Mračna strana Dablina, Istanbula i Sankt Peterburga

Prljava mala devojčica (https://www.youtube.com/watch?v=bHdkzbc9_RM) otišla je na Noć knjige 2022. godine i slušala ženu koja objašnjava da nije "sirko" nego "sirak" i da je to biljka od koje se prave metle. I dok je stajala, svojim prljavim prstima dirala je knjige na polici, kao što je nekada prolazeći pored ograde vukla prste po njoj, kao po harfi. Tako je prljava mala devojčica napipala knjigu "Istanbul noar", neprimetnu, a upotrebljivu. 

Pročitala je i pošteno se zabavila, kao kad je prolazila pored onog zaraslog dvorišta u Prizrenskoj na čijoj ogradi je prestajala da vuče prst jer ju je od priča o toj kući podilazila jeza.

(Ako te sve ovo smara, obrati pažnju na roze)

Godinu dana kasnije, prljava devojčica je shvatila da postoje još tri na srpskom - "Sankt Peterburg noar" i "Dablin noar" je nabavila, "Amerika noar" ostala je za neki drugi put.

Došla je 2024, i prljava devojčica je opet povredila koleno, pa se setila tih knjiga i krenula da ih čita, a onda još i shvatila da edicija "noar" izdavačke kuće Akašik buks (Akashic Books) broji više od 120 knjiga...

E sad, šta je noar? Pa u suštini je triler. Ali za mene je on više atmosfera.

To su mesta na koja ni dečaci ni devojčice ne bi trebalo da idu, ali i neka obična mesta. Ona kafana na železničkoj stanici malog grada u kojoj pevačica pokazuje pirsing na klitorisu ili u kojoj rade prijateljice noći, ili ona kafana na Zelenjaku  ispred koje dva pijanca usvirana do oduzimanja moći hodanja raspredaju politiku dok devojčica prosi a unutra se čuje razbijanje stakla, dok se na Badnji dan tu prže girice u dubokom ulju starom pet dana, ali najbolje mirišu.

To je podzemni prolaz na Zelenom vencu u kom peva Neven Kogović, beskućnica puši cigaru na štrokavom dušeku, naparfemisane žene gledaju u sat i žure na posao, dok prodavac na kartonskoj tezgi viče "Čarape, čarape". A onda se desi preokret, tu ubiju nekog bitnog, ili prodaja droge, ubistvo, mutni poslovi, kojima slučajno svedoči trandža koja radi u toaletu u podzemnom u Nušićevoj.

Noar, to je hotel Rojal pre renoviranja i sve ono što se dešavalo u njegovim sobama dok studentarija pametuje i pije najjeftinije pivo u gradu, ili bilo koji noćni klub u Beogradu u kojem se dogodi neočekivani obrt.

E, to su mesta za noar, ali on je atmosfera - tone duvanskog dima, žestoka pića, taksisti, seks, trovanje, miriše na parfem i znoj i ima ukus žestine posle koje se pojede kandirana višnja, dok u pozadini svira truba, a splav tone. Noar, to je atmosfera iz pesme Inge Barč - kad zamislite i to pozorište i Finka i pištolj koji nije bio veći od ruže i ludaka koji viče "Živeo trbuh".

A sad malo i o knjigama. Zašto ih preporučujem? Trileri su, lako se čitaju. Kratke priče su idealne za razbijanje čitalačke blokade, a sve vreme "ide radnja", atmosfera je takva da želite da je dodirnete, napeto je, a ne opterećuje mozak.

Reč je o zbirkama kratkih priča čija je radnja smeštena u jednom gradu i prikazuju baš to, prljavu stranu tih velikih gradova, onaj mrak koji se ne nudi turistima.

"Istanbul noar" je zbirka priča 17 turskih pisaca i naravno, sve su smeštene u Stambolu, gradu koji mene inače fascinira, koji istovremeno ima skoro plastično čiste delove i prljavštinu, u kojem pored skupih automobila prolazi sirotinja koja vuče šut na kolicima, a svi zajedno kupuju sardine u četvrt 'leba ispod mosta.

Već prva priča je odlična - "Plameni jezici" Ismaila Guzelsoja u kojoj počnete da se plašite knjigovezaca. "Stopiranje po Lodosu" Ferjal Tilmač vas nasmeje bizarnošću umiranja, "Tu negde, unaokolo" Algana Sezginturedija se poigrava sa poimanjem raja, dok "Duh filozofskog vitriola" Lidije Lanč podseća da je otrov žensko oružje.

Za sad mi je najdraži "Dablin noar", čiji urednik Ken Bruen kaže: "Crni irski humor blista u svim pričama, kao da su pripovedači instinktivno znali, ako hoćete da bude dablinsko, onda mora biti zabavno kao greh, mračno kao osmeh na Džojsovom licu kada je saznao da je uvršten u spisak zabranjenih knjiga. Biti Irac znači plesati na 'Titaniku'; smeh je doista najbolja osveta, to je naš svojstveni način da poravnamo račune".

 I stvarno je takva, puna barova, iznajmljenih stanova, duhovita, zabavna, intrigantna, da čovek poželi da vidi Dablin, ali ne baš i da doživi radnju priča.

Toplo preporučujem - "Napad na Pi Džeja" Oina Kolfera, "Ono crno" Kena Bruena, "Turistička delatnost" Džejmsa O. Borna i "Devojačko veče" Sare Vajnman.

Jebi ga, Rusi mi najsporije idu, dugački su, brate, vole da se raspišu, ali sva bizarnost, nemar u radu i tragične posledice koje može izazvati rad policije i mrtvozornika duhovito su opisane u priči "Dan obuke" Andreja Kivinova. Svi kojima je zanimljiv Muzej terora treba da pročitaju priču "Sat veštica" Aleksandra Kudrjavceva.

I još malo o knjizi koju nisam čitala. Deo serijala je i "Beograd noar", samo što ga nažalost nema na srpskom. Ediciju noar u Srbiji objavljuje Službeni glasnik i nekada davno najavili su na Sajmu knjiga da se Beograd noar piše, a knjigu je bruklinski izdavač objavio 2020. godine. Nisam je čitala na engleskom, osim predgovora.

Urednik beogradskog izdanja je Milorad Ivanović koji je naveo da je "Alfred Hičkok jednom rekao da su ga pojedini jezivi delovi Beograda uznemirili i da bi bili idealna postavka za trilere", kao i da se u knjizi pojavljuju "lopovi, izdajice, špijuni, korumpirani lekari, psihijatrijski pacijenti, bivši policajci, mafijaški klanovi".

"Trenutno verovatno mislite da su brojni gradovi bolje mesto za dobru noar priču. Ali uveren sam da ćete posle čitanja biti zavedeni mračnim šarmom Belog grada", naveo je Ivanović, a ja mu nekako verujem, nakon opisane scene ubistva 1990-ih i pevaljke koja na štiklama preskače lokvu krvi i ulazi u lift.

Priče su, prema onome što sam videla, smeštene u Blok 45, kod Fontane, u Knezu, na Vračaru, Bulevaru, Topčiderskoj zvezdi, Paliluli, u Maršala Birjuzova, Pionirskom parku, Učiteljskom naselju, na Lekinom brdu i Dorćolu.

Priče za beogradsko izdanje potpisuju Oto Oltvanji, Miša Gleni, Kati Hiekapelto, Vesna Goldsvorti, Mirjana Ðurđević, Vladan Matijević, Muharem Bazdulj, Vladimir Arsenijević, Dejan Stojiljković, Miljenko Jergović, Aleksandar Gatalica, Vule Žurić, Verica Vinsent Kol i Goran Skrobonja.

Videla sam da postoje i Prag noar i Zagreb noar, i prljava mala devojčica bi volela da ih sve dodirne prljavim prstima.

Priču ćemo, dakle, šivati! - Štefica Cvek u raljama života

Sećam se odlazaka na selo gde se nedostatak televizijskog programa nadomešćivao čitanjem  ljubića, časopisa koji su nakon čitanja korišćeni za potpalu (nekada mašte ali češće za ogrev). Pitam se, da sam nastavila da čitam takvu literaturu, da li bih bila Štefica Cvek?

''Štefica Cvek u raljama života'' je - kako ga autorka, Dubravka Ugrešić, karakteriše - patchwork roman.

''Pačvork (Patchwork) je oblik dekorativnog šivenja i spajanja komada tkanine u veći dizajn koji se obično zasniva na ponavljajućim uzorcima napravljenim od različitih oblika i tkanine.'' 

Definisanje knjige kao pačvork počinje poređenjem pisaće sa šivaćom mašinom, što dalje određuje postupak pisanja i strukturu teksta. 

Npr, sa strane, pored teksta, autorka obeležava koji se delovi mogu izrezati, nabrati, razvući tako da finalna verzija bude po meri idealne čitateljke trivijalnih ljubavnih romana. 

A idelana čitatljka je i glavna junakinja u knjizi. Štefica Cvek, dvadeset petogodišnja tipkačica (daktilografkinja) koja živi sa tetkom i traga za gospodinom pravim. 

Iako zna šta se očekuje od ljubića, autorka nije sigurna da će u tome uspeti. Ipak, ostaje dosledna krojačkom postupku.

Podnaslove dopunjuje krojačkim terminima: krajcanje, fircanje, ciganje, endlanje, koje razrađuje provodeći junakinju kroz situcije koje se karakterišu kao ''tipično žensko iskustvo". Otuda i isečci iz časopisa à la praktična žena na početku svake celine. 

Ugrešić uvodi i nekoliko sporednih likova. Štefici u pomoć pritiču prijateljice i koleginice koje, iako samouverene u davanju saveta, i same traže svoje mesto od tradicije (uloga žene u patrijarhalnom sistemu) do emancipacije i obratno. 

Štefica se viđa sa muškarcima. Ako je ovo ljubić, onda je među njima princ koji spašava Šteficu od ralja života. Jer kako drugačije završiti roman nego hepi endom.

***

Dubravka Ugrešić nije napisala ljubavni roman. ''Štefica Cvek u raljama života'' je parodija na ljubiće. Oslanjajući se na takozvane ženske časopise iz kojih crpi građu za razradu teksta i uvodeći tračarenje koje se nameće kao osnova ženskog dijaloga, Ugrešić obelodanjuje do koje mere se banalizuje žensko iskustvo. 

Bunt protiv banalnosti se u ovoj knjizi ispoljava njenim naglašavanjem, naročito u scenama sa pomenutim udvaračima. Njihovi nastupi (bolje rečeno, ispadi)—ponašanja koja trivijalna književnost ume da romantizuje a društvo opravdava kao ''tipično muško iskustvo''—iako na  mah komičani služe da se bolje upoznamo sa unutrašnjim stanjima junakinje. Dok, u širem kontekstu, pokreću pitanja o ženskim slobodama, ali i to da li je muškarcima dozvoljeno da se osećaju sputano i nezadovoljno u sistemu koji im, makar u svojoj osnovi, osigurava privilegije samo na osnovu roda.  

Patchwork roman Dubravke Ugrešić je zabavna i duhovita knjiga koja nudi dva pravca - priču o Štefici Cvek i proces šivenja priče. U kategoriju vikend romana je svrstava samo obim. Može da se pročita za nekoliko sati ali su njeni efekti dalekosežni. I dalje je aktuelana. I danas, četrdeset godina nakon objavljivanja knjige, stereotipi—x faktor trivijalne književnosti—kroje našu svakodnevicu.  

***

Tri godine nakon prvog izdanja, snimljen je film po motivima knjige. Dubravka Ugrešić je bila koscenaristkinja. Film u Raljama života (1984) režirao je Rajko Grlić. Šteficu Cvek je igrala Vitomira Lončar. 

Put u budućnost - futurističke bajke samo ili i upozorenja? Trilogija Silos

Jedan od žanrova koji mi nikada pre nije naročito privlačio pažnju bio je naučna fantastika. Fantastika u smislu epske, bajki - da. Ideje o svetu koji je izmaštan, sa raznim bićima i svojim pravilima i mogućnostima isl., uvek mi je bio privlačniji od naprosto pisanja okrenutom realizmu, jer su mi to bile tematike manje-više poznate, vidim ih, živim ih. Naravno, to je bilo pre. Danas generalno cenim svaku odlično priču, nebitno koji je žanr. 

Naučna fantastika je pre delovala hladno, odbojno, grubo, previše da joj se posvetim. Istina, ona i jeste delom takva, jer nam opisuje neka predvidjanja kako bi u nekoj dalekoj u budućnosti mogao da izgleda svet, međuljudski odnosi, svakodnevica... 

Naučna fantastika (u nastavku sci-fi, od "science fiction") nam pokazuje posledice kako tehnološkog, tako i razvoja ljudske misli, koja i te kako lako može da zastrani i dovede do nekih okolnosti koje se ne bi mogle opisati kao humane. Ironično je što čovek sam otima humanost iz svakodnevice svojim idejama i delima, a opet teži da stvori neki viši nivo čovekovog postojanja i života. Za mene sci-fi sadržaji možda više služe kao upozorenja. 

Jedan od najboljih primera je, recimo, serija Black Mirror, koju možete pogledati na Netflixu. Ukoliko vam tematika zanima, imate veliki broj kratkih igranih filmova na YouTube kanalu DUST production.

Sci-fi nisu samo sveopšte poznati lajt sejberi i svemirske letelice... Sci-fi je kritika društva dok ono još nije ozbiljno upalo u neke prilično zamislive egzistencijalne probleme uslovljene najpre tehnološkim napretkom. Interesatno je i koliko priča zna da ukaže upravo na manjskavosti tehnologije koja može da isprva oduševi. A onda samo jedan zupčanik, samo jedno dugme ili pogrešan potez, i cela stvar odlazi dođavola.

Sci-fi žanr nudi veliki broj tema i, čini mi se, da svakoga može da zainetersuje u izvesnoj meri. S druge strane, verujem da ima onih koji ne žele da se prepuštaju suviše takvim sadržajima, obzirom da oni podstiču i neke ne baš toliko prijatne emocije, razmišljanja i pitanja u glavi pojedinca. Kao filozof po rođenju, ali i samovokaciji (ako dozvoljavate da se tako izrazim), gajim naročitu sklonost ka takvim temama/pitanjima (nekad se i ja zapitam šta će mi to u životu), tako da je sci-fi žanr za mene jedno ponovno otkriće u mnogo drugačijem svetlu.

Generalno savetujem ljude da uvek budu otvoreni za još neke nove teme i žanrove, jer otkrivajući nove sadržaje, mi izlazimo van naše zone komfora i tako otkrivamo novo o sebi. Šekspir ima jednu divnu rečenicu u tom kontekstu:

"Znamo šta jesamo, ali ne znamo šta sve možemo biti."

***

Jedan dan sam slučajno naletela na video gde je bila data kratka rekapitulacija prve epizode serije pod imenom Silos. Priča me je odmah zaineteresovala, pa sam tražila na kojoj platformi ima ta serija. Nije je bilo nigde, nova je. "Pa gde nova??", pomislih, jer u poslednje vreme uglavnom volim da gledam serije koje su gotove, a ne da čekam po godinu-dve na sledeću sezonu, a onda zaboravim i ono prvo što sam gledala. Ali, kad se desi ovako da mi nešto samo iskoči, ne mogu da odolim. 

Nađem seriju na nekom bezveze sajtu, još neki plejer koji malo radi, malo ne radi, iskaču reklame svuda, haos. Odgledam na muku nekoliko epizoda (9 od 10, zapravo) i ukucam na Google da vidim kad izlazi sledeća sezona. I tad saznam: To je serija po knjizi! I to ne jedna knjiga, nego trilogija. "Da li me zezaš??", rekoh sebi. 

Ko god zna moje čitalačke navike, zna da ja uvek preferiram knjigu pa tek onda seriju/film. Smatram da su serije i filmovi kako je neko drugi (a ne ja) zamislio priču i likove, što bi se prosto reklo - sažvakan materijal, bez da se moja mašta pokrene i iskreira slike. Iz tog razloga, nisam baš bila srećna što sam na 9. epizodi otkrila knjige. Srećom - nisu mnogo snimili od knjige, možda 1/3, što sam shvatila kad sam je čitala. Nije prevelika šteta, sem što sam u glavi imala estetiku koju sam videla u seriji i glumce kao likove. 

Trilogiju Silos čine naslovi Wool (Vuna), Shift (Promena) i Dust (Prašina). Pročitala sam prvi deo, drugi sam počela tek, tako da o tome naknadno. Nisam sigurna (prema tome kako počinje drugi deo) da li je sve jedna priča ili 3 u istom univerzumu, o tom - potom.

Daću vam samo mali nagoveštaj o čemu se radi u knjizi, jer ako je mene kao ne naročitog fana (ili sam bar tako mislila) si-fi žanra zainteresovalo, možda će i vas. 

Radnja je smeštena u budućnost, u vreme neke vrste postapokalipse. Niko ne zna tačno šta se desilo, ali iz nekog razloga vanjski svet je toliko zagadjen, da ljudi više ne mogu da žive na površini zemlje. Sve je golo, opustelo, nema vegetacije, čak je i vazduh toksičan. Zbog toga, mnogo godina pre, toliko davno očevidaca živih nema više, ljudi su konstruisali gradjevinu koja svojom formom podseća na silos. 

Ova gradjevina je ogromna i prostire se na preko sto nivoa u dubinu zemlje. Nivoi su organizovani u mnogo sektora od kojih se svaki bavi sa nekom delatnošću: od mehanike, trgovine do uzgoja životinja i biljaka za potrebe ishrane. Jedini način da se krećete kroz silos jeste velikim spiralnim stepeništem u centru gradjevine. Na nultom spratu, onom uz izlaz napolje, nalazi se glavna uprava, šerif i gradonačelnik koji upravljaju i nadgledaju život u silosu.

Sve teče mirno godinama, ljudi obavljaju svoje poslove, žive neke živote, i ne postavljaju mnogo pitanja. Ali, ljudska priroda se ne može tako lako ukrotiti, nisu svi ljudi ovce. Ljudska misao, mašta, potreba da se postave pitanja, da se sazna istina, to se nikada i nikako ne može potpuno ugušiti. I tako sve dok postoji makar jedna osoba da pokrene lavinu.

Na početku knjige susrećemo šerifa Holstona i njegovu ženu koja je naučnica. Njih dvoje, na tzv. lutriji koja se organizuje u silosu povremeno, dobijaju dozvolu da naprave dete (da, i to je jako strogo kontrolisano na ovom mestu implatima koji se ženama ugrade u nekom momentu u životu). Njihovi pokušaji propadaju, međutim njegovoj ženi je sumnjivo zašto i kako, jer je zdrava. Od tih pitanja, ona dolazi i do pitanja zašto su tu gde jesu, zašto je život takav kakav jeste. Od presudnog značaja je momenat kad shvata da joj implant zapravo nikada nije bio izvađen. Jedna stvar vodi ka drugoj i naposletku, kopajući i otkrivajući još čudnih podataka sa jednog starog hardiska, kojih zahteva da je puste napolje, pošto je posumnjala i da je slika na ekranu istinita i da je zapravo napolju drugačije sve.

Puštanje napolje u silosu se smatra smrtnom kaznom. Svi kriminalci, izdajnici, ali i ljudi koji postavljaju previše pitanja rizikujući tako bunt u silosu (ili ako prosto kažete "hoću napolje"), bivaju pušteni u specijalnim odelima koje ih štite toliko koliko je potrebno da izadju i obrišu stakla kamere koja snima jedan jedini prizor uvek u vanjskom svetu: brdo i jedno staro suvo drvo. Nakon 5 do 6 minuta, svako pada mrtav. I svi koji sede u kantini na nultom nivou to posmatraju, sa gotovo religijskom predanošću, na velikom ekranu, gajeći valjda nadu da će videti jednog dana nešto drugo na tom ekranu.

Holston nije mogao da prihvati smrt svoje žene i traži uskoro da i on izadje napolje. Nakon njega dovode novog šerifa, Džulijet koja postaje i naš glavni lik u knjizi. Džulijet je mlada, pametna, snažna, vrlo inteligentna žena koja je isprva zaposlena kao jedan od inžinjera na poslednjem, najdubljem nivou, gde se nalaze sve mašine i svi mehanizmi zahvaljujući kojima je život u celom silosu moguć, što su i razlozi zbog kojih je pozvana na tu poziciju.

Nulti nivo u uskoj je saradnji sa IT nivoom koji je na sredini silosa. Oni kontrolišu sve kompjutere i operativne sisteme silosa. I možda još ponešto... Problem nastaje sa Džulijet vrlo brzo, jer su se prevarili i smatrali da je ona neko ko će prosto izvršavati naredbe i raditi kako joj se kaže, međutim, i ona shvata da nisu sve stvari logične u životu silosa. Počinje da sumnja da se nad svima njima manipuliše i da se prava istina skriva. I sa njom, priča počinje da se ozbiljno zapetljava i zahuhtava.

Generalno mi se u priči dopada taj ljudski inat i prskos, ta nemogućnost da ugušiš ljudsko i iskonsko u čoveku, da ugušiš emociju, radoznalost. Kao i to što je ta nemogućnost šamar u lice onima koji su se drznuli da budu arogantni da pomisle uopšte da je tako nešto moguće. Postoje mnogo velike stvari i osećanja u čoveku, koje ne treba potcenjivati. Oni mogu i da zataje na neko vreme, ali nikada i da umru.

***

Ovu trilogiju napisao je Hugh Howey, američki pisac. Rođen je 1975.g. u Severnoj Karolini, SAD. Trilogiju Silos objavio je sam putem Amazona i u saradnji sa Kindle izdavaštavom, da bi vrlo brzo, nakon što je strmoglavo dostigao popularnost, potpisao ugovore i sa mnogim velikim izdavačkim kućama. Pre nego što je počeo da piše, radio je kao prodavac u knjižari, kapetan jahte, majstor za krovove i audio tehničar. Danas živi i radi u Njujorku.

Za one koje je priča zainteresovala, ali su možda pre za to da odgledaju seriju, napomenuću da se malo serija razlikuje, ali ne preterano. Uskoro izlazi i 2. sezona. Na sledećem linku možete pogledati trejler:

„Kad smo bili mlađi” - poruka jedne generacije

Jasno mi je zašto je ovaj roman iskočio kao nešto sasvim novo u Norveškoj. Ni sama se nisam mnogo susretala sa ovakvim knjigama i zato mi je veoma drago što sam imala priliku da čitam „Kad smo bili mlađi”. Autor je u svom pisanju zanesen, poletan, prebacuje se sa teme na temu i sa nam deli različite aspekte života svojih junaka. Priča nam o surovim stranama odrastanja, pravim prijateljstvima, različitim porodicama i tome kako se svaki pojedinac snalazi u jednom velikom gradu koji često nije prijateljski nastrojen.

Stil pisanja je za moje poimanje veoma moderan. Lovrenski koristi dosta specifičnih izraza, ubacuje reči iz drugih jezika, lako menja raspoloženje i prebacuje nas iz priče u priču. Na početku mi je trebalo malo vremena da se naviknem na onaj vid naracije, a do kraja nisam bila sigurna da li mi se ovaj način pisanja dopada ili ne.

Ne sumnjam da je ovo roman o mladima i za mlade. Iako sam zakonski samo jednu godinu van ove kategorije, i dalje se pronalazim među mladima. Ipak, mogla sam da primetim da se moja razmišljanja i razmišljanja junaka ovog romana često razlikuju. Ovo ne vidim ni kao dobro ni kao loše, već valjda kao prirodnu razliku između generacija i ljudi koji su odrastali u različitim uslovima i kulturama. Dok sam čitala knjigu, neminovno je bilo i razmišljanje o tome kako mladi danas odrastaju, kao i preispitivanje o tome da li činimo dovoljno da im to odrastanje olakšamo ili makar ne otežamo.

Autor veoma ubedljivo prenosi priče svojih likova. Verovatno je na ovo najviše uticalo to što je roman inspirisan i njegovim ličnim iskustvima. Različita osećanja, strah, bes, ljutnja, nemoć, ljubav, sreća, žaljenje, zbunjenost, izbijaju sa stranica ove knjige. Likovi su jedinstveni, svoji, bez opravdanja i izvinjavanja, ne traže saosećanje i razumevanje, već samo prostor da budu ono što jesu.

„Kad smo bili mlađi” je poruka jedne generacije o onome što jesu i što mogu da budu. Ako ste mladi ili samo želite da vidite kako mladi danas razmišljaju i sa kakvim sve izazovima se susreću, ovaj naslov je sjajna početna tačka za to.

Čarli Gordon- dnevnik jedne inteligencije

Cveće za Aldžernona je jedna od knjiga koju sam čitala u okviru bookstagram izazova 12 knjiga za 12 meseci, a na predlog mojih knjiških prijatelja. Došla je na red kao četvrta u nizu, rezervisana za april mesec i definitivno ga je obeležila. Ova knjiga je zapravo ostavila najveći utisak ove godine, za sada, ali on u mom slučaju nije nužno pozitivan, što ću u tekstu i obrazložiti. Na samom početku moram da vas u pozorim da će tekst možda sadržati spojlere, pa razmislite pre daljeg čitanja, ukoliko knjigu već niste pročitali.

Danima ne mogu da složim sve utiske kada je Čarli Gordon u pitanju. Na samom početku čitanja, bukvalno na trećoj stranici, pomislila sam: "Šta je bre ovo?". I ta me je misao držala kroz veći deo knjge. E sad, ni ta rečenica nije nužno bila u negativnom kontekstu. Elem, da krenemo od početka. Upoznala sam se sa likom Čarlija, mentalno i emocionalno zaostalim čovekom koji radi u pekari gospodina Donera, a zahvaljujući svom rođaku koji ga je tu i zaposlio. Doner se obavezao da će obezbediti Čarlija i omogućiti mu da zarađuje za život dokle god za tim bude potrebe. 

Međutim, Čarli se prijavio za jedan eksperiment. Njemu operišu mozak sa ciljem povećanja koeficijenta inteligencije.. Ta operacija nikada nije izvršena na nekom čoveku, jedini koji je bio podvrgnut eksperimentu je miš Aldžernon, koji je postao pravi mali genijalac. 

Prva scena koja mi je slomila srce, a istovremeno me i jako iznervirala je upravo susret Čarlija i Alžerona, i Čarlijeva nesposobnost da pobedi miša u jednom vrlo jednostavnom zadatku - pronaći put iz lavirinta. Da, dobro ste pročitali, vrlo jednostavnom zadatku. Zapitala sam se da li je Čarliju to stvarno jednostavno, kao što meni deluje? Da li sam ikada razmišljala o ljudima koji nemaju iste sposobnosti kao vi i ja, i šta je za njih zapravo jednostavno, a šta komplikovano? I tada me zabolelo, prvi put. Kasnije me je zabolelo još mnogo puta. 

Shvatila sam da, iako možda njima nisam okružena svakodnevno, na ovom svetu ima mnogo ljudi koji su ograničenih sposobnosti. Ograničeni, ne samo da nauče neke osnovne stvari, već ograničeni da razlikuju dobro od zla, ljubav od mržnje, prijateljstvo od loše namere. Čarli je bio upravo jedan od njh. U njemu sam prepoznala najviše odsustvo mogućnosti da prepozna kako svet gleda na njega. Nije me toliko žuljala činjenica da on ne zna lepo da piše, čita, množi, sabira, koliko mi je smetalo to što nije bio sposoban da prepozna da ljudi u njegovoj okolini prema njemu ispoljavaju samo jedno - podsmeh.

Kada je Čarli operisan i njegov koeficijent inteligencije počeo da raste neverovatnom brzinom, njegova spoznaja da su mu se ljudi čitavog života podsmevali i da ga nisu gledali kao ljudsko biće, već kao predmet sprdnje, zabolela me je drugi put. Bolelo je i Čarlija, pa se trudio da svima stavi do znanja kako je sada postao normalan - kao i svi drugi, i da sada mogu da ga gledaju kao ljudsko biće, s obzirom da je  i on pametan.

Dalje stižemo do još jedne teme koja mi je pekla dušu, a to je odnos Čarlijeve porodice prema njemu. Rođen je kao prvo dete i njegova majka je odbijala da prihvati i prizna sebi da on nije kao ostala deca. I uz sav napor njegovog oca da ubedi suprugu da je Čarli ipak dete sa posebnim potrebama, njegova mama je tvrdila da je on "samo lenj i da mu treba više vremena nego drugoj deci". Međutim, rođenjem njegove sestre Norme, situacija se menja. Majka shvata da ima jedno "normalno dete" i jedno koje to nije i Čarli počinje da trpi posledice majčine spoznaje. Ona drastično menja ponašanje prema njemu, slobodno mogu da kažem da počinje psihički da ga zlostavlja, što na njega ostavlja neizbrisiv trag i posledice od kojih, ni kao natprosečno pametan čovek, ne može da pobegne. 

Meni najdirljivija scena u celoj knjizi je upravo susret Čarlija intelektualca i njegove senilne mame. S obzirom da ga je kao dečaka bukvalno oterala iz kuće kako bi zaštitila svoju ćerku od svih neprijatnosti koje je imala zbog svog brata, jedino što Čarli želi jeste da joj dokaže da je postao normalan i da može da se ponosi njime, jer je ostavio traga u nauci. Majka, kao i Norma, žele da on  ostane sa njima, ali genije oseća da inteligencija odlazi istom brzinom kojom je i došla, i svestan je da život u zajednici ni za koga nije opcija. Isplakala sam se nad ironijom sudbine, da ona koja ga je rodila i kinjila sada nije sposobna da bude prisebna, a da je on, koji je bio na margini društva zbog svog nedostatka, prestigao čak i doktore koji su osmislili eksperiment. 

Izdvojila bih i Čarlijev odnos sa ženama, koji je takođe usko povezan sa njegovim odnosom sa majkom. Naime, pametan Čarli se zaljubljuje u Alis, svoju učiteljicu, i iako mu ona uzvraća osećanja on nije sposoban da sa njom ostvari fizički kontakt. Sa inteligencijom, došla su i sećanja na "prethodni život", a među njima bila je i majčina zabrana da ikada gleda žene. I koliko god se trudio, on ne može da otera malog Čarlija koji je uvek tu kada je i Alis sa njim, ometajući ga da sa ženom stupi u seksualni odnos. 

Međutim, pojavljuje se komšinica Fej i mali Čarli se ne buni kada je ona u pitanju. Stoji u ćošku, ali gleda i nema reakciju. Došla sam do zaključka da je ljubav jedno uzvišeno osećanje koje nije svako sposoban da prepozna i obradi u svom mozgu. Čak i sa toliko pameti, Čarli je ostao emotivno nesposoban, do određene granice, što je dovelo do toga da za vreme trajanja svog genijalnog perioda nije uspeo da do kraja razvije odnos sa ženom. 

Na kraju cele priče, mali Čarli preuzeo je svoje prvobitno mesto i potisnuo genijalnog Čarlija, kao da ovaj nikada nije ni bio tu. Uzrok propasti eksperimenta otkrio je upravo on. I koliko god da je pokušao da se odupre evidentnom povratku na staro, Čarli je leteo jedan vrlo kratak slobodan pad. Od zaostale osobe do genijalca i nazad za par meseci. Donekle sam znala da će ishod biti takav, jer je u sinopsisu naznačeno da su i kod Aldžernona počele da se dešavaju promene. 

Napomenuću da je miš uginuo pre nego što se njegov prijatelj vratio na staro, i Čarli ga je sahranio u svom dvorištu, pokazavši time da je eksperiment ipak donekle bio uspešan. Njemu nije žao što je u istom učestvovao, jer bez obzira na to što će zaboraviti sve znanje koje je stekao, iskustvo koje je doživeo je neprocenjivo. 

Meni nije žao što sam pročitala knjigu iako je ovo prva kojoj na bookstagramu nisam umela da dodelim ocenu. A vi je pročitajte, da biste znali o čemu pričam, i imajte na umu da je ovo jedna od najčešće zabranjivanih knjiga na cenzorskoj listi Udruženja američkih biblioteka. Ja sam razumela zbog čega je to tako, a da li ćete i vi?

"P.S. Ako možete, stavite cveće Aldžernonu na grob iza u dvorište."

U susret susretima - Najsrećnija Bosanka na svetu

Istina je da se svašta zanimljivo može desiti u četiri zida, ali ipak, pravi svet i neke velike stvari, susreti, iskustva - dešavaju se tamo negde napolju. 

Tokom 2017/2018te godine, shvatila sam, odnosno formirala jedan poseban koncept tzv. "lutanja". Kažem lutanje u odsustvu bolje reči. Naučila sam da volim da izađem i da naprosto krenem, da koračam i tako odšetam, pa - negde. Ako dođem do neke raskrsnice, ja odem u ulicu kroz koju nikada nisam prošla. Istražujem, gledam i na neki način lutam. 

U sklopu toga sam shvatila da ja na taj način idem u susret stvarima, a i one prema meni. Nisu to nužno ljudi, nekad su to životinje, prizori, detalj koji do sad nisam primetila, neki pogled, neka klupa isl. U jednoj takvoj lutalačkoj šetnji stvara se lepeza raznih nekih malih iskustava koje sam osećala da boje - na sebi svojstven način - moju ličnost, dušu.

Ta lutanja, uslovno rečeno, bila su moje male avanture. Naravno, ta lutanja mogu biti i u nekoj meri isplanirana, veća, putovanja... Tako je i autor knjige koju ću vam danas predstaviti krenuo na svoje putovanje kao lutalica čitavog sveta i došao u susret koji mu je zauvek promenio život.

Dobrodošli u Nalin svet!♥

Autor ove knjige, Din, čini se po njegovoj priči, nije oduvek imao baš sve kockice poslagane u svom životu. Nemirnog duha, odlučio je da krene na jedno neobično, ali svakako i iscrpno putovanje oko sveta, ni manje ni više nego biciklom. Naprosto je hteo da uradi nešto značajno, veliko u svom životu. Tako je rešio da se uputi putanjom toliko dugom, napornom i raznovrsnom, da se mnogi ne bi na to odlučili ni sa potpuno opremljenim kamperom.

Baš dok je bio u ovim našim krajevima, odnosno u vožnji kroz Bosnu, iz kamenjara pored puta, na pržećem Suncu, začuo je male mjauke. Ispostavilo se da je u pitanju jedno sasvim malo mače. Kao neko ko gaji ogromnu ljubav prema životinjama, Dinu ni na kraj pameti nije bilo da produži put ostavljajući mače u takvoj pustari. Nahranio ga je, ubacio u svoju torbu, ne shvatajući još uvek koliko mu je taj potez okrenuo život za 180 stepeni. 

Mače se od tog prvog susreta ponašalo kao da se ono (saznaćemo posle da je devojčice, jelte) i Din poznaju iz nekog prethodnog života. Količina poverenja, ljubavi, umiljatosti, privrženosti koja se izrodila tu, kao da je u sekundi nekom magijom buknula. Pritom, mačke se ne vezuju baš tako lako, što je dopinelo neobičnosti susreta ovo dvoje. 

I tako je započela jedna nova avantura, a kako kaže Din, Nala nije tad samo ušla u njegov život, nego je on pre svega ušao u njen i od tada su nerazdvojni.

Ne želim da vam spojlujem knjigu, tako da neću otkrivati gde su sve i koliko daleko otišli Din i Nala, i kakve su sve i srećne i tužne trenutke proživeli, i koga su sve upoznali... Knjiga se lako i brzo čita, a dodatnom doživljaju doprineće vam to što postoje Instagram i YouTube nalozi: 1bike1world, na kojima je Din, na sreću nas čitalaca, počeo da beleži njegovo i Nalino putovanje od upravo tog prvog susreta.

Volela bih da istaknem da sam pročitavši Nalin svet shvatila da je Din jedan momak velikog srca i posve skroman, plemenit, jer je maltene sva sredstva koja je, bivajući i sam iznenađen razvojem događaja i popularnosti koju su stekli Nala i on za jako malo vremena, donirao raznim udruženjima i azilima koja se bave zaštitom, smeštajem i pomaganjem životinjama. Ljudi koje je susretao su prepoznali da je on jedno veliko srce na 2 točka, a pre svih to je u njemu prepoznala Nala!♥

Osećam neizmernu zahvalnost što je Din napisao ovu knjigu i podelio svoju i Nalinu priču sa nama, kao i sreću, jer neke priče učine da shvatiš ipak ima nade za svet, prečesto tako siv i ružan. Sve dok ima ljubavi, dobrih ljudi, šapica da su sve na broju, nađe se snage da se ide dalje.♥

Priručnik za običan život - Mila Tanasijević Mihajlović

Koji su preduslovi za (uspešno) objavljivanje knjige? Mila Tanasijević Mihajlović u Priručniku za običan život navodi samopouzdanje, spemnost da se proba, i imati nekoga da pomogne u realizaciji. Izgleda da je računica tačna, s obzirom na to da sam dobila primerak petog izdanja ove zbirke. 

Za nove početke i nove priče - napisala mi je A. na prvoj stranici knjige koju mi je poklonila dan ili dva pre nego da se otisnem u povratak. Ključna reč - selidba, ključnije - u rodni grad.

Priručnik za običan život je pravi poklon za mene u tom trenutku iz dva razloga. Prvo, autorka priča o odlasku, doduše prekookeanskom, ali preplićući misli i osećanja sa kojima i te kako mogu da se poistovetim, prisećajući se svih selidbi u studentskim i poststudentskim godinama u/po Beogradu, i konačno u Kragujevac. Drugo, Tanasijević Mihajlović piše na sličan način na koji sam ja pokušavala. Čak su se i teme poklapale.

Priručnik za običan život je zbirka testova koje je autorka objavljivala na fejsbuk stranici Mila Mikena koja trenutno ima preko 100 000 pratilaca. Tanasijević Mahajlović nas vodi na putovanje kroz svoje detinjstvo i odrastanje, posebno ističući blizak odnos sa sestrama. Bavi se univerzalnim temema/vrednostima kao što su ljubav, poštenje, briga o drugom, lični integritet i prihvatanje različitosti.

Knjigu namenjuje svima, i posvećuje svojoj deci, ne namećući je kao obaveznu literaturu. Sloboda je istaknuta tema u knjizi i, kako autorka naglašava, ključ za uspešne partnerske, porodične, prijateljske i komšijske odnose. 

Ipak, tokom ponovnog čitanja, uzdisala sam i nekoliko puta pomislila - oh, koliko opštih mesta. Knjiga je mogla da bude kraća jer ima ponavljanja. 

A opet, šta je život nego serije ponavljanja - rituala, ustaljenjih obaveza, grešaka, koraka za prevazilaženje muke. Ali je i prilika da se vraćamo omiljenim filmovima i knjigama, da praktikujemo dobrotu, tragamo za lepotom, iznova i iznova. Da rezervišemo karte za putovanja, idemo frizeru i lekaru, i svaki put najjače zagrlimo trenutak nakon što izađemo sa pregleda na kome je doktor rekao - sve je u redu. 

Priručnik za običan život je poput dnevnika koji autorka nesebično deli sa nama, podsećajući sebe i nas da se život dešava bili mi spremi na sve što nosi ili ne. Zašto onda, kad vremenski i ostali uslovi dozvoljavaju, ne bismo uživali u šolji omiljene kafe na svežem vazduhu?

Semper idem - mora li uvek isto?

Kada biste pisali o svojoj porodici, o čemu biste pisali? Da li biste predstavili samo najlepše ili samo najgore trenutke? Da li biste svakom od svojih najbližih posvetili jednako prostora ili biste se jednostavno fokusirali na jednog ili dva člana? Oduvek mislim da je veoma teško pisati o onome što smo sami doživeli, bez obzira na to da li se radi o lepim ili ružnim stvarima. Teško je napraviti taj određeni razmak i odabrati šta je ono što želimo da kažemo svetu.

Retko čitam knjige koje se svima dopadaju. Još ređe se takve knjige dopadnu i meni. Neretko su me ljudi pitali za ovaj naslov kada čuju da sam iz Sombora. Još češće su mi ga upravo zbog toga preporučivali. Ne verujem u knjige života, makar ne mog života. Ipak, verujem u knjige koje ostavljaju dubok trag i koje pamtimo dugo nakon čitanja. „Semper idem” će za mene sigurno biti jedna od njih.

Ne sumnjam da sam je doživela „ličnije” zato što sam iz Sombora, zato što su i članovi moje porodice živeli u istom tom gradu u isto vreme kad i Lebović, zato što ovo nije samo priča na papiru, nego nečiji život. Sticajem okolnosti „Semper idem” sam čitala u Zagrebu i Somboru, što je dodatno doprinelo tome da se uživim u knjigu i veoma jasno zamišljam sve o čemu Đorđe Lebović piše.

„Semper idem” je za mene pre svega priča o jednoj porodici, želja da se njeni članovi sačuvaju od zaborava i presele se u domove širom Srbije, a i dalje, kad već u svojima nisu mogli da ostanu bezbedni i zaštićeni. Danas sam šetala kroz svoj rodni grad i razmišljala o svim onim mestima i likovima o kojima nam autor pripoveda. Isto sam radila i u Zagrebu, dok sam sa prozora gledala u Trg bana Jelačića. Veoma jasno mogu da zamislim da su i oni šetali istim ulicama, da su verovatno imali neke slični misli i probleme kao i mi danas, da su se sastajali i rastajali na istim ovim ćoškovima i koračali sokacima dok su šaputali sa prijateljima i svraćali kod rodbine. Nažalost, mogu da zamislim i sve one teške trenutke o kojima autor priča, iako sam sigurna da moja razmišljanja nisu ni upola užasna kao što je stvarnost za njih bila.

Svaki lik u romanu je za mene posebna priča. Verujem da bi svakom moglo da se posveti makar još dva, tri poglavlja, a nekima i cela knjiga. Porodične situacije o kojima autor govori su nešto sa čim svako od nas može lako da se poveže. Makar sa delom njih. Sa nekima ne bih nikada poželela nikome da se susretne. Lebović piše baš po mom ukusu, natenane, svakom liku posvećuje pažnju, beleži svaki detalj i trudi se da i najmanje sitnice sačuva od zaborava. Jer zaborav je ono što nam uvek sledi. Čak i nakon najgorih dešavanja, tragedija svetskih razmera i pojedinačnih patnji. Vreme prolazi, ali ne mora uvek da bude isto. Na nama je da biramo da li ćemo u to vreme pustiti dobro ili zlo, da li ćemo početi da učimo iz prošlosti i tako stati na kraj toj „semper idem” ili ćemo nastaviti da se vrtimo u začaranim krugovima.

Kada bi me pitali za koga je ovaj roman rekla bih da je za svakog onog ko želi da čuje priču jedne porodice, ko je svestan prolaznosti i živi u skladu sa natpisom na sunčanom satu u Somboru „jedan ti je od ovih poslednji”. Ova knjiga se pamti i otvara mnoga pitanja. Za mene najvažnije je: „Mora li uvek isto?"

Poezija Ade Limon - Glasnogovornica prirode i povezanosti sa korenima

Kada se spomene savremena latinoamerička književnost, prva asocijacija na našim prostorima sigurno nije Ada Limon. Rođena i odrasla u Njujorku, ova talentovana spisateljica i pesnikinja motive pronalazi duboko u svojim latinskim korenima, stvarajući dela koja istražuju identitet, povezanost sa prirodom i emocionalnu dubinu ljudskog iskustva. 

preuzeto sa onbeing.org

Dela Ade Limon teško je pronaći u prevodima na BHSC jezike, ali pojedini regionalni portali su uspeli da prevedu neke od njenih pesama i tako otvore mala vrata ka Balkanu, jedne od nežnijih ali i britkijih poezija sadašnjice.

Ada Limon prvenstveno je poznata po svojoj sposobnosti da stvori poetske pejzaže koji na intiutivnom nivou grade most ka unutarnjim doživljajima i kompleksnosti života. Kao takvi, njeni stihovi nas vraćaju u to zaboravljeno stanje “uzemljenosti” kada sve ima smisla. Ono što posebno privlači pažnju je njena sposobnostda pronađe lepotu i značenje čak i u najbanalnijim trenucima života. Njeni stihovi nas pozivaju da razumemo jezik prirode, da se zapitamo o svojoj ulozi u svetu i pronađemo smisao u malim radostima i tugama. 

Motiv tuge zauzima posebno mesto u poeziji Ade Limon, i vraća je tamo gde joj je i mesto - a to je sastavni deo stvarnosti, nakon koje život možda nije isti, ali je stvaran i naš. Na taj način ona gradi snažnu sliku važnosti empatije, povezanosti sa prirodom, i sa samim sobom kao neodvojivim delom iste. Ada Limon prihvata sebe, ističe važnost šarenolikosti ljudskosti i na taj način šalje nam umirujuću poruku - sa nama je sve u redu.

If we could light up the room with pain

We’d be such a glorious fire.

…

If we can have a child. If I cannot have a child. If you do not care.

I am gleaming. Promise you’ll see me gleam.

Važno je i istaći da Limon ima snažnu povezanost sa svojim indogenim korenima, što se često ogleda u njenom korišćenju mitologije i simbolike karakteristične za latinoameričke kulture. Ona istražuje teme nasleđa, identiteta i borbe za očuvanje tradicije u svetu koji postaje sve više globalizovan.

Jedno od najupečatljivijih njenih dela je zbirka pesama "Bright Dead Things", koja je osvojila brojne nagrade i priznanja, uključujući prestižnu nagradu "National Book Award". U ovoj, kao i u zbirci “The Carrying”, Limon daje poseban prostor duhovima prošlosti da se oglase kroz motive divljine, životinja, prerija i pustara, a neretko su i u njenom dvorištu, u njenoj bašti, njenom krevetu i čini se stalno korak ispred nje. Zbog toga, iako geografski, a i stilskim postupkom daleko, proza Olge Tokarčuk  i poezija Ade Limon imaju jedno čvrsto zajedničko polazište, a ono je sakriveno u Pamtiveku. *

Ukoliko niste upoznati sa delima Ade Limon, topla preporuka da istražite ovu talentovanu pesnikinju, čije reči imaju moć da dotaknu i inspirišu.

Njen glas je ne samo poetičan, već i politički, podsećajući nas na važnost brige o okolini i drugima, ravnoteže i kulturnog identiteta.

Neke od njenih pesama u originalu možete čitati ovde. 

* Pamtivek i druga doba - ujedno knjiga Olge Tokarčuk

Poštovanje i ravnopravnost svaki dan, pa posle čokolade, cveće i praporci - Još jedan 8.mart

Srećan 8. mart žele vam autorke Kulturlame!♥

Osmomartovske bundžije, ali i cveće je okej - autorka: Ivana Nedeljković 

Svake godine kada dođe 8. mart, dolazi do jedne podele, među ženama posebno. Starije dame, sećajući se starih vremena, očekuju poklon za 8.mart, njihove ćerke se dvoume - nekima je svejedno, nekima je lepo, a unuke tj. mi najmladje znamo da reagujemo agresivno na ovaj dan.

Lično spadam u neku među  grupu. Sa jedne strane, mislim da je izuzetno bitno da svake godine, ali ne i samo oko 8.marta, govorimo o tome zašto 8. mart uopšte postoji kao izdvojen dan u godini, dok sa druge strane dobiti poklon neki, kao znak pažnje, nije ništa nužno loše. Štaviše, mislim da i treba da ih dobijaju žene za sve što čine i rade, i mimo 8. marta, ali što i taj dan ne bi bio povod za nešto lepo poput deljenja poklona? U redu je i da muškarci iskažu i taj dan izmedju ostalog koliko vole i cene žene u svom životu, ali je i u redu da slavimo mi žene međusobno i da veličamo slogu među nama, a osudimo svako ono "žena je ženi najgori neprijatelj". Dakle, sva ta pažnja i pokloni su u redu, ali sve dok to nije onaj fazon:

"E, ženo, ostavi sudove danas, praćeš ih sutra, danas ti je praznik."

Ni jedan praznik ne mora da bude jedini povod da se o nečemu što on obeležava govori ili da se slavi i poklanja nešto kome god, ali to jesu striktno zabeleženi dani, jer tako je zasigurno da će svi makar jednom godišnje sigurno obratiti pažnju na ideje koje taj dan nosi.

I ne volim da čujem ono: "A kad je dan muškaraca?". Živimo u i dalje pretežno patrijahalnom društvu, tako da su svi dani na neki način dani muškaraca, dok bi trebalo da svaki dan bude dan svih, i jednih i drugih, pa i trećih, gde mislim na one koji imaju pravo da se osećaju kao žene i ako im to priroda isprva nije dala.

Danas za vas imam knjišku preporuku malo drugačiju, jer je reč o knjizi iliti knjigama koje bih želela da pročitam, jer sam pretraživala jednu konkretnu tematiku, tj ličnost. Reč je austrijskoj princezi Elizabeti, poznatijoj kao Sissi. Sissi mi je bila poznata još od ranije, jer smo je spominjali na fakuktetu, tokom mojih studija istorije umetnosti. Moje informacije o njoj su bile jako površne, ali ove godine sam prvi put bila u Beču, pa sam imala priliku da na licu mesta saznam više o ovoj zanimljivoj princezi.

Princeza Sisi je bila vrlo neobična ličnost i ispred svog vremena kao žena. Udala se za Franca Jozefa I iz Habzburške monarhije i došla na bečki dvor koji je imao prestroga pravila života za nju. Zapravo, slična je ličnost kao princeza Dajana, jer je čak i tragično stradala.

Sisi je bila poznata, ne samo po svojoj lepoti, nego o tome da je imala istančan osećaj za modu, da je trenirala maltene svaki dan i tako održavala vitku liniju, bavila se gimnastikom, jahanjem, vodila je računa strogo o svojoj ishrani (nekad i previše), govorila je grčki i starogrčki jezik, pisala poeziju, putovala veoma često (tako je bežala od suviše striktnog dvora u Beču). Imala je dugu kosu maltene do poda, i samo četkanje te kose svaki dan bi trajalo satima, i već jako uzak struk obzirom da je imala vitku liniju, pa je na to nosila jako uske korsete.

Najprostije rečeno, da je princeza Sissi sada aktuelna princeza, verovatno bi bila jedna od popularnih influenserki - zdrav život/fitnes/motivacioni govori/vlogovi sa putovanja. I verovatno bi bila mnogo srećnija osoba, jer je ceo život bila u borbi za svoju slobodu, a to je bio jedini način da bude srećna.

Ovde vam dajem preporuke za knjige koje sam izdvojila za svoju wishlist-u, pa možda i vi ubacite u vaše. 

1. Sisi: Empress on Her Own                                               
2. The Accidental Empress: A Novel
3. The Lonely Empress: A Biography of Elizabeth of Austria

 

O princezi Sissi postoje i filmovi, serije, dokumentarci. Otkrila sam skoro da postoji i serija The Empress iz 2022. godine na Netflixu. Nadam se da je i vama ova neobična i potpuno non-clichée princeza inspirativna kao i meni. 

Šta je nama naša borba dala - feministički manifest Džese Krispin, Autorka: Marija Marković

Sestričina mi je pre nekih 6 godina (ona tada 9) pokazala čestitku koju je napravila mami za 8. mart. Crvena ruža okružena sitnim srcima ispod kojih je pisalo Mama srećan 8.mart!. Bila je jako ponosna na svoje malo umetničko delo, dok sam je ja (tada 28) pitala da li zna šta se desilo 8.marta? Sada mi je žao što sam njeno nevino i bezbrižno detinjstvo na trenutak prekinula lekcijama o feminizmu, ali ona je tog istog 8.marta ni ne znajući veroatno šta objašnjava, svim ukućanima očitala jednu žustru bukvicu - koju samo dečija hrabrost može da iznedri. 

Često se pitam da li bi za mene bilo bolje da sam ostala ušuškana u verovanje da je taj jedan dan u godini posvećen zaista meni. Nama. Našoj borbi. U tome i leži problem. Udobnost je ono što nas iznova i dovodi na početne koordinate i zbog čega borba nikada ne prestaje, jer vrlo je lako uroniti u banalnost i zasititi se površnim i sitnim pobedama.

Upravo o tome govori knjiga Džese Krispin koja me je nedavno osvojila, a koja je radikalna i bez dlake na jeziku, i kao takva, mada intigantnog naslova Why I am not a femist, predstavlja jedan novi neophodni feministički manifest.

Krispin pre svega izaziva tradicionalne ideje o feminizmu i aktuelni liberalni feminizam. Ona kritikuje savremeni feministički pokret, tvrdeći da je postao previše komercijalizovan i da je izgubio svoju suštinsku svrhu - jer danas se feminizam može kupiti na jeftinoj Zara majici na kojoj piše Feminist, a koju je izradila potplaćena žena u Bangladešu. Krispin zagovara povratak radikalnijim korenima feminizma, koji se fokusira na stvarne promene u društvu umesto na puku političku korektnost ili individualno osnaživanje (ah ta reč empowerment). Ono što je posebno bitno za njen rad je da je potkrepljen jakim argumentima i fokusira se na pitanje da li su današnje feministkinje zaista spremne da se suoče s istinskim izazovima patrijarhalnog društva i da li su spremne da preduzmu konkretne korake ka promenama.

Razlog zašto mi je Džesa posebno prirasla za srce, je to što je jedna od retkih belih autoki koja ne govori samo o problematici belih žena, već vrlo dobro zna da borba nije dobijena dok svima nama nije dobro. Time ističe da je moć jedini neprijatelj protiv koga se treba boriti, jer ona je usađena i u nas same. 

Kritika koju Džesa Krispin upućuje savremenom feminizmu delimično se može smatrati odrazom opšteg odbacivanja ekstremnih stavova poput onih koje je zastupala Andrea Dvorkin.* Njen rad može se posmatrati kao nastojanje da se feministički pokret oslobodi ograničavajućih ideja i pronađe nove, efikasnije strategije za borbu za rodnu ravnopravnost.

Naravno, posebno mesto u mom srcu zauzela je Džesina preporuka na kraju knjige u kojoj među autorkama koje preporučuje za čitanje stoji ime Dubravke Ugrešić.

Zato moj osmomartovski omaž ide Džesi, Andrei i Dubravki.

Živio 8.mart! Živio!

* Andrea Dvorkin bila je istaknuta feministkinja poznata po svom žestokom protivljenju pornografiji. Pornografiju je gledala kao na oruđe patrijarhalnog ugnjetavanja, koje održava štetne stereotipe i nasilje nad ženama. Dvorkin je tvrdila da pornografija objektivizuje i dehumanizuje žene, jačajući rodnu nejednakost i doprinoseći kulturi seksualnog nasilja. Njeno zalaganje za ukidanje pornografije izazvalo je kontroverze, ali i podstaklo važne rasprave o ukrštanju roda, moći i medijskog predstavljanja. Uprkos kritikama i debatama oko njenih stavova, Dvorkinin rad nastavlja da utiče na feministički diskurs o seksualnosti i medijima.

Klara Cekin vs Sofka i Simka - Autorka: Anđela Jocić

Međunarodni dan žena, ili Osmi mart, dan je posvećen ženama i slavi se svake godine na pomenuti datum. Nastao je kao plod borbe žena za ljudska prava, odnosno borbe za socijalnu, ekonomsku i političku ravnopravnost žena i muškaraca. Prvi put, Dan žena je obeležen 1909. godine u Sjedinjenim Američkim Državama, deklaracijom koju je donela Socijalistička stranka Amerike. Godinu dana kasnije, 1910. godine, u Srbiji, Bora Stanković izdao je roman "Nečista krv", koji je jedno od najboljih dela ovog istaknutog predstavnika srpskog realizma. 

(Klara Cekin)

Ne znam zašto, ali kad god se približavamo tom famoznom Osmom martu, meni na pamet padaju Sofka i Dučićeva "Pesma o ženi". Dva potpuno različita dela, nastala u razmaku od skoro dve decenije, i dva suprotna prikaza žene kao bića. Sećam se da su me još u srednjoj školi vrlo intrigirala dela Bore Stankovića, neretko sam ga i izdvajala kao omiljenog pisca. On je uveo u književnost vrlo jake i temperamentne likove, kao što su Sofka, Koštana, Anica, prikazivajući njihovu intimu, što je do tada bila tabu tema. Žene su prikazivane kao supruge i majke koje obavljaju svoje svakodnevne dužnosti. Stanković nije video ženu kao takvu, dočarao je njenu lepotu, prikazivao je njenu čežnju i čulnost. Ipak, ne možemo pobeći od činjenice da se Sofka udala za dete, kako bi svoju porodicu spasila bede. Ne možemo pobeći od toga da je otac prodao. Čini mi se da ovim postupkom sve ono što je Stanković želeo da dodeli njenom liku, pada u vodu, jer se žena smatra predmetom kojim se može trgovati. Neosporno je da je Bora  želeo da prikaže zarobljenost jedne žene u patrijarhalnoj sredini, gde su muškarci, ipak, jednu stepenicu ispred žena. 

Neretko se setim i "Korena", Dobrice Ćosića, kao i istoimene ekranizacije. Roman je objavljen 1954. godine, i iako je prošlo dosta vremena od Bore Stankovića, čini se da se mi kao društvo nismo pomakli. Simka je takođe žrtva patrijarhalizma, trpi batine pijanog muža dok je sa svih strana kinje i proganjaju da rodi muško dete, naslednika, jer dete nije dete ako nije sin. I kako Vukašin i ona godinama imaju poteškoće i Simka nikako ne može da zatrudni, sva krivica se svaljuje na nju jer je "jalova"- sin Aćima Katića nikako ne može biti razlog za nemanje potomstva. E ta reč "jalova", to vam je, po mom mišljenju, najodvratnija i najgnusnija reč u našem bogatom i generalno lepom jeziku.

Osvrnuću se i na "Pesmu o ženi" Jovana Dučica, koja je uvek i zauvek, makar što se mene tiče, nešto najlepše što je ikada iko napisao o ženi. Dučić je maestralno opisao ženinu lepotu, osećajnost, nežnost, krhkost, kako to samo on ume. 

Za kraj, reći ću vam da cilj ovog teksta nije bio feminizam, niti je cilj bio da muškarce prikažem u lošem svetlu. Svesni smo vremena u kom živimo i svaka od nas oseća da sada imamo možda i više prava nego ikada. Cilj mi je bio da vas podsetim da tamo neka žena koju možda poznajete ili ne poznajete, još uvek trpi fizičko i psihičko nasilje. Neko neku ženu još uvek kinji što nije rodila muško dete. Neko neku ženu još uvek proganja pitanjima kada će postati majka, ne znajući da li ona i njen partner imaju neke poteškoće. Neko neku ženu osuđuje što glasno govori da ne želi da ima potomstvo. Neko neku ženu ubeđuje da joj je mesto u kući za šporetom, a ne u kancelariji, i da joj ne treba karijera pored muža i dvoje sitne dece. Još uvek je prvo pitanje na razgovoru za posao "Da li imate dece i ako nemate, kada ćete ih imati?". Još uvek je "žena ženi vuk", a ne bi trebalo tako. Želim da tim "nekim ženama" danas pošaljem zagrljaj i podršku, i kažem im da čine u životu isključivo ono što se njima dopada i za šta one smatraju da je ispravno, a narod će svakako upirati prstom. Srećan Dan žena!