Ona je predstavljala boje, sve boje u njegovom životu

 Uve je bio prva Bakmanova knjiga sa kojom sam se susrela, i kupio me je odmah rečenicom koja i nosi naslov ovog bloga. Često je citiram kada me neko pita koji je najlepši citat o ljubavi koji sam pročitala. Što se mene tiče, ljubav i jesu boje, kada je neko obojio moj svet, shvatila sam koliko je lepo biti voljen i kako ljubav zapravo treba da izgleda- kao najlepša paleta boja koju možete da zamislite. Mada mi je bilo teško da pojmim kako neko poput Uvea može da voli, ipak je reč o "starcu smaraču", čitajući sam shvatila da se i iza najvećeg džangrizavca krije jedna nežna i osećajna duša.

Uve. Moj omiljeni Bakmanov lik, zauvek. Na samom početku knjige upoznajemo čoveka koji upire prstom u svakog ko mu se ne sviđa i nema problem da to kaže ljudima ravno u oči. Svakog jutra vrši inspekciju po komšiluku i popravlja sve što nije po njegovom ukusu. Svi ga poznajete. On je jedan od onih starijih ljudi koji ima dovoljno vremena da vršlja po kraju, ali je još uvek dovoljno mlad da bude živahan u inspekciji koju obavlja. Bio je predsednik skupštine stanara, sve dok ga njegov nekadašnji prijatelj nije lišio vlasti. Međutim, Uve je možda ostao bez vlasti, ali nije ostao bez odgovornosti, jer ko će, ako neće on? Uve proverava da li ste dobro sortirali đubre, da li ste pokupili šta je trebalo kada ste izveli vašeg kućnog ljubimca u šetnju, da li se poštuje zabrana vožnje kroz naselje, da li su bicikli parkirani u skladu sa propisima. On se svađa, gunđa, upire prstom u grešnike i u stanju je da se satima raspravlja ukoliko smatra da je u pravu, jer sve je stvar principa. Uve ne želi da bude prevaren i nasamaren šta god da je u pitanju. Uve je vaš komšija iz pakla koji samo želi da ljudi poštuju propise i da ga ostave na miru da okonča svoj život. On ima savršeno osmišljen plan, kako napustiti ovaj svet, a ne ostaviti nered za sobom. 

Međutim, sve se menja dolaskom novih komšija, mladog bračnog para sa dvoje dece i trećim na putu. Kada su se doseljavali, polomili su poštansko sanduče dragog nam Uvea, i tu se priča polako odmotava. Nailazimo na niz komičnih situacija u kojima vidimo Uvea onakvim kakav jeste. U stanju je da izgovara najstrašnije psovke dok čini najbolja dela, da ti se podsmeva ravno u oči dok ti pomaže da poneseš nešto teško do kuće. I to je ono zbog čega sam pala na njega, zavolela sam ga svim srcem, beskrajno i zauvek. 

Vrlo neočekivano, Uve je postao najbolji prijatelj sa Parvani, novom mladom komšinicom. I upravo to prijateljstvo je ogolilo njegovu dušu i tada sam shvatila da se knjizi ne sudi po koricama. On je zapravo jedna nežna i ranjena duša, rastavljena od svoje lepše polovine, i sve što želi jeste da umre i ode kod svoje voljene žene. Njenim odlaskom, Uveov svet je izgubio sve boje i on se više ne snalazi u tom beskrajnom crno-belom ništavilu. Način na koji je zavoleo decu novih komšija, kao i sam odnos sa Parvani, pokazao mi je da je on vrlo sposoban za ljubav, naravno na njegov način- jer Uve čak i ne ume da voli kao svi ostali. 

Ovo je priča o ljubavi, prijateljstvu, saosećanju i tome koliko je važno imati podršku kada se suočavamo sa tugom. Knjiga zbog koje sam se smejala i plakala i plakala i smejala se u isto vreme. I u tome je cela suština moje ljubavi prema Uveu.

Za kraj, osvrnula bih se na film koji je snimljen po ovoj knjizi: Čovek po imenu Oto. Odgledala sam film relativno skoro, i opšti utisak mi je "ništa specijalno". Prvo, ne dopada mi se to ime Oto, smatram da, ako praviš film po romanu koji se zove Čovek po imenu Uve, daj mu ime Uve- u tome je suština svega. Drugo što mi se ne dopada, i zbog toga i ne volim da gledam filmove koji su snimani po knjigama koje čitam, je to što Uvea uopšte nisam tako zamišljala. Ne mogu da kažem da Tom Hanks nije dobro odigrao ulogu, bilo bi suludo, jednostavno moj Uve nije izgledao kao on, to je sve. U mojoj glavi Uve je stariji, sedokosi čikica sa bradom. Čak ni naselje u kom živi Uve nisam tako zamišljala. Ono što mi se dopalo kada je film u pitanju je to što su verodostojno prikazali celokupnu radnju. U svakom slučaju, preporuka je da prvo pročitate knjigu, pa tek onda odgledate film, jer koliko god se ja trudila, ne umem da vam prenesem tu toplinu i nežnost koja me i danas obuzme kada se setim Čoveka po umenu Uve.

O knjizi „Izuzetno glasno i neverovatno blizu“

Priče u knjigama, priče u pričama, rečenice u pričama. Likovi u likovima, likovi u pričama, likovi u knjigama. Ovako je za mene izgledalo čitanje knjige „Izuzetno glasno i neverovatno blizu.“

Drugi svetski rat i 11. septembar obeležili su porodicu Šel. Oskar je izgubio oca 11. septembra i posle toga ne ume da se vrati normalnom životu. A šta je uopšte i normalan život za dečaka od devet godina koji je izgubio jednu od najvažnijih osoba u svom životu? Tomas je izgubio svoj glas. Zato piše. Piše pisma svom sinu, Oskarovom ocu, u kojima govori o svojoj mladosti, svojoj prvoj ljubavi, braku sa Oskarovom bakom i razlozima zašto je morao da ode. Oskarova baka isto piše pisma, ali ne svom sinu, nego svom unuku. Posle očeve smrti Oskar pronalazi ključ za koji je siguran da je bio važan njegovom ocu. Dečak vidi ključ kao poslednju sponu sa ocem tako da je sasvim logično da kreće da istražuje koju od 162 miliona brava u Njujorku on otvara.

Ko god je u Heraldu napisao za ovaj roman da je: „Ozbiljan, duhovit, a opet razorno bolan.“ sumirao je i moje utiske u jednoj rečenici. Ovo je knjiga kod koje ćete na jednoj stranici rešavati misteriju, na drugoj razmišljati o gubitku i načinima kako se nositi sa njim, a već na sledećoj ćete se smejati nekom Oskarovom blesavom komentaru kojeg ni sam nije svestan. 
Emocije - tuga, strah, bes, radost, svega ovde ima. Rekla bih da je ovo roman koji pre svega govori  o onima koji ostaju, koji su izgubili nekog i sada moraju da nađu način da se izbore sa životom i svime onim što posledice tragičnih dešavanja nose sa sobom. Svaka stranica i svaki dan onih koji ostaju ispunjen je mislima i sećanjima o onima kojih više nema. 

Džonatan Safran For savršeno dočarava glasove tri generacije jedne porodice nudeći nam različite perspektive. Kroz stranice ove knjige prošetaće dijapazon različitih likova koji se savršeno uklapaju i koji doprinose Oskarovom istraživanju o ocu, ali i sebi samom. Od dečaka do starca, svako ima pravo na svoju priču. Sve ove priče se prepliću u jednu koja je na mene ostavila jak utisak. U nekim trenucima pomalo čudna, u nekim veoma emotivna, pomalo zabavna, veoma poučna i pomalo nesvakidašnja, ova knjiga navešće vas da se zapitate o mnogim večitim pitanjima i da snažnije zagrlite svoje najdraže.

Baš je nezgodno kada nađeš rasparenu čarapu

Kada biste glavnog aktera ove knjige upitali da li da pročitate ovu knjigu, on bi vam najpre rekao da to nikako ne činite. 

Ali, onda, opet... Možda ipak i da pročitate, treba biti obazriv i uzeti sve mogućnosti u obzir, ali šta ako vam onda na pamet padnu neke ideje koje do sada niste imali i to bi onda značilo da vi sada imate neke nove misli u svojoj glavi koje vas stresiraju i opterecuju, a to ne valja po organizam i kardiovaskularni sistem i može trajno da naruši zdravlje jer ipak znamo da je stres glavni izazivač svih bolesti pa je onda možda preveliki rizik a onda možda se i posečete na papir a ko zna gde je knjiga bila i onda se to inficira i vi ostanete bez prsta i UMRETE?!

Dobrodošli u Andreasovu glavu, njega ćemo sada skloniti sa strane, najbolje je da malo ćuti i ne govori, a reč ćemo vratiti autoru ovog blog-posta, tj. meni.

Napomenuću da je u gornjem citatu izostanak znakova interpunkcije apsolutno nameran, jer je taj citat napisan iz Andreasovog lika. Dakle, ko je Andreas?

Andreas je glavni lik u knjizi Nanda Abada "Baš je nezgodno kada nađeš rasparenu čarapu" . I on je jedan jako obazriv čovek. I emotivan. Malo previše obazriv, malo previše emotivan. 

Suštinski, on uopšte nije loš, samo u želji da učini najbolje on nekako ne bude ni svestan da je pogubio konce. Zapravo, on toliko pokušava da drži sve konce i sve pod kontrolom, da se u nekom momentu potpuno umrsi i on nekako ispada loš lik, a suštinski nije. Ironija je potpuna koliko on detaljno razmišlja o svemu i svakom svom postupku, do granica apsurda, a onda se nekako ispostavi da je sve to uzalud, jer logika bi bila da dođe do najboljeg mogućeg rešenja... Kad ono međutim, odabere najgore!

On je neko ko zapravo mnogo voli i želi da svi njegovi budu dobro, da budu bezbedni pre svega, da je pored svoje žene i da se igra sa svojom decom, samo nekad malo pretera u toj svojoj ljubavi koja kao takva pripreti i da mu uništi brak. Zapravo, ta njegova želja da sve bude bezbedno, kao i to što u svemu sa čim se susretne on odmah vidi čitav niz mogućih loših scenarija, je jedna svojevrsna paraliza života. On živi, ali je suštinski rob svoje glave i svojih misli. Njegove misli mu oduzimaju veliki deo njegove životne radosti, a da on nije ni svestan toga.

Andreas na gotovo detinji način reguje na nelagode u svom životu - rasplače se, pasivno-agresivan je, duri se. On se mnogo trudi da bude dobar, daje sve od sebe, ali nekako mu baš baš ne ide i onda se iz najboljih namera nađe u "neobranom grožđu", pa se na sve i rasplače pod muke što se tu našao. Ali, znate kako kažu: "Put do Pakla popločan je dobrim namerama.".

On je kao jedno veliko i nesnađeno dete, gde meni lično u više navrata nije bilo jasno ni kako je uspeo da se oženi i napravi dvoje dece. Zapravo, jako me je podsetio - ko je gledao, znaće, a ko ne, evo jedan video - na naduvanog lika iz Dnevnjaka. Za mene je ovo bukvalno Andreas, samo je Andreas takav i bez nekih dodatnih sredstava za inhalaciju.

Poseban sloj ličnom doživljaju je dao detalj da Andreas ima problem baš sa riđokosim ljudima poput mene, ali ne u smislu da mrzi riđu kosu, nego silom prilika tako se baš namestilo da mu mi riđokosi poremetimo život i planove. Ali ne bi on to, ali sad mora, i stvarno vam se mnogo izvinjava i iskreno mu je žao, ali tako je kako je.

Ova knjiga je spoj komedije i tragedije, obojeno potpunom ironijom života. U nekim scenama se dešava takav smak svesti i eksplozija ludila u Andreasovim mislima i postupcima, da sam u neverici sa vilicom na podu maltene čitala izvesne delove. 

Pred vama se pruža jedan rollercoaster doživljaja: od toga da vas Andreas iritira i nervira, pa vam ga bude žao, pa ste ljuti na njega, pa ga osuđujete i tako da samog kraja, do poslednje stranice, Andreas ne prestaje da iznenadjuje. Vi ga na momente i razumete, saosetite se sa njim, i poželite da ga utešite i kažete mu da se smiri, i da će sve biti u redu, a onda krenete maltene da urlate na knjigu, jer odluči da uradi bukvalno najpogrešniju moguću stvar od svih!

I kad završite sa čitanjem, i poslednje strane, verujem da ćete kao ja, da zaklopite polako knjigu (ili spustite telefon, jer sam je ja pročitala preko Bookmate-a), i da imate potrebu da makar na minut složite svoje misli, počev od pitanja:

ŠTA SAM JA OVO KOJI ĐAVO SAD PROČITAO/LA...?? Je li ovo realno??

A jeste, veoma je realno i priča je ironija života, gde se događaji i postupci dešavaju kao pogrešno gurnute domine koje je neko ređao satima u nekakvu sliku, ali kojoj se ne možete ne nasmejati.

O autoru

Nando Abad je scenarista i tvorac televizijskih komedija. Rođen je u Madridu 1979. Nekoliko godina je studirao psihologiju, ali je završio studije audiovizuelne komunikacije i postao profesor na istoj katedri. Bavi se humorom od 2005. godine, radeći kao scenarista komičnih serija na španskoj televiziji. Godine 2009. osvojio je nagradu za najbolji scenario španske Akademije za televiziju.

"Baš je nezgodno kada nađeš rasparenu čarapu" je njegov roman-prvenac.

Ovde možete pročitati i intervju koji je Laguna napravila sa piscem.

Džumpa Lahiri - PREBIVALIŠTA

 ''Postoji li neko mesto gde nismo u prolazu?'' - pita se neimenovana junakinja Džumpe Lahiri u romanu Prebivališta. Dok se sprema za (privremenu?) selidbu iz italijanskog grada kome ne znamo ime, podseća nas da se uvek krećemo - fizički ili misaono - da negde stignemo, da se vratimo ili odemo daleko. Ipak, želja za odlaskom ne potire nedostajanje, uznemirenost i setu.

Prebivališta je roman ali - usudiću se da kažem - može da se posmatra kao zbirka kratkih priča. Poglavlja se nadovezuju jedno na drugo, ali pripovedačkim umećem autorke svako je suvereno. Priču gradi junakinja promatranjem ljudi, situacija, odnosa, emocija svojih i tuđih, i preplitanja istih, i njeno (ne)uklapanje u sredinu u kojoj živi. Svako poglavlje ima nedvosmislen naslov, čime nas Lahiri oslobađa neizvesnosti, makar u pogledu prostora sa kojim i u kome junakinja komunicira. 

Džumpa Lahiri koristi novinarski stil i formu izveštaja. Rečenice su oslobođene suvišnih reči i sve je u istom tonalitetu. Staloženost koja se ispoljava kroz autorkino pričanje priče navodi čitaoca da se primiri i uživa u scenama oslikanim kratkim rečenicama.

Ipak, njeno pripovedanje nije hladno, a ponajmanje pretenciozno. Kao da autorka nije izričito protiv patetike. Jednostavno, nije joj našlo mesto. Način na koji opisuje emocije i atmosferu potvrđuje njen talenat i istančanu moć zapažanja. 

Junakinja romana Prebivališta je četrdeset petogodišnja profesorka na fakultetu, ima bliske prijatelje, ''njega'' sa kojim ponekad, uglavnom neplanirano, u prolazu, razmenjuje nežnost i pažnju i kompleksan odnos sa majkom. Stoga, ovo nije roman o usamljenosti, ali je roman o samoći. Svesnoj i dobrovoljno odabranoj samoći. 

Konačno, Prebivališta su ona mesta u nama koja gradimo, rušimo i nadograđujemo. Iz tih ''toponima'' se iznova rađamo, vraćamo im se gde god bili i sa sobom ih nosimo kud god se uputili.

***

Džumpa Lahiri je dobitnica Pulicerovena nagrade za zbirku priča Tumač bolesti. Ovo je ujedno i njena debitantska zbirka za koji je takođe dobila nagradu PEN/Hemingvej. Napisala je romane Imenjak i Ravnica kao i zbirku priča Nova zemlja.

Rođena je u Londonu u porodici indijskih imigranata. Porodica se ubrzo nakon njenog rođenja seli u SAD gde Lahiri odrasta, školuje se i gradi spisateljsku karijeru. Roman Prebivališta objavljuje nakon selidbe u Italiju u kojoj i dalje živi i piše na italijanskom jeziku.

Kulturlama preporuke za čitanje ove zime - Srećni praznici od ekipe Kulturlame!

Stiže nam najčarobnije doba godine, vreme kada se srca ispune toplinom darivanja i radosti prazničnog duha. Među svim prazničnim čarolijama, postoji jedan dragoceni dar koji nikada ne izlazi iz mode - knjiga. Neka živnu stranice, neka bukte reči, neka nas vode u svetove daleke i bliske, jer u njima čeka neizmerna radost.

Neka ove praznike budemo okruženi ne samo poklonima, već i više vremena za sebe. Vreme kada u zagrljaju knjiga možemo ploviti kroz beskrajne priče, dozvoljavajući sebi da uživamo još dublje, još intenzivnije.

U nadi da vam dodatno osvetlimo put kroz ove čarobne dane, Kulturlama autorke će podeliti svoje preporuke za zimsko čitanje. Neka reči ulepšaju vaše dane i neka svaka stranica nosi toplinu i sreću u vaše domove.

Preporuke autorke: Ivana Nedeljković

Odabir toga šta ću čitati meni je pitanje momenta, raspoloženja. Stanem pred policu, pa gledam knjige, gledaju one mene... i u trenutku, kao da se prepoznam sa nekom knjigom.  Jedini vid „planiranja“ kod mene je taj da na odredjeni deo police poređam u jedan red sve knjige koje su nepročitane. Kad bi bile raštrkane po raznim policama, neku bih možda slučajno preskočila. Ali i iz tog reda, nema reda kako izvlačim knjige. 

Nekad se pogodi da se atmosfera u nekoj knjizi poklopi sa vremenom napolju, to je onda, na izvestan način, dobar pogodak. Sa druge strane, zavisi da li volite zimu ili leto. Nekad je bolje da odaberete neku eskapističku knjigu. Zavisi i od raspoloženja. Ako su za vama neki turobni dani, ne treba vam neka knjiga da vas dodatno „ukanali“.

Baš iz ovih razloga, moje preporuke za ovu zimu neće biti striktno zimske, ni letnje. Svakako su, prema mom mišljenju, dobre za čitanje kad god za to bilo slobodnog vremena.

Moja prva preporuka je „Život i razmišljanja mačka Mura“. Kad sam kupila ovu knjigu na sajmu, najpre sam mislila da je to neki savremeni roman. A i imalo je reč „mačka“ u naslovu. Pročitala sam je misleći tako sve vreme, a kad sam odlučila da istražim još malo o piscu, saznala sam da je to klasik iz 19. veka. Neobično je napisana, jer se smenjuju misli Mačka i njegovog učitelja, ali naviknete se na ritam pripovedanja brzo. Duhovito je, teatralno, potpuno poetski iščašeno.

Druga moja preporuka, koja će vam možda dati malo snežne estetike za koju smo - nažalost - već godinama uskraćeni, je Bakmanova trilogija o Medvedgradu – 1. Medvedgrad, 2. Mi protiv vas 3. Pobednici. Trilogija prati živote stanovnika jednog malog grada u Švedskoj, gotovo zaboravljenog iza šuma i snega, i leda. Možda vam isprva bude delovalo da je ovo knjiga o hokeju, o sportu, što sam i ja pomislila, ali ona sadrži neke univerzalne ideje o životu, emocijama, odnosima, pravdi i nepravdi, prijateljstvu... Ne, ona nije samo neka knjiga o hokeju. Nezahvalno je da i pokušam da vam pretočim ideju knjige u jednu rečenicu. Samo mi verujte i postanite deo Medvedgrad univerzuma.

I treća preporuka, da zaokružim na treću sreću, je jedna prilično očekivana od strane mene, praznična preporuka, a to je ponovno iščitavanje Harry Potter knjiga. Da li je to zbog televizije koja tradicionalno pušta an smenu Hari Potera i Gospodara prstenova za praznike, ili nečeg drugog, ne znam, ali vreme božićnih praznika je za mene i vreme Hari Poter filmova i knjiga.

Preporuke autorke: Marija Marković

U opštoj maniji konzumerizma i sama sam upala u istu zamku i sebi na vrat natovarila broj trideset kao čitalački cilj za ovu 2023. godinu na goodreads-u, koji ovoga puta rado ne ispunjavam, već ga svesno prenosim u narednu godinu. Taj isti broj pojavio se i simbolično u naslovu knjige koji je moja prva preporuka za čitanje ove zime. 

Trideseta godina Ingeborg Bahman, je prva autorkina objavljena zbirka pripovedaka, koja kroz ukupno njih sedam, sledi preispitivanja junaka i junakinja kroz prizmu egzistencijalnog, što ih samim tim uvezuje jednom niti -  odgovornost likova za njihovo činjenje i nečinjenje.

„Zakorači li neko u tridesetu godinu, ljudi ne prestaju da ga zovu mladim. Ali on sam, iako na sebi ne otkriva nikakve promene, postaje nesiguran: oseća kao da mu više ne priliči da se izdaje za mladog. I jednog se jutra probudi, jednog dana koji će zaboraviti, i iznenada samo leži a da ne može da ustane, pogođen nemilosrdnim zracima svetlosti i bez ikakvog oružja i hrabrosti za novi dan. Kad zažmuri, da bi se zaštititio, potone nazad i prepušta se nekoj nemoći, zajedno sa svakim življenim trenutkom. “

Druga preporuka dolazi od istog izdavača (Nojzac), i autorke o kojoj sam nedavno pisala, Marlen Haushofer. Malo je reći da je Haushofer za mene otkriće i književno blago. Poprilično zanemarena u godinama svog stvaralaštva, a i nakon svoje smrti, ona biva vraćena u književne tokove zahvaljujući Ženskom pokretu. Knjiga koju za ovu zimu preporučujem je Mansarda, koja je ujedno i njeno poslednje delo.

Ono u čemu je Haushofer veoma vična su dnevnički zapisi i forma izveštaja, koje i u voj knjizi ne izostavlja, iako je vešto smešta u dobro struktuiranu radnju - nedelju dana u životu junakinje ovog romana, koja je (bivša) umetnica usred kompleksne krize (građanski život, brak, porodica, strah od autorstva). Tokom tih nedelju dana, u njeno poštansko sanduče stižu pisma nepoznatog pošiljaoca, a koja predstavljaju njene sopstvene zapise iz jednog perioda za koji je mislila da je uspela da izbriše iz sećanja. 

Treća preporuka, koju uvek preporučujem, mada iskustva govore da je ljudima teško da čitaju Dašu ukoliko žele da se opuste (što i nije cilj Dašinog pisanja), je knjiga April u Berlinu, Daše Drndić.

Trenutna globalna dešavanja samo su svedok toga koliko je Dašino pisanje važno. Mnogi su za Dašu govorili da je opsednuta holokaustom, dok je određeni deo čitalačke publike uspeo da shvati njenu poruku: prošlost se nije završila. Ova hibridna knjiga, kako je definiše Vladimir Arsenić, je opomena o ponovljivom, pobuna protiv zaborava, i neprihvatanje poistovećivanja pojmova istorija i povest.

Knjiga je napisana kada je Daša boravila na rezidenciji za pisce u Berlinu, i kao takva najbliža je kolekciji eseja, dnevničkih zapisa, ali i biografija malih ljudi i istorije koju Daša ne želi da pusti. Ovo je štivo koje se teško vari, ali je neophodno da nas otrezni i istrgne iz ušuškanosti zaborava, da nas vrati na ljudsku survost i male fašizme, i da nas podseti da je otpor uvek tu, da je zapravo u nama samima.

Preporuka autorke: Milica Barać

Zima mi je oduvek bila najdraže godišnje doba za čitanje. Postoji nešto jedinstveno u tome da uronimo u neki potpuno novi svet čija vrata nam knjige otvaraju, dok je napolju hladno, smrznuto i u idealnim uslovima, snežno. Dvoumila sam se da li da vam preporučim jednu ili više knjiga. Na kraju je izbor pao na naslov koji je za mene sinonim za zimu i praznike. Moja preporuka za čitanje ove zime je „Božićna bajka”. Verujem sa većina nas zna za ovu Dikensovu priču, ali isto tako sam sigurna da je uvek dobro podsetiti se pravih vrednosti i toga koliko u stvari naša dela govore o nama.

Upoznajte ili ponovo posetite Skrudža, namćora i samotnjaka koji ne podnosi božićne praznike i koji samo gleda kako da unesreći druge. Kada Skrudža krenu da posećuju božićni duhovi, on će se prisetiti svoje prošlosti, shvatiti u kakvoj sadašnjosti živi i zapitati se kakvu budućnost želi da dočeka. Zajedno sa njim videćemo kako za promene nikad nije kasno i kako uvek vredi biti dobar prema drugima. Skuvajte sebi kafu ili čaj, ušuškajte se i prepustite se magiji koja se krije među koricama „Božićne bajke”. Ne sumnjam da ćete uživati.

Preporuka autorke: Anđela Jocić

Moram priznati da ne volim zimu, hladnoću, kratke dane i duge periode mraka. Volim praznike i, mada godinama unazad nemam osećaj "praznične euforije", uživam u kupovini poklona za najdraže, spremanju prazničnih trpeza i konzumiranju hrane sa istih. Ono što još valja napomenuti, a kada je čitanje u pitanju, jeste to da čitam ono što mi u datom trenutku prija, u skladu sa raspoloženjem, a ne godišnjim dobom. Međutim, ipak sam "uhvatila" neki šablon i kod sebe u proteklih par godina, pa ću to podeliti sa vama. Ovog decembra pročitala sam četiri vrlo zanimljiva trilera (što za nekoga svakako nije preporuka za čitanje oko praznika), ali dok ovo pišem pored mene je najnovija knjiga Jelene Bačić Alimpić- "Poslednji sati". S obzirom da je Nova godina za par dana i da drugi oko mene šire pozitivu i lepe misli, i moja duša traži nešto laganije za čitanje, nežnije, osećajnije, i mogu vam reći da mi ova knjiga za sad baš prija. Iako sam 70% čitalac trilera, ne krijem da uživam u knjigama koje to nisu, čak su mi takve knjige s vremena na vreme preko potrebne. Pročitala sam par izvanrednih u proteklih par meseci, pa ću ih ostaviti kao prazničnu preporuku, iako možete da ih čitate kad god poželite. O nekima sam već pisala zaseban članak, a ovde bih izdvojila knjigu "Na kafi sa mačkom" Ane Šolinom. 

Kao zakleti ljubitelj mačaka uživala sam čitajući ovu knjigu. Nema konkretne veze sa praznicima, ali je prepuna humora, topline i miline da sam sigurna da će svako ko je pročita uživati podjednako kao ja. Na nekim mestima sam možda i pomislila "kako je ovo kliše", ali mi je opet bilo simpatično. Sama pomisao da neko ko ima fobiju od mačaka odlazi da radi u kafić u kom stanuje njih sedam mi je bila neverovatna. Međutim, kako je knjiga odmicala, shvatila sam da su i Nagore, glavnu junakinju, kao i mene, mačke naučile vrlo važne životne lekcije. Knjiga se čita za dan, tako da nije loša da podignete brojku na Goodreads-u, ukoliko je jurite. Ostavljam vam još par fotografija knjiga za koje, od mene, imate najiskrenije preporuke:

Preporuka autorke: Ana Nikolić

Već nekoliko dana razmišljam koje bih knjige mogla da preporučim. Pisala, dopunjavala pa brisala liste. Gledala u svoju malu kućnu biblioteku isto onako kao kad otvorite frižider a unutra i pristojne i zdrave i ukusne hrane, a vi biste nešto četvrto a ne znate šta. 

Dodatno, kad god treba da preporučim knjigu, sve me nešto uhvati nelagoda da ću nekoga na krivi put da navedem. Ipak, odlučih da poslušam savet koji Džoi daje Čendleru, parafraziram: najbolji način da se oslobodiš straha je da se suočiš sa njim. S tim u vezi, moja iskrena preporuka je da tokom zime gledate Prijatelje.

A taj četvrti specijalitet iz frizidera, pardon, biblioteke, koje bih rado sa vama podelila je knjiga Ja sam StaŠa. Mislim da je bila 2011. i mnogo vremena sam provodila na Fejzbuku. U besomučnom prelistavanju fida, naletela sam na tekst izvesne Staše Vukadinović. Ne sećam se teksta, samo znam da sam bila oduševljena opisom jedne sasvim ''obične'' situaciju. Od tog momenta postajem njena verna čitateljka. Nekoliko godina kasnije, Staša svoje priče u formi dnevničkih zapisa iz onlajn prostora seli među korice knjiga. 

Uz Stašine priče sam naučila da vidim, a ne samo muvobezglavo da prolazim kroz svakodnevicu. Knjiga je kao topli, ne opori, letnji, julski vazduh, iako ima zapisa iz kiše i snega. Staša ne zagovara pogled kroz ružičaste naočare. Pojedine priče, poput uličnih prodavaca novina, viču: Daje se na znanje, samovanje, ćutanje i tugovanje je u skladu sa zakonima i propisima življenja!

Staša ipak ne da na sve lepo (i lekovito) što daje punoću životu. U njenim pričama junaci su i stan sa kojim se pogledaš u ''oči'' i znaš da je taj, pseto koje kad otrči za njim ne juriš nego ga pustiš da se vrati kad ono želi, bočica sa srebrnim šljokicama, saksijsko cveće koje ne uspevaš da neguješ kao majka, razgovori sa prijateljima, bicikl, ulica Laze Telečkog u Novom Sadu, more i otvoren prozor. 

Godinama mi je Ja sam StaŠa stajala na noćnom stočiću. Učinila sam o nje ritual i u danima kad mi je malo šta bilo jasno, nasumično je otvarala, a priča koju bih pročitala mi je služila kao kolačić sudbine, poruka za taj dan. I nekako je bilo lakše.

Priznajem, Ja sam StaŠa mi više ne stoji na noćnom stočicu, a i promenila sam nekoliko stanova od našeg prvog susreta. I dalje mislim da je dobra knjiga za, recimo, kraj 20ih, kada se učimo autentičnosti i dajemo sebi dozvolu da budemo na finoj granici izmedju bitisanja mimo sveta i u njemu a svoji. 

A kako se to učenje verovatno nikad ne završava i svakome dođe u neko drugo vreme, crtice poput ovih koje piše Staša Vukadinović su, kao što rekoh, topao, ne opor, letnji, julski vazduh koji svima dobro dođe. 

Em mrze knjige, em imaju klub! Kako to? - Knjigomrsci i Bookmate

Hej, ti! Jedno vrlo bitno upozorenje na samom početku! Ne daj da te naslov zavara. U ovoj knjizi nema ni najmanjeg zrnca mržnje prema knjigama, naprotiv, ako pročitate ovu knjigu - zavolećete ih još više. Plus, ona vam nudi i niz preporuka za čitanje.

Iskrena da budem, ove godine na sajmu knjiga sam videla ovu knjigu, uzela je u ruke, provrtela, ali moj sklop ličnosti u datom trenutku nije je našao za naročito inspirativnu, pa sam je samo ostavila. Takva je "prognoza" bila tih dana. Zapravo, delovala mi je kao neka limunada-slatkasta, usiljena i predvidljiva pričica iz američkih filmova. Knjige koje ja kategorišem kao "knjige za pored bazena". A možda sam i naprosto bila preplavljena utiscima od svih tih knjiga, jer ja svake godine barem 4 dana od 7 budem na sajmu. Međutim...

***

Pre nekog vremena, otkrila sam sasvim slučajno jednu novu aplikaciju za telefon - Bookmate. Zapravo, tražila sam nešto slično GoodReads-u koji mi se nije naročito dopao. Svako ko me poznaje, a samim time i moje opšte čitalačke preferencije, zna da ja uvek dajem prednost dobroj, staroj, tradicionalno štampanoj knjizi. 

Volim da držim knjigu u rukama, da okrećem strane, da ih njuškam - bilo da su stare ili novoštampane... Volim čitajući da opazim i osetim na rukama stanjivanje desne u korist leve strane knjige, kako tečem kroz priču i redove. Ali, rekoh sebi, to što nešto preferiram, ne znači da je ovo nešto drugo nužno loše.

Otkrila sam (i ovo je potpuno besplatna reklama) da ova aplikacija nudi niz knjiga što na srpskom, što na engleskom, kao i audio knjige. Ima fino podeljene kategorije knjiga, ocenjivanje i komentare, mogućnost čuvanja citata itd. 

Dopala mi se i animacija swipe-ovanja (okretanja, za neljubitelje engleskih upadica) stranica, a posebno to što mogu da biram light/sepia/dark mode, tip fonta, veličinu fonta i procenat iznad naslova koliko sam do tog trenutka pročitala. 

Ova aplikacija je izuzetno zgodna za, recimo, duge vožnje u gradskom prevozu, čekanje u redovima ili na stanici isl., jer svakako već imamo mobilni pri ruci. Plaća se pretplata, ali je ona maltene simbolična spram toga šta se sve za tih 500 din dobije. Naravno da sam momentalno (banalno rečeno - manijački) napravila listu svih knjiga koje želim da pročitam, svakako ostavljajući mogućnost da sa listom na aplikaciji odem i da neke kupim u knjižari, u fizičkoj formi. Za mene je to bilo kao da si mi rekao: "Uđi u knjižaru, uzmi šta želiš, sve je besplatno!". Ispostavlja se da je korišćenje ovakve aplikacije zapravo korisno na  mnogo načina. Još jedan način da se uživa u knjigama, pa - što da ne?

***

Listajući svoju novu sajber-biblioteku, naišla sam upravo na ovu - olako ostavljenu - knjigu sa sajma: Književni klub knjigomrzaca od autorke Grečen Entoni.

Kao i sad, tako i u brojnim prilikama, dokazalo mi se da za mene ne važi ona izreka da se ne sudi knjizi po koricama. Da, ne treba suditi samo po boji korica, ali zajedno sa dobro odabranim naslovom, celokupan dizajn naprosto više skreće pažnju nego neki drugi, koji bi se mogao okarakterisati kao loš. Ili naprosto - manje dobar.

Hej, naslov Književni klub... KNJIGOMRZACA! Kakva prelepa kontradikcija! Da je pisalo samo "književni klub", to baš i nema neki efekat. "Knjigomrzci"? Možda bih zavirila da vidim da li je neka potpuna ironija u pitanju i zašto bi neko pisao knjigu o onima koji je mrze, tj. šta bi, zaboga, o njima rekao. A tek spoj ta dva! Em mrze knjige, em imaju klub! Moja pomisao: Šta rade, sede i mrze knjige zajedno? I kako da vam tako neki naslov ne skrene pažnju? Ako mene pitate - nemoguće.

...međutim, kao što završih paragraf nekoliko pasusa gore, priča uopšte nije usiljena, već prijatno sentimentalna i dubokoemotivna, dodirujući raznovrsne oblike ljubavi: ljubav prema deci, prema usvojenoj ćerki, prema partneru, izmedju dve sestre, muža i žene, prema prijatelju, platonska ljubav, ljubav koja boli nakon što izgubimo nekoga koga volimo, ljubav prema knjigama i prema trajnim vredostima itd. Zapravo, čitava knjiga je prožeta ljubavlju, gde jedna motiviše drugu da opstane, da preživi i u toj borbi stvara samo još ljubavi.

Postoji jedna knjižara, voljena od strane više generacija, čije ime je Iznad duge. 

"Knjige (i duge) su mesta gde bilo šta može da se dogodi."

Deca dece koja su u Dugi kupovala knjige, to na tom mestu čine danas sa svojom decom. Nažalost, ona biva ugrožena surovim kapitalizmom današnjice, koji ljubav zanemaruje i apsolutni primat daje profitu. Profit ne pita, on surovo i hladno uzima. Ovakva vrsta problema je nešto sa čime se možemo saosetiti i u našem okruženju, što je meni svakako doprinelo doživljaju celokupne priče. 

Sa ovakvim razvojem situacije nikako ne žele da se pomire Tom, Bri i Lejni, stoga oni pokreću borbu da sačuvaju to mnogima dragoceno mesto. Međutim, iz njima neznanog razloga, Irma, koja je jedan od vlasnika, i ujedno mama Bri i Lejni, samoinicijativno sklapa ugovor sa investitorom dovodeći ih sve pred svršen čin. 

Za Irmu je to takođe voljeno mesto, ali ona uporno odbija da otkrije zašto je odlučila da knjižaru proda i odseli se. Nakon što je njen dugogodišnji prijatelj Eliot, sa kojim je i osnovala knjižaru, preminuo, za kratko vreme ona donosi odluku o prodaji i time sve oko nje stavlja u rebus. Ona i Eliot su prijatelji još od rane mladosti, spaja ih velika ljubav i snažno prijateljstvo, a gorepomenuti Tom je Eliotov partner, koji i ako ima 70 godina, bori se svim snagama da sačuva Iznad duge sa Bri i Lejni. 

Irminina odluka šokirala je njene ćerke, koje su od detinjstva smatrali knjižaru svojim utočištem. Sve je počelo od Irme i Eliota i od njihove ljubavi kako prema knjigama, tako i naročite ljubavi koji su oni kao dve osobe gajili jedno prema drugom. Upravo to što su svi bili svesni povezanosti ovo dvoje, niko ne razume šta se dešava niti zašto Irma uporno i hladno odbija da da bilo kakvo objašnjenje za svoje odluke.

Ljubav Eliota i Irme, i ako platonska, je katkad izazivala i ljubomoru i bes u Tomu kojeg sada ništa neće zaustaviti u nameri da sačuva nasleđe Eliota. Njegovog Eliota. Svako sa nekim svojim ličnim motivima i unutrašnjim borbama, a opet ujednjeni u ljubavi prema Dugi, knjigoljupci će se udružiti kako bi zaštitili knjižaru, i kao mesto ali i kao legat njima svima dragog Eliota. Čak i ako to znači korišćenje ogovaranja, sitnih sabotiranja, spletkarenja i mešanja u tuđe poslove.

***

Interesantno je da sam ovu knjigu pročitala celu na telefonu. I to većinski na ulici i u autobusu! Vreme provedeno u besomučnom čekanju i klackanju dobilo je svrhu i pretvorilo se u nešto korisno i oplemenjujuće, i nije bilo samo da je neko tupo blenjenje kroz prozor.

Još jedna od dobrih strana ove knjige jeste ta što je prožeta humorom. Humoru u romanu doprinose neobični i duhoviti zahtevi kupaca u knjižari poput, na primer, bake koja hoće svom četvorogodišnjem unučetu da kupi knjigu o kubizmu jer baka hoće da ga produhovi... Na vreme! Mislim, ako tako nešto uopšte postoji. Nema veze što dete još ne zna da čita. Ili rasprave između dve sestre, Eliotovo seniorsko gunđanje itd.

Ova knjiga nije nekakav spektakularan roman, senzacionalistički. Neće vam možda uzburkati adrenalin, ali će vas zato dotaći u ona najfinija, najdelikatnija osećanja, izvlačeći vam osmeh na lice, a nekome možda i neku suzu. 

Jedno je sigurno, a to je da ćete se i tokom čitanja, a i nakon što završite knjigu, osećati lepo, dirnuto i uistinu srećno. 

Kći direktora cirkusa ili Fabrika mašte Petera Pauka

U svojoj sada već višegodišnjoj karijeri kreatorke sadržaja za veb napisala sam nekoliko desetina kako-da tekstova na različite teme, osim kako da postanete pisac za veb. Ali imam predlog literature. Nije usko specijalizovana i ne nabraja taksativno korake a ipak je sjajno štivo ukoliko vas generalno zanima pisanje. U pitanju je roman Kći direktora cirkusa, Justejna Gordera. 

Roman prati odrastanje Petera, dečaka koji slobodno vreme, umesto u igri sa vršnajcima, provodi u svom unutrašnjem svetu. On ne negira stvarnost. Naprotiv, on je aktvini posmatrač i zbilju koristi kao građu za smišljanje priča. 

Ovaj talenat će mu poslužiti kao svojevrsni socialni kapital tokom školovanja. Kasnije u životu će biti osnova za poslovni poduhvat koji će Gorderov glavni junak nazvati Pomoć piscima. Iz Peterove fabrike mašte izlaziće ideje za romane, novele i filmske scenarije koje će se naveliko pazariti. 

Iako konstanto na relaciji mašta-realnost, Peter nas detaljno sprovodi kroz svoju delatnost. Upoznaje nas sa različitim profilima pisaca, kako stupa u kontakt sa njima i bira kome će koju ideju da proda. Njiegova rešenost da ponudi samo deo, ispostaviće se, vuče korene iz njegovog odnosa sa roditeljima što će kasnije uticati i na njegove domete u emotivnim vezama. 

Nadimak Pauk se pojavljuje u dva konteksta. Prvi se odnosi na mrežu koju Peter stvara nižući jednu ideju na drugu, a drugi upućuje na mrežu Peterovih "kupaca" ideja. 

Kći direktora cirkusa je pitak, duhovit roman sa elementima misterije. Dodatno, priče unutar centralne priče doprinose slojevitosti dela i služe kao potvrda talenta glavnog junaka. 

Roman se bavi pitanjima ambicije, originalnosti, etike, odnosa kvantiteta i kvaltita u književnim krugovima i šta čemu prethodi - iskustvo pisanju, postignuće slavi ili obrnuto. Konačno, bavi se značajem samosvesti, a Gorder to vešto komunicira kroz svog glavnog junaka koji jasno definišući svoje stvaralačke granice otkriva zašto i sam nije i jednu svoju ideju razvio u književno delo. 

Kći direktora cirkusa sam dobila kao znak zahvalnosti za pomoć koju sam ponudila za sređivanje jedne privatne bibilioteke. Vlasnica biblioteke mi je rekla da uzmem bilo koju knjigu. Suprotno onoj - ne sudi knjizi po koricama - odlučila sam se za Kći baš zbog naslovnice koja me je podsetila na još jedno Geopoetikino izdanje, Kraj nama poznatog sveta od Erlenda Lua, koje mi se jako dopalo. 

Nadala sam se neobičnoj priči napisanoj jednostavnim a bogatim jezikom. Očekivanja su ispunjena u manje od 200 strana koje vredi natenane čitati i vraćati im se. 

Bela vrana Marlen Haushofer, simbol pobunjenog pojedinca ili distopijska kritika društva

Kada sam počela da čitam roman Zid, nisam ništa znala o Marlen Haushofer niti o njenom stvaralaštvu, a kamoli kada je knjiga napisana (1963). Uzela sam je po preporuci drage spisateljice, uz samo jedan nagovor: “kako nisi čitala Zid?”. I zaista, kroz sve stranice knjige i po završetku čitanja stalno sam sebi postavljala to jedno isto pitanje, “kako ovo ranije nije došlo u moje ruke” i “da li je ovo deja vu ne tako davnog lockdown-a?” Zid ipak ne govori ni o kakvom virusu niti pandemiji, ali postoji jedan zajednički imenilac tih dveju radnji, a to je izolacija ili primoranost na istu usled spoljnih faktora.

Mnoge kritike su okarakterisale ovaj roman kao distopijsku fikciju ili robinsovski roman (pre svega ženska verzija robinsovskog romana). Te kritike sam zapazila nakon čitanja i, premda su neosporne, činilo mi se da su nedovoljne i da na neki način svrstavaju knjigu u poznate kalupe, dok je ona na mene ostavila utisak nemogućnosti da se tako lako ukalupi.

Pisana u formi izveštaja, priča nas vodi kroz svakodnevnicu žene u svojim četrdesetim godinama i njenom životu u Alpima u lovačkoj kući. Međutim, odluka da toliko vremena provede baš tu, nije bila njena. 

Bezimena junakinja na početku romana odlazi u Alpe sa svojom rođakom Luiz, rođakinim mužem Hugom i njihovim psom Luksom, gde planira da provede leto. Jedne večeri par odlazi u šetnju do sela, dok naratorka ostaje u kolibi sa psom. Narednog jutra, videvši da ih još nema, odlučuje da ih potraži zajedno sa psom, kada na pola puta udara o nevidljivu prepreku. Sa druge strane može da vidi svet koji joj se na trenutak čini istim kao i juče sve dok ne shvati da se ništa u njemu ne pomiče i da je sve skamenjeno.

Fotografija preuzeta sa Mubi.com

Marlen Haushofer nas uvodi u svet potpune izolacije, prepuštenosti samom sebi, milosti prirode i ograničenim resursima oko nas. Ona ne da samo dotiče egzistencijalno pitanje, već i ekološko, moralno, feminističko, i možda najupečatljivije, filozofsko pitanje postojanja, prava na isto i svesti o njemu. 

Preuzela sam  na sebe ovaj zadatak, kako ne bih zurila u mrak i bila uplašena. Jer jesam uplašena. Strah mi se prikrada sa svih strana, i ne želim da čekam da dođe do mene i savlada me. Pisaću dok ne padne mrak, a ovo novo, nepoznato delo trebalo bi da mi učini um umornim, praznim i pospanim. Ne bojim se jutra, samo dugih, tmurnih popodneva.

Motiv otuđenosti, izbora koje pravimo kada smo na rubu opstanka kao jedinka, ali i kao vrsta, i koji najviše tada pokazuju pravo lice ljudskosti ili neljudskosti, okupljeni si pod zajedničkim motivom bele vrane koja se retko ali dovoljno pojavljuje u knjizi, i koju junakinja viđa u trenucima svoje slabosti ili pobede nad neljudskim.

Ono što je posebno ostavilo utisak na mene je podatak da je knjiga objavljena 1963. godine, dok gotovo ništa u njoj (osim pomena starog mercedesa koji je ostao u dvorištu lovačke kuće, a mercedes može biti iz više različitih perioda 20-og veka) ne ukazuje na jasnu vremensku koordinatu i to pridodaje univerzalnosti priče, njenoj primenljivosti, i vrlo pametno se uklapa u sve vanvremenske motive koje dotiče, što je čini najprikladnije ukalupivom u kalup neprolaznosti.

*

Marlen Haushofer bila je Austrijska književnica, rođena u Frauensteinu, Molln, 11. aprila 1920. 

Iako je za svoj rad dobila nagrade i pohvale kritike, bila je gotovo zaboravljena autorka sve dok je Ženski pokret nije ponovo otkrio, ističući bitnost uloge žene u njenim romanima, u društvenim temama u kojima dominiraju muškarci.

Die Wand (Zid - 2009, Nojzac Novi Sad) se može smatrati njenim najvećim delom. Objavila je i zbirku kratkih priča i još šest romana, gde se pored Zida izdvaja roman Die Mansarde (Mansarda - 2008, Nojzac Novi Sad).

Marlen Haushofer je obolela od raka kostiju i umrla je 21. marta 1970. godine, u 49-oj godini. 

Film Zid snimljen je 2012. godine po istoimenom romanu u režiji Juliana Polslera.