Poštovanje i ravnopravnost svaki dan, pa posle čokolade, cveće i praporci - Još jedan 8.mart

Srećan 8. mart žele vam autorke Kulturlame!♥

Osmomartovske bundžije, ali i cveće je okej - autorka: Ivana Nedeljković 

Svake godine kada dođe 8. mart, dolazi do jedne podele, među ženama posebno. Starije dame, sećajući se starih vremena, očekuju poklon za 8.mart, njihove ćerke se dvoume - nekima je svejedno, nekima je lepo, a unuke tj. mi najmladje znamo da reagujemo agresivno na ovaj dan.

Lično spadam u neku među  grupu. Sa jedne strane, mislim da je izuzetno bitno da svake godine, ali ne i samo oko 8.marta, govorimo o tome zašto 8. mart uopšte postoji kao izdvojen dan u godini, dok sa druge strane dobiti poklon neki, kao znak pažnje, nije ništa nužno loše. Štaviše, mislim da i treba da ih dobijaju žene za sve što čine i rade, i mimo 8. marta, ali što i taj dan ne bi bio povod za nešto lepo poput deljenja poklona? U redu je i da muškarci iskažu i taj dan izmedju ostalog koliko vole i cene žene u svom životu, ali je i u redu da slavimo mi žene međusobno i da veličamo slogu među nama, a osudimo svako ono "žena je ženi najgori neprijatelj". Dakle, sva ta pažnja i pokloni su u redu, ali sve dok to nije onaj fazon:

"E, ženo, ostavi sudove danas, praćeš ih sutra, danas ti je praznik."

Ni jedan praznik ne mora da bude jedini povod da se o nečemu što on obeležava govori ili da se slavi i poklanja nešto kome god, ali to jesu striktno zabeleženi dani, jer tako je zasigurno da će svi makar jednom godišnje sigurno obratiti pažnju na ideje koje taj dan nosi.

I ne volim da čujem ono: "A kad je dan muškaraca?". Živimo u i dalje pretežno patrijahalnom društvu, tako da su svi dani na neki način dani muškaraca, dok bi trebalo da svaki dan bude dan svih, i jednih i drugih, pa i trećih, gde mislim na one koji imaju pravo da se osećaju kao žene i ako im to priroda isprva nije dala.

Danas za vas imam knjišku preporuku malo drugačiju, jer je reč o knjizi iliti knjigama koje bih želela da pročitam, jer sam pretraživala jednu konkretnu tematiku, tj ličnost. Reč je austrijskoj princezi Elizabeti, poznatijoj kao Sissi. Sissi mi je bila poznata još od ranije, jer smo je spominjali na fakuktetu, tokom mojih studija istorije umetnosti. Moje informacije o njoj su bile jako površne, ali ove godine sam prvi put bila u Beču, pa sam imala priliku da na licu mesta saznam više o ovoj zanimljivoj princezi.

Princeza Sisi je bila vrlo neobična ličnost i ispred svog vremena kao žena. Udala se za Franca Jozefa I iz Habzburške monarhije i došla na bečki dvor koji je imao prestroga pravila života za nju. Zapravo, slična je ličnost kao princeza Dajana, jer je čak i tragično stradala.

Sisi je bila poznata, ne samo po svojoj lepoti, nego o tome da je imala istančan osećaj za modu, da je trenirala maltene svaki dan i tako održavala vitku liniju, bavila se gimnastikom, jahanjem, vodila je računa strogo o svojoj ishrani (nekad i previše), govorila je grčki i starogrčki jezik, pisala poeziju, putovala veoma često (tako je bežala od suviše striktnog dvora u Beču). Imala je dugu kosu maltene do poda, i samo četkanje te kose svaki dan bi trajalo satima, i već jako uzak struk obzirom da je imala vitku liniju, pa je na to nosila jako uske korsete.

Najprostije rečeno, da je princeza Sissi sada aktuelna princeza, verovatno bi bila jedna od popularnih influenserki - zdrav život/fitnes/motivacioni govori/vlogovi sa putovanja. I verovatno bi bila mnogo srećnija osoba, jer je ceo život bila u borbi za svoju slobodu, a to je bio jedini način da bude srećna.

Ovde vam dajem preporuke za knjige koje sam izdvojila za svoju wishlist-u, pa možda i vi ubacite u vaše. 

1. Sisi: Empress on Her Own                                               
2. The Accidental Empress: A Novel
3. The Lonely Empress: A Biography of Elizabeth of Austria

 

O princezi Sissi postoje i filmovi, serije, dokumentarci. Otkrila sam skoro da postoji i serija The Empress iz 2022. godine na Netflixu. Nadam se da je i vama ova neobična i potpuno non-clichée princeza inspirativna kao i meni. 

Šta je nama naša borba dala - feministički manifest Džese Krispin, Autorka: Marija Marković

Sestričina mi je pre nekih 6 godina (ona tada 9) pokazala čestitku koju je napravila mami za 8. mart. Crvena ruža okružena sitnim srcima ispod kojih je pisalo Mama srećan 8.mart!. Bila je jako ponosna na svoje malo umetničko delo, dok sam je ja (tada 28) pitala da li zna šta se desilo 8.marta? Sada mi je žao što sam njeno nevino i bezbrižno detinjstvo na trenutak prekinula lekcijama o feminizmu, ali ona je tog istog 8.marta ni ne znajući veroatno šta objašnjava, svim ukućanima očitala jednu žustru bukvicu - koju samo dečija hrabrost može da iznedri. 

Često se pitam da li bi za mene bilo bolje da sam ostala ušuškana u verovanje da je taj jedan dan u godini posvećen zaista meni. Nama. Našoj borbi. U tome i leži problem. Udobnost je ono što nas iznova i dovodi na početne koordinate i zbog čega borba nikada ne prestaje, jer vrlo je lako uroniti u banalnost i zasititi se površnim i sitnim pobedama.

Upravo o tome govori knjiga Džese Krispin koja me je nedavno osvojila, a koja je radikalna i bez dlake na jeziku, i kao takva, mada intigantnog naslova Why I am not a femist, predstavlja jedan novi neophodni feministički manifest.

Krispin pre svega izaziva tradicionalne ideje o feminizmu i aktuelni liberalni feminizam. Ona kritikuje savremeni feministički pokret, tvrdeći da je postao previše komercijalizovan i da je izgubio svoju suštinsku svrhu - jer danas se feminizam može kupiti na jeftinoj Zara majici na kojoj piše Feminist, a koju je izradila potplaćena žena u Bangladešu. Krispin zagovara povratak radikalnijim korenima feminizma, koji se fokusira na stvarne promene u društvu umesto na puku političku korektnost ili individualno osnaživanje (ah ta reč empowerment). Ono što je posebno bitno za njen rad je da je potkrepljen jakim argumentima i fokusira se na pitanje da li su današnje feministkinje zaista spremne da se suoče s istinskim izazovima patrijarhalnog društva i da li su spremne da preduzmu konkretne korake ka promenama.

Razlog zašto mi je Džesa posebno prirasla za srce, je to što je jedna od retkih belih autoki koja ne govori samo o problematici belih žena, već vrlo dobro zna da borba nije dobijena dok svima nama nije dobro. Time ističe da je moć jedini neprijatelj protiv koga se treba boriti, jer ona je usađena i u nas same. 

Kritika koju Džesa Krispin upućuje savremenom feminizmu delimično se može smatrati odrazom opšteg odbacivanja ekstremnih stavova poput onih koje je zastupala Andrea Dvorkin.* Njen rad može se posmatrati kao nastojanje da se feministički pokret oslobodi ograničavajućih ideja i pronađe nove, efikasnije strategije za borbu za rodnu ravnopravnost.

Naravno, posebno mesto u mom srcu zauzela je Džesina preporuka na kraju knjige u kojoj među autorkama koje preporučuje za čitanje stoji ime Dubravke Ugrešić.

Zato moj osmomartovski omaž ide Džesi, Andrei i Dubravki.

Živio 8.mart! Živio!

* Andrea Dvorkin bila je istaknuta feministkinja poznata po svom žestokom protivljenju pornografiji. Pornografiju je gledala kao na oruđe patrijarhalnog ugnjetavanja, koje održava štetne stereotipe i nasilje nad ženama. Dvorkin je tvrdila da pornografija objektivizuje i dehumanizuje žene, jačajući rodnu nejednakost i doprinoseći kulturi seksualnog nasilja. Njeno zalaganje za ukidanje pornografije izazvalo je kontroverze, ali i podstaklo važne rasprave o ukrštanju roda, moći i medijskog predstavljanja. Uprkos kritikama i debatama oko njenih stavova, Dvorkinin rad nastavlja da utiče na feministički diskurs o seksualnosti i medijima.

Klara Cekin vs Sofka i Simka - Autorka: Anđela Jocić

Međunarodni dan žena, ili Osmi mart, dan je posvećen ženama i slavi se svake godine na pomenuti datum. Nastao je kao plod borbe žena za ljudska prava, odnosno borbe za socijalnu, ekonomsku i političku ravnopravnost žena i muškaraca. Prvi put, Dan žena je obeležen 1909. godine u Sjedinjenim Američkim Državama, deklaracijom koju je donela Socijalistička stranka Amerike. Godinu dana kasnije, 1910. godine, u Srbiji, Bora Stanković izdao je roman "Nečista krv", koji je jedno od najboljih dela ovog istaknutog predstavnika srpskog realizma. 

(Klara Cekin)

Ne znam zašto, ali kad god se približavamo tom famoznom Osmom martu, meni na pamet padaju Sofka i Dučićeva "Pesma o ženi". Dva potpuno različita dela, nastala u razmaku od skoro dve decenije, i dva suprotna prikaza žene kao bića. Sećam se da su me još u srednjoj školi vrlo intrigirala dela Bore Stankovića, neretko sam ga i izdvajala kao omiljenog pisca. On je uveo u književnost vrlo jake i temperamentne likove, kao što su Sofka, Koštana, Anica, prikazivajući njihovu intimu, što je do tada bila tabu tema. Žene su prikazivane kao supruge i majke koje obavljaju svoje svakodnevne dužnosti. Stanković nije video ženu kao takvu, dočarao je njenu lepotu, prikazivao je njenu čežnju i čulnost. Ipak, ne možemo pobeći od činjenice da se Sofka udala za dete, kako bi svoju porodicu spasila bede. Ne možemo pobeći od toga da je otac prodao. Čini mi se da ovim postupkom sve ono što je Stanković želeo da dodeli njenom liku, pada u vodu, jer se žena smatra predmetom kojim se može trgovati. Neosporno je da je Bora  želeo da prikaže zarobljenost jedne žene u patrijarhalnoj sredini, gde su muškarci, ipak, jednu stepenicu ispred žena. 

Neretko se setim i "Korena", Dobrice Ćosića, kao i istoimene ekranizacije. Roman je objavljen 1954. godine, i iako je prošlo dosta vremena od Bore Stankovića, čini se da se mi kao društvo nismo pomakli. Simka je takođe žrtva patrijarhalizma, trpi batine pijanog muža dok je sa svih strana kinje i proganjaju da rodi muško dete, naslednika, jer dete nije dete ako nije sin. I kako Vukašin i ona godinama imaju poteškoće i Simka nikako ne može da zatrudni, sva krivica se svaljuje na nju jer je "jalova"- sin Aćima Katića nikako ne može biti razlog za nemanje potomstva. E ta reč "jalova", to vam je, po mom mišljenju, najodvratnija i najgnusnija reč u našem bogatom i generalno lepom jeziku.

Osvrnuću se i na "Pesmu o ženi" Jovana Dučica, koja je uvek i zauvek, makar što se mene tiče, nešto najlepše što je ikada iko napisao o ženi. Dučić je maestralno opisao ženinu lepotu, osećajnost, nežnost, krhkost, kako to samo on ume. 

Za kraj, reći ću vam da cilj ovog teksta nije bio feminizam, niti je cilj bio da muškarce prikažem u lošem svetlu. Svesni smo vremena u kom živimo i svaka od nas oseća da sada imamo možda i više prava nego ikada. Cilj mi je bio da vas podsetim da tamo neka žena koju možda poznajete ili ne poznajete, još uvek trpi fizičko i psihičko nasilje. Neko neku ženu još uvek kinji što nije rodila muško dete. Neko neku ženu još uvek proganja pitanjima kada će postati majka, ne znajući da li ona i njen partner imaju neke poteškoće. Neko neku ženu osuđuje što glasno govori da ne želi da ima potomstvo. Neko neku ženu ubeđuje da joj je mesto u kući za šporetom, a ne u kancelariji, i da joj ne treba karijera pored muža i dvoje sitne dece. Još uvek je prvo pitanje na razgovoru za posao "Da li imate dece i ako nemate, kada ćete ih imati?". Još uvek je "žena ženi vuk", a ne bi trebalo tako. Želim da tim "nekim ženama" danas pošaljem zagrljaj i podršku, i kažem im da čine u životu isključivo ono što se njima dopada i za šta one smatraju da je ispravno, a narod će svakako upirati prstom. Srećan Dan žena! 

Prepakuj bajku u drugi celofan, turi mašnu i reci da je tvoja

Svakako nije prijatno za čuti ili pročitati, kada se neko bavi bilo kakvom vrstom kreativnog rada, negativne kritike i mišljenja, ali oni su neizbežni. Jedino iz čega čovek zapravo raste, uči i razvija se, jeste upravo kroz svoje greške, zato je i više nego poželjno znati manjkavosti našeg rada. Činjenica je da su dosadašnji tekstovi na Kulturlami svi bili uglavnom pozitivne preporuke, ali red je došao i na jednu negativnu kritiku.

Ukoliko ste uz Kulturlamu od njenog samog početka, sećate se možda mojih tekstova i knjigama iz serije Kosingas, kada sam sa potpunom očaranošću govorila o tim knjigama iz sfere epske fantastike sa elementima iz srpske istorije srednjeg veka i slovenske mitologije. 

Kada sam prvi put čula za ovaj tip knjiga, imala sam malu zadršku, jer mi je tematika delovala pomalo delikatno u smislu da ne bude nekako šturo, veštački uklopljeno, populistički obzirom na sveopštu ljubav ovdašnje publike prema srednjem veku, srpskim junacima, kosovskom mitu isl.

Oh, kakvog iznenađenja kad sam shvatila u koliko sam predivan i genijalno izatkan svet zašla sa Kosingasom! Pitko za čitanje, uzbudljivo, avanturistički, sa taman dovoljno primesa svega gorepomenutog da ne bude, što bi se danas reklo kolokvijalno - krindž. 

Vođena upravo tim doživljajem, nabasala sam na BookMate-u na trilogiju pod naslovom "Bajka nad bajkama" od autora Nenada Gajića. Autor mi je bio poznat još od ranije, jer sam imala njegovu knjigu Slovenska mitologija.

Priča je lepo počela, ali...

Izuzetno brzo je spala na nivo podgrejanog ručka, 

i to ne od juče, 

nego od pre 2 dana.

Baš zbog Slovenske mitologije, Gajić je još pre par godina bio primećen kao neko ko voli da "štipne" od drugih. Saznala sam od ilustratora sa Fakulteta primenjene umetnosti da je izazvao prilične probleme u izradi te knjige, jer je uzimao ilistracije kako mu se svidelo, bez pristanka samih autora, što je izazvalo prilično negodovanje. 

Istina, kad se izlista Slovenska mitologija, vidi se vizuelni nesklad, od korica do poslednje strane, a sam tekst je napisan i raspoređen malo haotično. Sećam se da me je prilično iritiralo kada sam prvi put čitala Mitologiju to što da bih čitala celu priču tj. imala jasan kontekst moram da skačem sa jednog dela strane na drugi. 

Sve u svemu, jedna knjiga osrednjeg kvaliteta, koja apsolutno ne vredi 2500 dinara. Pet stotina dinara "plafon" i da peva što je to neko kupio.

Bez obzira na iskustvo sa Mitologijom, uzimajući u obzir da se svaki umetnik - da l' bio pisac, slikar, muzičar isl. - razvija i usavršava, odlučila sam da počnem sa čitanjem trilogije Bajka nad bajkama. Verujem u pružanje druge šanse. 

Najjednostavnije predstavljen doživljaj ovih knjiga je:

1. Prvu knjigu sam pročitala jedva

2. Drugi deo sam pustila audio i preslušala jedva

3. Treći deo sam batalila, a inače mrzim da ostavljam knjige i priče na pola ali naprosto: ne mogu.

Gajić je, verujem, imao plemenitu nameru da čitaocima približi srpske narodne bajke, ali treba istaći da su one već lepe same po sebi. Potpuno je nepotrebno siliti plasiranje nečega što je već populano i lepo, priznato samo po sebi. Presipanje iz šupljeg u prazno, što bi naš narod rekao, u - pretpostaviću - nedostatku svopstvenih ideja i kreativnosti. Imala sam utisak kao da neko sekirom nasilno pokušava da uglavi srpske bajke i mitove, toliko da glavna priča o devojčici Senki i njenom psu Vidri, koja zaista obećava na početku i uistinu me jeste zainteresovala, gubi smisao.

To siljenje se uočava i u stilu naracije, jer priča i dijalozi napre teku manje-više modernim govorom, a zaitim naprasno svi likovi počinju da pričaju potpuno arhaično, kao da je neko samo pritisnuo dugme i potpuno promenio podešavanja u njihovim glavama.

Zabave radi:

Zamislite da sretnete nekoga na ulici i pozdravite ga sa:

"E, zdravo! Kako si? Nisam te video sto godina!", 

a taj da vam odgovori sa: 

"Zdravo živo, junačino od vekova! Da li je to gora procvetala ili su sivi oblaci pobegli, nit je gora procvetala nit su oblaci pobegli, no se tvoje umilno lice pred mnome prikaza!".

Pa pitali biste ga/je da li je popio neke droge realno ili vas samo zaje*ava.

Te ubačene bajke su takođe nasilno prekidane, da bi onda usledila po 2, 3 poglavlja nekih drugih priča, pa i one budu nasilno prekinute da bi se mi vratili na prvu priču.

U prvoj knjizi formira se družina, kao u Gospodaru prstenova, i čitalac po svemu očekuje da oni sad kreću u nekakvu avanturu - super!, a onda ih zarad tih veštački uglavljenih bajki, pisac razdvoji na 5 strana.

Treba obratiti pažnju i na zasebne analize likova. Krenimo od Senke, devojčice za koju se ispostavi da je zduhać. Gajić kao da je zaboravio da se vrati na istraživanja za pisanje Mitologije i šta su zduhaći prema narodnim verovanjima. 

Žarko Perunović - nećete verovati, ali Žarko je zapravo MARKO Kraljević, ne, zaista nikada nam ne bi palo na pamet. A Perunović, jer je Gajić odredio da Žarko bude na neki način sin ili štićenik boga Peruna, a on čovek bio od loze Mrnjavčevića. I nećete verovati, ali jaše šarenog konja koji se ne zove Šarac, nego ŠARKO.

Ta preočiglednost u manjku osmišljavanja autentičnih likova upravo doprinosti tom osećaju površnosti priče. Okej, da, ima i Tešić likove iz srpske istorije, ali ih je daleko lepše ubacio u kontekst pod njihovim imenima i sačuvao ih je kao autentične, ali ih je ubacio u jedan nov, paralelni univerzum svoje priče. Nije se služio preprostom promenom 2 slova da bi napravio kobajagi nešto "novo". Kod Gajića je naprosto samo... Neprijatno.

Prilično mi je bolo oči i pojavljivanje veštice Mare ili Marene, koja je kao ćerka Baba Roge, i koja je predstavljena maltene kao vila dobročiniteljka, a ne ćerka jedne pogane i zle veštice. Pritom, u nečemu što se nudi kao dečija knjiga najpre i bajka nad bajkama, prilično mi je bizaran opis seksa Marene i Žarka.

Još jedan kritičan momenat je spominjanje izvesnog naroda pod imenom Huri. Ko su Huri, pitala sam se, daj da guglam. Po kontekstu knjige, vidim da su Turci, ali ko još Turke zove Hurima? I traži, guglaj, još ja istoriju umetnosti završila, nikad čula za Hure. Jesam čula za Hune, ali za Hure teško. I onda nađem da su Huri zapravo narod Mitani:

"Mitani je bilo huritsko kraljevstvo u severnoj Mesopotamiji od oko 1500. pne., kada je bilo na vrhuncu njihove moći, pa tokom 14. veka pne. Obuhvatalo je područje današnje jugozapadne Turske, severne Sirije i severnoga Iraka ( grubo odgovara Kurdistanu) sa glavnim gradom Vašukani u današnjoj severnoj Siriji."

U rebusu sam zaista kako je Gajić ispovezivao sve ovo. 

Ruku na srce, makar su mu stislki ujednačene ilustracije u prvom delu koji sam zapravo pročitala.

Generalno, knjiga deluje kao da je imala potencijal da bude nešto mnogo bolje i zaista epski fenomenalno. Nažalost, nije, već se čini kao otaljavanje u nedostatku ne-znam-čega-tačno: volje, želje, kreativnosti, ideja, nekih boljih konsultanata rukopisa pre nego što se da na štampu... Ili niko nije čitao to sem njega ili mu neko ne želi baš sve najbolje.

Činjenica je da ima osnova, ima mesta za bolje, za napredak, svakako se oseća talenat za pisanje, a i odabir tema je zanimljiv, ali dalje napredovanje i razvoj su neophodni. Svako ko je zaista ljubitelj epske fantastike će to uočiti ako uzme da čita Bajku nad bajkama.

Ako zaista hoćete da uživate u epskoj fantastici sa primesama sprske istorije i slovenske mitologije, ne postoji dovoljno načina i ne mogu dovoljno puta ponoviti da preporučujem knjige Aleksandra Tešića: Kosingas seriju i Miloš Obilić trilogiju. Kad uzmete da čitate Tešićeve knjige, nek ćete onda shvatiti koliko su zapravo Gajićeve loše.

Ova kritika nastala je upravo iz toga što sam se zaista ponadala i očekivala da se Gajićeva priča razvije u jednu od onih kad žurite da čitate da saznate šta se desilo dalje, a onda opet i ne, jer želite da čitanje i uživanje traje duže. Ali nažalost ne, već je samo sa svakom stranom postajala sve više iritantna i aprijatna za čitanje. Čak ni moj OCD koji mi ne da da ostavim knjigu na pola me nije naterao da makar odslušam i 3. knjigu, a verujte mi da mi se to možda 2x desilo u životu. Nisam čak ni limunade tipa Sofi Kinsela ili Aleksandra Poter spustila na pola čitanja. 

Zaboga pročitala sam skoro knjigu Klub ljubiteljki čokolade gde se 4 (kliše) drugarice okupljaju u jednom kafiću/poslastičarnici koju drže 2 (kliše) geja, i od kojih jedna prevari muža, a taj lik sa kojim je spavala joj pokrade neki silan nakit koji je dobila od svog bogatog muža pa one kuju plan kako da ženskim teamwork-om nahvataju skota i vrate nakit. Kliše kliše kliše i ja sam ga pročitala ceo.

Nek ova kritika posluži najpre kao vetar u leđa autoru, da se ipak više osloni ni svopstvenu maštu i kreativu, da veruje u sebe malo više, i da se manje oslanja na većpostojeće sadržaje i da oni budu tek inspiracija, a ne doslovce prepisani redovi. Kao podsetnik i da ne uzima od drugih bez pitanja. ;)

Ona je predstavljala boje, sve boje u njegovom životu

 Uve je bio prva Bakmanova knjiga sa kojom sam se susrela, i kupio me je odmah rečenicom koja i nosi naslov ovog bloga. Često je citiram kada me neko pita koji je najlepši citat o ljubavi koji sam pročitala. Što se mene tiče, ljubav i jesu boje, kada je neko obojio moj svet, shvatila sam koliko je lepo biti voljen i kako ljubav zapravo treba da izgleda- kao najlepša paleta boja koju možete da zamislite. Mada mi je bilo teško da pojmim kako neko poput Uvea može da voli, ipak je reč o "starcu smaraču", čitajući sam shvatila da se i iza najvećeg džangrizavca krije jedna nežna i osećajna duša.

Uve. Moj omiljeni Bakmanov lik, zauvek. Na samom početku knjige upoznajemo čoveka koji upire prstom u svakog ko mu se ne sviđa i nema problem da to kaže ljudima ravno u oči. Svakog jutra vrši inspekciju po komšiluku i popravlja sve što nije po njegovom ukusu. Svi ga poznajete. On je jedan od onih starijih ljudi koji ima dovoljno vremena da vršlja po kraju, ali je još uvek dovoljno mlad da bude živahan u inspekciji koju obavlja. Bio je predsednik skupštine stanara, sve dok ga njegov nekadašnji prijatelj nije lišio vlasti. Međutim, Uve je možda ostao bez vlasti, ali nije ostao bez odgovornosti, jer ko će, ako neće on? Uve proverava da li ste dobro sortirali đubre, da li ste pokupili šta je trebalo kada ste izveli vašeg kućnog ljubimca u šetnju, da li se poštuje zabrana vožnje kroz naselje, da li su bicikli parkirani u skladu sa propisima. On se svađa, gunđa, upire prstom u grešnike i u stanju je da se satima raspravlja ukoliko smatra da je u pravu, jer sve je stvar principa. Uve ne želi da bude prevaren i nasamaren šta god da je u pitanju. Uve je vaš komšija iz pakla koji samo želi da ljudi poštuju propise i da ga ostave na miru da okonča svoj život. On ima savršeno osmišljen plan, kako napustiti ovaj svet, a ne ostaviti nered za sobom. 

Međutim, sve se menja dolaskom novih komšija, mladog bračnog para sa dvoje dece i trećim na putu. Kada su se doseljavali, polomili su poštansko sanduče dragog nam Uvea, i tu se priča polako odmotava. Nailazimo na niz komičnih situacija u kojima vidimo Uvea onakvim kakav jeste. U stanju je da izgovara najstrašnije psovke dok čini najbolja dela, da ti se podsmeva ravno u oči dok ti pomaže da poneseš nešto teško do kuće. I to je ono zbog čega sam pala na njega, zavolela sam ga svim srcem, beskrajno i zauvek. 

Vrlo neočekivano, Uve je postao najbolji prijatelj sa Parvani, novom mladom komšinicom. I upravo to prijateljstvo je ogolilo njegovu dušu i tada sam shvatila da se knjizi ne sudi po koricama. On je zapravo jedna nežna i ranjena duša, rastavljena od svoje lepše polovine, i sve što želi jeste da umre i ode kod svoje voljene žene. Njenim odlaskom, Uveov svet je izgubio sve boje i on se više ne snalazi u tom beskrajnom crno-belom ništavilu. Način na koji je zavoleo decu novih komšija, kao i sam odnos sa Parvani, pokazao mi je da je on vrlo sposoban za ljubav, naravno na njegov način- jer Uve čak i ne ume da voli kao svi ostali. 

Ovo je priča o ljubavi, prijateljstvu, saosećanju i tome koliko je važno imati podršku kada se suočavamo sa tugom. Knjiga zbog koje sam se smejala i plakala i plakala i smejala se u isto vreme. I u tome je cela suština moje ljubavi prema Uveu.

Za kraj, osvrnula bih se na film koji je snimljen po ovoj knjizi: Čovek po imenu Oto. Odgledala sam film relativno skoro, i opšti utisak mi je "ništa specijalno". Prvo, ne dopada mi se to ime Oto, smatram da, ako praviš film po romanu koji se zove Čovek po imenu Uve, daj mu ime Uve- u tome je suština svega. Drugo što mi se ne dopada, i zbog toga i ne volim da gledam filmove koji su snimani po knjigama koje čitam, je to što Uvea uopšte nisam tako zamišljala. Ne mogu da kažem da Tom Hanks nije dobro odigrao ulogu, bilo bi suludo, jednostavno moj Uve nije izgledao kao on, to je sve. U mojoj glavi Uve je stariji, sedokosi čikica sa bradom. Čak ni naselje u kom živi Uve nisam tako zamišljala. Ono što mi se dopalo kada je film u pitanju je to što su verodostojno prikazali celokupnu radnju. U svakom slučaju, preporuka je da prvo pročitate knjigu, pa tek onda odgledate film, jer koliko god se ja trudila, ne umem da vam prenesem tu toplinu i nežnost koja me i danas obuzme kada se setim Čoveka po umenu Uve.

O knjizi „Izuzetno glasno i neverovatno blizu“

Priče u knjigama, priče u pričama, rečenice u pričama. Likovi u likovima, likovi u pričama, likovi u knjigama. Ovako je za mene izgledalo čitanje knjige „Izuzetno glasno i neverovatno blizu.“

Drugi svetski rat i 11. septembar obeležili su porodicu Šel. Oskar je izgubio oca 11. septembra i posle toga ne ume da se vrati normalnom životu. A šta je uopšte i normalan život za dečaka od devet godina koji je izgubio jednu od najvažnijih osoba u svom životu? Tomas je izgubio svoj glas. Zato piše. Piše pisma svom sinu, Oskarovom ocu, u kojima govori o svojoj mladosti, svojoj prvoj ljubavi, braku sa Oskarovom bakom i razlozima zašto je morao da ode. Oskarova baka isto piše pisma, ali ne svom sinu, nego svom unuku. Posle očeve smrti Oskar pronalazi ključ za koji je siguran da je bio važan njegovom ocu. Dečak vidi ključ kao poslednju sponu sa ocem tako da je sasvim logično da kreće da istražuje koju od 162 miliona brava u Njujorku on otvara.

Ko god je u Heraldu napisao za ovaj roman da je: „Ozbiljan, duhovit, a opet razorno bolan.“ sumirao je i moje utiske u jednoj rečenici. Ovo je knjiga kod koje ćete na jednoj stranici rešavati misteriju, na drugoj razmišljati o gubitku i načinima kako se nositi sa njim, a već na sledećoj ćete se smejati nekom Oskarovom blesavom komentaru kojeg ni sam nije svestan. 
Emocije - tuga, strah, bes, radost, svega ovde ima. Rekla bih da je ovo roman koji pre svega govori  o onima koji ostaju, koji su izgubili nekog i sada moraju da nađu način da se izbore sa životom i svime onim što posledice tragičnih dešavanja nose sa sobom. Svaka stranica i svaki dan onih koji ostaju ispunjen je mislima i sećanjima o onima kojih više nema. 

Džonatan Safran For savršeno dočarava glasove tri generacije jedne porodice nudeći nam različite perspektive. Kroz stranice ove knjige prošetaće dijapazon različitih likova koji se savršeno uklapaju i koji doprinose Oskarovom istraživanju o ocu, ali i sebi samom. Od dečaka do starca, svako ima pravo na svoju priču. Sve ove priče se prepliću u jednu koja je na mene ostavila jak utisak. U nekim trenucima pomalo čudna, u nekim veoma emotivna, pomalo zabavna, veoma poučna i pomalo nesvakidašnja, ova knjiga navešće vas da se zapitate o mnogim večitim pitanjima i da snažnije zagrlite svoje najdraže.

Baš je nezgodno kada nađeš rasparenu čarapu

Kada biste glavnog aktera ove knjige upitali da li da pročitate ovu knjigu, on bi vam najpre rekao da to nikako ne činite. 

Ali, onda, opet... Možda ipak i da pročitate, treba biti obazriv i uzeti sve mogućnosti u obzir, ali šta ako vam onda na pamet padnu neke ideje koje do sada niste imali i to bi onda značilo da vi sada imate neke nove misli u svojoj glavi koje vas stresiraju i opterecuju, a to ne valja po organizam i kardiovaskularni sistem i može trajno da naruši zdravlje jer ipak znamo da je stres glavni izazivač svih bolesti pa je onda možda preveliki rizik a onda možda se i posečete na papir a ko zna gde je knjiga bila i onda se to inficira i vi ostanete bez prsta i UMRETE?!

Dobrodošli u Andreasovu glavu, njega ćemo sada skloniti sa strane, najbolje je da malo ćuti i ne govori, a reč ćemo vratiti autoru ovog blog-posta, tj. meni.

Napomenuću da je u gornjem citatu izostanak znakova interpunkcije apsolutno nameran, jer je taj citat napisan iz Andreasovog lika. Dakle, ko je Andreas?

Andreas je glavni lik u knjizi Nanda Abada "Baš je nezgodno kada nađeš rasparenu čarapu" . I on je jedan jako obazriv čovek. I emotivan. Malo previše obazriv, malo previše emotivan. 

Suštinski, on uopšte nije loš, samo u želji da učini najbolje on nekako ne bude ni svestan da je pogubio konce. Zapravo, on toliko pokušava da drži sve konce i sve pod kontrolom, da se u nekom momentu potpuno umrsi i on nekako ispada loš lik, a suštinski nije. Ironija je potpuna koliko on detaljno razmišlja o svemu i svakom svom postupku, do granica apsurda, a onda se nekako ispostavi da je sve to uzalud, jer logika bi bila da dođe do najboljeg mogućeg rešenja... Kad ono međutim, odabere najgore!

On je neko ko zapravo mnogo voli i želi da svi njegovi budu dobro, da budu bezbedni pre svega, da je pored svoje žene i da se igra sa svojom decom, samo nekad malo pretera u toj svojoj ljubavi koja kao takva pripreti i da mu uništi brak. Zapravo, ta njegova želja da sve bude bezbedno, kao i to što u svemu sa čim se susretne on odmah vidi čitav niz mogućih loših scenarija, je jedna svojevrsna paraliza života. On živi, ali je suštinski rob svoje glave i svojih misli. Njegove misli mu oduzimaju veliki deo njegove životne radosti, a da on nije ni svestan toga.

Andreas na gotovo detinji način reguje na nelagode u svom životu - rasplače se, pasivno-agresivan je, duri se. On se mnogo trudi da bude dobar, daje sve od sebe, ali nekako mu baš baš ne ide i onda se iz najboljih namera nađe u "neobranom grožđu", pa se na sve i rasplače pod muke što se tu našao. Ali, znate kako kažu: "Put do Pakla popločan je dobrim namerama.".

On je kao jedno veliko i nesnađeno dete, gde meni lično u više navrata nije bilo jasno ni kako je uspeo da se oženi i napravi dvoje dece. Zapravo, jako me je podsetio - ko je gledao, znaće, a ko ne, evo jedan video - na naduvanog lika iz Dnevnjaka. Za mene je ovo bukvalno Andreas, samo je Andreas takav i bez nekih dodatnih sredstava za inhalaciju.

Poseban sloj ličnom doživljaju je dao detalj da Andreas ima problem baš sa riđokosim ljudima poput mene, ali ne u smislu da mrzi riđu kosu, nego silom prilika tako se baš namestilo da mu mi riđokosi poremetimo život i planove. Ali ne bi on to, ali sad mora, i stvarno vam se mnogo izvinjava i iskreno mu je žao, ali tako je kako je.

Ova knjiga je spoj komedije i tragedije, obojeno potpunom ironijom života. U nekim scenama se dešava takav smak svesti i eksplozija ludila u Andreasovim mislima i postupcima, da sam u neverici sa vilicom na podu maltene čitala izvesne delove. 

Pred vama se pruža jedan rollercoaster doživljaja: od toga da vas Andreas iritira i nervira, pa vam ga bude žao, pa ste ljuti na njega, pa ga osuđujete i tako da samog kraja, do poslednje stranice, Andreas ne prestaje da iznenadjuje. Vi ga na momente i razumete, saosetite se sa njim, i poželite da ga utešite i kažete mu da se smiri, i da će sve biti u redu, a onda krenete maltene da urlate na knjigu, jer odluči da uradi bukvalno najpogrešniju moguću stvar od svih!

I kad završite sa čitanjem, i poslednje strane, verujem da ćete kao ja, da zaklopite polako knjigu (ili spustite telefon, jer sam je ja pročitala preko Bookmate-a), i da imate potrebu da makar na minut složite svoje misli, počev od pitanja:

ŠTA SAM JA OVO KOJI ĐAVO SAD PROČITAO/LA...?? Je li ovo realno??

A jeste, veoma je realno i priča je ironija života, gde se događaji i postupci dešavaju kao pogrešno gurnute domine koje je neko ređao satima u nekakvu sliku, ali kojoj se ne možete ne nasmejati.

O autoru

Nando Abad je scenarista i tvorac televizijskih komedija. Rođen je u Madridu 1979. Nekoliko godina je studirao psihologiju, ali je završio studije audiovizuelne komunikacije i postao profesor na istoj katedri. Bavi se humorom od 2005. godine, radeći kao scenarista komičnih serija na španskoj televiziji. Godine 2009. osvojio je nagradu za najbolji scenario španske Akademije za televiziju.

"Baš je nezgodno kada nađeš rasparenu čarapu" je njegov roman-prvenac.

Ovde možete pročitati i intervju koji je Laguna napravila sa piscem.

Džumpa Lahiri - PREBIVALIŠTA

 ''Postoji li neko mesto gde nismo u prolazu?'' - pita se neimenovana junakinja Džumpe Lahiri u romanu Prebivališta. Dok se sprema za (privremenu?) selidbu iz italijanskog grada kome ne znamo ime, podseća nas da se uvek krećemo - fizički ili misaono - da negde stignemo, da se vratimo ili odemo daleko. Ipak, želja za odlaskom ne potire nedostajanje, uznemirenost i setu.

Prebivališta je roman ali - usudiću se da kažem - može da se posmatra kao zbirka kratkih priča. Poglavlja se nadovezuju jedno na drugo, ali pripovedačkim umećem autorke svako je suvereno. Priču gradi junakinja promatranjem ljudi, situacija, odnosa, emocija svojih i tuđih, i preplitanja istih, i njeno (ne)uklapanje u sredinu u kojoj živi. Svako poglavlje ima nedvosmislen naslov, čime nas Lahiri oslobađa neizvesnosti, makar u pogledu prostora sa kojim i u kome junakinja komunicira. 

Džumpa Lahiri koristi novinarski stil i formu izveštaja. Rečenice su oslobođene suvišnih reči i sve je u istom tonalitetu. Staloženost koja se ispoljava kroz autorkino pričanje priče navodi čitaoca da se primiri i uživa u scenama oslikanim kratkim rečenicama.

Ipak, njeno pripovedanje nije hladno, a ponajmanje pretenciozno. Kao da autorka nije izričito protiv patetike. Jednostavno, nije joj našlo mesto. Način na koji opisuje emocije i atmosferu potvrđuje njen talenat i istančanu moć zapažanja. 

Junakinja romana Prebivališta je četrdeset petogodišnja profesorka na fakultetu, ima bliske prijatelje, ''njega'' sa kojim ponekad, uglavnom neplanirano, u prolazu, razmenjuje nežnost i pažnju i kompleksan odnos sa majkom. Stoga, ovo nije roman o usamljenosti, ali je roman o samoći. Svesnoj i dobrovoljno odabranoj samoći. 

Konačno, Prebivališta su ona mesta u nama koja gradimo, rušimo i nadograđujemo. Iz tih ''toponima'' se iznova rađamo, vraćamo im se gde god bili i sa sobom ih nosimo kud god se uputili.

***

Džumpa Lahiri je dobitnica Pulicerovena nagrade za zbirku priča Tumač bolesti. Ovo je ujedno i njena debitantska zbirka za koji je takođe dobila nagradu PEN/Hemingvej. Napisala je romane Imenjak i Ravnica kao i zbirku priča Nova zemlja.

Rođena je u Londonu u porodici indijskih imigranata. Porodica se ubrzo nakon njenog rođenja seli u SAD gde Lahiri odrasta, školuje se i gradi spisateljsku karijeru. Roman Prebivališta objavljuje nakon selidbe u Italiju u kojoj i dalje živi i piše na italijanskom jeziku.

Kulturlama preporuke za čitanje ove zime - Srećni praznici od ekipe Kulturlame!

Stiže nam najčarobnije doba godine, vreme kada se srca ispune toplinom darivanja i radosti prazničnog duha. Među svim prazničnim čarolijama, postoji jedan dragoceni dar koji nikada ne izlazi iz mode - knjiga. Neka živnu stranice, neka bukte reči, neka nas vode u svetove daleke i bliske, jer u njima čeka neizmerna radost.

Neka ove praznike budemo okruženi ne samo poklonima, već i više vremena za sebe. Vreme kada u zagrljaju knjiga možemo ploviti kroz beskrajne priče, dozvoljavajući sebi da uživamo još dublje, još intenzivnije.

U nadi da vam dodatno osvetlimo put kroz ove čarobne dane, Kulturlama autorke će podeliti svoje preporuke za zimsko čitanje. Neka reči ulepšaju vaše dane i neka svaka stranica nosi toplinu i sreću u vaše domove.

Preporuke autorke: Ivana Nedeljković

Odabir toga šta ću čitati meni je pitanje momenta, raspoloženja. Stanem pred policu, pa gledam knjige, gledaju one mene... i u trenutku, kao da se prepoznam sa nekom knjigom.  Jedini vid „planiranja“ kod mene je taj da na odredjeni deo police poređam u jedan red sve knjige koje su nepročitane. Kad bi bile raštrkane po raznim policama, neku bih možda slučajno preskočila. Ali i iz tog reda, nema reda kako izvlačim knjige. 

Nekad se pogodi da se atmosfera u nekoj knjizi poklopi sa vremenom napolju, to je onda, na izvestan način, dobar pogodak. Sa druge strane, zavisi da li volite zimu ili leto. Nekad je bolje da odaberete neku eskapističku knjigu. Zavisi i od raspoloženja. Ako su za vama neki turobni dani, ne treba vam neka knjiga da vas dodatno „ukanali“.

Baš iz ovih razloga, moje preporuke za ovu zimu neće biti striktno zimske, ni letnje. Svakako su, prema mom mišljenju, dobre za čitanje kad god za to bilo slobodnog vremena.

Moja prva preporuka je „Život i razmišljanja mačka Mura“. Kad sam kupila ovu knjigu na sajmu, najpre sam mislila da je to neki savremeni roman. A i imalo je reč „mačka“ u naslovu. Pročitala sam je misleći tako sve vreme, a kad sam odlučila da istražim još malo o piscu, saznala sam da je to klasik iz 19. veka. Neobično je napisana, jer se smenjuju misli Mačka i njegovog učitelja, ali naviknete se na ritam pripovedanja brzo. Duhovito je, teatralno, potpuno poetski iščašeno.

Druga moja preporuka, koja će vam možda dati malo snežne estetike za koju smo - nažalost - već godinama uskraćeni, je Bakmanova trilogija o Medvedgradu – 1. Medvedgrad, 2. Mi protiv vas 3. Pobednici. Trilogija prati živote stanovnika jednog malog grada u Švedskoj, gotovo zaboravljenog iza šuma i snega, i leda. Možda vam isprva bude delovalo da je ovo knjiga o hokeju, o sportu, što sam i ja pomislila, ali ona sadrži neke univerzalne ideje o životu, emocijama, odnosima, pravdi i nepravdi, prijateljstvu... Ne, ona nije samo neka knjiga o hokeju. Nezahvalno je da i pokušam da vam pretočim ideju knjige u jednu rečenicu. Samo mi verujte i postanite deo Medvedgrad univerzuma.

I treća preporuka, da zaokružim na treću sreću, je jedna prilično očekivana od strane mene, praznična preporuka, a to je ponovno iščitavanje Harry Potter knjiga. Da li je to zbog televizije koja tradicionalno pušta an smenu Hari Potera i Gospodara prstenova za praznike, ili nečeg drugog, ne znam, ali vreme božićnih praznika je za mene i vreme Hari Poter filmova i knjiga.

Preporuke autorke: Marija Marković

U opštoj maniji konzumerizma i sama sam upala u istu zamku i sebi na vrat natovarila broj trideset kao čitalački cilj za ovu 2023. godinu na goodreads-u, koji ovoga puta rado ne ispunjavam, već ga svesno prenosim u narednu godinu. Taj isti broj pojavio se i simbolično u naslovu knjige koji je moja prva preporuka za čitanje ove zime. 

Trideseta godina Ingeborg Bahman, je prva autorkina objavljena zbirka pripovedaka, koja kroz ukupno njih sedam, sledi preispitivanja junaka i junakinja kroz prizmu egzistencijalnog, što ih samim tim uvezuje jednom niti -  odgovornost likova za njihovo činjenje i nečinjenje.

„Zakorači li neko u tridesetu godinu, ljudi ne prestaju da ga zovu mladim. Ali on sam, iako na sebi ne otkriva nikakve promene, postaje nesiguran: oseća kao da mu više ne priliči da se izdaje za mladog. I jednog se jutra probudi, jednog dana koji će zaboraviti, i iznenada samo leži a da ne može da ustane, pogođen nemilosrdnim zracima svetlosti i bez ikakvog oružja i hrabrosti za novi dan. Kad zažmuri, da bi se zaštititio, potone nazad i prepušta se nekoj nemoći, zajedno sa svakim življenim trenutkom. “

Druga preporuka dolazi od istog izdavača (Nojzac), i autorke o kojoj sam nedavno pisala, Marlen Haushofer. Malo je reći da je Haushofer za mene otkriće i književno blago. Poprilično zanemarena u godinama svog stvaralaštva, a i nakon svoje smrti, ona biva vraćena u književne tokove zahvaljujući Ženskom pokretu. Knjiga koju za ovu zimu preporučujem je Mansarda, koja je ujedno i njeno poslednje delo.

Ono u čemu je Haushofer veoma vična su dnevnički zapisi i forma izveštaja, koje i u voj knjizi ne izostavlja, iako je vešto smešta u dobro struktuiranu radnju - nedelju dana u životu junakinje ovog romana, koja je (bivša) umetnica usred kompleksne krize (građanski život, brak, porodica, strah od autorstva). Tokom tih nedelju dana, u njeno poštansko sanduče stižu pisma nepoznatog pošiljaoca, a koja predstavljaju njene sopstvene zapise iz jednog perioda za koji je mislila da je uspela da izbriše iz sećanja. 

Treća preporuka, koju uvek preporučujem, mada iskustva govore da je ljudima teško da čitaju Dašu ukoliko žele da se opuste (što i nije cilj Dašinog pisanja), je knjiga April u Berlinu, Daše Drndić.

Trenutna globalna dešavanja samo su svedok toga koliko je Dašino pisanje važno. Mnogi su za Dašu govorili da je opsednuta holokaustom, dok je određeni deo čitalačke publike uspeo da shvati njenu poruku: prošlost se nije završila. Ova hibridna knjiga, kako je definiše Vladimir Arsenić, je opomena o ponovljivom, pobuna protiv zaborava, i neprihvatanje poistovećivanja pojmova istorija i povest.

Knjiga je napisana kada je Daša boravila na rezidenciji za pisce u Berlinu, i kao takva najbliža je kolekciji eseja, dnevničkih zapisa, ali i biografija malih ljudi i istorije koju Daša ne želi da pusti. Ovo je štivo koje se teško vari, ali je neophodno da nas otrezni i istrgne iz ušuškanosti zaborava, da nas vrati na ljudsku survost i male fašizme, i da nas podseti da je otpor uvek tu, da je zapravo u nama samima.

Preporuka autorke: Milica Barać

Zima mi je oduvek bila najdraže godišnje doba za čitanje. Postoji nešto jedinstveno u tome da uronimo u neki potpuno novi svet čija vrata nam knjige otvaraju, dok je napolju hladno, smrznuto i u idealnim uslovima, snežno. Dvoumila sam se da li da vam preporučim jednu ili više knjiga. Na kraju je izbor pao na naslov koji je za mene sinonim za zimu i praznike. Moja preporuka za čitanje ove zime je „Božićna bajka”. Verujem sa većina nas zna za ovu Dikensovu priču, ali isto tako sam sigurna da je uvek dobro podsetiti se pravih vrednosti i toga koliko u stvari naša dela govore o nama.

Upoznajte ili ponovo posetite Skrudža, namćora i samotnjaka koji ne podnosi božićne praznike i koji samo gleda kako da unesreći druge. Kada Skrudža krenu da posećuju božićni duhovi, on će se prisetiti svoje prošlosti, shvatiti u kakvoj sadašnjosti živi i zapitati se kakvu budućnost želi da dočeka. Zajedno sa njim videćemo kako za promene nikad nije kasno i kako uvek vredi biti dobar prema drugima. Skuvajte sebi kafu ili čaj, ušuškajte se i prepustite se magiji koja se krije među koricama „Božićne bajke”. Ne sumnjam da ćete uživati.

Preporuka autorke: Anđela Jocić

Moram priznati da ne volim zimu, hladnoću, kratke dane i duge periode mraka. Volim praznike i, mada godinama unazad nemam osećaj "praznične euforije", uživam u kupovini poklona za najdraže, spremanju prazničnih trpeza i konzumiranju hrane sa istih. Ono što još valja napomenuti, a kada je čitanje u pitanju, jeste to da čitam ono što mi u datom trenutku prija, u skladu sa raspoloženjem, a ne godišnjim dobom. Međutim, ipak sam "uhvatila" neki šablon i kod sebe u proteklih par godina, pa ću to podeliti sa vama. Ovog decembra pročitala sam četiri vrlo zanimljiva trilera (što za nekoga svakako nije preporuka za čitanje oko praznika), ali dok ovo pišem pored mene je najnovija knjiga Jelene Bačić Alimpić- "Poslednji sati". S obzirom da je Nova godina za par dana i da drugi oko mene šire pozitivu i lepe misli, i moja duša traži nešto laganije za čitanje, nežnije, osećajnije, i mogu vam reći da mi ova knjiga za sad baš prija. Iako sam 70% čitalac trilera, ne krijem da uživam u knjigama koje to nisu, čak su mi takve knjige s vremena na vreme preko potrebne. Pročitala sam par izvanrednih u proteklih par meseci, pa ću ih ostaviti kao prazničnu preporuku, iako možete da ih čitate kad god poželite. O nekima sam već pisala zaseban članak, a ovde bih izdvojila knjigu "Na kafi sa mačkom" Ane Šolinom. 

Kao zakleti ljubitelj mačaka uživala sam čitajući ovu knjigu. Nema konkretne veze sa praznicima, ali je prepuna humora, topline i miline da sam sigurna da će svako ko je pročita uživati podjednako kao ja. Na nekim mestima sam možda i pomislila "kako je ovo kliše", ali mi je opet bilo simpatično. Sama pomisao da neko ko ima fobiju od mačaka odlazi da radi u kafić u kom stanuje njih sedam mi je bila neverovatna. Međutim, kako je knjiga odmicala, shvatila sam da su i Nagore, glavnu junakinju, kao i mene, mačke naučile vrlo važne životne lekcije. Knjiga se čita za dan, tako da nije loša da podignete brojku na Goodreads-u, ukoliko je jurite. Ostavljam vam još par fotografija knjiga za koje, od mene, imate najiskrenije preporuke:

Preporuka autorke: Ana Nikolić

Već nekoliko dana razmišljam koje bih knjige mogla da preporučim. Pisala, dopunjavala pa brisala liste. Gledala u svoju malu kućnu biblioteku isto onako kao kad otvorite frižider a unutra i pristojne i zdrave i ukusne hrane, a vi biste nešto četvrto a ne znate šta. 

Dodatno, kad god treba da preporučim knjigu, sve me nešto uhvati nelagoda da ću nekoga na krivi put da navedem. Ipak, odlučih da poslušam savet koji Džoi daje Čendleru, parafraziram: najbolji način da se oslobodiš straha je da se suočiš sa njim. S tim u vezi, moja iskrena preporuka je da tokom zime gledate Prijatelje.

A taj četvrti specijalitet iz frizidera, pardon, biblioteke, koje bih rado sa vama podelila je knjiga Ja sam StaŠa. Mislim da je bila 2011. i mnogo vremena sam provodila na Fejzbuku. U besomučnom prelistavanju fida, naletela sam na tekst izvesne Staše Vukadinović. Ne sećam se teksta, samo znam da sam bila oduševljena opisom jedne sasvim ''obične'' situaciju. Od tog momenta postajem njena verna čitateljka. Nekoliko godina kasnije, Staša svoje priče u formi dnevničkih zapisa iz onlajn prostora seli među korice knjiga. 

Uz Stašine priče sam naučila da vidim, a ne samo muvobezglavo da prolazim kroz svakodnevicu. Knjiga je kao topli, ne opori, letnji, julski vazduh, iako ima zapisa iz kiše i snega. Staša ne zagovara pogled kroz ružičaste naočare. Pojedine priče, poput uličnih prodavaca novina, viču: Daje se na znanje, samovanje, ćutanje i tugovanje je u skladu sa zakonima i propisima življenja!

Staša ipak ne da na sve lepo (i lekovito) što daje punoću životu. U njenim pričama junaci su i stan sa kojim se pogledaš u ''oči'' i znaš da je taj, pseto koje kad otrči za njim ne juriš nego ga pustiš da se vrati kad ono želi, bočica sa srebrnim šljokicama, saksijsko cveće koje ne uspevaš da neguješ kao majka, razgovori sa prijateljima, bicikl, ulica Laze Telečkog u Novom Sadu, more i otvoren prozor. 

Godinama mi je Ja sam StaŠa stajala na noćnom stočiću. Učinila sam o nje ritual i u danima kad mi je malo šta bilo jasno, nasumično je otvarala, a priča koju bih pročitala mi je služila kao kolačić sudbine, poruka za taj dan. I nekako je bilo lakše.

Priznajem, Ja sam StaŠa mi više ne stoji na noćnom stočicu, a i promenila sam nekoliko stanova od našeg prvog susreta. I dalje mislim da je dobra knjiga za, recimo, kraj 20ih, kada se učimo autentičnosti i dajemo sebi dozvolu da budemo na finoj granici izmedju bitisanja mimo sveta i u njemu a svoji. 

A kako se to učenje verovatno nikad ne završava i svakome dođe u neko drugo vreme, crtice poput ovih koje piše Staša Vukadinović su, kao što rekoh, topao, ne opor, letnji, julski vazduh koji svima dobro dođe.