Da, dobro ste pročitali, vrlo jednostavnom zadatku. Zapitala sam se da li je Čarliju to stvarno jednostavno, kao što meni deluje? Da li sam ikada razmišljala o ljudima koji nemaju iste sposobnosti kao vi i ja, i šta je za njih zapravo jednostavno, a šta komplikovano? I tada me zabolelo, prvi put. Kasnije me je zabolelo još mnogo puta. 

Shvatila sam da, iako možda njima nisam okružena svakodnevno, na ovom svetu ima mnogo ljudi koji su ograničenih sposobnosti. Ograničeni, ne samo da nauče neke osnovne stvari, već ograničeni da razlikuju dobro od zla, ljubav od mržnje, prijateljstvo od loše namere. Čarli je bio upravo jedan od njh. U njemu sam prepoznala najviše odsustvo mogućnosti da prepozna kako svet gleda na njega. Nije me toliko žuljala činjenica da on ne zna lepo da piše, čita, množi, sabira, koliko mi je smetalo to što nije bio sposoban da prepozna da ljudi u njegovoj okolini prema njemu ispoljavaju samo jedno - podsmeh.

Kada je Čarli operisan i njegov koeficijent inteligencije počeo da raste neverovatnom brzinom, njegova spoznaja da su mu se ljudi čitavog života podsmevali i da ga nisu gledali kao ljudsko biće, već kao predmet sprdnje, zabolela me je drugi put. Bolelo je i Čarlija, pa se trudio da svima stavi do znanja kako je sada postao normalan - kao i svi drugi, i da sada mogu da ga gledaju kao ljudsko biće, s obzirom da je  i on pametan.

Dalje stižemo do još jedne teme koja mi je pekla dušu, a to je odnos Čarlijeve porodice prema njemu. Rođen je kao prvo dete i njegova majka je odbijala da prihvati i prizna sebi da on nije kao ostala deca. I uz sav napor njegovog oca da ubedi suprugu da je Čarli ipak dete sa posebnim potrebama, njegova mama je tvrdila da je on "samo lenj i da mu treba više vremena nego drugoj deci". Međutim, rođenjem njegove sestre Norme, situacija se menja. Majka shvata da ima jedno "normalno dete" i jedno koje to nije i Čarli počinje da trpi posledice majčine spoznaje. Ona drastično menja ponašanje prema njemu, slobodno mogu da kažem da počinje psihički da ga zlostavlja, što na njega ostavlja neizbrisiv trag i posledice od kojih, ni kao natprosečno pametan čovek, ne može da pobegne. 

Meni najdirljivija scena u celoj knjizi je upravo susret Čarlija intelektualca i njegove senilne mame. S obzirom da ga je kao dečaka bukvalno oterala iz kuće kako bi zaštitila svoju ćerku od svih neprijatnosti koje je imala zbog svog brata, jedino što Čarli želi jeste da joj dokaže da je postao normalan i da može da se ponosi njime, jer je ostavio traga u nauci. Majka, kao i Norma, žele da on  ostane sa njima, ali genije oseća da inteligencija odlazi istom brzinom kojom je i došla, i svestan je da život u zajednici ni za koga nije opcija. Isplakala sam se nad ironijom sudbine, da ona koja ga je rodila i kinjila sada nije sposobna da bude prisebna, a da je on, koji je bio na margini društva zbog svog nedostatka, prestigao čak i doktore koji su osmislili eksperiment. 

Izdvojila bih i Čarlijev odnos sa ženama, koji je takođe usko povezan sa njegovim odnosom sa majkom. Naime, pametan Čarli se zaljubljuje u Alis, svoju učiteljicu, i iako mu ona uzvraća osećanja on nije sposoban da sa njom ostvari fizički kontakt. Sa inteligencijom, došla su i sećanja na "prethodni život", a među njima bila je i majčina zabrana da ikada gleda žene. I koliko god se trudio, on ne može da otera malog Čarlija koji je uvek tu kada je i Alis sa njim, ometajući ga da sa ženom stupi u seksualni odnos. 

Međutim, pojavljuje se komšinica Fej i mali Čarli se ne buni kada je ona u pitanju. Stoji u ćošku, ali gleda i nema reakciju. Došla sam do zaključka da je ljubav jedno uzvišeno osećanje koje nije svako sposoban da prepozna i obradi u svom mozgu. Čak i sa toliko pameti, Čarli je ostao emotivno nesposoban, do određene granice, što je dovelo do toga da za vreme trajanja svog genijalnog perioda nije uspeo da do kraja razvije odnos sa ženom. 

Na kraju cele priče, mali Čarli preuzeo je svoje prvobitno mesto i potisnuo genijalnog Čarlija, kao da ovaj nikada nije ni bio tu. Uzrok propasti eksperimenta otkrio je upravo on. I koliko god da je pokušao da se odupre evidentnom povratku na staro, Čarli je leteo jedan vrlo kratak slobodan pad. Od zaostale osobe do genijalca i nazad za par meseci. Donekle sam znala da će ishod biti takav, jer je u sinopsisu naznačeno da su i kod Aldžernona počele da se dešavaju promene. 

Napomenuću da je miš uginuo pre nego što se njegov prijatelj vratio na staro, i Čarli ga je sahranio u svom dvorištu, pokazavši time da je eksperiment ipak donekle bio uspešan. Njemu nije žao što je u istom učestvovao, jer bez obzira na to što će zaboraviti sve znanje koje je stekao, iskustvo koje je doživeo je neprocenjivo. 

Meni nije žao što sam pročitala knjigu iako je ovo prva kojoj na bookstagramu nisam umela da dodelim ocenu. A vi je pročitajte, da biste znali o čemu pričam, i imajte na umu da je ovo jedna od najčešće zabranjivanih knjiga na cenzorskoj listi Udruženja američkih biblioteka. Ja sam razumela zbog čega je to tako, a da li ćete i vi?

"P.S. Ako možete, stavite cveće Aldžernonu na grob iza u dvorište."

U susret susretima - Najsrećnija Bosanka na svetu

Istina je da se svašta zanimljivo može desiti u četiri zida, ali ipak, pravi svet i neke velike stvari, susreti, iskustva - dešavaju se tamo negde napolju. 

Tokom 2017/2018te godine, shvatila sam, odnosno formirala jedan poseban koncept tzv. "lutanja". Kažem lutanje u odsustvu bolje reči. Naučila sam da volim da izađem i da naprosto krenem, da koračam i tako odšetam, pa - negde. Ako dođem do neke raskrsnice, ja odem u ulicu kroz koju nikada nisam prošla. Istražujem, gledam i na neki način lutam. 

U sklopu toga sam shvatila da ja na taj način idem u susret stvarima, a i one prema meni. Nisu to nužno ljudi, nekad su to životinje, prizori, detalj koji do sad nisam primetila, neki pogled, neka klupa isl. U jednoj takvoj lutalačkoj šetnji stvara se lepeza raznih nekih malih iskustava koje sam osećala da boje - na sebi svojstven način - moju ličnost, dušu.

Ta lutanja, uslovno rečeno, bila su moje male avanture. Naravno, ta lutanja mogu biti i u nekoj meri isplanirana, veća, putovanja... Tako je i autor knjige koju ću vam danas predstaviti krenuo na svoje putovanje kao lutalica čitavog sveta i došao u susret koji mu je zauvek promenio život.

Dobrodošli u Nalin svet!♥

Autor ove knjige, Din, čini se po njegovoj priči, nije oduvek imao baš sve kockice poslagane u svom životu. Nemirnog duha, odlučio je da krene na jedno neobično, ali svakako i iscrpno putovanje oko sveta, ni manje ni više nego biciklom. Naprosto je hteo da uradi nešto značajno, veliko u svom životu. Tako je rešio da se uputi putanjom toliko dugom, napornom i raznovrsnom, da se mnogi ne bi na to odlučili ni sa potpuno opremljenim kamperom.

Baš dok je bio u ovim našim krajevima, odnosno u vožnji kroz Bosnu, iz kamenjara pored puta, na pržećem Suncu, začuo je male mjauke. Ispostavilo se da je u pitanju jedno sasvim malo mače. Kao neko ko gaji ogromnu ljubav prema životinjama, Dinu ni na kraj pameti nije bilo da produži put ostavljajući mače u takvoj pustari. Nahranio ga je, ubacio u svoju torbu, ne shvatajući još uvek koliko mu je taj potez okrenuo život za 180 stepeni. 

Mače se od tog prvog susreta ponašalo kao da se ono (saznaćemo posle da je devojčice, jelte) i Din poznaju iz nekog prethodnog života. Količina poverenja, ljubavi, umiljatosti, privrženosti koja se izrodila tu, kao da je u sekundi nekom magijom buknula. Pritom, mačke se ne vezuju baš tako lako, što je dopinelo neobičnosti susreta ovo dvoje. 

I tako je započela jedna nova avantura, a kako kaže Din, Nala nije tad samo ušla u njegov život, nego je on pre svega ušao u njen i od tada su nerazdvojni.

Ne želim da vam spojlujem knjigu, tako da neću otkrivati gde su sve i koliko daleko otišli Din i Nala, i kakve su sve i srećne i tužne trenutke proživeli, i koga su sve upoznali... Knjiga se lako i brzo čita, a dodatnom doživljaju doprineće vam to što postoje Instagram i YouTube nalozi: 1bike1world, na kojima je Din, na sreću nas čitalaca, počeo da beleži njegovo i Nalino putovanje od upravo tog prvog susreta.

Volela bih da istaknem da sam pročitavši Nalin svet shvatila da je Din jedan momak velikog srca i posve skroman, plemenit, jer je maltene sva sredstva koja je, bivajući i sam iznenađen razvojem događaja i popularnosti koju su stekli Nala i on za jako malo vremena, donirao raznim udruženjima i azilima koja se bave zaštitom, smeštajem i pomaganjem životinjama. Ljudi koje je susretao su prepoznali da je on jedno veliko srce na 2 točka, a pre svih to je u njemu prepoznala Nala!♥

Osećam neizmernu zahvalnost što je Din napisao ovu knjigu i podelio svoju i Nalinu priču sa nama, kao i sreću, jer neke priče učine da shvatiš ipak ima nade za svet, prečesto tako siv i ružan. Sve dok ima ljubavi, dobrih ljudi, šapica da su sve na broju, nađe se snage da se ide dalje.♥

Priručnik za običan život - Mila Tanasijević Mihajlović

Koji su preduslovi za (uspešno) objavljivanje knjige? Mila Tanasijević Mihajlović u Priručniku za običan život navodi samopouzdanje, spemnost da se proba, i imati nekoga da pomogne u realizaciji. Izgleda da je računica tačna, s obzirom na to da sam dobila primerak petog izdanja ove zbirke. 

Za nove početke i nove priče - napisala mi je A. na prvoj stranici knjige koju mi je poklonila dan ili dva pre nego da se otisnem u povratak. Ključna reč - selidba, ključnije - u rodni grad.

Priručnik za običan život je pravi poklon za mene u tom trenutku iz dva razloga. Prvo, autorka priča o odlasku, doduše prekookeanskom, ali preplićući misli i osećanja sa kojima i te kako mogu da se poistovetim, prisećajući se svih selidbi u studentskim i poststudentskim godinama u/po Beogradu, i konačno u Kragujevac. Drugo, Tanasijević Mihajlović piše na sličan način na koji sam ja pokušavala. Čak su se i teme poklapale.

Priručnik za običan život je zbirka testova koje je autorka objavljivala na fejsbuk stranici Mila Mikena koja trenutno ima preko 100 000 pratilaca. Tanasijević Mahajlović nas vodi na putovanje kroz svoje detinjstvo i odrastanje, posebno ističući blizak odnos sa sestrama. Bavi se univerzalnim temema/vrednostima kao što su ljubav, poštenje, briga o drugom, lični integritet i prihvatanje različitosti.

Knjigu namenjuje svima, i posvećuje svojoj deci, ne namećući je kao obaveznu literaturu. Sloboda je istaknuta tema u knjizi i, kako autorka naglašava, ključ za uspešne partnerske, porodične, prijateljske i komšijske odnose. 

Ipak, tokom ponovnog čitanja, uzdisala sam i nekoliko puta pomislila - oh, koliko opštih mesta. Knjiga je mogla da bude kraća jer ima ponavljanja. 

A opet, šta je život nego serije ponavljanja - rituala, ustaljenjih obaveza, grešaka, koraka za prevazilaženje muke. Ali je i prilika da se vraćamo omiljenim filmovima i knjigama, da praktikujemo dobrotu, tragamo za lepotom, iznova i iznova. Da rezervišemo karte za putovanja, idemo frizeru i lekaru, i svaki put najjače zagrlimo trenutak nakon što izađemo sa pregleda na kome je doktor rekao - sve je u redu. 

Priručnik za običan život je poput dnevnika koji autorka nesebično deli sa nama, podsećajući sebe i nas da se život dešava bili mi spremi na sve što nosi ili ne. Zašto onda, kad vremenski i ostali uslovi dozvoljavaju, ne bismo uživali u šolji omiljene kafe na svežem vazduhu?

Semper idem - mora li uvek isto?

Kada biste pisali o svojoj porodici, o čemu biste pisali? Da li biste predstavili samo najlepše ili samo najgore trenutke? Da li biste svakom od svojih najbližih posvetili jednako prostora ili biste se jednostavno fokusirali na jednog ili dva člana? Oduvek mislim da je veoma teško pisati o onome što smo sami doživeli, bez obzira na to da li se radi o lepim ili ružnim stvarima. Teško je napraviti taj određeni razmak i odabrati šta je ono što želimo da kažemo svetu.

Retko čitam knjige koje se svima dopadaju. Još ređe se takve knjige dopadnu i meni. Neretko su me ljudi pitali za ovaj naslov kada čuju da sam iz Sombora. Još češće su mi ga upravo zbog toga preporučivali. Ne verujem u knjige života, makar ne mog života. Ipak, verujem u knjige koje ostavljaju dubok trag i koje pamtimo dugo nakon čitanja. „Semper idem” će za mene sigurno biti jedna od njih.

Ne sumnjam da sam je doživela „ličnije” zato što sam iz Sombora, zato što su i članovi moje porodice živeli u istom tom gradu u isto vreme kad i Lebović, zato što ovo nije samo priča na papiru, nego nečiji život. Sticajem okolnosti „Semper idem” sam čitala u Zagrebu i Somboru, što je dodatno doprinelo tome da se uživim u knjigu i veoma jasno zamišljam sve o čemu Đorđe Lebović piše.

„Semper idem” je za mene pre svega priča o jednoj porodici, želja da se njeni članovi sačuvaju od zaborava i presele se u domove širom Srbije, a i dalje, kad već u svojima nisu mogli da ostanu bezbedni i zaštićeni. Danas sam šetala kroz svoj rodni grad i razmišljala o svim onim mestima i likovima o kojima nam autor pripoveda. Isto sam radila i u Zagrebu, dok sam sa prozora gledala u Trg bana Jelačića. Veoma jasno mogu da zamislim da su i oni šetali istim ulicama, da su verovatno imali neke slični misli i probleme kao i mi danas, da su se sastajali i rastajali na istim ovim ćoškovima i koračali sokacima dok su šaputali sa prijateljima i svraćali kod rodbine. Nažalost, mogu da zamislim i sve one teške trenutke o kojima autor priča, iako sam sigurna da moja razmišljanja nisu ni upola užasna kao što je stvarnost za njih bila.

Svaki lik u romanu je za mene posebna priča. Verujem da bi svakom moglo da se posveti makar još dva, tri poglavlja, a nekima i cela knjiga. Porodične situacije o kojima autor govori su nešto sa čim svako od nas može lako da se poveže. Makar sa delom njih. Sa nekima ne bih nikada poželela nikome da se susretne. Lebović piše baš po mom ukusu, natenane, svakom liku posvećuje pažnju, beleži svaki detalj i trudi se da i najmanje sitnice sačuva od zaborava. Jer zaborav je ono što nam uvek sledi. Čak i nakon najgorih dešavanja, tragedija svetskih razmera i pojedinačnih patnji. Vreme prolazi, ali ne mora uvek da bude isto. Na nama je da biramo da li ćemo u to vreme pustiti dobro ili zlo, da li ćemo početi da učimo iz prošlosti i tako stati na kraj toj „semper idem” ili ćemo nastaviti da se vrtimo u začaranim krugovima.

Kada bi me pitali za koga je ovaj roman rekla bih da je za svakog onog ko želi da čuje priču jedne porodice, ko je svestan prolaznosti i živi u skladu sa natpisom na sunčanom satu u Somboru „jedan ti je od ovih poslednji”. Ova knjiga se pamti i otvara mnoga pitanja. Za mene najvažnije je: „Mora li uvek isto?"

Poezija Ade Limon - Glasnogovornica prirode i povezanosti sa korenima

Kada se spomene savremena latinoamerička književnost, prva asocijacija na našim prostorima sigurno nije Ada Limon. Rođena i odrasla u Njujorku, ova talentovana spisateljica i pesnikinja motive pronalazi duboko u svojim latinskim korenima, stvarajući dela koja istražuju identitet, povezanost sa prirodom i emocionalnu dubinu ljudskog iskustva. 

preuzeto sa onbeing.org

Dela Ade Limon teško je pronaći u prevodima na BHSC jezike, ali pojedini regionalni portali su uspeli da prevedu neke od njenih pesama i tako otvore mala vrata ka Balkanu, jedne od nežnijih ali i britkijih poezija sadašnjice.

Ada Limon prvenstveno je poznata po svojoj sposobnosti da stvori poetske pejzaže koji na intiutivnom nivou grade most ka unutarnjim doživljajima i kompleksnosti života. Kao takvi, njeni stihovi nas vraćaju u to zaboravljeno stanje “uzemljenosti” kada sve ima smisla. Ono što posebno privlači pažnju je njena sposobnostda pronađe lepotu i značenje čak i u najbanalnijim trenucima života. Njeni stihovi nas pozivaju da razumemo jezik prirode, da se zapitamo o svojoj ulozi u svetu i pronađemo smisao u malim radostima i tugama. 

Motiv tuge zauzima posebno mesto u poeziji Ade Limon, i vraća je tamo gde joj je i mesto - a to je sastavni deo stvarnosti, nakon koje život možda nije isti, ali je stvaran i naš. Na taj način ona gradi snažnu sliku važnosti empatije, povezanosti sa prirodom, i sa samim sobom kao neodvojivim delom iste. Ada Limon prihvata sebe, ističe važnost šarenolikosti ljudskosti i na taj način šalje nam umirujuću poruku - sa nama je sve u redu.

If we could light up the room with pain

We’d be such a glorious fire.

…

If we can have a child. If I cannot have a child. If you do not care.

I am gleaming. Promise you’ll see me gleam.

Važno je i istaći da Limon ima snažnu povezanost sa svojim indogenim korenima, što se često ogleda u njenom korišćenju mitologije i simbolike karakteristične za latinoameričke kulture. Ona istražuje teme nasleđa, identiteta i borbe za očuvanje tradicije u svetu koji postaje sve više globalizovan.

Jedno od najupečatljivijih njenih dela je zbirka pesama "Bright Dead Things", koja je osvojila brojne nagrade i priznanja, uključujući prestižnu nagradu "National Book Award". U ovoj, kao i u zbirci “The Carrying”, Limon daje poseban prostor duhovima prošlosti da se oglase kroz motive divljine, životinja, prerija i pustara, a neretko su i u njenom dvorištu, u njenoj bašti, njenom krevetu i čini se stalno korak ispred nje. Zbog toga, iako geografski, a i stilskim postupkom daleko, proza Olge Tokarčuk  i poezija Ade Limon imaju jedno čvrsto zajedničko polazište, a ono je sakriveno u Pamtiveku. *

Ukoliko niste upoznati sa delima Ade Limon, topla preporuka da istražite ovu talentovanu pesnikinju, čije reči imaju moć da dotaknu i inspirišu.

Njen glas je ne samo poetičan, već i politički, podsećajući nas na važnost brige o okolini i drugima, ravnoteže i kulturnog identiteta.

Neke od njenih pesama u originalu možete čitati ovde. 

* Pamtivek i druga doba - ujedno knjiga Olge Tokarčuk

Poštovanje i ravnopravnost svaki dan, pa posle čokolade, cveće i praporci - Još jedan 8.mart

Srećan 8. mart žele vam autorke Kulturlame!♥

Osmomartovske bundžije, ali i cveće je okej - autorka: Ivana Nedeljković 

Svake godine kada dođe 8. mart, dolazi do jedne podele, među ženama posebno. Starije dame, sećajući se starih vremena, očekuju poklon za 8.mart, njihove ćerke se dvoume - nekima je svejedno, nekima je lepo, a unuke tj. mi najmladje znamo da reagujemo agresivno na ovaj dan.

Lično spadam u neku među  grupu. Sa jedne strane, mislim da je izuzetno bitno da svake godine, ali ne i samo oko 8.marta, govorimo o tome zašto 8. mart uopšte postoji kao izdvojen dan u godini, dok sa druge strane dobiti poklon neki, kao znak pažnje, nije ništa nužno loše. Štaviše, mislim da i treba da ih dobijaju žene za sve što čine i rade, i mimo 8. marta, ali što i taj dan ne bi bio povod za nešto lepo poput deljenja poklona? U redu je i da muškarci iskažu i taj dan izmedju ostalog koliko vole i cene žene u svom životu, ali je i u redu da slavimo mi žene međusobno i da veličamo slogu među nama, a osudimo svako ono "žena je ženi najgori neprijatelj". Dakle, sva ta pažnja i pokloni su u redu, ali sve dok to nije onaj fazon:

"E, ženo, ostavi sudove danas, praćeš ih sutra, danas ti je praznik."

Ni jedan praznik ne mora da bude jedini povod da se o nečemu što on obeležava govori ili da se slavi i poklanja nešto kome god, ali to jesu striktno zabeleženi dani, jer tako je zasigurno da će svi makar jednom godišnje sigurno obratiti pažnju na ideje koje taj dan nosi.

I ne volim da čujem ono: "A kad je dan muškaraca?". Živimo u i dalje pretežno patrijahalnom društvu, tako da su svi dani na neki način dani muškaraca, dok bi trebalo da svaki dan bude dan svih, i jednih i drugih, pa i trećih, gde mislim na one koji imaju pravo da se osećaju kao žene i ako im to priroda isprva nije dala.

Danas za vas imam knjišku preporuku malo drugačiju, jer je reč o knjizi iliti knjigama koje bih želela da pročitam, jer sam pretraživala jednu konkretnu tematiku, tj ličnost. Reč je austrijskoj princezi Elizabeti, poznatijoj kao Sissi. Sissi mi je bila poznata još od ranije, jer smo je spominjali na fakuktetu, tokom mojih studija istorije umetnosti. Moje informacije o njoj su bile jako površne, ali ove godine sam prvi put bila u Beču, pa sam imala priliku da na licu mesta saznam više o ovoj zanimljivoj princezi.

Princeza Sisi je bila vrlo neobična ličnost i ispred svog vremena kao žena. Udala se za Franca Jozefa I iz Habzburške monarhije i došla na bečki dvor koji je imao prestroga pravila života za nju. Zapravo, slična je ličnost kao princeza Dajana, jer je čak i tragično stradala.

Sisi je bila poznata, ne samo po svojoj lepoti, nego o tome da je imala istančan osećaj za modu, da je trenirala maltene svaki dan i tako održavala vitku liniju, bavila se gimnastikom, jahanjem, vodila je računa strogo o svojoj ishrani (nekad i previše), govorila je grčki i starogrčki jezik, pisala poeziju, putovala veoma često (tako je bežala od suviše striktnog dvora u Beču). Imala je dugu kosu maltene do poda, i samo četkanje te kose svaki dan bi trajalo satima, i već jako uzak struk obzirom da je imala vitku liniju, pa je na to nosila jako uske korsete.

Najprostije rečeno, da je princeza Sissi sada aktuelna princeza, verovatno bi bila jedna od popularnih influenserki - zdrav život/fitnes/motivacioni govori/vlogovi sa putovanja. I verovatno bi bila mnogo srećnija osoba, jer je ceo život bila u borbi za svoju slobodu, a to je bio jedini način da bude srećna.

Ovde vam dajem preporuke za knjige koje sam izdvojila za svoju wishlist-u, pa možda i vi ubacite u vaše. 

1. Sisi: Empress on Her Own                                               
2. The Accidental Empress: A Novel
3. The Lonely Empress: A Biography of Elizabeth of Austria

 

O princezi Sissi postoje i filmovi, serije, dokumentarci. Otkrila sam skoro da postoji i serija The Empress iz 2022. godine na Netflixu. Nadam se da je i vama ova neobična i potpuno non-clichée princeza inspirativna kao i meni. 

Šta je nama naša borba dala - feministički manifest Džese Krispin, Autorka: Marija Marković

Sestričina mi je pre nekih 6 godina (ona tada 9) pokazala čestitku koju je napravila mami za 8. mart. Crvena ruža okružena sitnim srcima ispod kojih je pisalo Mama srećan 8.mart!. Bila je jako ponosna na svoje malo umetničko delo, dok sam je ja (tada 28) pitala da li zna šta se desilo 8.marta? Sada mi je žao što sam njeno nevino i bezbrižno detinjstvo na trenutak prekinula lekcijama o feminizmu, ali ona je tog istog 8.marta ni ne znajući veroatno šta objašnjava, svim ukućanima očitala jednu žustru bukvicu - koju samo dečija hrabrost može da iznedri. 

Često se pitam da li bi za mene bilo bolje da sam ostala ušuškana u verovanje da je taj jedan dan u godini posvećen zaista meni. Nama. Našoj borbi. U tome i leži problem. Udobnost je ono što nas iznova i dovodi na početne koordinate i zbog čega borba nikada ne prestaje, jer vrlo je lako uroniti u banalnost i zasititi se površnim i sitnim pobedama.

Upravo o tome govori knjiga Džese Krispin koja me je nedavno osvojila, a koja je radikalna i bez dlake na jeziku, i kao takva, mada intigantnog naslova Why I am not a femist, predstavlja jedan novi neophodni feministički manifest.

Krispin pre svega izaziva tradicionalne ideje o feminizmu i aktuelni liberalni feminizam. Ona kritikuje savremeni feministički pokret, tvrdeći da je postao previše komercijalizovan i da je izgubio svoju suštinsku svrhu - jer danas se feminizam može kupiti na jeftinoj Zara majici na kojoj piše Feminist, a koju je izradila potplaćena žena u Bangladešu. Krispin zagovara povratak radikalnijim korenima feminizma, koji se fokusira na stvarne promene u društvu umesto na puku političku korektnost ili individualno osnaživanje (ah ta reč empowerment). Ono što je posebno bitno za njen rad je da je potkrepljen jakim argumentima i fokusira se na pitanje da li su današnje feministkinje zaista spremne da se suoče s istinskim izazovima patrijarhalnog društva i da li su spremne da preduzmu konkretne korake ka promenama.

Razlog zašto mi je Džesa posebno prirasla za srce, je to što je jedna od retkih belih autoki koja ne govori samo o problematici belih žena, već vrlo dobro zna da borba nije dobijena dok svima nama nije dobro. Time ističe da je moć jedini neprijatelj protiv koga se treba boriti, jer ona je usađena i u nas same. 

Kritika koju Džesa Krispin upućuje savremenom feminizmu delimično se može smatrati odrazom opšteg odbacivanja ekstremnih stavova poput onih koje je zastupala Andrea Dvorkin.* Njen rad može se posmatrati kao nastojanje da se feministički pokret oslobodi ograničavajućih ideja i pronađe nove, efikasnije strategije za borbu za rodnu ravnopravnost.

Naravno, posebno mesto u mom srcu zauzela je Džesina preporuka na kraju knjige u kojoj među autorkama koje preporučuje za čitanje stoji ime Dubravke Ugrešić.

Zato moj osmomartovski omaž ide Džesi, Andrei i Dubravki.

Živio 8.mart! Živio!

* Andrea Dvorkin bila je istaknuta feministkinja poznata po svom žestokom protivljenju pornografiji. Pornografiju je gledala kao na oruđe patrijarhalnog ugnjetavanja, koje održava štetne stereotipe i nasilje nad ženama. Dvorkin je tvrdila da pornografija objektivizuje i dehumanizuje žene, jačajući rodnu nejednakost i doprinoseći kulturi seksualnog nasilja. Njeno zalaganje za ukidanje pornografije izazvalo je kontroverze, ali i podstaklo važne rasprave o ukrštanju roda, moći i medijskog predstavljanja. Uprkos kritikama i debatama oko njenih stavova, Dvorkinin rad nastavlja da utiče na feministički diskurs o seksualnosti i medijima.

Klara Cekin vs Sofka i Simka - Autorka: Anđela Jocić

Međunarodni dan žena, ili Osmi mart, dan je posvećen ženama i slavi se svake godine na pomenuti datum. Nastao je kao plod borbe žena za ljudska prava, odnosno borbe za socijalnu, ekonomsku i političku ravnopravnost žena i muškaraca. Prvi put, Dan žena je obeležen 1909. godine u Sjedinjenim Američkim Državama, deklaracijom koju je donela Socijalistička stranka Amerike. Godinu dana kasnije, 1910. godine, u Srbiji, Bora Stanković izdao je roman "Nečista krv", koji je jedno od najboljih dela ovog istaknutog predstavnika srpskog realizma. 

(Klara Cekin)

Ne znam zašto, ali kad god se približavamo tom famoznom Osmom martu, meni na pamet padaju Sofka i Dučićeva "Pesma o ženi". Dva potpuno različita dela, nastala u razmaku od skoro dve decenije, i dva suprotna prikaza žene kao bića. Sećam se da su me još u srednjoj školi vrlo intrigirala dela Bore Stankovića, neretko sam ga i izdvajala kao omiljenog pisca. On je uveo u književnost vrlo jake i temperamentne likove, kao što su Sofka, Koštana, Anica, prikazivajući njihovu intimu, što je do tada bila tabu tema. Žene su prikazivane kao supruge i majke koje obavljaju svoje svakodnevne dužnosti. Stanković nije video ženu kao takvu, dočarao je njenu lepotu, prikazivao je njenu čežnju i čulnost. Ipak, ne možemo pobeći od činjenice da se Sofka udala za dete, kako bi svoju porodicu spasila bede. Ne možemo pobeći od toga da je otac prodao. Čini mi se da ovim postupkom sve ono što je Stanković želeo da dodeli njenom liku, pada u vodu, jer se žena smatra predmetom kojim se može trgovati. Neosporno je da je Bora  želeo da prikaže zarobljenost jedne žene u patrijarhalnoj sredini, gde su muškarci, ipak, jednu stepenicu ispred žena. 

Neretko se setim i "Korena", Dobrice Ćosića, kao i istoimene ekranizacije. Roman je objavljen 1954. godine, i iako je prošlo dosta vremena od Bore Stankovića, čini se da se mi kao društvo nismo pomakli. Simka je takođe žrtva patrijarhalizma, trpi batine pijanog muža dok je sa svih strana kinje i proganjaju da rodi muško dete, naslednika, jer dete nije dete ako nije sin. I kako Vukašin i ona godinama imaju poteškoće i Simka nikako ne može da zatrudni, sva krivica se svaljuje na nju jer je "jalova"- sin Aćima Katića nikako ne može biti razlog za nemanje potomstva. E ta reč "jalova", to vam je, po mom mišljenju, najodvratnija i najgnusnija reč u našem bogatom i generalno lepom jeziku.

Osvrnuću se i na "Pesmu o ženi" Jovana Dučica, koja je uvek i zauvek, makar što se mene tiče, nešto najlepše što je ikada iko napisao o ženi. Dučić je maestralno opisao ženinu lepotu, osećajnost, nežnost, krhkost, kako to samo on ume. 

Za kraj, reći ću vam da cilj ovog teksta nije bio feminizam, niti je cilj bio da muškarce prikažem u lošem svetlu. Svesni smo vremena u kom živimo i svaka od nas oseća da sada imamo možda i više prava nego ikada. Cilj mi je bio da vas podsetim da tamo neka žena koju možda poznajete ili ne poznajete, još uvek trpi fizičko i psihičko nasilje. Neko neku ženu još uvek kinji što nije rodila muško dete. Neko neku ženu još uvek proganja pitanjima kada će postati majka, ne znajući da li ona i njen partner imaju neke poteškoće. Neko neku ženu osuđuje što glasno govori da ne želi da ima potomstvo. Neko neku ženu ubeđuje da joj je mesto u kući za šporetom, a ne u kancelariji, i da joj ne treba karijera pored muža i dvoje sitne dece. Još uvek je prvo pitanje na razgovoru za posao "Da li imate dece i ako nemate, kada ćete ih imati?". Još uvek je "žena ženi vuk", a ne bi trebalo tako. Želim da tim "nekim ženama" danas pošaljem zagrljaj i podršku, i kažem im da čine u životu isključivo ono što se njima dopada i za šta one smatraju da je ispravno, a narod će svakako upirati prstom. Srećan Dan žena! 

Prepakuj bajku u drugi celofan, turi mašnu i reci da je tvoja

Svakako nije prijatno za čuti ili pročitati, kada se neko bavi bilo kakvom vrstom kreativnog rada, negativne kritike i mišljenja, ali oni su neizbežni. Jedino iz čega čovek zapravo raste, uči i razvija se, jeste upravo kroz svoje greške, zato je i više nego poželjno znati manjkavosti našeg rada. Činjenica je da su dosadašnji tekstovi na Kulturlami svi bili uglavnom pozitivne preporuke, ali red je došao i na jednu negativnu kritiku.

Ukoliko ste uz Kulturlamu od njenog samog početka, sećate se možda mojih tekstova i knjigama iz serije Kosingas, kada sam sa potpunom očaranošću govorila o tim knjigama iz sfere epske fantastike sa elementima iz srpske istorije srednjeg veka i slovenske mitologije. 

Kada sam prvi put čula za ovaj tip knjiga, imala sam malu zadršku, jer mi je tematika delovala pomalo delikatno u smislu da ne bude nekako šturo, veštački uklopljeno, populistički obzirom na sveopštu ljubav ovdašnje publike prema srednjem veku, srpskim junacima, kosovskom mitu isl.

Oh, kakvog iznenađenja kad sam shvatila u koliko sam predivan i genijalno izatkan svet zašla sa Kosingasom! Pitko za čitanje, uzbudljivo, avanturistički, sa taman dovoljno primesa svega gorepomenutog da ne bude, što bi se danas reklo kolokvijalno - krindž. 

Vođena upravo tim doživljajem, nabasala sam na BookMate-u na trilogiju pod naslovom "Bajka nad bajkama" od autora Nenada Gajića. Autor mi je bio poznat još od ranije, jer sam imala njegovu knjigu Slovenska mitologija.

Priča je lepo počela, ali...

Izuzetno brzo je spala na nivo podgrejanog ručka, 

i to ne od juče, 

nego od pre 2 dana.

Baš zbog Slovenske mitologije, Gajić je još pre par godina bio primećen kao neko ko voli da "štipne" od drugih. Saznala sam od ilustratora sa Fakulteta primenjene umetnosti da je izazvao prilične probleme u izradi te knjige, jer je uzimao ilistracije kako mu se svidelo, bez pristanka samih autora, što je izazvalo prilično negodovanje. 

Istina, kad se izlista Slovenska mitologija, vidi se vizuelni nesklad, od korica do poslednje strane, a sam tekst je napisan i raspoređen malo haotično. Sećam se da me je prilično iritiralo kada sam prvi put čitala Mitologiju to što da bih čitala celu priču tj. imala jasan kontekst moram da skačem sa jednog dela strane na drugi. 

Sve u svemu, jedna knjiga osrednjeg kvaliteta, koja apsolutno ne vredi 2500 dinara. Pet stotina dinara "plafon" i da peva što je to neko kupio.

Bez obzira na iskustvo sa Mitologijom, uzimajući u obzir da se svaki umetnik - da l' bio pisac, slikar, muzičar isl. - razvija i usavršava, odlučila sam da počnem sa čitanjem trilogije Bajka nad bajkama. Verujem u pružanje druge šanse. 

Najjednostavnije predstavljen doživljaj ovih knjiga je:

1. Prvu knjigu sam pročitala jedva

2. Drugi deo sam pustila audio i preslušala jedva

3. Treći deo sam batalila, a inače mrzim da ostavljam knjige i priče na pola ali naprosto: ne mogu.

Gajić je, verujem, imao plemenitu nameru da čitaocima približi srpske narodne bajke, ali treba istaći da su one već lepe same po sebi. Potpuno je nepotrebno siliti plasiranje nečega što je već populano i lepo, priznato samo po sebi. Presipanje iz šupljeg u prazno, što bi naš narod rekao, u - pretpostaviću - nedostatku svopstvenih ideja i kreativnosti. Imala sam utisak kao da neko sekirom nasilno pokušava da uglavi srpske bajke i mitove, toliko da glavna priča o devojčici Senki i njenom psu Vidri, koja zaista obećava na početku i uistinu me jeste zainteresovala, gubi smisao.

To siljenje se uočava i u stilu naracije, jer priča i dijalozi napre teku manje-više modernim govorom, a zaitim naprasno svi likovi počinju da pričaju potpuno arhaično, kao da je neko samo pritisnuo dugme i potpuno promenio podešavanja u njihovim glavama.

Zabave radi:

Zamislite da sretnete nekoga na ulici i pozdravite ga sa:

"E, zdravo! Kako si? Nisam te video sto godina!", 

a taj da vam odgovori sa: 

"Zdravo živo, junačino od vekova! Da li je to gora procvetala ili su sivi oblaci pobegli, nit je gora procvetala nit su oblaci pobegli, no se tvoje umilno lice pred mnome prikaza!".

Pa pitali biste ga/je da li je popio neke droge realno ili vas samo zaje*ava.

Te ubačene bajke su takođe nasilno prekidane, da bi onda usledila po 2, 3 poglavlja nekih drugih priča, pa i one budu nasilno prekinute da bi se mi vratili na prvu priču.

U prvoj knjizi formira se družina, kao u Gospodaru prstenova, i čitalac po svemu očekuje da oni sad kreću u nekakvu avanturu - super!, a onda ih zarad tih veštački uglavljenih bajki, pisac razdvoji na 5 strana.

Treba obratiti pažnju i na zasebne analize likova. Krenimo od Senke, devojčice za koju se ispostavi da je zduhać. Gajić kao da je zaboravio da se vrati na istraživanja za pisanje Mitologije i šta su zduhaći prema narodnim verovanjima. 

Žarko Perunović - nećete verovati, ali Žarko je zapravo MARKO Kraljević, ne, zaista nikada nam ne bi palo na pamet. A Perunović, jer je Gajić odredio da Žarko bude na neki način sin ili štićenik boga Peruna, a on čovek bio od loze Mrnjavčevića. I nećete verovati, ali jaše šarenog konja koji se ne zove Šarac, nego ŠARKO.

Ta preočiglednost u manjku osmišljavanja autentičnih likova upravo doprinosti tom osećaju površnosti priče. Okej, da, ima i Tešić likove iz srpske istorije, ali ih je daleko lepše ubacio u kontekst pod njihovim imenima i sačuvao ih je kao autentične, ali ih je ubacio u jedan nov, paralelni univerzum svoje priče. Nije se služio preprostom promenom 2 slova da bi napravio kobajagi nešto "novo". Kod Gajića je naprosto samo... Neprijatno.

Prilično mi je bolo oči i pojavljivanje veštice Mare ili Marene, koja je kao ćerka Baba Roge, i koja je predstavljena maltene kao vila dobročiniteljka, a ne ćerka jedne pogane i zle veštice. Pritom, u nečemu što se nudi kao dečija knjiga najpre i bajka nad bajkama, prilično mi je bizaran opis seksa Marene i Žarka.

Još jedan kritičan momenat je spominjanje izvesnog naroda pod imenom Huri. Ko su Huri, pitala sam se, daj da guglam. Po kontekstu knjige, vidim da su Turci, ali ko još Turke zove Hurima? I traži, guglaj, još ja istoriju umetnosti završila, nikad čula za Hure. Jesam čula za Hune, ali za Hure teško. I onda nađem da su Huri zapravo narod Mitani:

"Mitani je bilo huritsko kraljevstvo u severnoj Mesopotamiji od oko 1500. pne., kada je bilo na vrhuncu njihove moći, pa tokom 14. veka pne. Obuhvatalo je područje današnje jugozapadne Turske, severne Sirije i severnoga Iraka ( grubo odgovara Kurdistanu) sa glavnim gradom Vašukani u današnjoj severnoj Siriji."

U rebusu sam zaista kako je Gajić ispovezivao sve ovo. 

Ruku na srce, makar su mu stislki ujednačene ilustracije u prvom delu koji sam zapravo pročitala.

Generalno, knjiga deluje kao da je imala potencijal da bude nešto mnogo bolje i zaista epski fenomenalno. Nažalost, nije, već se čini kao otaljavanje u nedostatku ne-znam-čega-tačno: volje, želje, kreativnosti, ideja, nekih boljih konsultanata rukopisa pre nego što se da na štampu... Ili niko nije čitao to sem njega ili mu neko ne želi baš sve najbolje.

Činjenica je da ima osnova, ima mesta za bolje, za napredak, svakako se oseća talenat za pisanje, a i odabir tema je zanimljiv, ali dalje napredovanje i razvoj su neophodni. Svako ko je zaista ljubitelj epske fantastike će to uočiti ako uzme da čita Bajku nad bajkama.

Ako zaista hoćete da uživate u epskoj fantastici sa primesama sprske istorije i slovenske mitologije, ne postoji dovoljno načina i ne mogu dovoljno puta ponoviti da preporučujem knjige Aleksandra Tešića: Kosingas seriju i Miloš Obilić trilogiju. Kad uzmete da čitate Tešićeve knjige, nek ćete onda shvatiti koliko su zapravo Gajićeve loše.

Ova kritika nastala je upravo iz toga što sam se zaista ponadala i očekivala da se Gajićeva priča razvije u jednu od onih kad žurite da čitate da saznate šta se desilo dalje, a onda opet i ne, jer želite da čitanje i uživanje traje duže. Ali nažalost ne, već je samo sa svakom stranom postajala sve više iritantna i aprijatna za čitanje. Čak ni moj OCD koji mi ne da da ostavim knjigu na pola me nije naterao da makar odslušam i 3. knjigu, a verujte mi da mi se to možda 2x desilo u životu. Nisam čak ni limunade tipa Sofi Kinsela ili Aleksandra Poter spustila na pola čitanja. 

Zaboga pročitala sam skoro knjigu Klub ljubiteljki čokolade gde se 4 (kliše) drugarice okupljaju u jednom kafiću/poslastičarnici koju drže 2 (kliše) geja, i od kojih jedna prevari muža, a taj lik sa kojim je spavala joj pokrade neki silan nakit koji je dobila od svog bogatog muža pa one kuju plan kako da ženskim teamwork-om nahvataju skota i vrate nakit. Kliše kliše kliše i ja sam ga pročitala ceo.

Nek ova kritika posluži najpre kao vetar u leđa autoru, da se ipak više osloni ni svopstvenu maštu i kreativu, da veruje u sebe malo više, i da se manje oslanja na većpostojeće sadržaje i da oni budu tek inspiracija, a ne doslovce prepisani redovi. Kao podsetnik i da ne uzima od drugih bez pitanja. ;)

Ona je predstavljala boje, sve boje u njegovom životu

 Uve je bio prva Bakmanova knjiga sa kojom sam se susrela, i kupio me je odmah rečenicom koja i nosi naslov ovog bloga. Često je citiram kada me neko pita koji je najlepši citat o ljubavi koji sam pročitala. Što se mene tiče, ljubav i jesu boje, kada je neko obojio moj svet, shvatila sam koliko je lepo biti voljen i kako ljubav zapravo treba da izgleda- kao najlepša paleta boja koju možete da zamislite. Mada mi je bilo teško da pojmim kako neko poput Uvea može da voli, ipak je reč o "starcu smaraču", čitajući sam shvatila da se i iza najvećeg džangrizavca krije jedna nežna i osećajna duša.

Uve. Moj omiljeni Bakmanov lik, zauvek. Na samom početku knjige upoznajemo čoveka koji upire prstom u svakog ko mu se ne sviđa i nema problem da to kaže ljudima ravno u oči. Svakog jutra vrši inspekciju po komšiluku i popravlja sve što nije po njegovom ukusu. Svi ga poznajete. On je jedan od onih starijih ljudi koji ima dovoljno vremena da vršlja po kraju, ali je još uvek dovoljno mlad da bude živahan u inspekciji koju obavlja. Bio je predsednik skupštine stanara, sve dok ga njegov nekadašnji prijatelj nije lišio vlasti. Međutim, Uve je možda ostao bez vlasti, ali nije ostao bez odgovornosti, jer ko će, ako neće on? Uve proverava da li ste dobro sortirali đubre, da li ste pokupili šta je trebalo kada ste izveli vašeg kućnog ljubimca u šetnju, da li se poštuje zabrana vožnje kroz naselje, da li su bicikli parkirani u skladu sa propisima. On se svađa, gunđa, upire prstom u grešnike i u stanju je da se satima raspravlja ukoliko smatra da je u pravu, jer sve je stvar principa. Uve ne želi da bude prevaren i nasamaren šta god da je u pitanju. Uve je vaš komšija iz pakla koji samo želi da ljudi poštuju propise i da ga ostave na miru da okonča svoj život. On ima savršeno osmišljen plan, kako napustiti ovaj svet, a ne ostaviti nered za sobom. 

Međutim, sve se menja dolaskom novih komšija, mladog bračnog para sa dvoje dece i trećim na putu. Kada su se doseljavali, polomili su poštansko sanduče dragog nam Uvea, i tu se priča polako odmotava. Nailazimo na niz komičnih situacija u kojima vidimo Uvea onakvim kakav jeste. U stanju je da izgovara najstrašnije psovke dok čini najbolja dela, da ti se podsmeva ravno u oči dok ti pomaže da poneseš nešto teško do kuće. I to je ono zbog čega sam pala na njega, zavolela sam ga svim srcem, beskrajno i zauvek. 

Vrlo neočekivano, Uve je postao najbolji prijatelj sa Parvani, novom mladom komšinicom. I upravo to prijateljstvo je ogolilo njegovu dušu i tada sam shvatila da se knjizi ne sudi po koricama. On je zapravo jedna nežna i ranjena duša, rastavljena od svoje lepše polovine, i sve što želi jeste da umre i ode kod svoje voljene žene. Njenim odlaskom, Uveov svet je izgubio sve boje i on se više ne snalazi u tom beskrajnom crno-belom ništavilu. Način na koji je zavoleo decu novih komšija, kao i sam odnos sa Parvani, pokazao mi je da je on vrlo sposoban za ljubav, naravno na njegov način- jer Uve čak i ne ume da voli kao svi ostali. 

Ovo je priča o ljubavi, prijateljstvu, saosećanju i tome koliko je važno imati podršku kada se suočavamo sa tugom. Knjiga zbog koje sam se smejala i plakala i plakala i smejala se u isto vreme. I u tome je cela suština moje ljubavi prema Uveu.

Za kraj, osvrnula bih se na film koji je snimljen po ovoj knjizi: Čovek po imenu Oto. Odgledala sam film relativno skoro, i opšti utisak mi je "ništa specijalno". Prvo, ne dopada mi se to ime Oto, smatram da, ako praviš film po romanu koji se zove Čovek po imenu Uve, daj mu ime Uve- u tome je suština svega. Drugo što mi se ne dopada, i zbog toga i ne volim da gledam filmove koji su snimani po knjigama koje čitam, je to što Uvea uopšte nisam tako zamišljala. Ne mogu da kažem da Tom Hanks nije dobro odigrao ulogu, bilo bi suludo, jednostavno moj Uve nije izgledao kao on, to je sve. U mojoj glavi Uve je stariji, sedokosi čikica sa bradom. Čak ni naselje u kom živi Uve nisam tako zamišljala. Ono što mi se dopalo kada je film u pitanju je to što su verodostojno prikazali celokupnu radnju. U svakom slučaju, preporuka je da prvo pročitate knjigu, pa tek onda odgledate film, jer koliko god se ja trudila, ne umem da vam prenesem tu toplinu i nežnost koja me i danas obuzme kada se setim Čoveka po umenu Uve.

O knjizi „Izuzetno glasno i neverovatno blizu“

Priče u knjigama, priče u pričama, rečenice u pričama. Likovi u likovima, likovi u pričama, likovi u knjigama. Ovako je za mene izgledalo čitanje knjige „Izuzetno glasno i neverovatno blizu.“

Drugi svetski rat i 11. septembar obeležili su porodicu Šel. Oskar je izgubio oca 11. septembra i posle toga ne ume da se vrati normalnom životu. A šta je uopšte i normalan život za dečaka od devet godina koji je izgubio jednu od najvažnijih osoba u svom životu? Tomas je izgubio svoj glas. Zato piše. Piše pisma svom sinu, Oskarovom ocu, u kojima govori o svojoj mladosti, svojoj prvoj ljubavi, braku sa Oskarovom bakom i razlozima zašto je morao da ode. Oskarova baka isto piše pisma, ali ne svom sinu, nego svom unuku. Posle očeve smrti Oskar pronalazi ključ za koji je siguran da je bio važan njegovom ocu. Dečak vidi ključ kao poslednju sponu sa ocem tako da je sasvim logično da kreće da istražuje koju od 162 miliona brava u Njujorku on otvara.

Ko god je u Heraldu napisao za ovaj roman da je: „Ozbiljan, duhovit, a opet razorno bolan.“ sumirao je i moje utiske u jednoj rečenici. Ovo je knjiga kod koje ćete na jednoj stranici rešavati misteriju, na drugoj razmišljati o gubitku i načinima kako se nositi sa njim, a već na sledećoj ćete se smejati nekom Oskarovom blesavom komentaru kojeg ni sam nije svestan. 
Emocije - tuga, strah, bes, radost, svega ovde ima. Rekla bih da je ovo roman koji pre svega govori  o onima koji ostaju, koji su izgubili nekog i sada moraju da nađu način da se izbore sa životom i svime onim što posledice tragičnih dešavanja nose sa sobom. Svaka stranica i svaki dan onih koji ostaju ispunjen je mislima i sećanjima o onima kojih više nema. 

Džonatan Safran For savršeno dočarava glasove tri generacije jedne porodice nudeći nam različite perspektive. Kroz stranice ove knjige prošetaće dijapazon različitih likova koji se savršeno uklapaju i koji doprinose Oskarovom istraživanju o ocu, ali i sebi samom. Od dečaka do starca, svako ima pravo na svoju priču. Sve ove priče se prepliću u jednu koja je na mene ostavila jak utisak. U nekim trenucima pomalo čudna, u nekim veoma emotivna, pomalo zabavna, veoma poučna i pomalo nesvakidašnja, ova knjiga navešće vas da se zapitate o mnogim večitim pitanjima i da snažnije zagrlite svoje najdraže.