Kratka priča: Lek protiv čitalačke blokade

U januaru, tekuće 2023. godine, sam pročitala šest knjiga. U poređenju sa 2022. godinom, tokom koje sam za dvanaest meseci pročitala svega pet, već mogu da kažem da mi je ovo uspešnija čitalačka godina.

Ali čekaj - kažem sebi i pitam - šta nas kvalifikuje za izbor najboljih knjigočitalaca godine? Broj knjiga koje smo pročitali i njihov obim, teme i žanrovi koje biramo ili sve navedeno? Šta ako bih ti rekla - nastavlja se unutrašnji dijalog - da čitanje nije takmičenje već nagrada! - Čudo jedno šta čovek može od sebe da nauči ako je spreman da se sasluša.

Vraćam se u 2022. ''Ne čitam dovoljno (?). Jedva sam pročitala tu-i-tu knjigu. Ovaj roman sam počela i batalila.'' Jedan detalja sam ipak izostavljala. Svaki put kada bi mi se javila želja za čitanjem, brže-bolje bih uzela neku zbirku kratkih priča—dok želja ne utihne—nasumično je otvorila i pročitala jednu. Kratke priče su, sada znam, održavale moj čitalački imunitet.

Prednosti čitanja kratkih priča

Kratke priče nisu obimne. Za razliku od romana koji od vas traži višednevnu pažnju, kratku priču možete da pročitate za cca četvrt sata. Recimo gledate neku emisiju i kreće blok reklama. Znate da reklame traju toliko da zaboravite šta ste gledali. U tom međuvremenu bez problema možete da pročitate jednu priču.

Kratke priče su nezavisne celine. Nešto poput kratkih serija od po nekoliko epizoda koje nisu međusobno povezane. Gledaoci odlučuju kojim redosledom i koliko epizoda će da pogledaju. Takvi formati vas uglavnom namame da odgledate sve, ali i da to ne učinite, svaka epizoda je priča za sebe. Takve su i kratke priče. 

Uz kratke priče za kratko vreme možete da istražite žanrove i autore. Mnogi se zalepe za jedan žanr (ta sam!) i za čitalačku blokadu krive lenjost. A možda ste se samo prezasitili istih tema i/ili stila. U tom slučaju nije na odmet dati priliku nekom (za vas) novom autoru ili književnoj vrsti. Ako vam deluje preambiciozno da se upuštate u čitanje obimnijeg štiva, kratka priča je prvi korak, pa ako paše-paše.

Kratkom pričom do bolje čitalačke kondicije. Istina je da male promene prave značajnu razliku. Ako smo istrajni, i svakog dana radimo po malo, napredak je neosporan. I tako, jedna po jedna kratka priča, nećete ni primetiti a već ćete biti na polovini romana koji ste dugo zaobilazili.

Kratka priča je, dakle, lek protiv čitalačke blokade koji se ne izdaje na recept, ali je dobro potražiti preporuku. Ovo je moja:

Osmica - Rumena Bužarovska

Osmica je autorkina druga zbirka. Sastoji se od devet priča, samo naizgled nepovezanih. Nit koja ih spaja je (ne)moć žene u patrijarhalnom sistemu. Junakinje su različitih godina, profesija i porodičnog statusa. Ipak, u situacijama kroz koje sa njima prolazimo, vidimo da su konstanto na klackalici između onoga što uistinu žele i što im je namenuto kroz (rodne) uloge.

Usudiću se da kažem da Rumena koristi spartanski stil - koncizno a jezgrovito. Bilo da piše o odlasku ginekologu, zajednici u kojoj mladi blačni par živi sa muževljevom majkom, izazovima sa kojima se suočava porodice uticajnog muškarca ili životu uspešne i obrazovane žene koja zapostavlja svoje potrebe zarad porodice, autorka ne uvija ništa u šareni papir. Obraća nam se direktno ali bez imalo arogancije.

Rumenine priče su naše priče. O takvim ili sličnim sudbinama svedočimo gotovo svakodnevno, bilo da smo direktno upleteni u njih ili ne. Rumena je nepristrasna. U centru njenih priča su (određene) žene, ali ona ne dehumanizuje ostale likove. Autorka nam daje priliku da se poistovetimo sa likovima nezavisno od njihovog roda i starosti.

Svaka Rumenina priča može da se ekranizuje ili pretoči u predstavu, kao što je već učinjeno sa njenim pričama iz zbirke "Moj muž" - istoimena predstava se izvodi na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Poput devojčice iz jedne priče, "Osmica" nas vuče za rukav i poziva da preispitujemo ustanovljene sisteme vrednosti i da se borimo protiv nepravde i nejednakosti. Uči nas da okretanje sebi i potraga za sopstvenom srećom nije sebičluk već težnja ka boljem i zdravijem društvu u celini.

***

Rumena Bužarovska je rođena 1981. godine u Skoplju. Predaje američku književnost na Filološkom fakultetu u Skoplju i bavi se književnim prevođenjem s engleskog na makedonski jezik. Bužarovska je koautorka i koorganizatorka večeri pripovedanja ženskih priča PičPrič.

Njen dosadašnji opus čine zbirke priča "Žvrljotine" (2006), "Osmica" (2010), "Moj muž" (2014) i "Nikuda ne idem" (2018). Osim na jezike prostora bivše Jugoslavije, knjige su joj prevedene na engleski, italijanski, mađarski i albanski.

Platforma Literary Europe Live ju je uvrstila među deset najznačajnijih mladih evropskih pisaca 2016. godine (Booka).

Krug dvojke, Maša Rebić

    Čini se da o fenomenu kojim je naslovljen roman Maše Rebić znaju i oni kojih se on ne dotiče direktno, pa čak i oni koji su kilometrima udaljeni od Beograda i čuvenog „kruga dvojke”. Roman Krug dvojke objavljen je u izdanju Derete 2022. godine, u biblioteci „Savremena srpska književnost” (196 strana). Reč je, kako je to istaknuto ispod samog naslova romana, o „neljubavnoj priči jedne izgubljene devojčice” koja je namenjena „svim devojčicama koje se još uvek kriju u nama, odraslim ženama”. Bez obzira na to što se na prvi pogled može učiniti da je knjiga namenjena isključivo ženama, ona je pre svega svedok jednog vremena koje se ne može rodno odrediti već pripada svima bez obzira na pol, u i izvan kruga dvojke.

    Za one neupućene, popularni „krug dvojke” odnosi se na centar grada. Naime, tramvaj broj 2, „dvojka”, pre gotovo jednog veka započeo je svoj put ukrug beogradskom kaldrmom i povezuje Dorćol, Savamalu, Vračar i Palilulu. Nekako prećutno građani su se podelili u dva tabora, na one „u krugu” i one izvan njega, i to tako što oni unutar kruga dvojke sebe i dan-danas smatraju „elitom”. Raslojavanje unutar samog kruga ide dotle da su starosedeoci i dalje u manjem broju u odnosu na „došljake”. Za neke od njih boravak u krugu dvojke je poput statusnog simbola koji im diže vrednost u društvu. Moguće da upravo iz tog razloga roman započinje scenom koja se događa upravo u „dvojci”, a čiji je rasplet na samom kraju knjige.

    Fabulu romana čine naizgled nepovezani, ali kako se na kraju ispostavlja međusobno isprepleteni životi nekoliko likova: mladog i zgodnog konobara Viktora čiji su „trofeji” mlade devojke, a tiha patnja devojka koja ga ne primećuje, heroinske zavisnice i alkoholičarke Olge, zatim prvakinje pozorišta Glorije, svetski poznatog vajara Radeta, mlade i perspektivne glumice Eve (Nada) i još nekolicine sporednih likova, čiji se životi menjaju unutar jednog dana. Autorka knjige ispisuje istoriju jedne porodice koja nije umela ni imala snage da se otrgne od surove svakodnevice, te posmatrajući lični i kolektivni sunovrat polako nestaje sa scene. To bi se moglo sažeti u jednu od misli u romanu da „oni koji nemaju ništa nemaju strah da to što imaju treba da sačuvaju. Oni su kao živi aveti koje možda ne primetimo kad prođemo pored njih”. Krug dvojke u ovom slučaju nije samo prostorna odrednica već „beskrajan krug laži, strahovanja, nadanja, slabosti, ljubavi. Sve se vrti ukrug kao rasklimana dvojka”. Međutim, kako to često u životu i biva, istina nas pre ili kasnije satera u kut i bivamo primorani da se sa njom izborimo (da je prihvatimo), dok se poneki od nas odluče na beg. Junaci Mašinog romana ipak su se u izvesnoj meri suočili sa istinama i lažima, stavljajući jedni drugima na pleća teret lične ali i kolektivne nesreće, one koja im je nametnuta samim rođenjem unutar jedne porodice, ali i one koja je plod njihovih ličnih, često pogrešnih izbora.

    Stil i jezik Maše Rebić je pitak i jednostavan, ali, bez obzira na to, roman traži emocionalnu angažovanost čitaoca. Nije to knjiga koja se čita u trku već natenane. Podeljena je u dva dela i nekoliko celina: Sadašnjost. Jutro; Podne; Sumrak; Ponoć. Poslednji krug dvojke; Prošlost; Epilog. Gradeći likove, autorka formira njihove unutrašnje svetove sa svim avetima koji se nadvijaju nad njihovim životima, od praznine i osećaja inferiornosti konobara Viktora, nesrećne, odbačene i izgubljene Olge, glumice Glorije koja se teško bori sa činjenicom da je njena slava na zalasku, da je starost neminovnost i da će je zameniti mlađe glumice, vajara Radeta koji čuvajući svoje remek-delo za koje je emotivno vezan pokušava da spase ono malo dostojanstva koje mu je ostalo, sve do porodičnom tragedijom izranjene Eve koja pokušava da zaboravi svoje pravo ime Nada, želeći na taj način da izbriše svoju prošlost, jer „kažu da život koji ti se ne dopada ne možeš tek tako da izbrišeš. Možeš. A prva stvar koju treba da uradiš jeste da se ratosiljaš imena koje ti ne pristaje i koje ti donosi bol”. Međutim, čini se da tek susret sa stvarnom prošlošću donosi rasplet situacije i oslobođenje za sve junake ovog romana koji nema srećan kraj. Ali, zar se oslobođenje od stega i tereta ne može smatrati izvesnom dozom sreće? Roman bi mogao poslužiti za preispitivanje odnosa prema ličnim tragedijama koje svako od nas ima, odnosa prema porodici, prema životu uopšteno i zato za neke može biti katarzična, a neke samo putokaz da o ljudima i njihovim sudbinama nikada ne sudimo olako.

***

    Maša Rebić rođena je 22. januara 1975. u Beogradu, a na književnoj sceni Beograda pojavila se 2005. godine romanom Sponzoruše. Spomenuti roman za vrlo kratko vreme prodat je u više od 100.000 primeraka. Autorka je i sledećih romana: Devojke iz kraja; Cvet mog života i Još samo ovaj put, kao i zbirke priča Ludorije, štikle i stvaran život. Članica je Udruženja književnika Srbije. Osim navedenih, objavila je i nekoliko knjiga pod pseudonimom. Živi i radi u Beogradu, izvan kruga dvojke.

Ponoćna biblioteka, Met Hejg

     Iskreno verujem da su mnogima, uključujući i mene, posebno u nekim teškim momentima, pale na pamet misli poput:

"Šta bi bilo da sam učinio drugačije tad?"
"Da sam rekao...?"
"Da nisam izašla iz kuće taj dan?"
"Da sam umesto levo, skrenula desno?"
"Da sam ga poljubila kad sam imala šansu?"
"Da sam otišao i da nisam prešao preko toga?"
"Da sam popustio?"
"Da se nisam javio na telefon?"

da sam...

               da nisam...

                                možda...

                                               da nije...

                                                             da jeste...  
i tako dalje...

     Knjiga koja ce vam dati mogućnost da pronadjete odgovor na ova pitanja je "Ponoćna biblioteka".

     Šetajući se neobavezno, sa namerom da "ubijem" pola sata vremena, ušla sam u Lagunu. Za nekoga ko je knjiški moljac, otići na pola sata, sat u knjižaru je uvek opcija za kvalitetno trošenje vremena. Bolje nego sesti u kafić, ali sa rizikom da - i ako imate verovatno više nego dovoljno knjiga na čekanju za čitanje kod kuće - potrošite 4,5 puta više nego što biste dali na jednu kafu. Ah, proklestvo ljubavi prema knjigama!

      I ako se kaže da se knjigama ne sudi po koricama, lično ipak verujem da postoji neka čarolija koja se desi kad se naše oči susretnu da nekom knjigom i njenim naslovom. Kao da se upali neka iskra u nama i ruka sama kreće prema knjizi. Tako je bilo i sa Ponoćnom bibliotekom.

     Ponoćna biblioteka je jedno posebno mesto, poseban univerzum. Ona nastaje, ali i nestaje za i od pojedinca kome ona postane u nekom trenutku potrebna. Ne postoje dve iste. One se rađaju iz nečijeg ličnog univerzuma. One sadrže nebrojeno mnogo knjiga od kojih je svaka čuvar zasebnih, jedinstvenih stvarnosti. Vaših stvarnosti. Jedna od tih knjiga je vaš život, onaj koji sada živite. A ostale? Ostale knjige su svi oni mogući životi koje ste mogli živeti da ste na ona gorenavedena pitanja odgovorili drugačije nego što jeste. 

     Zvuči primamljivo zar ne? Mogli biste odabrati drugu profesiju, mogli biste se spasti neke jako loše veze koja vas je naizgled trajno povredila. Mogli biste reći nekome da taj dan ostane kod kuće i tako im spasti život. Mogućnosti su beskrajne! Svi ti scenariji koje ste kreirali u svojim glavama, razmotavali kao jedno mentalno klupko, kao film koji pustite pred spavanje bi mogli postati stvarni.

     No, kao i u svim pričama koje se dotaknu bilo kakvog menjanja prošlosti postoje i brojni rizici. Nakon egzaltiranog nizanja svih tih divnih ideja o prilikama da se život preoblikuje u nešto bolje sa ne jednom, nego bezbroj drugih šansi, kao hladan tuš vas zatekne misao da samo promenom jedne stvari, promeni se i mnogo drugih i to ne sve vašom voljom. Setite se da postoji "efekat leptira". 

     I onda dolazi racionalni momenat koji smiri otkucaje srca, uspori misli i shvati da nije sve baš tako jednostavno kao što izgleda. Setite se da na svetu, koliko god se desilo da se nekada osetite usamljeno, ipak niste sami. Sve i svi smo povezani. 

     Shvatimo i da nije dovoljno promeniti jednu stvar, neku vanjsku stvar, odabir. Na prvom mestu je bitno promeniti sebe. Ako ne promenimo sebe, onda taj život koji kreiramo nećemo do kraja osećati kao svoj. Biće to kao da smo se uvukli u tuđu kožu, jer smo verovali da je tom nekom drugom bolje. Zapravo je najbitnije svaku promenu istinski osvestiti najpre u sebi, a zatim dopustiti da ona zrači iz nas i da svojom svetlošću obasja naš univerzum. Jedino tako možemo naš život osetiti kao zaista naš.

     Jedna osoba mi je jednom prikom rekla nešto što i danas pamtim jer je jedna velika životna istina:

"Čoveka menja ili velika sreća ili velika tuga.". Na to sam se nadovezala da ipak tuga ima jači efekat, jer svako sećanje na sreću nije opet sreća, ali svako sećanje na tugu je opet tuga. No i sva naša loša iskustva su bitna, ona nas čeliče, koliko god neka nam bila potpuno neprihvatljiva u trenutcima kad se dešavaju. 

     Kako se gradi mišić? Tako što vežbaš, i vežbaš, i dobiješ upalu mišića što je zapravo povreda na mišiću. Onda se povreda zaceli tako što se nadogradi mišić. I mi jačamo, oblikujemo se. 

     Zamislite, hipotetički, život nekoga ko nikada ništa loše, stresno nije iskusio. Da li ta osoba zapravo zna i prepoznaje šta je prava sreća, ako nema s čime da uporedi? Šta tu osobu motiviše da se bori? Šta kad se desi prva neka minorna loša stvar? I ako nam često izgleda nefer i nepravedno, niko nam nije obećao život bez boli, ovakvih ili onakvih.

    No, kao Nora koja je glavni lik u ovoj knjizi, nekada ljudi ne mogu sami. Sećate se, svi smo povezani? Nekad je jedan razgovor dovoljan da neko ugleda svetlost i tračak nade, da je ipak vredno da se živi, da se krene opet... Da se gradi mišić! Nije sramota tražiti pomoć. Treba hrabrosti za to, da, ali upravo to kad se pita za pomoć je znak da se niste predali, da razumete da nešto nije u redu, ali da vam treba neko da sa vama osvesti problem. 

    Uvek može da se nađe rešenje. Čak i ako mislite da ne može, ništa vas ne košta da probate. Mislim, vi ste svakako već odlučili da završite sa svime, pa šta ima da izgubite? Apsolutno ništa. Ne pravite trajne odluke na osnovu trenutnih raspoloženja. Nije svaki dan isti. Nije ni jedan dan isti. Ne morate ni vi biti isti, ali život se menja sad. 

     Pridružite se Nori u njenom istraživanju ponoćne biblioteke. Kroz Norino otkrivanje nje i svih njenih realnosti, otkrićete i vaše svopstvene. Odgovori su tu, samo treba otvoriti oči, srce i um. Kroz te odgovore shvatićete da mnogo toga u našem životu, i ako ne deluje isprva tako, se događa baš onako kako treba, ali i da imate moć da sve promenite iz korena ukoliko vam se vaše "sad" ne dopada.

***

     Autor knjige "Ponoćna biblioteka" je Met Hejg (Matt Heig). Hejg je engleski pisac i novinar, rođen 1975. godine. U Vulkanu možete pronaći više naslova od ovog pisca. Piše fikciju i ne-fikciju i njegove knjige su, posebno ne-fikcija, u velikoj meri inspirisane njegovim ličnim izazovima mentalnim zdravljem, anksioznošću i nervnim slomom koji je doživeo u 24oj godini. Sa ženom i dvoje dece živi u Brigtonu i oba deteta je školovao od kuće. Deklariše se kao ateista, ali ističe da su njegova jedina religija knjige, a biblioteka njegov hram.

Trilogija Kosingas, Aleksandar Tešić

    Ako ste ljubitelj epske fantazije, slovenske mitologije, srednjeg veka, priča o vitezovima i herojima, istorije, bajki itd., onda imam za vas jedan istinski dragulj srpske književnosti. Reč je o trilogiji knjiga Kosingas od pisca Aleksandra Tešića.

    Aleksandar Tešić je rođen 5. marta 1961. godine u Čačku, a s obzirom da mu je otac bio diplomata, svoje detinjstvo je proveo u inostranstvu, gde je i počeo da piše. Nakon završenog školovanja na Pravnom fakultetu počinje da radi kao prevodilac u Radio-televiziji Srbije gde je i dalje zaposlen, a trenutno živi sa svojom porodicom u Beogradu. Pored toga, Aleksandar Tešić je i osnivač svoje tj. porodične izdavačke kuće „Strahor“, osnovane 2016. godine ne samo radi izdavanja sopstvenih knjiga, nego i stranih, ali i izdanja mladih neafirmisanih autora.

    Pored Tešića, nikako ne smem propustiti, a da ne spomenem tvorca ilustracija za trilogiju Kosingas - Zorana Jovičića. Potiče iz Mrkonjić Grada, a danas živi i radi u Novom Sadu. Bavi se ilsutracijom od početka karijere, ali posebnu ljubav gaji prema devetoj umetnosti. Kako kaže, stripom je opsednut od najmanjih  nogu.

(sve ilustracije u ovom blog-postu delo su Z. Jovičića, a celokupan artwork ovog autora možete videti na https://zoranj.artstation.com/projects/Lyoel)

    Prva trilogija sastoji se iz knjiga „Red zmaja“, „Bezdanj“ i „Smrtovanje“. Nakon već prve knjige bićete potpuno uvučeni u Tešićev fantastični univerzum, što će vas kasnije odvesti i do još knjiga – nastavaka avantura Kosingasa. Kad se sabere sve, čini mi se da ima jedno 10ak knjiga, ali ne dajte da vas to uplaši, jer ako zavolite Kosingasa, i 20 knjiga će vam biti malo. 

    Šetajući se pre par godina kroz Knez Mihajlovu sa jednom drugaricom, zapodenule smo razgovor o seriji Igra prestola i generalno žanru epske fantastike. Tom prilkom sam iskomentarisala kako je neverovatno to što mi imamo tako bogatu istoriju i mitologiju, a da se niko do sad nije setio da to iskoristi i pretoči u knjige. „Pa to postoji! Nisi čula za Kosingasa?! Moj Jovan to obožava, progutao je te knjige! Ima i strip!“, reče ona. Gledala sam je belo, nakon čega me je maltene ugurala u prvu knjižaru da mi pokaže o čemu se radi... I voleću je zauvek zbog toga. Saša, hvala ti zauvek. ♥

    Glavni lik ove knjige je Kosingas – monah Gavrilo. Zajedno sa njim, kao glavni likovi pojavljuju se Marko Kraljević, Lazar Hrebeljanović, Miloš Obilić, Stefan Lazarević, car Dušan i brojni drugi velikani srpske istorije srednjeg veka.

    Pitate se šta je zapravo "kosingas"? Tu se moramo osvrnuti na istoriju srpskog, odnosno slovenskih naroda, koji su pre prihvatanja hrišćanstva bili pagani i verovali u mnoštvo bogova i svakojakih stvorenja. Sigurno ste čuli za imena kao što su Perun, Svetovid, Morana, Jarilo, Trojan, Dažbog isl. Pored bogova, koji nisu nužno svi bili blagonakloni prema ljudima, slovenska mitologija broji i stvorenja poput vila, patuljaka, veštica, rusalki, lesnika, uključujući i svima poznate Baba Rogu, Baba Jagu, karakondžule, vampire, poludnice, todorce, demone itd. Kosingas je titula koju nosi onaj ko je izmedju dva sveta, odnosno sveta ljudi u čijoj je zaštiti, i sveta fantastičnih bića i demona. Na putu u borbi protiv demona i zlih bogova, brojna bića, poput vila i patuljaka, pomažu našim junacima na njihovom putu, mireći se sa time da je njihovo vreme prošlo i da pred hrišćanstvom odlaze u zaborav.

(Ukoliko vas ova tema posebno interesuje, možete pročitati više na ovom linku: https://www.rastko.rs/antropologija/slovenska_mitologija.html)

    Generalno u trilogiji Kosingas, a i kasnijim nastavcima, prožimaju se događaji iz srpske istorije, ali kroz prizmu sveta fantazije slovenske mitologije u koju su ljudi nekada verovali do te mere da su neka verovanja opstala do danas. Mnoga od njih su preinačena u hrišćanski kontekst. Na primer: da li ste znali da su slavljenje slave kao i Badnjak za Božić upravo poreklom iz slovenskog paganizma? Slave su ostale kao nekadašnje poštovanje kućnih bogova-zaštitnika. Badnjak se uzima od hrastovog drveta, a hrast iliti „zapis“ drvo je odvajkada bilo smatrano svetim drvetom (u nordiskoj mitologiji je to „igdrasil“ drvo) i oko njega su se još u davna vremena ljudi okupljali, molili, organizovali svetkovine. I dan danas postoje hrastovi koji se brižljivo čuvaju u manastirskim dvorištima.

    Sam naziv prve knjige Red zmaja, poziva se na srednjevekovni red koji je uistinu postojao. Viteški red zmaja nastao je po ugledu na burgundijski viteški red Sv. Đorđa, koga je osnovao ugarski kralj Karlo I 1318. godine. Bili su poznati i po imenu „Drakoni“. Osnovao ga je kralj Mađarske: Žigmund Luksemburški 12. decembra 1408. godine. U drugoj polovini XIV veka stvoreni su i razni drugi viteški redovi pod uticajem krstaških ratova. Uloge ovog reda bile su da zaštiti kraljevsku porodicu cara Žigmunda (cara Svetog rimskog carstva), ali i da odbrani hrišćanske zemlje od neprijatelja – Osmanskog crastva. Počasno mesto u ovom redu imao je despot Stefan Lazarević.

(Ukoliko vas zanima nešto više o ovom Redu, možete pročitati na ovom linku: http://srpskoheraldickodrustvo.com/documents/faleristika/06-red-zmaja.pdf )

    Ono što je meni veoma doprinelo doživljaju ovih knjiga jeste posvećenost Tešića i u opisima ovih običaja, starih verovanja, bića, ali i u geografskim opisima koji su izuzetno precizni. Toliko su precizni, da možete prstom pratiti po karti kretanja glavnih junaka. Na kraju svake knjige imate čak i spisak literature koji vam već sam po sebi svedoči Tešićevu posvećenost i studioznost u pisanju.

    Moram priznati da je jako teško sažeti sve što bi se o Kosingasu moglo reći na jedan blog post, ali pišući ovo, osećam sreću i uzbuđenje i ogromno zadovoljstvo što se jedan ovakav univerzum otkrio meni, a ja sad imam priliku da ga podelim sa vama.

    Haj’mo onda videti, o čemu se to radi u prvoj knjizi konkretno, a krenete li sa jednom, gotovo da nema šanse da ćete na toj jednoj stati. Kad sam bila pred kraj 1. trčala sam da kupim 2. deo. Kad sam bila pred kraj 2. dela, trčala sam da nađem 3. i ne mogu vam ni opisati svoj latentni napad panike kad sam skontala da je neka (meni za đavo) nestašica u tom momentu, pa sam knjigu naručila online i – hvala bogu – stigla je na vreme.

    U prvom delu pratimo putovanje i iskušenja kroz koja prolaze glavni likovi monah Gavrilo i čuveni Kraljević Marko – Ratnik iz Proročanstva i budući kosingas. U potrazi su za Kamenom knjigom u kojoj je uklesano tzv. Proročanstvo Vatre, koje najavljuje kraj mračnim silama iz Hada na čelu sa ozloglašenim Hromim Dabom, koji je otelotvorenje starog boga Dajboga. Gavrilo i zmajeviti Marko okupiće čuveni Red zmaja, koji čine vitezovi iz celog sveta, za borbu protiv hordi zla.

    Paragraf iznad je tek najsitniji delić opisa onoga što možete naći u ovim knjigama. Putovanje na koje nas, na krilima Tešićeve mašte, vode Gavrilo i Marko je avantura koju ćete večno nositi u svojim srcima. Za mene, ovo su jedne od onih knjiga za koje pomislim da bih najradije izbrisala svoje sećanje da sam ih pročitala, samo da mogu ponovo da ih čitam sa istim žarom. Ali, evo, podeliću i jednu zanimljivost sa vama – uprkos tome, još više sam uživala čitajući ih opet. Štaviše, Radio televizija Vojvodine je snimila radio dramu Kosingas koja mi je donela još jednu, novu dimenziju doživljaja Kosingasa. Treba spomenuti da postoji i nekoliko epizoda stripa Kosingas, koje željno čekam da se odštampaju, jer se sve rasprodalo dok sam se ja fino smestila u Kosingas univerzum.

(Radio drama Kosingas: https://www.strahor.com/radio-drama-kosingas )

    Verujem da ako uzmete u obzir ovakvu emociju koju sam podelila sa vama, da ćete razumeti koliki je zapravo kvalitet i kakav utisak na čitaoca ostavlja ovakvo štivo.

    Izdavač Kosingas trilogije je izdavačka kuća Strahor ( https://www.strahor.com/ ) i preko njihovog sajta možete naručiti knjige. Kosingasa možete pronaći i u knjižarama Delfi i Vulkan. Tešić je i svake godine na sajmu knjiga, na spratu u hali 1, tako da tad imate priliku i da se upoznate i porazgovarate sa piscem, a i vrlo rado će vam potpisati knjige.

Toliko od mene za sad, i što bi kosingas Gavrilo rekao:

„...nastaviću sutra, ako Bog da.“

Ostrvo pelikana, Miodrag Majić

Kada pomislim na Miodraga Majića, prvo što mi padne na pamet je kako sam ga otkrila slučajno i kako me je silno oduševila pre svega njegova pojava, a onda i njegova dela. Mislim da je za vrlo kratko vreme postao omiljen među čitalačkom publikom, i to potpuno opravdano. Veliki sam obožavalac njegovog stila pre svega, a posebno njegovih tema. Volim sve tri njegove knjige, ali vam danas predstavljam meni najdražu, Ostrvo pelikana. 

 

 Priča o Ajši počinje na mestu na kojem počinju sve priče nesrećnih. Na raskrsnici sudbine, koja nama kojima je fortuna naklonjena uvek ostavlja nekoliko pravaca, ali za njih uboge čuva samo taj jedan, unapred određen put. Sudbinske kockice se ne poklope lako, čak ni kada je nesreća u pitanju. Nije dovoljno biti samo nevoljnik i sirotan. Pored svega toga, potrebno je baš nemati sreće. A Ajša je baš nije imala.

  Ovo je priča o kobnoj ljubavi dvoje gubitnika i surovoj odmazdi sistema koji je tvrdio da sve čini kako bi pomogao jednom od njih. Možda bi Ajšina i Gabrijelova ljubavna priča mogla da ima srećan kraj. Da oni nisu imali malo godina. Da Ajša nije ostala trudna. Da nije bilo sudije Dedijera i mlade novinarke koja je želela da izgradi svoju karijeru istražujući baš ovaj slučaj. Ali desilo se sve ovo. I pomoći više nije bilo. 

  Majić nas vodi ustalasanom putanjom ljudskog stradanja. Pripovedanje teče iz nekoliko perspektiva koje su lične i naoko nespojive. Spaja ih jedan neobjašnjiv i neobičan slučaj koji u sebi krije bolnu i tešku pripovest u koju su svi upleteni.

  I upravo to sam osećala od prve do poslednje stranice ove knjige. Tugu i bes zbog učinjene nepravde, neku vrstu teskobe koja može da bude i katarzična. Toliko sam zavolela glavne likove, Ajšu i Gabrijela, da sam stekla utisak kako ih poznajem od nekud. Zamislite da volite, a da vam ne daju. Da patite, a da leka nema. Da su sve vaše želje usmerene na jednu osobu koja je kriva samo zato što vas je volela. Kao i sve Majićeve priče, i ova se tiče svih nas i može postati sudbina bilo kog pojedinca.

  Za kraj vam ostavljam omiljeni citat iz knjige: "Najveća sranja na ovom svetu ne čine zlikovci. Najveća zla odigravaju se pod nogama običnih smrtnika, dobrih ljudi iz komšiluka, poslušnih šrafova sistema koji puštaju gas u kupaonice zato što je propis tako naredio i zato što njihova uloga u mehanizmu ne zahteva sagledavanje celine."

Deca zla, Miodrag Majic

    Sigurno vam je kao knjigoljupcima poznato ono kad kažete sebi da nećete kupovati nove knjige, jer ih već imate previše na čekanju, ali… Eh, uvek odnekud iskoči to “ALI” i potpuno vam pomrsi planove. Tako sam i ja pre par nedelja odlucila, pa sam još i izdvojila svoj “queue” za čitanje. No, jedna kafa u čitalačkom društvu i jedan rođendan bili su dovoljni da iz mog novčanika, kao zec, izlete još dve crvene, a da mi pritom uopšte ne bude žao. I tako je na mojoj polici počasno mesto dobio Majić i njegova prva knjiga – „Deca zla“.

Kako vam ne bih spoil-ovala knjigu, jer vredi svakog minuta čitanja, preneću vam preporuke onako kako sam ih i ja dobila, ali i neke svoje utiske.

    Miodrag Majić, pisac ove knjige, je po struci pravnik i sudija Apelacionog suda. U svojim intervjuima je izjavio da je oduvek gajio ljubav prema pisanju, ali da je ipak odabrao da studira prava, kao ipak sigurniji izbor profesije. No, s vremenom se odvažio i na to da počne da piše, tako da je dopustio da iz njega krene cela bujica ideja koje je predugo čuvao u sebi (na čemu smo mu i više nego zahvalni). No, ako mene pitate, možda uopšte nije predugo, već taman na vreme toliko da sazre, da se ideje dobro „iskrčkaju“.

    U svojim knjigama generalno uključio je i svet pravosuđa u Srbiji, kao i brojne istorijske događaje sa ovog podneblja. I ako sam naglašava da su likovi izmišljeni i svaka sličnost slučajna, ipak možemo prepoznati brojne "momente" koji nam jesu poznati u našem društvu. 

     U okviru preporuke koju sam dobila bio je i komentar da baš zbog takve prirode knjiga, ima ljudi koji zameraju Majiću na onome što piše, a čim vam neko nešto tako zamera i buni se – znači da radite nešto dobro, ili, kolokvijalno rečeno – uboli ste žicu. Ja, kao večiti bundžija i pravdoljubac, naravno da sam bila zaintrigirana. Sve što ide u korist istine, makar nam ona i ne bila lepa, je nešto što podržavam. Imajući sve ovo na umu, apsolutno je bilo nemoguće da uđem u knjižaru, i ako sam primarno došla (dekintirana) da kupim rođendanski poklon, a da ne kupim i ovu knjigu, koja me je zatekla maltene ispred nosa na ulazu. Mislim se: Pa kad me tako gledaš, kako da te ne kupim?! I šta ću, potkleknem iskušenju. 

    O čemu se zapravo radi u romanu „Deca zla“? Trudiću se da izbegnem sve spoilere.

    Žanrovski, ova knjiga se svrstava u triler/fikciju/misteriju. Priča prati advokata Nikolu Bobića, potpuno autentičnog lika, sa svim njegovim nesavršenostima i njegove napore da reši dramatično ubistvo. 

    U potrazi za počiniocem svirepog ubistva, Bobić otkriva daleko više nego što je isprva sumnjao. Kroz istragu shvata da je posredi zločin iz strasti, osvete, prepun simbolike, iz očaja. Kako naći i kako osuditi krivca čije je čitavo postajanje izobličeno zlom i stradanjem pred kojim je biće nemoćno?

    Istovremeno, ova priča služi i kao opomena, jer kroz nju Majić skreće pažnju na obrise naše društvene stvarnosti. Priča nosi i značajno svetlo optimizma, da ipak na kraju, u svetu ogrezlom u laži, korupciju, prevare, postoji nada da nije sve izgubljeno i da među nama postoje heroji.

    Ono što lično izuzetno cenim u knjigama koje čitam jeste momenat i nepredvidivosti. Kad čitate mnogo i kad ste kreativni, a priča i ne tako dobra, vi možete predpostaviti šta će se desiti na sledećoj strani. To apsolutno nije slučaj sa Majićem i Decom zla! Deca zla su me potpuno uvukla u svoj univerzum i svako okretanje strane bilo praćeno onim pripremnim uzdahom ili jednim „auf!“.

    Dopalo mi se i što je radnja smeštena u Beogradu, u ulicama koje su mi poznate kako po svojoj arhitekturi tako i ambijentalno – kiša, odsjaji noćnog svetla u mokrom asfaltu, mirisi, gradska vreva, tu i tamo neka mila lutalica koja drema u nekom ćošku itd. Osećala sam se kao da sedim pored Bobića kao neki duh i tako pratim zbivanja.

    Imala sam čak i jasnu sliku u svojoj glavi kako za mene izgleda advokat Bobić, ali to vam neću otkriti, jer ne želim da vam kvarim lični doživljaj! Zapravo, imala sam jasnu sliku za svakog lika kako izgleda, toliko da sam kao neko ko crta poželela da znam da crtam i stripove, jer verujem da bi mogla da se izradi odlična grafička novela po ovom romanu.

    Naravno, pored svih ovih hvalospeva, treba biti objektivan i reći i šta nam se ne dopada u nekoj knjizi. Ono što se meni ne dopada jeste da nema još delova/knjiga sa Bobićem kao glavnim akterom. I to je otprilike to. Gajim nadu da će nas Majić obradovati još nekom Bobićevom avanturom.

    Roman "Deca zla" možete kupiti u Vulkanu i trenutno je na popustu na sajtu 15%. Priča je vrlo dinamična, emotivna, pomalo jeziva, živopisna i preporučujem vam je od sveg srca. Sa gotovo potpunom sigurnošću tvrdim da se nećete pokajati.

Upoznavanje sa autorima

Pozdrav svima, Kulturlama ovde!♥

U našem drugom postu želim da vas upoznam sa našim autorkama. Za sad nas je tri, a za neko vreme - ko zna!

Ime: Ivana Nedeljkovic♥

Datum rođenja: 25. januar 1991. godine u Beogradu

Školovanje: Nakon završene gimnazije upisala je Filozofski fakultet i masterirala na smeru za istoriju umetnosti.

Interesovanja: knjige (naravno), crtanje, slikanje, fotografija, ples, putovanja, mačke.

Voli: Sunčane dane, zelenilo, duge maratonske šetnje, zelenu boju i da pomazi svaku mačku na ulici.

Ne voli: Kad postavljate previše pitanja pre doručka i popijene prve kafe.
Jedna od omiljenih knjiga: Harry Potter serijal - uz njih odrasla i uvek im se rado vraća.

Omiljena kafa: 2 kafe, 1 i po šećera, više vode, manje mleka, vruća, u velikoj šolji.

Omiljeno mesto za čitanje: Mirna klupa u parku, sunčan dan, šaren' 'lad. 

* * *

Ime: Anđela Jocic♥
Datum rođenja: 27. jul 1996. u Smederevu
Školovanje: Nakon završene gimnazije upisala Filološki fakultet, smer srpska književnost i jezik. Igrom slučaja, završila kao diplomirani ekonomista od 2021. godine.
Interesovanja: knjige, knjige, knjige i još knjiga. Uz to mačka, putovanje, gluma (mada se ne bavi time).
Voli: proleće, sunce, šetnje uz zalazak sunca pored mora i prvu jutarnju kafu uz miris istog.
Ne voli: hladnoću, ni napolju ni u ljudima, i kada komšija seče drva motornom testerom u 5 izjutra nedeljom.
Jedna od omiljenih knjiga: voli sve svoje knjige i tretira ih kao decu, omiljena je svaka koju ima, ali izdvaja "Šaptač" - Donato Karizi, "Čovek po imenu Uve" - Fredrik Bakman i "Ringišil" - Jelena Bačić Alimpić
Omiljena kafa: nes, sa više mleka nego vode i puno tišine
Omiljeno mesto za čitanje: ležaljka na bilo kojoj plaži u Grčkoj.

* * *

Ime: Ana Nikolic♥
Datum rodjenja: 7. mart 1990. godine u Kragujevcu
Školovanje: Nakon Druge kragujevačke gimnazije, s namerom pođe u veliki grad - upisala i diplomirala na Fakultetu političkih nauka na smeru za žurnalistiku

Interesovanja: (malo) preduzetništvo, digitalni marketing - marketing sadržaja (content marketing), knjige - proza i poezija, kuvanje, domaća/kućna radinost, svečanost svakodnevice i dokumentovanje iste u foto i pisanom formatu. 

Voli: i zahvalna je svojim prijateljima što je nisu otkačili zato što kasni, da pleše, piše, pešači, domaća slatka i rakije, terase, second hand i vintidž odevne komade, otkrivanje i usvajanje zaboravljenog posudja iz maminih/bakinih vitrina i komoda, biljke čajeve, velike džempere, sapune, Vlasinu.

Ne voli: što kasni, bezobzirnost, aroganciju i kad joj kradeš gumice za kosu (mada bi kosa bila zahvalna)

Jedna od omiljenih knjiga:  "Vreme prije jezika" - Monika Herceg,  "Sunce i njegovo cveće" - Rupi Kaur, "Naivan. Super." - Erlend Lu, "Male Priče" - David Albahari

Omiljena kafa: domaća gorča, nes kafa/kapućino sa biljnim "mlekom", na osunčanoj terasi dok sa sušilice dopire miris sveže opranog veša.

Omiljeno mesto za čitanje: Na osunčanoj terasi dok sa sušilice dopire miris sveže opranog veša. Plus, knjiga kao spas od čekanja po raznim redovima i u vožnji na gradskim i međugradskim relacijama.

Dobar dan svima! Dobrodošli na Kulturlamu!

Hajde da se najpre malo upoznamo.