Baš je nezgodno kada nađeš rasparenu čarapu

Kada biste glavnog aktera ove knjige upitali da li da pročitate ovu knjigu, on bi vam najpre rekao da to nikako ne činite. 

Ali, onda, opet... Možda ipak i da pročitate, treba biti obazriv i uzeti sve mogućnosti u obzir, ali šta ako vam onda na pamet padnu neke ideje koje do sada niste imali i to bi onda značilo da vi sada imate neke nove misli u svojoj glavi koje vas stresiraju i opterecuju, a to ne valja po organizam i kardiovaskularni sistem i može trajno da naruši zdravlje jer ipak znamo da je stres glavni izazivač svih bolesti pa je onda možda preveliki rizik a onda možda se i posečete na papir a ko zna gde je knjiga bila i onda se to inficira i vi ostanete bez prsta i UMRETE?!

Dobrodošli u Andreasovu glavu, njega ćemo sada skloniti sa strane, najbolje je da malo ćuti i ne govori, a reč ćemo vratiti autoru ovog blog-posta, tj. meni.

Napomenuću da je u gornjem citatu izostanak znakova interpunkcije apsolutno nameran, jer je taj citat napisan iz Andreasovog lika. Dakle, ko je Andreas?

Andreas je glavni lik u knjizi Nanda Abada "Baš je nezgodno kada nađeš rasparenu čarapu" . I on je jedan jako obazriv čovek. I emotivan. Malo previše obazriv, malo previše emotivan. 

Suštinski, on uopšte nije loš, samo u želji da učini najbolje on nekako ne bude ni svestan da je pogubio konce. Zapravo, on toliko pokušava da drži sve konce i sve pod kontrolom, da se u nekom momentu potpuno umrsi i on nekako ispada loš lik, a suštinski nije. Ironija je potpuna koliko on detaljno razmišlja o svemu i svakom svom postupku, do granica apsurda, a onda se nekako ispostavi da je sve to uzalud, jer logika bi bila da dođe do najboljeg mogućeg rešenja... Kad ono međutim, odabere najgore!

On je neko ko zapravo mnogo voli i želi da svi njegovi budu dobro, da budu bezbedni pre svega, da je pored svoje žene i da se igra sa svojom decom, samo nekad malo pretera u toj svojoj ljubavi koja kao takva pripreti i da mu uništi brak. Zapravo, ta njegova želja da sve bude bezbedno, kao i to što u svemu sa čim se susretne on odmah vidi čitav niz mogućih loših scenarija, je jedna svojevrsna paraliza života. On živi, ali je suštinski rob svoje glave i svojih misli. Njegove misli mu oduzimaju veliki deo njegove životne radosti, a da on nije ni svestan toga.

Andreas na gotovo detinji način reguje na nelagode u svom životu - rasplače se, pasivno-agresivan je, duri se. On se mnogo trudi da bude dobar, daje sve od sebe, ali nekako mu baš baš ne ide i onda se iz najboljih namera nađe u "neobranom grožđu", pa se na sve i rasplače pod muke što se tu našao. Ali, znate kako kažu: "Put do Pakla popločan je dobrim namerama.".

On je kao jedno veliko i nesnađeno dete, gde meni lično u više navrata nije bilo jasno ni kako je uspeo da se oženi i napravi dvoje dece. Zapravo, jako me je podsetio - ko je gledao, znaće, a ko ne, evo jedan video - na naduvanog lika iz Dnevnjaka. Za mene je ovo bukvalno Andreas, samo je Andreas takav i bez nekih dodatnih sredstava za inhalaciju.

Poseban sloj ličnom doživljaju je dao detalj da Andreas ima problem baš sa riđokosim ljudima poput mene, ali ne u smislu da mrzi riđu kosu, nego silom prilika tako se baš namestilo da mu mi riđokosi poremetimo život i planove. Ali ne bi on to, ali sad mora, i stvarno vam se mnogo izvinjava i iskreno mu je žao, ali tako je kako je.

Ova knjiga je spoj komedije i tragedije, obojeno potpunom ironijom života. U nekim scenama se dešava takav smak svesti i eksplozija ludila u Andreasovim mislima i postupcima, da sam u neverici sa vilicom na podu maltene čitala izvesne delove. 

Pred vama se pruža jedan rollercoaster doživljaja: od toga da vas Andreas iritira i nervira, pa vam ga bude žao, pa ste ljuti na njega, pa ga osuđujete i tako da samog kraja, do poslednje stranice, Andreas ne prestaje da iznenadjuje. Vi ga na momente i razumete, saosetite se sa njim, i poželite da ga utešite i kažete mu da se smiri, i da će sve biti u redu, a onda krenete maltene da urlate na knjigu, jer odluči da uradi bukvalno najpogrešniju moguću stvar od svih!

I kad završite sa čitanjem, i poslednje strane, verujem da ćete kao ja, da zaklopite polako knjigu (ili spustite telefon, jer sam je ja pročitala preko Bookmate-a), i da imate potrebu da makar na minut složite svoje misli, počev od pitanja:

ŠTA SAM JA OVO KOJI ĐAVO SAD PROČITAO/LA...?? Je li ovo realno??

A jeste, veoma je realno i priča je ironija života, gde se događaji i postupci dešavaju kao pogrešno gurnute domine koje je neko ređao satima u nekakvu sliku, ali kojoj se ne možete ne nasmejati.

O autoru

Nando Abad je scenarista i tvorac televizijskih komedija. Rođen je u Madridu 1979. Nekoliko godina je studirao psihologiju, ali je završio studije audiovizuelne komunikacije i postao profesor na istoj katedri. Bavi se humorom od 2005. godine, radeći kao scenarista komičnih serija na španskoj televiziji. Godine 2009. osvojio je nagradu za najbolji scenario španske Akademije za televiziju.

"Baš je nezgodno kada nađeš rasparenu čarapu" je njegov roman-prvenac.

Ovde možete pročitati i intervju koji je Laguna napravila sa piscem.